Šezdesete godine prošlog veka predstavljaju razdoblje karakteristično po mnogo čemu, pa između ostalog i po šarenilu i hipi pokretu koji je zavladao celom planetom. Čuveni znak mira, zvoncare, The Beatles, kombiji sa cvetnim motivima i uz sve to – pojava halucinogenih psihoaktivnih supstanci. Umetnici su oduvek bili nekonvencionalni i drugačiji, pa se mnogi nisu ustručavali od konzumiranja halucinogenih droga kako bi svoju ekspresivnost doveli do vrhunca. Izraz psihodelija se u psihologiji prevodi kao „manifestacija uma“, a umetnici ovog pokreta odlučili su da se iz očiglednih razloga često „druže“ sa LSD-om, pa je čitav umetnički pravac dobio naziv psihodelična umetnost. Drugim rečima, ne postoje granice onoga što um može da vizuelizuje i interpretira, pa samim tim i onoga što umetnik može da kreira. Onaj koji je najbolje  razumeo suštinu ovog pokreta bio je fotograf, kreator filmova i pesnik – Ira Cohen.

U njegovim radovima krije se niz zarobljenih emocija i potisnutih želja, sve obavijeno velom mistike. One zbunjuju čovekov um i poput vrtloga ga uvode u paralelnu realnost unutar fotografije

http://42magazin.rs/savremeni-fotografski-kolektivi/

On je za svoje fotografije koristio milar tehniku, koja stvara iluziju iskrivljenih figura i ogledala, a u potkrovlju svog stana fotografisao je mnoge umetnike, poput John McLaughlina, Williama Burroughsa i Jimija Hendrixa, koji je njegove fotografije javno pohvalio, rekavši da su „poput gledanja kroz krila leptira“.
Cohen je milar tehniku smatrao svojom seansom, a sebe medijumom, dok je ceo umetnički postupak doživljavao kao spiritualno iskustvo, pa je krajem 19. i početkom 20. veka u umetničkim krugovima zavladao pojam spiritualna fotografija.

Za razliku od većine fotografa čija jedna slika ispriča celu priču, Cohenove fotografije sadrže niz sublimiranih poruka i slojeva, koji se mogu dešifrovati danima.

Teatralni setovi, kostimi, agresivni make-up, trance muzika i filmska projekcija samo su deo tog metafizičkog iskustva. U njegovim radovima krije se niz zarobljenih emocija i potisnutih želja, sve obavijeno velom mistike. One zbunjuju čovekov um i poput vrtloga ga uvode u paralelnu realnost unutar fotografije. Cohen je veliku pažnju pridavao i karakterizaciji svojih modela, pa izraz lica svakog pojedinca predstavlja doživljaj za sebe.

Njegov stil inspirisao je mnoge muzičare šezdesetih godina, pa je za kratko vreme postao deo andergraund umetničke scene. Tako su se njegove fotografije našle na naslovnicama mnogih knjiga i na omotu albuma Twelve Dreams of Dr Sardonicus psihodeličnog rok benda Spirit.

Poznata je i njegova neretka kolaboracija sa vođama sekti, pa se u njegovom portfoliju mogu pronaći i fotografije praktikanata Aghoriove tabuične prakse obožavanja obreda koji uključuju konzumiranje živog mesa sa opijatima, tantrički seks-ritual i lizanje lobanje koje simbolizuje neustrašivost od smrti. Cohen je ovoj temi posvetio čitavu galeriju portreta koju je nazvao Spirit Varriors.

Cohen je milar tehniku smatrao svojom seansom, a sebe medijumom, dok je ceo umetnički postupak doživljavao kao spiritualno iskustvo, pa se krajem 19. i početkom 20. veka pojavio pojam spiritualna fotografija

http://42magazin.rs/vesti/harley-weir-od-opskurnog-tumblr-profila-najtrazenije-modne-fotografkinje-danasnjice/

NY Arts Magazine nazvao je Cohena „alhemičarem koji je okrenuo leđa establišmentu kako bi pronašao boga, umetnost i poeziju“, a njegova dela „belom magijom“.

Ira Cohen umro je 2011. godine, ostavivši veliki broj dela koja i danas inspirišu mnoge savremene umetnike i podsećaju na jedan od kontroverznijih stilova u istoriji fotografije.

The post Ira Cohen – fotograf koji je oživeo spiritualnost appeared first on 42 magazin.

