Druga epizoda dugo najavljivane serije Koreni, po istoimenom romanu Dobrice Ćosića koji je 1954. godine dobio i NIN-ovu nagradu, emitovana je u nedelju 28. oktobra, a koliko je našem usnulom umetničkom oku bila nasušna, pokušaću da opišem u nastavku.
Scenario je adaptirao Đorđe Milosavljević, režiserska palica pripala je Ivanu Živkoviću, dok se kao producent potpisuje Goran Šušljik.
Nakon ove kratke uvertire posvete, želja nam je da to bude i posveta nama samima, jer koliko god se po medijima govorilo o tome kako smo ovo čekali, nismo ni bili svesni koliko nam je bilo potrebno, no tek kad nam je, nakon teškog umetničkog znoja, isceđena esencija i stavljena u tu „kutiju“, u koju često kao omađijani gledamo, kao da smo doživeli blagi oblik epifanije i kolektivnog buđenja. S dozom bojazni da će tekst imati nekritički zvuk pun grčkog pathosa, ne strahujemo da kažemo – hvala vam.

Jasno, sasvim je očekivano bilo od naše televizijske publike da budnim okom zloslutnog kritičara čeka omaške, možda na njih naviknuta, pa je nakon prve epizode usledila i kratka drama na društvenim mrežama, takoreći polemika oko verodostojnosti jedne reči iz romana, koja se, na koncu, svodi na jalovu političku bitku, a koju nikako da sa samima sobom izbijemo. Da li je Tošić bio naprednjak ili liberal? Nakon silovitog napada, bura se stišala kada su ljudi sa prašnjavih polica počeli da vade svoja zaboravljena izdanja Ćosićevog teksta, te su uočene diskrepancije u izdanjima, a možda ne u namerama autora. Stoga je viši sud svetine zaključio da: u BIGZ-ovom izdanju iz 1962. godine stoji samo „Tošić“, u izdanju Zavoda za udžbenike piše „naprednjak“, a u BIGZ-ovom izdanju iz 1984. godine Tošić slovi za liberala. Summa summarum: zatrovani sličnim ideologijama, kao svetina iz Korena, dopustili smo da nam pažnju odvuče reč, a ova serija pružila nam je mnogo više reči: pružila nam je glumu i sposobnost uživljavanja, tačnije uosećavanja.

Koliko god se po medijima govorilo o tome kako smo čekali Korene, nismo ni bili svesni koliko su nam oni bili potrebni, no tek kad nam je, nakon teškog umetničkog znoja, isceđena esencija i stavljena u tu „kutiju“, kao da smo doživeli blagi oblik epifanije i kolektivnog buđenja

Iako neka glumačka mesta mogu biti sporna, na momente upitna, toliko su sitna, da bi od nas bilo sitno spominjati ih, jer dobili smo nesporno više. Kao što je režiser istakao, estetski je bilo najzahvalnije Korene adaptirati u ovom formatu, a nakon drame iz 1965. godine, ovo je prvi put da televizijska publika može da gleda ovo ostvarenje. A ostvarenje je – nesuvislo bi bilo reći drugačije – ostvarilo i, verovatno, premašilo očekivanja recipijenata i kritike. Uprkos tome što deluje da radnja prve epizode ima manjkavu dinamiku, u drugoj epizodi je bilo sasvim jasno da je to bilo elegantno zavođenje i parcijalno uvođenje u fabulu. U drugoj epizodi dinamika je dobila na ubrzanju i počela da vezuje veliki okean odnosa i mikroodnosa, a koji će, nadajmo se, do kraja razviti motive porodično-patrijarhalnih odnosa, političkih sukoba koji dovode do svekolikih raskola, onih spolja, ali i onih iznutra.

Na stranu kakvo je mišljenje čitalačke, a potom i kritičko-političke elite u odnosu na Ćosića, možemo reći da nam je ovako nešto bilo potrebno, a koreni te potrebe su brojni.

Stoga:

Hvala šminkerima, kostimografima, montažerima, ton-majstorima, kamermanima, scenografima, majstorima fotografije. Hvala svima ovima koji su iza, jer bez tog iza – ovo ispred ne bi postojalo.

Hvala Ivanu Živkoviću zato što se odvažio na ovaj poduhvat i uspeo da napravi estetsku sinesteziju.

Hvala Đorđu Milosavljeviću što je znao da je tekst vezivno tkivo svega.

Hvala Goranu Šušljiku za sve.

Hvala Slobodi Mićalović što je ipak „umela“ da kaže da je i on nju upropastio.

Hvala Mini Sovtić što je govorila jezikom nekadašnjeg vračarskog okruga.

Hvala Dari Džokić što je zabrinuta Milunka do srži.

Hvala Milošu Samolovu za odmerenost.

Hvala Radovanu Vujoviću što je istaknuto drugačiji i sličan ovima iz mitske postojbine.

Hvala Bojanu Žiroviću što je kao Mijat znao da treba brzo da tera konje, ali i da pred grobljem stane.

Hvala Radoju Čupiću što unosi slovesnost.

Hvala Dubravki Kovjanić za onaj krik.

Hvala Nenadu Jezdiću što smo pomislili da je prekardašio, ali nas je nasamario.

Hvala Igoru Đorđeviću što zna kako pijan čovek govori i misli.

I za kraj:

Hvala Žarku Lauševiću što je skrojio lik kao da ga je sam Stanislavski stesao. Hvala mu što mu je i znoj glumački verodostojan.

Ostalima ću se zahvaliti kad ih „vidim“. A ove smo umetnike stvarno videli.

