Slovenija, nevelika zelena oaza. Najčistija država na svetu. Preko pedeset procenata šumskog tla dominira. Trava savršeno podšišana. Hrana savršeno servirana. Priroda taknuta tek toliko da se malo ukroti, nikako porazi. Čovek pred slovenačkom prirodom može se samo nakloniti, i pri naklonu neće isprljati ruke.

Slovenija nije samo Bled. Predstavljamo vam ne toliko otkrivena bogatstva ove zemlje u kojoj je nekad Marija Terezija tražila porez na svetlost, a koja danas svetli kao zvezda.

Napomena: Nekolicina slova biće izostavljena.

A – Atlantida Boutique Hotel

Smešten u Rogaškoj Slatini, ušuškan u šumskom krajoliku, ovaj hotel nudi, u pravom smislu te reči, potpuni spa ugođaj. U kompleksu hotela nalazi se i Donat MG voda, kao i centar za zdravlje, tako da posetioci mogu da uživaju, da se odmaraju i leče. Sama estetika hotela uređena je po modernim standardima s prijatnom notom.

B – Banje

Banjanje na sve načine. Slovenija vam omogućava banju na svakom nivou: vazdušnom, vodenom, duhovnom i mentalnom.

V – Vino

Dobro. Imate hotel, imate pogled, imate prirodu, a imate i vino. In vino veritas bi mogla biti maksima slovenačkog vinskog kraja. Iako je i tamnije vino popularno, bela vina koja naročito dobro idu uz ribu, kojoj se poklanja posebna pažnja, pružaju vinski raj sladokuscima. Malvazija vas može samo zavodljivim imenom opiti. Kad kupujete vino u Sloveniji, pokušajte da pronađete lokalna mesta i lokalne prodavce, ne kupujte ga u skupim suvenirnicama.

G – Grand hotel Bernandin

Na korak od mora, portoroški hotelski biser. Ovaj hotel grandiozan je veličinom i sadržajem. Pet zvezdica zaslužuje na više nivoa: u restoranu hotela kuva za vas cenjeni kuvar, imate i plažu, bazen neveliki, ali s velikim pogledom, spa ugođaji na svim nivoima (i spratovima), prijatno i predusretljivo osoblje, sobe visokog estetskog sklada. Ovaj hotel je luksuz na mnogo spratova. Možete dobiti tajlandsku masažu, potom uživati u šampanjcu i pojesti grožđe, prilično dobar izbor jednog starogrčkog lenčarenja i napajanja.

D – Donat MG

Legenda kaže da je izvor rogaške mineralne vode nastao kada je Pegaz svojim kopitom dotaknuo tle i izazvao pomeranje slojeva zemlje. Mnogo turista dolazi u Rogašku Slatinu da se odmori i isceli telo i duh. A ako ste u prolazu, možete vodu degustirati direktno s česme. Postoje topla i hladna voda i svaka ima svoju funkciju. Onima koji su na višednevnom lečenju tačno se određuje doza vode koju smeju popiti. Karakterističan simbol prirodne mineralne vode Donat Mg i dan-danas ostaje Apolon, bog lepote i zdravlja, za šta je prema legendi zaslužan upravo Pegaz.

E – Energija

Energija spoja tradicionalnog, modernog i prirodnog je neuništiva.

Z – Zamak Rajhenburg

Na planinskom puteljku na stenovitoj uzvisini, nad veličanstvenom Savom, nalazi se zamak Rajhenburg i odatle ne mrda vekovima, tačnije od 12. veka. U prvih nekoliko vekova ovaj zamak nije imao mnoštvo turbulencija dok nisu stigli monasi Trapisti, koji su zamak pretvorili u manastir, i to kakav! Dr Helena Rožman pripovedaće vam o jednoj od najzanimljivijih priča koju jedna monaška porodica čuva – priču o čuvenim Trapistima. Ali zamak nije samo to, u sebi pohranjuje i kutak za savremenu umetnost, čime se povezuje s prohujalim vekovima.

I – Istra

Iako će, možda, mnogi na reč Istra privući asocijacije na Hrvatsku, ne treba zaboraviti da svoj komad Istre ima i Slovenija. Slovenačka Istra je ono najbolje što istarska regija nudi: Jadran, vino, riba, arhitektura, kamen, so. Jedan pravi mali skup za nostalgičare i hedoniste. Luka, miris ribe, Portorož lasvegaske otmenosti, Piran umočen u more. U Istru se ne putuje, u Istru se zaljubljuje.

J – Jabuke

Očigledno jedan od omiljenih sastojaka za desert. Jabuka u svim oblicima! Jabuka pečena, u piti, umotana, ušećerena, sveža, topla, hladna, s bademom, mlekom, vanilom, kremom, domaćim sladoledom od grožđa i čokoladom. I kako kažu u Sloveniji: „Da se poslatkamo!“

K – Kopar

Jedina luka u Sloveniji. Idite u Kopar i osetite mletački duh, prodaju antikviteta pored Jadrana, trg italijanskih estetskih razmera i, ako ništa drugo, posetite Lejdi, koparskog papagaja slomljenog krila.

L – Lokalno

U koji god restoran da odete, u koji god hotel da kročite, na kom god putu se nađete, ono čime se ova obimom nevelika država ponosi – to će vam i prikazati! Lokalno, lokalno, uzemljeno, utemeljeno, u istoriju upisano. Svako vino govori. Svaki kamen peva. Svaka riba ima svoju priču. I tako možete u Portorožu pojesti brancin po kog dolaze avionom milanski kuvari kad očekuju važne goste.

LJ – Ljubljana

Epicentar kulturnog slovenačkog života.

M – Monasi trapisti

Volite sireve? Volite trapist? E onda nije zgoreg da znate da je od tog sira privređivao jedan specifičan katolički monaški red – trapisti. Pored toga što su pravili sir, među prvima su počeli da se bave proizvodnjom čokolade i piva. Ali ono što je specifično, pored toga što su doprineli proizvodnji, jeste njihov habitus. Način života ovih monaha je ono što fascinira. Nosili su plašteve s kapuljačama da im pogled ne bi sezao levo ili desno, već samo ispred. Spavaonice su im bile tek tolike da stanu krevet i ikonica. Nisu mnogo govorili, u kodeksu njihovog življenja bio je život bez mnogo reči, pa su čak koristili i neverbalno sporazumevanje. Uglavnom su se hranili skoro kao vegani, moglo bi se reći da su oni arhivegani. Ali uz sav taj asketski život, umeli su da prave i po sto tona čokolade i postanu njeni najveći proizvođači.