U svakom slučaju, nisam očekivao neki preterano emotivni trip. U vreme kada sam živeo u Pragu patio sam za Beogradom, prijateljima, porodicom, nervirala me češka sitničavost, ponekad i neprikrivena ksenofobija, bio sam pomalo zavidan zbog činjenice da Prag nikada nije rušen. Za razliku od mog Beograda. Cinično sam se odnosio prema činjenici da su tokom Drugog svetskog rata podigli ustanak 5. maja 1945, a da se Hitler ubio pet dana ranije, dakle, kada je odavno sve bilo jasno. Prepričavao sam anegdotu sa češkim poznanikom koji je igrom slučaja završio gimnaziju u Novom Sadu i koji mi je u jednom kvaziistorijskom naklapanju pojasnio kako su Srbi ludi jer ih je sa svakim ratom sve manje, dok kod Čeha stvari stoje potpuno suprotno: „Kako koji okupator stigne, muškarci dižu ruke a žene noge i uvek smo na broju“, saopštio mi je kroz smeh za njega ovu neopozivu činjenicu. Nije me bilo briga za Zlatni grad, istočni Pariz, kako su ga nazivali, za osam miliona turista koji se svake godine tiskaju i škljocaju skupim foto-aparatima ostavljajući sedam milijardi dolara godišnje, nisam mario za Kafku, Smetanu, Nerudu, Rudolfinum, impresivne gotske građevine i ostale znamenitosti iako sam ih sve posetio. Jednostavno, nisam bio svestan da sam u tom gradu proživeo neke od najlepših godina života. Osim toga, sedamnaest godina je u današnjem ubrzanom svetu čitava epoha. Čak i ako je bilo nekih emocija, odavno su izbledele, mislio sam prihvatajući to putovanje.

Prvi znaci panike pojavili su se kada je avion počeo da se spušta ka pisti Aerodroma Vaclav Havel, ja ga pamtim pod starim imenom Ruzinje. U stomaku sam osetio dodir hladnog metala i znao sam da sam olako doneo odluku da se vratim. Bilo mi je jasno da će ovo biti sve samo ne rutinska šetnja gradom za koji sam bio uveren da mi ne znači mnogo. Baš kao što sam znao da neću ići ponovo da gledam Starogradski trg, astronomski sat Orloj, Hradčane, kraljevske rezidencije, katedrale Svetog Vida, Vaclava i Vojtheha, Zlatnu ulicu, u kojoj je jedno vreme živeo Franc Kafka… Imao sam svoje intimnu putanju i toponime koje sam želeo ponovo da vidim.

Na mojoj listi vrlo visoko stoji pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a u kojoj su najobičniji četvrtasti drveni stolovi bez stolnjaka i iste takve stolice, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam

Prve večeri, odmah nakon što smo bacili torbe u hotelske sobe, odveo sam kolege u jedan restoran. Prepoznao me konobar, čovek odnekud iz Vojvodine, nisam mogao tačno da se setim odakle. Zajedno smo delili prve, teške gastarbajterske dane radeći u prodavnici srebra u blizini Karlovog mosta kod nekog tipa iz Beograda koji je držao nekoliko takvih šopova. Preda mnom je pukao jedan zaboravljeni svet, likovi iz prošlog života, mahom pošten svet koji se sklanjao pred Srbijom devedesetih. Pili smo besomučno, mi za stolom, on s nogu između dve porudžbine u pretrpanom restoranu…

Ujutru, mamuran, nekako sam uspeo da složim mapu mojih toponima, odlučio sam da prvo obiđem Lenonov zid, jednu od retkih stvari koja mi je promakla u tih nekoliko praških godina. Put je neizbežno vodio kroz turistički najgušće nabijen deo Starogradskog trga, pa kroz uličicu u kojoj je nekada bila „moja radnja“ sa srebrom preko Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, za koji je vezana jedna legenda. Prema tom predanju, par koji se poljubi na sredini mosta ostaće zauvek zajedno. Nisam mogao da se setim da li smo to uradili, sedamnaest godina je čitava večnost… Odmah u utrobi Karlovog mosta, malo s desne strane primetio sam vrevu. Znao sam da sam blizu. Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980. godine, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma. U tih devet godina – do Plišane revolucije trajalo je nadmetanje policije, koja je uporno farbala zid u sivo – onako kako je izgledala i svakodnevica, i nepoznatih uličnih umetnika, koji su sa istom upornošću iznova vraćali Lenona, poručujući da vreme totalitarizma polako ističe. Sovjetski Savez se ljuljao pod teretom sopstvenih protivrečnosti, Gorbačovljeva perestrojka i glasnost bili su samo eufemizam za kraj jedne imperije. Nakon pada komunizma 1989, zid je postao atrakcija, a 2014. godine uz obeležavanje četvrt veka Plišane revolucije grupa studenata likovne akademije ga je ponovo prefarbala uz objašnjenje da je rat odavno gotov i da na zidu sada treba da budu ispisivane poruke nove generacije. Nije pomoglo, Lenon se ponovo zapatio, psihodeličan i šareniji nego ikad. Tog jutra, tip sa akustičnom gitarom vozio je, učinilo mi se možda i zbog mamurluka, zloslutno sladunjavu stvar iz kamenog doba. Nisam siguran, čini mi se da je to bila Michelle. Stavio sam nekoliko evra u kutiju i na zarđalom češkom zamolio da zasvira ništa manje zašećerenu Yesterday. Nekoliko Japanki ljubazno me je pitalo da ih slikam za uspomenu, imao sam toliko pristojnosti da odslušam pesmu koju sam tražio. Zaobišao sam Lenonov kafe u blizini i zaključio da mi turisti ništa manje ne idu na nerve nego pre sedamnaest godina.

