Na sva ta pitanja pokušali su da odgovore neklikabilni ali kredibilni srpski građani sveta iz četiri generacije

Statistika kaže da svake godine oko 70.000 ljudi napusti Srbiju. Odlaze mladi na studiije, pripadnici X generacije koji ovde nisu uspeli da reše jendačinu svog života, lekari, naučnici, roditelji sa decom, odlaze i babe da čuvaju unuke. Proces emigriranja u ovom trenutku deluje nezaustavljivo, pesimistično. Dok čekamo da se nešto u sitemu ove zemlje drastično promeni, jedina stvar koja se kreće jeste život. Ludilo, beznađe, strah, sa jedne strane, i kvazioptimimistično tavorenje, s druge. Takozvana normalnost.

Ukoliko baš u ovom trenutku hiljaditi put prevrćete po bespućima mozga kuda biste, u svojoj 25. ili možda u 45. godini, mogli da odete kako biste udahnuli svežinu neke druge kulture, znanje i iskustvo, ili pak u drugoj polovini svoga veka proživeli bar nekoliko normalnih godina, tribina Gde vam stoji pasoš? 23. januara u UK Stari grad bila je mesto gde ste bar delimično mogli da razrešite dilemu ili više njih. Jer kada neko planira da krene, potreban mu je putokaz, stavka po stavka da bi popunio tabelu za i protiv.

Verujemo da i vi znate gde se nalaze vaše putne isprave – bilo da ste pasionirani globtroter, da želite da nastavite studije u inostranstvu, planirate letovanje ili da posetite tetku u Kanadi, pa čak i ako do sada nikada niste prešli granice Srbije, iz vaših intimnih razloga

A dilema – otići tamo ili ostati ovde – i danas, slično kao i devedesetih, i mnogo više nego pedesetih godina 20. veka, tišti mnogo mladih, ali i starijih naših sugrađana. Iako postoje i sličnosti i razlike u odnosu na migracije devedesetih, nešto u ovom vazduhu neprestano tera ljude da u svakom trenutku znaju gde im je pasoš bez obzira na osnovno pitanje važno za ljudsko dostojanstvo – da li je bolje biti stranac u sopstvenoj ili tuđoj zemlji?

Na tribini u okviru Otvorenog studija, koji četvrti put organizuje novinar i pisac Aleksandar Đuričić, na temu otići ili ostati, otići i vratiti se ili pak otići zauvek, bez obzira na sve što emigracija znači ili mislimo i znamo da znači, govorili su građani sveta iz četiri generacije, ljudi koji su odlazili, vraćali se i vratili se – donevši svet sa sobom: akademik Dušan Teodorović, glumica Aleksandra Janković, pisac Filip Grujić (Bludni dani kuratog Džonija, Samizdat B92, 2017) i modni dizajner Igor Todorović.

Ispostavilo se da svi gosti, čiji duh ne poznaje geografske širine i dužine, znaju gde im je pasoš jer često putuju, svako od njih imao je priliku da živi u drugim kulturama, udahne tzv. svež vazduh inostranstva, ali su ipak odlučili da se vrate. Profesor Teodorović je deo svoje akademske karijere gradio na svetskim univerzitetima i institutima – od Danske do Amerike, Igor Todorović završio je studije dizajna u Italiji, Aleksandra Janković je na sopstvenoj koži osetila strahote izbeglištva i nakon Beča i Madrida odabrala život u Beogradu, dok je mladi pisac Filip Grujić kao milenijalac već po rođenju građanin sveta.

Aleksandra kaže da je joj pasoš upisan u DNK, a dve najdraže putne isprave su joj – crveni pasoš SFRJ i pasoš koji je pre nekoliko godina dobila na festivalu EXIT. Profesor Teodorović ga nosi svuda sa sobom, čak i dok svake subote rekreativno šeta ulicama prestonice. On smatra da bi svaki čovek trebalo da ode, da bar nekoliko godina uči ili radi u nekoj drugoj sredini, kako bi usavršavajući svoju profesiju ukrao i pokoju lekciju iz etike i odgovornosti, a šeta jer smatra da je žalosno to što zbog sistema u kom živimo mnoga srca Srbije kucaju danas na udaljenim tačkama globusa – u nužnoj ekonomskoj emigraciji. Kaže i da se samo plaši da jednog dana ne nestanemo.