N – Natrijum-hlorid

Ili – so. Ako svraćate u Piran, Soline ne smete propustiti, na Tartinijevom trgu, preko puta spomenika gospodinu kompozitoru u prirodnoj veličini, prodaje se so u svakojakim oblicima, a tradicija ručnog spravljanja soli stigla je čak i do Japana.

O – Otočec zamak

Prva odrednica – jedini zamak na rečnoj obali u Sloveniji. Ali nije to ono što ga čini posebnim – srednji vek se ovde spaja sa elegancijom, modernost i autohtono se sudaraju. Unutar bedema možete se osetiti zatočeno, ali ne kao da želite da pobegnete, već kao da želite da se prepustite. Ono što me je zadivilo jesu smela dizajnerska rešenja geometrijskih oblika koja su se savršeno uklopila uz teški i masivni stil zamka. Zamak je deo svetskog lanca dvoraca Relais & Châteaux. Nije ni čudo što ovaj zamak ima svoj Wall of fame i što je, jednom Rodžer Mur tražio vino odatle, ali o svemu tome – zaseban tekst.

P – Piran

Putnici, pažnja! Piran nije samo usputno stajalište na putu do Venecije. Piran je mikroraj za sebe. Jeste mali i dovoljno je nekoliko sati aktivnog obilaska da se obiđe, ali za upijanje mu pružite još neki dan. Ovo nije grad u kojem ćete, nužno, osoliti stopala. Ali ovo jeste grad u kom možete da pišete. Baš tako izgleda grad u koji odlazite da pišete i da šetate stenovitim priobaljem. Pomalo trošne građevine pastelnih boja pružaju neumitni osećaj pripadnosti. A kad je grad mali, sve je lokalno, ali ono što nije bilo lokalno – bio je gradonačelnik iz Gane. Meštani su pak u jednom trenutku odlučili da žele novog gradonačelnika, te su postavili stranicu na Facebook i tako su dobili novog gradonačelnika koji je fotograf. Svašta stane u dušu malog grada!

R – Riba

Ljubitelji morskih plodova, ujedinite se i celivajte tle koje nosi takve plodove.

S – Salina, restoran

Dobro. Želite nešto baš elegantno, čisto, estetski dovedeno do savršenstva – restoran Salina u Portorožu je to što tražite. Restoran nije stalno otvoren za javnost, ali spreman je da ugosti konferencije, događaje, manje svadbe. Kad uđete unutra – sve je toliko čisto i na granici sterilnog da niste sigurni da li se tu uopšte jede, ali baš to mu daje neku posebnu draž. Dominiraju opuštajuća bela boja i boja roze zlata. U prostoriji se nalazi i jedna instalacija u obliku drveta, na kom se služi mezetluk. A da bi sve bilo začinjeno ekskluzivnim tonom, hranu dobijate služenu pod staklenim zvonom koje je pravljeno za taj restoran, a samo to staklo vredi oko 200 evra. Hrana je lokalna i za nju je zadužen gospodin koji je naširoko priznat u Sloveniji. Ali ono što se ne meri novcem jeste pogled na more.

T – Tri lučke

Kako, izgleda, tradicija nalaže – i ovaj se dragulj nalazi na bregu s tri svetiljke, pa otud i naziv, a one su putokaz za pogled koji, opet, nema cenu. Zato u ovaj restoran treba doći danju, posebno za one ljubitelje dobrih instagramskih, panoramskih fotografija. Na ulazu će vas dočekati prijatni, dobro informisani ugostitelj koji će vas sprovesti do vinskog podruma. Izbor vina je fascinantan, a najviše se ponose lokalnim vinima. S debelim razlogom. A dok jedete predjelo, možete videti kuvara kako izlazi ispred i bere začinsko bilje koje će koristiti za glavno jelo. Prava mala hedonistička priredba. Jelovnik nije kvantitativno bogat, već je kvalitativno pravljena selekcija najboljeg što mogu ponuditi. O prostoru govore fotografije. Dovoljno je veliki da primi i mladence, i svatove, i kumove, i pse. A za one kojima bude toplo – napolju je infinity bazen s pogledom na vinograde. Voila!

U – Uf, tartufi

Slovo t mi je bilo zauzeto, ali morala sam negde udenuti. Mart, 2019. – mesec kad sam se zaljubila u tartufe. Slovenija nije samo plodno tle za vinovu lozu, već se i na tridesetak centimetara u mračnoj zemlji nalazi jedna od najskupljih gljiva na svetu. A kulinari je, zdušno, mešaju u svakojake specijalitete. Preporuka: u restoranu dvora Otočec jela sam najfiniji potaž od špargle i tartufa.

F – Fontana vina

Deset kilometara od Kopra, vinskim putem stižete i do jednog finog restorana, a preko puta – zastakljena kućica, ljubazni radnici, drveno burence i… wait for it… vinska fontana. Prva i jedina u Sloveniji. U kućici za sedam-osam evra možete pazariti užitak s pogledom, što je, izgleda, prateći dekor svakog slovenačkog užitka. Dobijate staklenu čašu u vrećici i tri žetona. Jedan žeton – jedno sipanje. Možete izabrati vine koje želite, a u ponudi su malvazija, šardone, županovo vino iz Istre.

H – Hotel Piran

U Piranu nema mnogo hotela, ali ono što se nudi je stvarno posebno. Hotel Piran ne mrda s obale još od 1913. godine. I, iako hoteli generalno odišu miomirisima, ovaj bih izdvojila kao jedan od najmirisnijih hotela. Na samo nekoliko koraka od vode, moderno uređen enterijer, s pak impozantnim eksterijerom od pre Prvog svetskog rata, pruža vam potpuni ugođaj. A šta bi jedan ugođaj bio bez nestvarne lokacije? Široka terasa hotela, koja je urađena u pomalo berlinsko-hipsterskom stilu, s 2.400 sati sunca, delić su onog što vas očekuje. S obzirom na to da je Piran mali, lokacija je i više nego povoljna.

