Prvo odustajanje od dosezanja ciljne linije. Stojim sa suzama u očima, osećam bol u zglobu. Gledam u druge trkače koji napuštaju kontrolnu stanicu. Shvatam da ne postoji nikakva šansa da nastavim dalje i pozivam svoj razum u odbranu od ludih ideja da se trka završava po svaku cenu. Jer nije ovo tek neka trka… Od trenutka kada krenete da trčite, vi spremate vaš um, korak po korak, da savlađuje sve veće distance. Vremenom, dobijate nove uvide i širite vašu percepciju, novim načinom života. Polumaraton, maraton, ultramaraton, duži ultramaraton, prva stotka.

Nikad za četiri godine nisam odustala ni od jedne trke. Bilo je trka na kojima sam probijala limit, ali nikad nisam stala pre ciljne linije. Moj pomalo neuobičajeni put trkačice koja je krenula u kasnim tridesetim, kao mama troje dece, kao žena koja je trčanjem povratila izgubljeno samopouzdanje i veru u sopstvene potencijale, kao neko ko je izmišljao vreme za treninge jer ga nije bilo. Posvećenost koja je postavila temelje novog identiteta. Snovi koji su se na početku činili nemogući, ostvarivali su se istrajnošću i strpljenjem. Stepenici nisu bili preskakani, korak po korak, osvajala sam vrhove. Stara je trebalo da bude kruna mog dosadašnjeg puta. I bila je, ali to sam shvatila tek nekoliko dana nakon trke. Ima trka koje završavaš i ima trka kroz koje učiš. I to sam spoznala u trenutku kada sam na ivici suza donela odluku da stanem. Povreda me je u stvari zaustavila na pravom mestu. Na mestu gde je moja trenutna mera. Ta 82 kilometra bila su moja ciljna linija u tom trenutku. Od tog mesta pa nadalje, radost kretanja bi prerasla u mučenje koje bi vodilo u samouništenje.

Kiša postaje jača i uskoro prelazi u grad. Ispod kleka se prave bazeni vode, u koje noge tonu. Potpuno sam mokra. Munje i gromovi sevaju na nebu. Apokaliptični prizor!

Dobro je imati jaku volju, ali nju ne sme da vodi ego već razum. I dok mi je ego u tom trenutku govorio – ne odustaj, nikad nisi, kako sad da odustaneš, možeš ti to, trpi bol, razum je tiho govorio – treba da staneš, biće još trka… Često su ti tihi glasovi koje čujemo samo ako želimo da budemo iskreni prema sebi mnogo važniji, ali ih buka ovih drugih misli prekrije. Shvatih jutros da je uspeh osećati se dobro posle napora a ne rastureno, i razmišljati kako usmeriti dalje treninge. Mudro i polako. Nije ovo bila jedina trka. Ja želim da i u narednim decenijama menjam svoj život kroz kretanje. Čekaće mene stotke i velika iskustva. Nema poraza i odustajanja. Ispod tih reči kriju se velike životne lekcije. Strpljenje i mali koraci. Trke su samo naše, put je samo naš. Telo nije nepotrošivo, moramo ga voleti i prema njemu se odnositi s poštovanjem. Kakvi su to razgovori sa sobom tokom 17 sati samovanja u prirodi…

Nijedan trenutak te škole u prirodi ne bih menjala. Do tog 55. kilometra bila sam najbolja predstavnica Srbije na trci. Sve vreme sjajna koncentracija, bez iscrpljenosti, dobra hidracija i unos hrane. Sve u najboljem redu. Koprenski plato prelazim sama. Primećujem da se oblaci navlače, kreće grmljavina u daljini, ali već je bilo sličnih situacija. Nastavljam dalje bez zaustavljanja. Nailazim na jaku nizbrdicu koja vodi kroz težak i neprohodan teren, pod klekama. U tom trenutku kreće i slaba kiša. Gazim po korenju kleka, koje sapliće, upliće i ne dozvoljava nogama da idu ustaljenim ritmom. Kiša postaje jača i uskoro prelazi u grad. Ispod kleka se prave bazeni vode, u koje noge tonu. Potpuno sam mokra. Munje i gromovi sevaju na nebu. Apokaliptični prizor. U jednom od tih trenutaka nezgodno gazim na podlogu, stopalo mi sklizne sa vlažnog kamena i tako iskrivljeno udari u tvrdu podlogu. Osetila sam da je nešto kvrcnulo. Pomislih „ne, ne, samo ne ovde!“. Jak bol u trenutku, brzo prolazi i ja koračam dalje. Zagrejana, ne odmaram se, nastavljam i ubrzo se kritična deonica završava, ulazi u šumu i nakon toga na makadam. Sve vreme se krećem, ali osećam da nije sve kao što je bilo.