Odlaze mladi na studiije, pripadnici X generacije koji ovde nisu uspeli da reše jendačinu svog života, lekari, naučnici, roditelji sa decom, odlaze i babe da čuvaju unuke. Proces emigriranja u ovom trenutku deluje nezaustavljivo, pesimistično

Tema je izrodila nova pitanja i nove teme – od subotnje ulične vreve do stanja ekološke svesti, moralnih vrednosti, empatije, prilika u obrazovanju. Izostali su saveti. Jer emigracija je, kako je na početku razgovora rekao profesor Teodorović, a sa čime su se složili svi, jedno sasvim intimno pitanje.
Verujemo da i vi znate gde se nalaze vaše putne isprave – bilo da ste pasionirani globtroter, da želite da nastavite studije u inostranstvu, planirate letovanje ili da posetite tetku u Kanadi, pa čak i ako do sada nikada niste prešli granice Srbije, opet iz vaših intimnih razloga.

Budući da je Aleksandar Đuričić na kraju tribine sve goste pitao da li znaju šta znači reč klikabilan – jer mu je novinarka jednog portala rekla da gosti tribine nisu klikabilni – većini je ta reč bila neprozirna, za sve vas koji ste se ipak usudili da kliknete iz svega što su „neklikabilni“ gosti izneli izvući ćemo četiri kredibilna saveta za sve vas koji se možda kolebate da li da krenete na put:

Teodorović: Učite, studirajte u inostranstvu i šetajte se subotom.
Janković: Izbacite televizor iz kuće.
Grujić: Čitajte, pišite i ne plašite se da putujete.
Todorović: Budite tiho, iskreno empatični. Ne glumite saosećanje.

The post Otvoreni studio Aleksandra Đuričića – Gde vam stoji pasoš? appeared first on 42 magazin.

Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića; na slici: delo umetnika Boruta Vilda; slika preuzeta sa instagram profila @nevenkaa__

Ako pričamo o kolekcionarstvu uopšteno, prvo što pada na pamet jeste hordovanje raznih predmeta – tu su oni koji sakupljaju igračke i akcione figure, fanovi kulinarstva u potrazi za egzotičnim začinima, filatelisti, ljubitelji modnih časopisa ili stripa. Međutim, ono čime ćemo se mi baviti u ovom tekstu jesu kolekcionari umetničkih dela, a to je zasigurno jedan od najskupljih, ali i najvažnijih vidova kolekcionarstva.

Kroz intervjue s brojnim domaćim umetnicima, kako starije tako i mlađe generacije, otkrili smo da endemska vrsta – art kolekcionar postoji, ali da se ona uglavnom bavi pronalaženjem i sakupljanjem dela starijih slikara (ako nisu živi – tim bolje), i da se (pre svega) takve kolekcije cene. Međutim, vremena se menjaju, pa se i kolekcionar mora prilagođavati. Mlade domaće umetnike otkrivaju strani galeristi, popularizuju ih, a tek ih onda primeti ili još bolje – priznaje, domaća javnost. Zašto kolekcionari ne bi preusmerili svoju pasiju i na otkrivanje novih imena? Možda jeste riskantnije, ali se, verujemo, na kraju puuuno više isplati.

Kroz intervjue s brojnim domaćim umetnicima, kako starije tako i mlađe generacije, otkrili smo da endemska vrsta – art kolekcionar postoji, ali da se ona uglavnom bavi pronalaženjem i sakupljanjem dela starijih slikara (ako nisu živi – tim bolje)

U tom vrlom novom svetu savremenog art kolekcionarstva pitate se – gde početi? Kako da pronađete umetnike? Kako da znate da ste napravili pravi izbor? Ukoliko želite da otkrijete neka sveža domaća imena i pravite kolekciju, bilo da se već ovim bavite ili tek počinjete, možda ćemo uspeti da vam pomognemo. Bar malčice.

Početak je jednostavan, ali možda i neočekivan. Ako se ugledamo na strane galeriste, za pronalaženje novih imena bitno je da pretražujete internet, a pre svega Instagram i internet portale. Domaću mladu umetnicu Maju Đorđević su upravo tako pronašli ljudi koji drže galeriju The Hole u Njujorku, a koja je do sada održala nekoliko njenih veoma uspešnih prodajnih izložbi.