C – Celje

Sigurno ste naleteli na Zlatarnu Celje, a možda niste bili sigurni odakle je – sad znate. U središnjem delu Slovenije, grad Celje odmah vam se otvara, kao i priča o celjskim grofovima. Grad vrca od istorije, pa je tako neizbežno da posetite Muzej Celja i vidite grad pod gradom, lapidarijum i saznate zašto Melanija Tramp nije ni do kolena Barbari Celjskoj.

Č – Čistoća

Slovenija je jedna od najzelenijih država. U njoj se spajaju Alpi i Mediteran. Ova oblast iznedrila je ljude koji brišu za sobom i pred sobom, ali i pored sebe. Kad putujete kroz krajolike i duž slovenačkih sela, iznenadiće vas to da je svaki travnjak savršeno podšišan, kao da postoji strogi zakon za to. Međutim, od meštana saznajem da je to njihova volja, budući da su narod vredan i da ne žele da zagađuju ono što imaju. I takvu prirodu koja pruža nasušni kiseonik i mir treba nagraditi takvom čistoćom.

Š – Šta? Višnjeva torta

U hotelu Evropa, jednom od najstarijih hotela koji se nalazi u Celju, s prekrasnim pogledom na kulu možete okusiti i višnjevu tortu. A šta je višnjeva torta? Slatkiš čiji recept ima jedan čovek, a jedan od sastojaka torte kuva se i po pedeset sati. Zaintrigirani?

The post Slovenija – od A do Š appeared first on 42 magazin.

‒ Večera sutra?
‒ Može oko 21 sat. Gde?
‒ Rezervisano! Za tebe vegetarijanski meni, ja ću s mesom, on važi još par dana, pa taman! Ej, da znaš, ja krećem taksijem, imamo i degustaciju vina uz svako jelo.
‒ Kako misliš menja se meni? Koliko je to jela?
‒ Ništa ti više ne pričam, videćeš sve.
I tako počinje priča o Vanji pre nekoliko meseci kada prvi put ulazim u njegov restoran koji je jedinstven svet podređen čulnom doživljaju – mikrokosmos gastronomije u centru grada. Svaki tanjir je malo remek-delo koje najpre vizuelno utiče na vas i tera da ga instagramišete iako to inače ne radite. Zatim vas miris poziva da odmah degustirate iako bi trebalo sačekati neki minut nakon serviranja. Sa svakim novim tanjirom dolazi i nova čaša vina kao neraskidiv par. Pozvaću se na Italijane koji kažu da je vino hrana, pa nek bude opravdano. Posle deserta već gledate ka kuhinji da upoznate tvorca vaše večeri – Vanju Puškara.

Kako počinje tvoja ljubav prema hrani i kuvanju?
Moja ljubav prema hrani kao formi kreativnog izražavanja se javlja jako rano. Prožima se od prvog razreda osnovne, a odluka je postala definitivna u četvrtom razredu. Imao sam sreću da spojim hobi, strast i ljubav u profesionalni poziv.

Hrana budi jaka osećanja i ostavlja dubok trag. Dugo pamtimo dobra, a i loša iskustva. Ovo jeste glavni generator energije u našem poslu. Permanentna težnja za pronalaženjem

Koji je bio prelomni trenutak kada si shvatio da će tvoje zanimanje biti kuvar?
Ne postoji prelomni trenutak kao takav. Suština je u višedimenzionalnosti kreativnog pristupa u kuvarstvu koji me privukao. Poigravanje čulima i kreiranje doživljaja. Hrana budi jaka osećanja i ostavlja dubok trag. Dugo pamtimo dobra, a i loša iskustva. Ovo jeste glavni generator energije u našem poslu. Permanentna težnja za pronalaženjem istomišljenika preko tanjira.

Nakon dugog niza godina u kulinarstvu i pokupljenih iskustava rešio si da napraviš svoj kulinarski svet i ponudiš nešto novo kod nas kroz otvaranje restorana Iris. Kako si zamislio koncept New Balcan Cuisine?
Svako od nas ko želi da izgradi lični pečat ima težnju da kreira mesto bez kompromisa, gde će moći da ga realizuje i prezentuje ljudima koji dele ljubav prema hrani. New Balkan Cuisine spaja ideju redizajna balkanske kuhinje i želju za autentičnošću. Sve sfere života su izložene raznim uticajima i promenama. Naše želje, očekivanja razvijaju se i rastu. Hrana treba da prati taj razvoj i rast, shodno tome je neophodno da tradicija evoluira, a da pri toj evoluciji zadrži izvorne vrednosti. Stvaranje novog doživljaja već poznatog ukusa jeste zadatak New Balkan Cuisine koncepta.

Namirnice sa našeg područja su sastojci tvojih specijaliteta. Šta najčešće koristiš i gde ih nabavljaš?
Namirnice i njihovo poreklo definišu lokalnu kuhinju. Namirnica hranljive materije crpi iz tla, a fotosintezu vrši uz pomoć sunčevih zraka koji obasjavaju baš taj predeo. One nose sva obeležja svih klimatskih uticaja u datoj godini tako da reprezentuje datu lokaciju na najbolji način. Tehnike i metode su manje relevantne, one putuju svetom i razvijaju se zajedno sa naukom. Sa našim konceptom korak po korak gradimo mrežu proizvođača, a ambicija nam je da u najskorije vreme jedan deo proizvodnje preuzmemo na sebe u saradnji sa farmom koja nam je trenutno najveći oslonac – gazdinstvo Zorana Petrova iz Vršca. Vezivanje za samog proizvođača omogućava nam da pratimo nastanak našeg jela od početka i da na taj način imao potpuno zatvoren krug koji objedinjuje ista ideja. Ne bih izdvajao namirnice ponaosob, generalno Balkan raspolaže jako bogatom lepezom ukusa, a njegova eksploatacija je oskudna.