Na koncu:
Hvala nama jer smo odali poverenje umetnosti i u domove vratili nedeljno okupljanje pred tom „kutijom“, koja nam pripoveda jednu daleku, a blisku priču o ljudima iz mitskog sela Prerova.

The post Put u središte duše: Kako su nas Koreni vratili korenima appeared first on 42 magazin.

Kablovska mreža HBO sklopila je ugovor sa scenaristima Igre prestola kako bi napravili spin-off verziju popularne serije. Da, sa scenaristima, a ne sa Georgeom R. R. Martinom, piscem sage Pesma leda i vatre, po kojoj je serija i nastala.

Scenaristi će istraživati različite istorijske periode Martinovog Westerosa – bogatog i širokog univerzuma, kaže se u saopštenju HBO-a, a još uvek se ne zna kada počinju s radom, niti koji su datumi zakazani za premijeru novih serijala. David Benioff i Dan Weiss, ljudi koji pišu scenario i produciraju seriju Igra prestola (za koju su osvojili Emmy) nalaze se u timu, i to je lepo – ali fanovi se ljute jer je tvorac serijala, pisac Martin, izostavljen.

Ali da počnemo od početka, jer nijedna bajka ne počinje bez nekada davno. Pa, u skladu s tim:

Nekada davno pisac George R. R. Martin stvorio je Pesmu leda i vatre – seriju romana koji su postali popularni među poklonicima žanra epske fantastike još sredinom devedesetih. U Srbiji su se knjige (prva četiri dela) pojavile 2003. godine u izdanju Lagune. Osam godina kasnije (u našem slučaju, a nekih petnaestak u svetu) HBO mreža odlučila je da ekranizuje ovu priču, te je serija Igra prestola (nazvana po prvoj knjizi iz R. R. Martinove sage) krenula s emitovanjem 11. aprila 2011.

Otkad je serija startovala, a tome sada ima šest godina, Martin je objavio samo jednu novu knjigu: Ples sa zmajevima (prvi deo: Snovi i prah; drugi deo: Posle gozbe)

Otkad je serija startovala, a tome sada ima šest godina, Martin je objavio samo jednu novu knjigu: Ples sa zmajevima (prvi deo: Snovi i prah; drugi deo: Posle gozbe). Takođe, rekao je da bi možda mogao da završi i šesti deo – Vetrovi zime – od ukupno sedam (koliko je prvobitno planirao i s kojim bi finiširao priču), ove godine. Možda. Ko to zna? Za to vreme šesta sezona TV serije potpuno je prevazišla pisani svet i Martinovu originalnu priču. Fanovi knjige nisu dobro reagovali na to, iako činjenica jeste da priča pije vodu više na malim ekranima nego kao roman pre svega zbog nerealnog broja likova koji defiluju, a često bez poente za samu priču (većina njih je u TV verziji potpuno izbačena). Da ne pričamo o tome da se na razrešenje određenih spletki čeka više od dvadeset godina!

Nakon 6. sezone TV serijal Igra prestola ne oslanja se na Martinove knjige, već se gradi kao odvojeni univerzum, samo baziran na njegovim likovima

Neke 2012. na Twitteru je bila fora među fanovima da urlaju na Martina sa ciljem da ga nateraju da se pokrene i završi knjige. I znate šta – nije im uspelo.

Čuvena HBO konferencija na kojoj pisac George R.R. Martin sa scenaristima i producentima D.B. Weissom i David Benioffom razgovara na temu ko je majka Džona Snežnog

Zato se danas TV serijal Igra prestola ne oslanja u potpunosti na Martinove knjige već se gradi kao odvojeni univerzum, samo baziran na njegovim likovima. A sada, kada kuvaju spin-off, zvanično su prevazišli knjige i postali kanon za sebe. I to je sasvim okej. Pre svega što ni sam Westeros kao knjiški original nije završen, a na to se čeka (rekosmo već) više od dvadeset godina. Doduše, s obzirom na Martinove godine, pitanje je hoće li ikada i biti, tako da, ako posmatramo sa te strane – fanovi bi trebalo da budu srećni da neko uopšte želi da nastavi i obogati (i nadamo se – završi?) priču.

Isto tako je bilo sa filmovima Kum, Blade Runner ili Isijavanje. Svi su nadmašili svoje pisane verzije u kulturološkom smislu

Uglavnom, postoji pravilo da, ukoliko se nešto radi prema knjizi, TV serija ili film, mora apsolutno da poštuje svoju pisanu verziju ili u suprotnom doživljava linč (tako je bilo s serijalom Hobbit, u koji su nepotrebno uvodili likove iz Gospodara prstenova, na šta je publika veoma loše reagovala), ali sa Igrom prestola to nije slučaj jer knjiga sama po sebi nije bila ni trećinu popularna kao TV verzija koja je postala globalni fenomen. Isto tako je bilo sa filmovima Kum, Blade Runner ili Isijavanje. Svi su nadmašili svoje pisane verzije u kulturološkom smislu.

Najveći problem imaju fanovi koji su počeli da čitaju Pesmu leda i vatre pre nego što je serija počela, često zbog toga što žele da pročitaju kraj pre nego što on bude prikazan na TV-u (a valjda su već sada svesni da su šanse za to male). I zbog toga što su, prethodnih godina, mogli da se pohvale time što znaju šta će se desiti u sledećoj epizodi.

Međutim, fanovi Igre prestola žele JOŠ igre. I to odmah, a ne za narednih dvadesetak godina. Take it or leave it.

Scena sa snimanja koja nagoveštava šta donosi sedmi serijal Igre Prestola

The post Igra prestola dobija spin-off verzije. I znate šta? Nije ih napisao George R. R. Martin appeared first on 42 magazin.