Muzej Macura

Ako ste zainteresovani da češljate sajtove, pre svega kliknite na designed.rs, u čijoj se rubrici High5 krije nerealno veliki broj talentovanih ljudi. Tu je i sajt www.supervizuelna.com na kom će te, ako kliknete na link MUSTRA, moći da čitate intervjue s raznoraznim umetničkim genijalcima.

Neka vaša mantra bude – ne postoje glupa pitanja u okviru galerijskog prostora! Skok na glavu je svakako zastrašujuć, ali sve bude puno lakše čim uronite u vodu

Ukoliko na internetu spazite i zapratite nekog ko vam se dopada, pokušajte da pronađete ima li negde izložbu. Galerije poput Zvona, Pro3ora, Velike galerije KC Grada, Kvake 22, UK Parobroda, U10, Navigator, Laufer i Eugster, Magacina Macura, Legata Zorić-Čolaković odlična su mesta gde možete otkriti sjajne umetnike. Što više budete ulazili u priču, to ćete lakše i brže zaključiti koja se imena ističu.

Galerija U10

Ne budite stidljivi – ćaskajte sa kustosima. Oni rade direktno sa umetnicima, imaju uvežbano oko i dobar ukus, te vam mogu olakšati lov na „pravog“ umetnika. Obavezno se prijavite za newsletter galerija koje vam se dopadnu (a ovim putem apelujemo svim galerijama da ovu praksu uvedu u svoj rad, ako već nisu) i unapred odredite svoj kalendar izložbi koje želite da vidite. Ako pronađete umetnika čija vas dela „rade“, pogotovo ako govorimo o kolektivnim izložbama, pitajte galeristu gde možete videti još radova ili razgovarati sa samim umetnikom o tome. Ovo apsolutno ne znači da ste u obavezi da kupite rad, već je u pitanju prilika za razgovor s ljudima iz branše, ali i šansa da otkrijete nečiji umetnički svet i (nadamo se) – padnete s nogu.

Neka vaša mantra bude: ne postoje glupa pitanja u okviru galerijskog prostora! Skok na glavu je svakako zastrašujuć, ali sve bude puno lakše čim uronite u vodu.

Najvažnije pravilo: kupujte samo ono što vam se sviđa. Najbolja umetnost je ona koja nam otkriva stvari o nama samima, neočekivano. Ona koja budi emocije koje ne umemo da objasnimo. Čak i da na kraju ne ispadne pun pogodak i ne donese bogzna kakvu zaradu, imaće ličnu vrednost koja je neprocenjiva.

Imajte na umu: sa dobrom umetnošću dolazi i velika odgovornost. Kao kolekcionar umetničkih dela – bilo da ulažete u sigurna imena ili otkrivate nova, postajete vlasnik dela umetničke istorije. Učestvujete i doprinosite kulturi svog vremena – privatne zbirke su, pored muzeja, oduvek imale ogroman značaj za umetnost, a danas, u nedostatku razvijenih institucija, upravo kolekcionarsko tržište uslovljava postojanje i održavanje sistema umetnosti.

Možda ćete i vi, poput nekih kolekcionara iz prošlosti, diktirati smer kretanja moderne umetnosti. Nikad se ne zna.

Savet plus: galerije koje treba zapratiti na Instagramu:
www.instagram.com/laufer_eugster_belgrade/
www.instagram.com/navigator.art.gallery/
www.instagram.com/u10_artspace/
www.instagram.com/pro3or_gallery/
www.instagram.com/g12hub/
www.instagram.com/muzej.macura/

The post Kako da postanete ART kolekcionar appeared first on 42 magazin.

Ulazim u Parobrod, dolazim do prostora gde se postavlja izložba hanboka – tradicionalne korejske odeće, i ugledam dizajnerku Hesun Li kako suptilnim pokretima uz oštro oko namešta detaljno svoj rad na lutki, s pažnjom kao da je reč o nečemu od neprocenjive vrednosti. Da je scena bila gotovo kao na filmu, govori i njena pojava. Odevena u belo-plavi hanbok, njenu svakodnevnu odeću, sa pokupljenom kosom i neverovatnom lepotom koju nose azijske žene, jasnim pogledom, koji spaja fragilnost i jačinu, obraća mi se, a ja, i pored jezičke barijere, još jednom shvatam da dizajn i umetnost imaju univerzalni jezik.