Jako je bitno da si kao kuvar ujedno i redovan restoranski gost

Na ovaj način ti praktično spajaš tradiciju i inovacije i serviraš ih kao nešto neraskidivo kroz svoj meni. Kako ti gledaš na to?
Hrana, kao sastavni deo kulture, možda i najjasnije oslikava uticaje i stanja društva kroz istoriju. Na nju utiču svi činioci života, od ekonomskih, preko geografskih, do uticaja uslovljenih razvojem nauke. New Balkan Cuisine koncept menja hranu, a kroz nju i kulturu konzumacije i razmišljanja o njoj. Želimo da je prilagodimo sadašnjem vremenu, očekivanju i potrebama. Čuvamo izvornu vrednost, a pakujemo u format koji prepoznaju nove generacije.

Meni u tvom restoranu menja se svakog meseca kada kreiraš po osam jedinstvenih jela za mesnatu i vegetarijansku publiku. Koliko traje i kako izgleda proces smišljanja novih jela?
Ideja je da se prati sezonalitet i da se u kuhinji zadrži istraživačka atmosfera. Želeo sam da izbegnemo mogućnost usporavanja ritma i prelaska u zonu komfora. Dinamika i permanentno razmišljanje doneće rezultat u svakom pogledu. Ona drži ceo tim Irisa budnim i koncentrisanim. Proces stvaranja novog menija može da traje od nekoliko sati do nekoliko nedelja, sve zavisi od izbora namirnica i lične faze.

Gde ili kod koga pronalaziš inspiraciju za stvaranje novih jela?
Inspiracija je svuda oko nas u svakodnevici. Pijaca, šetnja, priroda, knjige, slike, moda… Stvar je više u nama koliko smo u raspoloženju da budemo inspirisani.

Da li je postojao strah kada si odlučio da pokreneš u Srbiji ovakav koncept da možda neće biti prihvaćen?
Zadatak svakako da nije bio lak, ali daleko od toga da sam osećao strah. Nivo posvećenosti mora da donese rezultat. Pokrenuli smo projekat koji je u apsolutnoj simbiozi sa svima nama. Njegova ideja i vrednosti koje komunicira. Parametre smo postavili poprilično stabilno kako naš koncept ne bi bio izložen tržišnim turbulencijama. Bitno je ostati čist i jasan kada je koncept u pitanju kako bi zacrtana ideja mogla da se sprovede i nađe svoj put do istomišljenika.

Bitno je ostati čist i jasan kada je koncept u pitanju kako bi zacrtana ideja mogla da se sprovede i nađe svoj put do istomišljenika

Kakve su reakcije ljudi?
Zbog specifičnosti formata mi imamo lakši zadatak kada se gosti opredele da posete naš restoran jer su se u većini slučajeva informisali o nama i dele naša razmišljanja. Ta simbioza i energija sa gostima se svakako osećaju u samom restoranu, tako da su reakcije krajnje prijatne.

Jela uparujete sa vinom, koliko ono promeni ukus jelu kada se savršeno uskladi sa njim?
Naš degustacioni meni na zahtev gosta prati uparivanje sa vinom. Kod izbora vina zadržali smo koncept Balkana. Naši somelijei, dvojac Mina i Nemanja, jako vešto i sa mnogo truda i pažnje biraju etikete koje će se naći na listi uparivanja. Vino ima ulogu da naglasi karakterne crte samog menija. Ono balansira ili naglašava note vodilje. Na taj način upotpunjuje celokupan doživljaj…

New Balkan Cuisine 200 radnih dana Sarajevska 54 Beograd #vanjapuskar #iris #newbalkancuisine #gastronomy #finedining #belgrade #foodie #foodlover #sousvide #moleculargastronomy #sarajevska54 #foodporn @vanjakuvar @lcfmedia

A post shared by newbalkancuisine (@newbalkancuisine) on Jun 12, 2017 at 3:40am PDT

Reci nam nešto više o tvojim drugim projektima kao što su Moderna srpska kuhinja i Chefs Club Beograd?
Moderna srpska kuhinja je projekat Dejana Maksimovića Makse. Njegova zamisao je bila da okupi kuvare koji će predstaviti svoje viđenje MSK i probuditi svest o potrebi za redizajnom. To je inicijalni projekat na kom je počela naša saradnja. Danas je ona skoro svakodnevna. Chefs Club Beograd je neformalno i gerilsko udruženje kuvara bez članarine i upravljačkog tela. Vezuje nas zajednička ideja. Svi članovi imaju svoje poslove i svakodnevice, a gerilski se okupljamo od akcije do akcije. Pored promovisanja profesije, osnovna vodilja je koliko kroz udruživanje možemo da budemo društveno korisni.

Na sajtu Moderna srpska kuhinja stoji rečenica Postoji mnogo načina da se ispriča priča jednog naroda, ali nijedan ne uključuje toliki broj čula, kao ovaj, kroz kuvanje. Kada bi Srbiju trebalo da prestavlja jedno jelo koje ti praviš, koje bi to jelo bilo i od kojih namirnica?
Hrana najbolje reflektuje vrednosti jednog podneblja. Ona višedimenzionalno utiče na konzumenta, poigrava se sa njegovim čulima dok stvara doživljaj. Teško je šarolik kraj prezentovati kroz jedno jelo. New Balkan Cuisine generalno izbegava da favorizuje stvari jer indirektno na taj način bez razloga stavlja određene sirovine u senku. Ako polazim od ličnog stila kuvanja, jelo bi imalo izraženu mesnu notu, više teksturalnih elemenata koji daju dinamiku samom jelu pri konzumaciji, a ostale komponente bi bile podređene osnovnoj namirnici imali bi ulogu da balansiraju ili naglase namirnicu vodilju.

Bez koje osobine ne nemoguće biti dobar kuvar?
Isključivo moje mišljenje: Dobar kuvar = Dobar čovek (ukoliko to nije u balansu, dobar kuvar postaje epizodna uloga).
Da poštuje sebe i svet oko sebe (da bi poštovao druge, mora da poštuje sebe, a poštovanje sveta oko sebe znači da je u balansu sa prirodom).

Vino ima ulogu da naglasi karakterne crte samog menija. Ono balansira ili naglašava note vodilje. Na taj način upotpunjuje celokupan doživljaj…

Šta je najvažniji alat ili uređaj u tvojoj kuhinji?
Um i osmeh.

Da li kuvaš kada ne radiš?
U slobodno vreme volim da budem gost. To je balans koji je neophodan. Jako je bitno da si kao kuvar ujedno i redovan restoranski gost. Tako da je odgovor – ne.

