Taj dan je bio važan. Za taj dan sam se spremala godinama. Međutim, tog dana se nije desilo ono šta sam želela, ali desilo se ono šta je trebalo
Prvo odustajanje od dosezanja ciljne linije. Stojim sa suzama u očima, osećam bol u zglobu. Gledam u druge trkače koji napuštaju kontrolnu stanicu. Shvatam da ne postoji nikakva šansa da nastavim dalje i pozivam svoj razum u odbranu od ludih ideja da se trka završava po svaku cenu. Jer nije ovo tek neka trka… Od trenutka kada krenete da trčite, vi spremate vaš um, korak po korak, da savlađuje sve veće distance. Vremenom, dobijate nove uvide i širite vašu percepciju, novim načinom života. Polumaraton, maraton, ultramaraton, duži ultramaraton, prva stotka.
Nikad za četiri godine nisam odustala ni od jedne trke. Bilo je trka na kojima sam probijala limit, ali nikad nisam stala pre ciljne linije. Moj pomalo neuobičajeni put trkačice koja je krenula u kasnim tridesetim, kao mama troje dece, kao žena koja je trčanjem povratila izgubljeno samopouzdanje i veru u sopstvene potencijale, kao neko ko je izmišljao vreme za treninge jer ga nije bilo. Posvećenost koja je postavila temelje novog identiteta. Snovi koji su se na početku činili nemogući, ostvarivali su se istrajnošću i strpljenjem. Stepenici nisu bili preskakani, korak po korak, osvajala sam vrhove. Stara je trebalo da bude kruna mog dosadašnjeg puta. I bila je, ali to sam shvatila tek nekoliko dana nakon trke. Ima trka koje završavaš i ima trka kroz koje učiš. I to sam spoznala u trenutku kada sam na ivici suza donela odluku da stanem. Povreda me je u stvari zaustavila na pravom mestu. Na mestu gde je moja trenutna mera. Ta 82 kilometra bila su moja ciljna linija u tom trenutku. Od tog mesta pa nadalje, radost kretanja bi prerasla u mučenje koje bi vodilo u samouništenje.
Kiša postaje jača i uskoro prelazi u grad. Ispod kleka se prave bazeni vode, u koje noge tonu. Potpuno sam mokra. Munje i gromovi sevaju na nebu. Apokaliptični prizor!
Dobro je imati jaku volju, ali nju ne sme da vodi ego već razum. I dok mi je ego u tom trenutku govorio – ne odustaj, nikad nisi, kako sad da odustaneš, možeš ti to, trpi bol, razum je tiho govorio – treba da staneš, biće još trka… Često su ti tihi glasovi koje čujemo samo ako želimo da budemo iskreni prema sebi mnogo važniji, ali ih buka ovih drugih misli prekrije. Shvatih jutros da je uspeh osećati se dobro posle napora a ne rastureno, i razmišljati kako usmeriti dalje treninge. Mudro i polako. Nije ovo bila jedina trka. Ja želim da i u narednim decenijama menjam svoj život kroz kretanje. Čekaće mene stotke i velika iskustva. Nema poraza i odustajanja. Ispod tih reči kriju se velike životne lekcije. Strpljenje i mali koraci. Trke su samo naše, put je samo naš. Telo nije nepotrošivo, moramo ga voleti i prema njemu se odnositi s poštovanjem. Kakvi su to razgovori sa sobom tokom 17 sati samovanja u prirodi…
Nijedan trenutak te škole u prirodi ne bih menjala. Do tog 55. kilometra bila sam najbolja predstavnica Srbije na trci. Sve vreme sjajna koncentracija, bez iscrpljenosti, dobra hidracija i unos hrane. Sve u najboljem redu. Koprenski plato prelazim sama. Primećujem da se oblaci navlače, kreće grmljavina u daljini, ali već je bilo sličnih situacija. Nastavljam dalje bez zaustavljanja. Nailazim na jaku nizbrdicu koja vodi kroz težak i neprohodan teren, pod klekama. U tom trenutku kreće i slaba kiša. Gazim po korenju kleka, koje sapliće, upliće i ne dozvoljava nogama da idu ustaljenim ritmom. Kiša postaje jača i uskoro prelazi u grad. Ispod kleka se prave bazeni vode, u koje noge tonu. Potpuno sam mokra. Munje i gromovi sevaju na nebu. Apokaliptični prizor. U jednom od tih trenutaka nezgodno gazim na podlogu, stopalo mi sklizne sa vlažnog kamena i tako iskrivljeno udari u tvrdu podlogu. Osetila sam da je nešto kvrcnulo. Pomislih „ne, ne, samo ne ovde!“. Jak bol u trenutku, brzo prolazi i ja koračam dalje. Zagrejana, ne odmaram se, nastavljam i ubrzo se kritična deonica završava, ulazi u šumu i nakon toga na makadam. Sve vreme se krećem, ali osećam da nije sve kao što je bilo.
Dobro je imati jaku volju, ali nju ne sme da vodi ego već razum. I dok mi je ego u tom trenutku govorio – ne odustaj, nikad nisi, kako sad da odustaneš, možeš ti to, trpi bol, razum je tiho govorio – treba da staneš, biće još trka…
Ono šta mi je ostalo najupečatljivije je trenutak oko 21 čas kada sam bila na nekom 75. kilometru. Mrak je i ja usporavam zbog bola u zglobu. Nemam problem da se krećem, ali ne trčim. Pratim samo snop svetla čeone lampe i povremeno dižem pogled da bih pratila markacije. Prvi put noću u planini. Nema straha. Slušam zvukove, voda huči na sve strane. Prelazim rečice i potoke. U jednom trenutku primećujem svetla iza mene. Okrenem se i ugledam Miru i Zeku, koji idu dosta brže od mene. Obradujem se drugarima na stazi, i zajedno nastavljamo dalje. Uhvatili su dobar ritam, koji je meni u tom trenutku bio prebrz zbog žuljeva i zgloba. Kažem im da idu svojim ritmom, da ih ne usporavam, ja ću polako blizu je Beleđe na 82. kilometru. Mira kaže „nema šanse da te ostavimo ovde, idemo tvojim tempom“. Zeka mi kaže da idem prva, a oni će me pratiti. I u tom trenutku mi udahnu snagu i zaista dosta ubrzam u odnosu na ritam kada sam bila sama. Ta vrsta podrške je nešto što gane čoveka. Saborci na stazi. Zajedno brži i jači. Empatija i toplina. Izgurasmo zajedno tih nekoliko kilometara i zahvalna sam im neizmerno. Na Beleđu ja ostajem, a njih pratim u noć, sa željom da istraju do kraja. I istrajali su. Veliki su borci, ali i ljudi, što je najvažnije na stazi. I u životu. Kroz sva ta iskustva shvatam zašto je važno biti na trci, ali i zašto je važno stati kad je telo u opasnosti, čuvati ga i razumno sa njim postupati.
Da sam trku završila, bila bi to trka još jedna u nizu uspešno završenih. Osećala bih se ispunjeno i radosno zbog ostvarenog uspeha. Kako trku nisam završila, Stara je time postala moja učiteljica, koja me je još jednom podstakla na razmišljanje, na još jaču ljubav i poštovanje prema prirodi, uz želju da je dublje upoznajem. Darovala mi je neprocenjivo iskustvo i uvid. Pozvala me je da se vratim sledeće godine i dovršim započeto. Stara je mudra i strpljiva planina. A mi? Ako smo spremni da učimo, obdariće i nas mudrošću i strpljenjem.