Vi ste uticali na reinkarnaciju hanboka koji je kulturno nasleđe Koreje. Kakav je vaš lični odnos prema hanboku i koju emociju on budi u vama?
Hanbok ima dugu istoriju, od davnih vremena pa do danas. Kroz dug vremenski period svog postojanja hanbok je evoluirao sve vreme i menjao se, ali istovremeno i ostao bezvremen. Takođe, on je oličenje filozofije življenja korejskog naroda. Kao kulturno nasleđe hanbok je rezultat svega što je prošlo i ostalo istorija, ali u isto vreme, on se neprestano menja i usavršava – hanbok i kultura Koreje kakvu je vidimo danas, kakva je bila nekada i sve ono što je bila između.

Srećna sam kada neko moj rad vidi kao nešto novo ili neobično a ne čudno

Nije nimalo lako nešto tradicionalno postaviti kao savremenu formu. Šta je bila ideja i vizija kada ste se odlučili da to bude predmet vašeg dizajna?
Živeti u skladu sa prirodom je ono što me je navelo na put dizajna. Mene inspiriše sve u prirodi. Vetar od koga se trese lišće na drvetu, vetar koji pomera travu, vetar koji protrči kroz moje telo, rosa koja sija na suncu, kapljice vode koje reflektuju sunčevu svetlost, mesec koji se krije iza oblaka, jasan oblik meseca neposredno pred izlazak sunca, mesec koji raste iznad solitera, boja kore drveta u proleće, njegova boja koja se menja u jesen i zimu… Kada pogledam unazad, vidim da vreme u Koreji, koje ima četiri različita godišnja doba, jeste upravo ono što me je navelo da dizajniram odeću sa detaljima karakterističnim za različita godišnja doba. Iako su ta četiri godišnja doba u Koreji potpuno drugačija i po klimi i po bojama, proces njihovog smenjivanja je suptilan i prirodan, pa ne uznemirava onog ko posmatra. Zar nije neverovatno što svako od tih godišnjih doba ima svoju jedinstvenu boju? Verujem da su upravo to karakteristike koje želim da primenim na svoj dizajn: nenametljiva elegancija i lepota sa svojstvenim detaljima i identitetom.

Vaš dizajn prevazilazi formu dizajna odeće jer fotografije kroz koje prezentujete odeću jesu miks slikarstva, scena iz filma i plesa i ostavljaju snažan utisak, pa možemo to nazvati novim modnim pokretom koji već na prvu loptu pronalazi put do publike. Kako nastaju fotografije koje vidimo?
Snažno verujem da je odeća u punom sjaju onda kada je nosi određena osoba. Način na koji ona stoji na nečijem telu, pokret i pomeranje odeće dok se onaj ko je nosi kreće kroz svoj svakodnevni život – to je suština i lepota odeće. Postoji korejska izreka: Odeća daje krila onom ko je nosi – dobro dizajniran komad odeće izrađen s ljubavlju ima moć da uzdigne osobu koja ga nosi. Imala sam sreće da me istovremeno inspirišu i druge vrste umetnosti. Trudim se da se to vidi u mom dizajnu, pa povremeno uključujem i medije kao što su balet, slikarstvo i drugi. Kroz eksperiment sam analizirala kako se kreće odeća i u kakvoj je interakciji sa balerinama ili kako slikari uhvate kretanje i materijal u samo jednom kadru.

Kada govorimo isključivo o dizajnu, šta su vaše smernice kojih se držite?
Odeća koju ja stvaram je odeća koja vodi računa o kretanju onog ko je nosi i njegovom načinu života. Ona se radi po meri onog ko je nosi i prilagođena je obliku tela onog ko je odabere. Upravo taj izbor najbolje odslikava kako moderne Korejke percipiraju hanbok, one ga vide kao način samoizražavanja, kao jedan od načina da uvedu lepotu i umetnost u svoj život.

Kako zamišljate ženu za koju stvarate odeću?
Žene u Koreji se okreću hanboku i danas kada je reč o posebnim prilikama u životu, kao što je venčanje na primer. Kada su takve prilike posredi, one neće odabrati odeću s polica iz radnji, te prilike zaslužuju one-of-a-kind hanbok, koji je dizajner napravio baš za njih.