Šta te je poslednje oduševilo što si pojeo?
Jednostavna, ali upečatljiva forma svinjske potrbušine Nikole Rosića. Prasetina iz peći na drva, Mladen Petrović. Ragu od sočiva, Branislav Krstić.

Šta naručuješ kada sedneš u tradicionalnu srpsku kafanu?
Kafanu karakteriše par jela, tj. zna se šta se u kojoj kafani jede. Volim kuvana jela, rustično obrađeno meso, domaće mlečne proizvode, pečene paprike, podvarak, čorbast pasulj, knedle sa šljivama, domaće slatke pite, štrudle…

The post Vanja Puškar: Dobar kuvar mora biti dobar čovek, u suprotnom igra epizodnu ulogu appeared first on 42 magazin.

Vrtela sam gomilu pitanja u glavi koja ću mu postaviti. Još malo će i fotograf. Nemam tremu jer znam da se nalazim sa čovekom koji pleni neopisivo dobrom energijom. Došlo je do nesporazuma, zamoljeni smo da odemo do obližnjeg beogradskog hotela u kojem odseda. Zatvaraj komp, zovi fotografa i obaveštavaj ga o promeni lokacije, sedaj u auto… Mislila sam, ako mi je ovako krenuo dan, ko zna kako će se nastaviti. U kolima je počela pesma Bryana Ferryja Avalon. Odvrnula sam do daske i vozila se na intervju sa umetnikom povodom njegovog novog albuma.
Našli smo se u hotelu, pričali o svemu drugom osim o albumu i dobili samo njegov i naš trenutak razgovora.  A to smo i hteli.

Pokazao mi je fotografiju svog najboljeg druga. Mango.

Je l’ vam nedostaje kada otputujete?
Uvijek mi nedostaje.. Mi smo stalno u borbi kod koga će više biti, kod nas ili kod kćeri. On je poseban. On je moj najbolji frend bez foliranja. Izgubio sam jednu opkladu i ženu i njenu prijateljicu častio putem, devet dana Rusije. Kćer je sa momkom bila na nekom vjenčanju i on je ostao sam sa mnom. Bio je malo u šoku, prvo veče mu je bilo čudno, nema nikoga, on i ja smo sami. Već sutradan, kad je video da mu se potpuno dajem, bio je sjajan. Moj pas Mango, najbolji frend.

O čemu najviše razmišljate, šta osećate, šta želite?
Ja vam najviše želim i priželjkujem i volim duševni i fizički mir. Jednostavno mir, to je nešto što najviše volim i toga se držim. Što se fizičkih napora tiče, tu služi moj najbolji prijatelj, pas Mango, jer je on sportsko orijentiran pas koji od mene zahtjeva jako puno energije i zalaganja, i to je ono dobro, jer to me fizički održava.
Inače živim vrlo povučeno, vrlo privatno. U moj dom nije nikad ušao niko iz medija. Jednostavno se čovjek sa godinama mijenja. Nekad sam mislio da moram biti svuda i da će mi nešto pobjeći od života, da ću izgubiti vrijeme ne budem li učestvovao. Međutim, nakon 34 godine profesionalnog rada, jasno je da se dogodi overload u smislu da se čovjek hoće povući i biti sam sa sobom i uživati u samoći. Ja apsolutno uživam u samoći. A ono što želim to su dobri snimci, jer moram biti presretan pozicijom koju imam, s obzirom na situaciju gde je glazbena kultura u nas jako, jako nisko pala. Mi možemo sve proglasiti umjetnošću. Ali ako umjetnost vole mase, onda to nije umjetnost. Ne može biti. Muzeji nemaju izložbe na stadionima. Nikako se ne poređujem sa tim tipom umjetničkog kvaliteta, ali s obzirom na to kakvu glazbu radim, koja je oduvijek bila beskompromisna i posvjećena umjetnost, moram biti sretan sa pozicijom koju u ovoj zemlji imam. I ne smem se nešto ljutiti i tražiti mnogo više, jer čini mi se da sam dosta toga napravio s obzirom na to na koju zemlju bacam svoju glazbu.

Kod mog djeda Đovanija bila mi je fascinantna njegova kolekcija cipela. Svaka je imala onaj deo koji se stavi u cipelu da se čuva oblik. Sve su izgledale kao nove, a bile su stare 20, 30, čak i 40 godina

Vaša publika.
Ja mislim da je ta publika posebna. Posebni su ljudi koji dolaze na moje koncerte. To su jednostavno drugačiji ljudi. Oni ne dolaze na koncerte da bi na koncert došli, niti su zalutali. To su ljudi koji točno znaju radi čega, radi koje emocije i kvaliteta zvuka i svjetala, iskrene izvedbe dolaze. Naši su ljudi malo mazohisti. Odlaze na koncerte gdje su ipak nebitni, bitna je masovnost i bitno je napraviti dernek. Ja sviram na jedan sasvim drugačiji način. Vjerujte mi i da pokušam biti komercijalni, ne bi mi se vjerovalo.
(Onda je izvinio i ustao. Pogledala sam i videla da je gospođi koja je sedela do nas ispao šal. Podigao ga je i dao joj ga.)
Malo sam opsesivno kompulsivan. Gledam šal koji je na podu i moram ga skloniti.