Dobro je imati jaku volju, ali nju ne sme da vodi ego već razum. I dok mi je ego u tom trenutku govorio – ne odustaj, nikad nisi, kako sad da odustaneš, možeš ti to, trpi bol, razum je tiho govorio – treba da staneš, biće još trka…

Ono šta mi je ostalo najupečatljivije je trenutak oko 21 čas kada sam bila na nekom 75. kilometru. Mrak je i ja usporavam zbog bola u zglobu. Nemam problem da se krećem, ali ne trčim. Pratim samo snop svetla čeone lampe i povremeno dižem pogled da bih pratila markacije. Prvi put noću u planini. Nema straha. Slušam zvukove, voda huči na sve strane. Prelazim rečice i potoke. U jednom trenutku primećujem svetla iza mene. Okrenem se i ugledam Miru i Zeku, koji idu dosta brže od mene. Obradujem se drugarima na stazi, i zajedno nastavljamo dalje. Uhvatili su dobar ritam, koji je meni u tom trenutku bio prebrz zbog žuljeva i zgloba. Kažem im da idu svojim ritmom, da ih ne usporavam, ja ću polako blizu je Beleđe na 82. kilometru. Mira kaže „nema šanse da te ostavimo ovde, idemo tvojim tempom“. Zeka mi kaže da idem prva, a oni će me pratiti. I u tom trenutku mi udahnu snagu i zaista dosta ubrzam u odnosu na ritam kada sam bila sama. Ta vrsta podrške je nešto što gane čoveka. Saborci na stazi. Zajedno brži i jači. Empatija i toplina. Izgurasmo zajedno tih nekoliko kilometara i zahvalna sam im neizmerno. Na Beleđu ja ostajem, a njih pratim u noć, sa željom da istraju do kraja. I istrajali su. Veliki su borci, ali i ljudi, što je najvažnije na stazi. I u životu. Kroz sva ta iskustva shvatam zašto je važno biti na trci, ali i zašto je važno stati kad je telo u opasnosti, čuvati ga i razumno sa njim postupati.

Da sam trku završila, bila bi to trka još jedna u nizu uspešno završenih. Osećala bih se ispunjeno i radosno zbog ostvarenog uspeha. Kako trku nisam završila, Stara je time postala moja učiteljica, koja me je još jednom podstakla na razmišljanje, na još jaču ljubav i poštovanje prema prirodi, uz želju da je dublje upoznajem. Darovala mi je neprocenjivo iskustvo i uvid. Pozvala me je da se vratim sledeće godine i dovršim započeto. Stara je mudra i strpljiva planina. A mi? Ako smo spremni da učimo, obdariće i nas mudrošću i strpljenjem.

P.S. Veruj mi, obuj patike i kreni sa mnom! 

The post Stara planina: Osnažena neuspehom appeared first on 42 magazin.

Milovan Bajčetić ima samo 22 godine, a već razvijenu svest o tome kako je moguće kroz svoje zanimanje, koje god ono bilo, pomoći drugima koje je zadesila nevolja. Ovaj mladi biciklista član je svetskih organizacija UCI i UMCA, treći je u Evropi, prvak Srbije sa nacionalnim rekordom i osmi u svetu (kategorija od 18 do 48 godina) u disciplini ultramaraton, a prošle godine uspeo je da se plasira na dva velika takmičenja u vožnji bicikla 24 časa. Njega nije zadesila nevolja, ima razloga da se raduje, ali ima i problem kako da pronađe sredstva i pojavi se na tim takmičenjima, na kojima će, između ostalog, predstavljati državu. Zato je sada njemu potrebna pomoć svih nas.

Milovane, bavite se biciklizmom osam godina, a od prošle godine profesionalno vozite ultramaratonu 24h (vožnja bicikla 24 časa), to je baš ozbiljan fizički poduhvat. Pripremate se tako što vozite humanitarne trke za pomoć bolesnoj deci po Srbiji, recite nam nešto o tome, kako animirati ljude da pomognu kada se čini da je pomoć potrebna sve većem broju dece i ljudi?
Za potrebe treninga napravljen mi je dres sa apelom za pomoć i kroz treninge i vožnje po mestima u Srbiji, pokušavam da upoznam što veći broj ljudi i pozovem ih da pomognu koliko mogu oboleloj deci. Svima nama je urođeno da pomognemo nekome, a za sebe ću reći da sam ja samo jedan mali znak na putu koji pokazuje smer da pomognemo osobi kojoj je pomoć potrebna. Nema veće sreće nego kad u rukama držite dete za koje smo se svi mi borili i koje je spaseno u poslednji čas.