Ne mislim da nešto mora da bude egzotično da bi vas inspirisalo

Deo evolucije dizajna je da pored forme i funkcije brine i ekološkom segmentu, a sve što pravite je od eko-materijala. Koliki je izazov stvarati tradicionalnu odeću koja ima epitet luksuznog od ekoloških materijala?
Hanbok se pravi od materijala koji potiču iz prirode. Njegove boje su prirodne. Ja takođe radim sa prirodnim materijalima, prirodnim bojenjem nastaju nijanse i koristim tradicionalne metode izrade kao što je ručno šivenje, ručna izrada veza kako bi se stvorilo nešto što će trajati celog života. Hanbok je poznat po prirodnim bojama, pa možemo reći da je obezbojen. Ta neboja je moja omiljena boja. Iako  obezbojen, prepun je emocija. Znate, hanbok je milenijumima bio saputnik Koreje, kroz njenu istoriju – zajedno su videli sve oblike tuge i borbe.

Prošle godine ste imali izložbu Koreja sada u Louvreu, kakva je reakcija Francuske na vaš rad?
Da, imala sam izložbu u The Musée des Arts Décoratifs u Louvreu. To je bilo predivno iskustvo. Kada smo postavili izložbu, otišla sam da prošetam uz Senu. Dok sam šetala, prišao mi je Francuz i počeo da razgovara sa mnom. Ono što sam ja mogla da protumačim jeste da je došao na reku da iščisti um, ali je umesto reke video mene kako šetam uz obalu i to je delovalo na njega. Ja nisam radila ništa specijalno – bila sam u svom hanboku kao i svakog dana poslednjih deset godina. To me je nateralo da poželim da izlažem na značajnim mestima u različitim zemljama. Trenutno sam potpuno fokusirana na izložbu u Beogradu i na ovaj projekat, to je ono što me trenutno pokreće. Oduševljena sam što će moj rad biti izložen u Beogradu.

Nama i sličnim kulturama Koreja delije egzotično, koje zemlje su vama inspirativne i egzotične kao dizajneru?
Ne mislim da nešto mora da bude egzotično da bi vas inspirisalo. Ja sam inspirisana ovde u Srbiji vrlo poznatim stvarima kao što je nebo i vazduh. Inspirišu me i ljudi koje upoznajem ovde. Sarađivali smo sa timom iz Srbije koji nam je pomogao da postavimo izložbu i to su zaista neverovatni ljudi koje sam slučajno otkrila, pa ne mislim da je slučajnost što me je put doveo do Srbije.

Kada neki umetnik internacionalno izazove pažnju, onda njegova umetnost govori univerzalnim jezikom, šta mislite da je reč ili emocija kojom vaš rad govori a svi je razumeju?
Ne težim tome da me svako razume. Verujem da postoje ljudi koji razumeju moju tačku gledišta, kako razlika od jednog jedinog milimetra može da me inspiriše ili kako me suptilne promene u prirodi oduševljavaju. A što se drugih tiče, mogu da kažem da sam srećna kada neko vidi moj rad kao nešto novo ili neobično umesto čudno.

Nenametljiva elegancija i lepota sa svojstvenim detaljima i identitetom – to su karakteristike koje želim da primenim na svoj dizajn

Šta je tajna lepote i stila žena u Koreji?
Vrlo sam polaskana vašim pitanjem! Da li moj hanbok može da bude odgovor na to pitanje?

Onda neka tako ostane. Kakav utisak ostavljaju na vas žene u Srbiji?
Ljudi u Srbiji imaju nežno (toplo) srce, i to me je zaista ganulo ovde.

Kakvi su vaši dalji planovi?
Imam uskoro veliku reviju u Seulu, i to čim se vratim u Južnu Koreju. To je projekat koji rekreira tradicionalne ceremonije venčanja. Možda, uz malo sreće, uspemo da taj performans donesemo u Srbiju nekad u budućnosti. Zaista bih volela da ponovo posetim ovu zemlju jer sam se jednostavno zaljubila u nju i njene ljude.

Fotografije: Courtesy of Korean Embassy

The post HESUN LI: Hanbok je saputnik Koreje kroz istoriju – zajedno su videli sve oblike tuge i borbe appeared first on 42 magazin.