Vi ne krijete svoju prošlost i pričate o njoj. Nekako mi se čini iz svega što sam pročitala do sada da je prelomni trenutak u vašem životu definitivno bio kada ste upoznali gospodina Branimira. Piše da vam je najveća kazna bila što ste se sa njim viđali tri puta nedeljno.
Ja sam bio tada još jedno vrlo nerazvijeno mentalno biće iz jednog malog mjesta u Istri. Tako da sam bio natjeran na proširivanje svojih granica, ali to je Branimir radio na jedan vrlo interesantan način bez da mi pokaže da sam needuciran i nenačitan. Pitao me je: „Jesi li gledao film Papillon sa Steveom McQueenom i Dustinom Hoffmanom?“ Ja kažem: „Nisam.“ A on mi kaže: „Ali ima jedna knjiga po kojoj je to sve rađeno.“ To je bilo vrijeme kada nisi mogao da odeš na YouTube i potražiti film. VHS je tada bio u povoju. Na jedan vrlo fini način me je vodio kroz osnove otvaranja jednog mladog bića koje se želi upijati znanje. Tako da jednostavno Branimir je inducirao buđenje nekih sasvim novih strasti koje su rezultirale time da ja mogu samo sa njim razgovarati o takvim stvarima. Moje društvo još nije bilo zrelo za to. U tom periodu sam shvatio da se mogu baviti glazbom, ali ne isključivo talenta radi. Jer je talent nešto što dobiješ od univerzuma. To nisi zaslužio, tako se dogodi. Neko ima talent koji ima, kao ja prema glazbi, neko se rodi lijep, neko se rodi ovako, onako. E sada on je kod mene probudio to, da se ja bavim glazbom na takav način da pokušam skupljati znanje uz talent, dakle, znati što radim i zašto radim. Koja je provenijencija sviranja Jimmyja Pagea u Led Zeppelinu, zašto Marc Knopfler svira tako kako svira, zašto je Eric Clapton obradio pejsmu Cocain, zašto je obradio I Shoot the Sheriff… Tako da je to stvarno kod mene probudilo jedan vir kreativnosti u koji uđeš i koji te poteže dole. Bio sam usisan u znanje i uživao u svemu tome. To je ono što možda neki put zameram novim generacijama. Ta površnost prilaska umjetnosti kao takvoj.

Kada stvaraš, moraš se dovesti u jednu radnu atmosferu i kada si u toj atmosferi, onda se i dogode neke stvari. Ne pada sve sa neba. Mora se raditi

Dorian Grey.
Kada smo bend nazvali Dorian Grey, to je bilo vrijeme kada se od novoga vala tražilo još nešto više, ne samo rudimentalno buđenje kreativnosti u Zagrebu i buntovni tekstovi koji govore o modernom životu 80-ih, nego bilo je vrijeme kada smo morali po meni otići stepenicu više. Ajmo sada biti deo novoga vala, ali netko ko zna muzicirati i nije tu iz larpurlatizma nego idemo probati podići ljestvicu. To je bio pokušaj. E sada da li smo uspjeli ili ne, to će pokazati vrijeme. Međutim, u prvo vrijeme ljudi su mislili da smo mi definitivno gej orijentirani, radi zaljubljenosti slikara ka Dorijanu. Tako da je to bila prva zabuna. Mi smo na početku, čak i kada se pogleda omot Sjaj u tami, vidi se jedan jako bliski kontakt  između mene i Terze. Mi i jesmo to koristili u PR smislu, ali ne svjesno. Mario Krištofić i Sanja Baharah, fotografi i dizajneri omota, bili su ti koji su govorili: „Neka, ajmo ubaciti tu enigmu, neka se ljudi pitaju što je iza nas.“ U principu, kada je Terza predložio da se zovemo Dorian Grey, ja sam rekao, dobro, ajmo onda koristiti taj kontrast koji postoji u knjizi, ajmo onda to nekako pretočiti u glazbu, ajmo ako, recimo, radimo na pjesmi koja ima vrlo tvrd, vrlo kakofoničan aranžman, ajmo na to stavit ljepi glas. Bavili smo se kontrastima.

Numera Sunce sija, trava miriše koju ste izveli sa Bebi Dol.
U to vrijeme moja pokojna majka i Bebi Dol su se našle i postale baš prijateljice. Zrinko Tutić je to znao i zato je hteo napraviti jednu takvu pjesmu gde se praktički samo istina pretače u glazbu. S tim da moram reći da je cijela ta pjesma snimana sa bendom Plava trava zaborava, koji su bili začetnici kantri muzike. Tako da je to bilo jedno vrlo interesantno snimanje. Čak sam od svoga prijatelja Koste koji živeo u Amsterdamu dobio jedne predivne iznošene čizmetine, meksikanske crveno-bijele. Ono izudarane, nikako kič. Tako da sam bio jako sretan dok smo snimali i inače je bila dobra atmosfera među nama.

Ono što možda neki put zameram novim generacijama jeste površnost prilaska umjetnosti kao takvoj

Gde pronalazite inspiraciju za muziku?
Neki put se dogodi da, iako ja imam puno prijavljenih djela, u poslednje vrijeme što se tiče mojih albuma više im pristupam kao producent nego kao kompozitor i više se bavim gitarama i aranžmanima. Sada radim jedan projekat sa tipom koji se zove Nenad Bach, živi u Njujorku i radimo jedan engleski album koji se uopće neće ticati ovog tržišta. On je napravio pet pjesama, a pet pjesama ja. Hoću vam reći da se neki put dogodi da se kompletna pjesma desi i ako se dovoljno brzo primiš gitare, možda ćeš uspjeti to zapamtiti i zapisati. A inače najčešće se događa kada se svira. Ja sviram gitaru svaki dan sat-dva i kada prčkaš po gitari, u situaciji si. To je kao kada pisac želi napisati knjigu, ali ne sedi pored svoje pisaće mašine, kompjutera. Moraš se dovesti u jednu radnu atmosferu i kada si u toj atmosferi, onda se i dogode neke stvari. Ne pada sve sa neba. Mora se raditi.

Pesma Samo za tvoje oči.
Bili smo u Švedskoj, jedno mjesto koje se zove Ore Bro, to je centralna Švedska. Ima jedan tip koji se zvao Sjunne Ferger, koji je svirao udaraljke sa Peterom Gabrielom, Grace Jones… I imao je svoj studio. Mi smo tada imali dobrog menadžera koji nam je sredio da idemo kod njega na snimanje. Tokom snimanja je Sjunne shvatio da nema one jedne pjesme koja bi bila udica za taj album. Pjesma – može se povući paralela sa latinskom izrekom Nomem est omen (Ime je čovek/delo). Već u imenu se krije uspješnost određene kompozicije. I sada kaže on da fali teksta. Imao sam harmoniju, melodij i sve. Imali smo jednu prostoriju za odmor u kojoj smo gledali filmove dok se snima, ako hoćeš malo odmoriti glavu od svega i neko je ubacio film Jamesa Bonda Samo za tvoje oči.

Sugestija inspiracija može doći od bilo čega. Recimo Susan Sontag je često govorila da je sve copy-paste. I u principu jeste, Mikelanđelo, na primer, gledao je svijet oko sebe i nastala su njegova djela. Kao što je pjesma Davida Bowiea Space Oddity inspirirana pjesmom Over the Rainbow.