Trenutno vozim drumski bicikl Vivelo koji nije predviđen za ultramaraton 24h. Potreban mi je TT-bicikl, ja taj bicikl nemam jer je mnogo skup

Za koga ste sve borili na dva točka u dresu koji poziva na apel?
Na dresu koji trenutno nosim ispisan apel Budi human, pošalji SMS 266 na 3030 za Milu. Mila inače boluje od teškog oblika karcinoma i za nju se trenutno svi borimo. Borili smo se i za još mnogo dece kao što je mala Rada, koja ima retku, složenu i urođenu srčanu manu, u Grčkoj su urađene četiri operacije, koje treba da sačuvaju njena malena pluća i omoguće joj bezbrižno detinjstvo i normalan život. Rada se trenutno nalazi u Atini jer joj je urađena poslednja, četvrta operacija na srcu i ona nam dolazi u Srbiju 1. aprila i jedva čekam da je držim potpuno zdravu u rukama. Pomoć je potrebna za još mnogo dece i svi koji žele mogu izraditi dres, a ja ću taj dres vrlo rado nositi i apelovati na ljude.

Prošle godine 15. jula, a zahvaljujući ljudima dobre volje, otputovali ste u Sloveniju na Evropsko prvenstvo ultra24h. To vam je bila prva trka van Srbije, kakvi su vam utisci, a kakvi rezultati?
Utisci su prelepi, a ja još uvek nisam svestan svog uspeha koji sam ostvario na Evropskom prvenstvu. Konkurencija je bila velika i jaka – sa mnom se takmičio svetski dvostruki prvak i svetski rekorder ultramaratona Crish Hopkinson. Osvojio sam treće mesto prešavši 600 kilometara za 24 sata. Tog trenutka postao sam treći u Evropi, prvak Srbije sa nacionalnim rekordom, ali i osmi u svetu (u kategoriji od 18 do 48 godina) među 9.327 osoba koje se takmiče u ovoj disciplini u svetu. Taj rezultat mi je omogućio direktan plasman na Svetsko i Evropsko prvenstvo koja se organizuju ove godine. Utramaraton 24h je jedna od težih disciplina i zahteva velike i teške treninge, kako fizičke tako i psihičke.

Za EP i SP nije mi potrebno mnogo novca, ali ja ga prosto nemam

A kakav vam je plasman u ovom sportu na nivou države?
U državi Srbiji sam prvak i nacionalni rekorder sa 600 kilometara. Zahvaljujući treneru Ivanu Puji, koji vredno svakoga dana radi sa mnom kako bi naš uspeh bio još veći. Ove godine cilj nam je da pređem preko 800 kilometara i tim poduhvatom postavim novi rekord.

I hoćete li ići na Evropsko prvenstvo u Sloveniji i Svetsko prvenstvo u Sjedinjenim Američkim Državama? Kada i gde se ta takmičenja održavaju?
Svetska organizacija UMCA pozvala  me je da učestvujem na prvenstvima Evrope i sveta, Evropsko će se održati u Sloveniji u mestu Dobrovnik 14. jula ove godine, a Svetsko se organizuje u Sjedinjenim Američkim Državama u gradu Borego Springs (Kalifornija) 26. oktobra 2018.

Koliko vam je sredstava potrebna za odlazak na Evropsko prvenstvo i za šta, a koliko za Svetsko prvenstvo?
Finansijska sredstva potrebna za odlazak na Evropsko prvenstvo iznose 220 evra (kotizacija 150 evra i 70 evra za gorivo), plus za smeštaj i hranu.
Za Svetsko prvenstvo mi je potrebno da se plati avio-karta, transport bicikla avionom kao sastavni deo opreme za takmičenje, troškovi za kotizaciju (250 dolara), kao i smeštaj i hrana tokom boravka u Americi.

Nema veće sreće nego kad u rukama držite dete za koje smo se svi mi borili i koje je spaseno u poslednji čas

Koji bicikl imate? Da li će izdržati pripreme i zahtevna takmičenja?
Trenutno vozim drumski bicikl Vivelo koji nije predviđen za ultramaraton 24h. Potreban mi je TT-bicikl, ja taj bicikl nemam jer je mnogo skup. Jedina mogućnost koja postoji jeste da rentiram bicikl za dan trke.

U nadi da će ovaj momak našu državu predstavljati na pomenutim takmičenjima, hajde da pozovemo i državu i ljude dobre volje da mu pomognemo da ostvari san. On je vozio i apelovao za pomoć drugima, a mi apelujemo za njega!
Od ostvarenja sna deli ga samo nekoliko hiljada evra.

The post Milovan Bajčetić: Ja sam samo jedan mali znak na putu da treba pomoći drugima appeared first on 42 magazin.