U prvo vrijeme grupe Dorian Grey ljudi su mislili da smo mi definitivno gej orijentirani, radi zaljubljenosti slikara ka Dorijanu. Tako da je to bila prva zabuna

Šta se može videti iz jednog pogleda?
Sve i ništa.

Stil.
Ja sam delimično color blind, tako da mi često pomaže supruga u tome da ne pogrešim. Radi se o ukusu. Svako se oblači prema onom kakav mu je ukus, šta ti se dopada u ogledalu. Ja sam od vrlo ranog djetinjstva bio upozoren na to od mog djeda Đovanija koji je volio dobra odjela i dobre cipele. On je imao veliku kolekciju štapova i šešira. Bilo mi je fascinantno kod djeda njegova kolekciju cipela. Svaka je imala onaj deo koji se stavi u cipelu da se čuva oblik. Sve su izgledale kao nove, a bile su stare 20, 30, čak i 40 godina. To mi je bila škola kako očuvati određene stvari i da je čistoća najvažnija. Sjaj leži na urednosti i možda mi je to pomoglo kasnije u životu. Jednostavno, da budem uredan i čist. Nevjerojatno mi je kada vidim gitaristu sa prljavim noktima. To ne ide jednostavno. Možeš biti panker, hevimetalac, treš metalac… jednostavno ne ide. Ma možeš biti dirty koliko hoćeš, ali kada se popneš na stejdž, moraš da imaš respekt prema ljudima koji su došli pogledati to što ti radiš. Smatram da nisam apsolutno ništa posebno, ali već ako sam podignut na jedan pijedestal koji se zove pozornica, onda daj da bar budem uredan i čist. To nosiš iz kuće.

Izvođači koje volite da slušate
Miles Davis, David Bowie, Prince, Pat Metheny… Ima jako puno dobrih mladih glazbenika koje pratim. Ima jedan koji me je baš pogodio, kako se zove?
(Pokušava da se seti.)
Pjesma se zove se Trick of the Light i jako mi se dopala stvar, a izvođač…
(Nije mogao da se seti. Ustao je i izvinio se)
Samo da pitam svoj kompjuter.
(Otišao je do susednog stola gde je sedela njegova supruga Eni.)
Matt Corby se zove. Ima jedan live za pesmu Trick of the Light, koju je izveo, gdje je on gitarista kao i ja, i u tom smislu mi je bio blizak. Jako dobro muziciranje i video sam da iza toga stoji jedan jako dobar mladi umjetnik. Jako su mi dobri Arctic Monkeys.
Ima nekoliko naših cura koje su pokušavale u Hrvatskoj i onda su se našle i u Amsterdamu napravile bend Luminize, i jako su dobre.

Razgovor završavamo pričom o vinima, delu života kada je imao kuću u Raši i vrlo staru rimsku lozu malvazije, kada je par godina sam proizvodio oko 50,-60 litara za lično uživanje. Voli i poznaje vina, ali više voli pivo i dobar blagi šardone.

O novom albumu ćemo uskoro saznati, a do tada možemo da uživamo u pesmi Neka ti plove brodovi koja najavljuje album.

The post 42 minuta sa Massimom Savićem appeared first on 42 magazin.

Kad kažete jug Italije, ređaju se asocijacije – pica, pasta, maslinjaci, sunce, vino, bello-bellissimo, ali i opreznost, neizvesnost… pa tamo je srce mafije. Dok se vozimo od Rima do krajnjeg juga, duž auto-puta vide se tragovi požara, a na pojedinim deonicama, uz samu ogradu, i plamen koji guta rastinje. Ne mogu da ne pomislim na vest na koju sam naletela neposredno pred put, da je mafija na jugu Italije ponovo objavila rat državi tako što podmeće požare, ali na njihov, najsuroviji način koji običnom čoveku teško da može da padne napamet. Žive mačke polivaju benzinom, pale ih, a dok nesrećne životinje trče u najvećim mukama, plamen se širi i guta prostranstva. To je ta crna strana, na koju, na sreću, brzo zaboravite dok polako ulazite u oblast Kalabrije, potom Bazilikate i na kraju Pulje. To su predeli kao sa platna najvećih impresionista. Intenzivne boje plavog neba bez oblačka, žutih polja požnjevenog žita i prikupljenih bala sena, te nepreglednih maslinjaka. Ne postoji parče zemlje koja nije obrađena, a ta urednost gotovo da vas zbunjuje. Ono na šta treba da se pripremite kada stignete hiljadu i po kilometara južnije od Beograda jeste da je italijanski jezik osnovno sredstvo sporazumevanja, da je ručak isključivo od podneva do pola dva, kao i da se u tom periodu na ulicama mogu videti samo strani turisti željni sunca i neočekivanih filmskih prizora.

Mafija na jugu Italije objavila je rat državi tako što podmeće požare, ali na njihov, najsuroviji način – žive mačke polivaju benzinom, pale ih, a dok nesrećne životinje trče u najvećim mukama, plamen se širi i guta prostranstva

Ali hajdemo od početka.
Na letovanje na ovu stranu nikada ne planirajte da idete u avgustu, jer u ovim krajevima uglavnom letuju Italijani kojima je 1. avgust znak da je ferragosto počeo i kreće iseljavanje ka jugu, a to znači ogromne gužve u restoranima, na plažama i auto-putevima, gde su kolone duge i desetinama kilometara. Moj subjektivni osećaj je da su plaže mnogo lepše u Grčkoj i Hrvatskoj zbog razuđenosti obale i mnogobrojnih uvala, ali što bi rekao moj prijatelj: „Ovde ne dolazim zbog plaža, već zbog mirisa Italije.“ E baš tako, a ja bih dodala i zbog vizuelnih iznenađenja zbog kojih ste pod stalnim ushićenjem.
Na plažama u regijama Bazilikata i Kalabrija voda je čista, uglavnom plitka, a stalno smo naletali na meduze, prelepe providne klobuke sa ljubičastim pipcima, koje kada vas dodirnu ne ostavljaju ozbiljnije posledice osim kratkog peckanja. Čuj, pa ovde su i meduze lepe, a zbog toga vam nekako manje smetaju. Tragajući za nekom posebnom plažom, naleteli smo na peskovitu obalu gde nam je momak zadužen za ležaljke, inače fudbaler nekog drugorazrednog fudbalskog tima u Kanadi tokom ostatka godine, uzbuđeno objasnio da iza ograde sa rešetkama postoji nudistička plaža. Na moje iznenađenje i pitanje da li je to ovde dozvoljeno, on je odgovorio i da jeste i da nije, ali da nema brige jer sve do štikle postoji samo jedna policijska patrola. A na toj najjužnijoj tački, gde se sastaju Jadransko i Jonsko more, voda i pesak su kao na Maldivima, i to su u stvari najlepše plaže ovog dela Apeninskog poluostrva. Mekani oker pesak pruža se u kristalnu azurnoplavu vodu, koja se potom u svim valerima menja ka većim dubinama. Dve ležaljke i suncobran mogu se iznajmiti za 15 evra, ali često se dešava da, ukoliko na plažu stignete malo kasnije, niko ni ne dođe do vas. No, iznenađenje sledi kada poželite da se istuširate – polivanje nogu čistom slatkom vodom staje 0,2 evra, a tuširanje 0,5. Ukoliko se nađete na kraju štikle, obavezno posetite mesto Santa Marija di Leuka, gradić koji ima nobles šarm poput Opatije. Ako ništa drugo, svratite na picu (ogromna porodična pica, za minimum tri persone, košta 13 evra), ili čašu dobro ohlađenog proseka koji će vas koštati 2,5 evra.

Baš tu gde se sastaju Jadransko i Jonsko more voda i pesak su kao na Maldivima, najlepše plaže ovog dela Apeninskog poluostrva

Luksuz je ovde kategorija koja ima potpuno drugačiju konotaciju. Retki su hoteli sa pet zvezdica na samoj obali, na najlepšim mestima najčešće su kampovi (na jednom od njih naleteli smo na zastavu bivše Jugoslavije koja se vijorila pored šatora i automobila sa tablicama iz Hrvatske), a gradići koji imenom i gradnjom, poput Polikora, neodoljivo podsećaju na grčke, samo potvrđuju činjenicu da je grčka kultura i ovde ostavila značajan trag.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Pored obale i mediteranskih pejzaža, pravi biseri su gradovi od kamena stari i nekoliko hiljada godina, koji odjednom izvire na brdu iza neke krivine. Matera, jedan od tri najstarija grada u svetu, 2019. godine biće centar evropske kulture, što znači da će sigurno izazvati veliku pažnju mnogih turista. U njemu se već sada ozbiljno rade rekonstrukcije mnogobrojnih fasada, a zadovoljstvo mi je bilo šetati njegovim gotovo pustim ulicama, zavirujući u crkve i specifične pećine, mesta za stanovanje uklesana u stene grada u kojima su do 1950. živeli najsiromašniji slojevi društva sa domaćim životinjama, razmišljajući kako će se ovde za dve godine slivati kolone radoznalih ljubitelja kulture i starina i verovatno satima stajati u redu ne bi li osetili duh mesta. Zato, iskoristite ovu pogodnost i pre njih osetite duh grada u kojem je snimljen film Poslednje Hristovo iskušenje Mela Gibsona, kao i Kralj David sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi, nađite smeštaj u sobi-pećini koja je zadržala arhitektonsku konstrukciju staru sedam hiljada godina (cena je sada oko 60 evra) i posetite neki od koncerata na otvorenom koji se uveliko održavaju kao priprema za veliki kulturni događaj.

Pravi biseri su gradovi od kamena stari i nekoliko hiljada godina, koji odjednom izvire na brdu iza neke krivine. Matera, jedan od tri najstarija grada u svetu, 2019. biće centar evropske kulture

Još jedno mesto koje definitivno treba videti jeste Alberobelo. U stvari, putujući po Pulji, na delu puta iza Barija ka ovom gradiću zapazićete bele kućice sa kupastim sivim krovovima ili tzv. trulli, koje neodoljivo podsećaju na selo Štrumpfova. Ima ih na svakom koraku, različitih namena, a pored skromnih kućica za odmor, tu su i velelepne vile, a jedna od glavnih promoterki ovog arhitektonskog zdanja je aktuelna modna zvezda, urednica japanskog izdanja magazina Vogue Anna dello Russo, koja na svom Instagram profilu često postavlja fotografije svoje kuće, nastale po uzoru na ove tradicionalne, negde u brdima Pulje. Interesantna je i priča o nastanku ove čudne građevine – u nameri da ne plati porez na kućice za svoje sluge, jedan zemljoposednik rešio je da napravi takvu građevinu koju lako može da sagradi, ali i da je razmontira kada naiđu poreznici. Trulli je napravljena od kamena koji se slaže, bez maltera i bilo kakvog vezivnog materijala, pa se lako može i rasturiti. U Alberobelu većina ovih kućica pretvorena je u prodavnice suvenira i tradicionalne hrane i pića, kao i u restorane i hotele, ali postoje i u delu grada u kojem ih stanovnici i dalje koriste za stanovanje.

Desetak dana je zaista malo vremena da se sve vidi i obiđe, ali obavezno makar protrčite kroz Martina Franku, jako šarmantan gradić koji turisti još nisu otkrili i koji nosi tipičan duh Mediterana. On se nekako iznenada pojavio na brdu, a u njemu sam zatekla filmsku scenu uživo – nasred trga, u dubokoj hladovini, trojica deda sede na stolicama podbočeni štapovima i posmatraju prolaznike ili, preciznije, retke turistkinje razgolićene na vrelom suncu.

Gradić Alberobelo u Pulji zbog belih kućica sa kupastim sivim krovovima po imenu trulli neodoljivo podseća na selo Štrumpfova

Na kraju obavezno svratite i u gradić Leće, koji nazivaju Firencom na jugu Italije, poznat po čipkastoj arhitekturi. Moj utisak su masivna vrata, prozori i terase sa umetničkim detaljima koje možete posmatrati danima. Nažalost, nisam imala toliko vremena. Zbog njih ću se vratiti bar još jednom.

The post Bellissima Italia: Avantura na potpetici čizme appeared first on 42 magazin.