Prema predanju, par koji se poljubi na sredini Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, ostaće zauvek zajedno

Narednog dana kolege s jedne televizije koje su radile reportažu o praškim znamenitostima zamolile su me da budem jedan od sagovornika imajući u vidu upravo činjenicu da sam živeo u češkoj prestonici. Izabrao sam ikoničnu kafanu Slavija, smeštenu odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije, i mesto koje u svojih skoro 140 godina pamti svašta – od Rilkeovih stihova do Masarikovih poseta i Havelovih zavereničkih planova. Pričao sam kako je našim rediteljima Milan Kundera predavao književnost 20. veka i kako je Goran Marković u jednom intervjuu prepričao dogodovštinu s predavanja. „Kundera nam je, sećam se, oba semestra govorio o Tomasu Manu i Ernestu Hemingveju. Jednom mu je neko od studenata zamerio što forsira „tog Nemca“. Uostalom, rekao je kolega, Nemci su završili kao fašisti. „Valjda je samo tako velika nacija koja je svetu dala Getea bila u stanju da padne tako nisko, u fašizam“, odgovorio je Kundera. Govorio sam im o dokumentarcu Nedostaje mi Sonja Heni, u kome je, pored naših velikih reditelja Karpa Godine, Puriše Đođevića i Dušana Makavejeva, snimao i Miloš Forman. Čitao sam za potrebe reportaže odlomak iz Kafkinog Zamka na češkom, knjige koju je koleginica kupila u nekoj antikvarnici, nespretan kakav jesam stigao sam i da polomim jeftinu, kičersku i beskrajno neodoljivu figuru Švejka koju sam kupio tog dana, lika iz romana Jaroslava Hašeka, a koji je trebalo da čitavu priču učini autentičnijom. Bilo mi je žao Švejka, kolege su ga zadržale za sebe, a ja sam sutradan kupio istog takvog. Dugo nakon što su isključili kamere, ostao sam da sedim i ispijam bljutavu imitaciju espresa. Svejedno, beskrajno sam uživao.

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio

Na mojoj listi, vrlo visoko stajala je pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a koja se sastoji od najobičnijih četvrtastih drvenih stolova bez stolnjaka i istih takvih stolica, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam. Češka ikona, pisac Bohumil Hrabal bio je redovan gost, baš kao i Vaclav Havel ili čuveni fudbaler Antonin Panenka, tvorac najčuvenijeg penala u istoriji fudbala. Određeni dani bili su rezervisani za češku hokejašku reprezentaciju koja je tukla Ruse na Olimpijadi, što je daleko nadilazilo sportski značaj. Kada je Havel postao predsednik, baš tu je odveo na pivo tadašnjeg predsednika Amerike Bila Klintona. Mogli ste da pokušate da rezervišete, ali to je išlo teško ili nikako. Dopadalo mi se i to što su Česi tu bili ono što zaista jesu – nacija koja je i u vreme najjače represije uspela da sačuva duh građanske tradicije i tihog otpora. Konobari tu turistima upadljivo neljubazno objašnjavaju kako nema mesta, a na internet strani pivnice možete naći više nego jasnu poruku: „Ne dolazite!“ Provukao sam se ovog puta s nekoliko rečenica češkog, ali tek nakon što sam prošao test poznavanja Praga koji je trebalo da ih uveri da sam zaista neko vreme bio žitelj njihovog grada. Nije da su me ljubazno gledali, ali nije ni da me je bilo briga, pio sam pivo, može biti, na stolici na kojoj je Hrabal u glavi slagao stranice romana Služio sam engleskog kralja.

Kafana Slavija, smeštena odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto je gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio. U donjem, koncertnom delu, koji se takođe nimalo nije promenio, još je mirisalo na sinoćnu svirku. Smešten na Maloj strani, s druge strane Karlovog mosta, klub je sve ono što možete da zamislite kada pomislite na džez. Mračan, skučen, intiman, zadimljen, uz zvuk instrumenata koji kao da dolaze iz obližnjeg slivnika. Tu sam slušao Džefa Balarda, bubnjara koji je tokom karijere svirao sa Rejom Čarlsom, Petom Metenijem i Čikom Korijom, sjajnog pijanistu Breda Meldaua, i nezaboravnu soul pevačicu Šeron Džouns. Uostalom, tu sam proslavio jednu od najlepših novih godina. Ne sećam se više ko je svirao, meni je izgledalo kao da slušam muziku iz bas saksofona Jozefa Škvoreckog, tog manifesta slobode u nacističkoj i sovjetskoj diktaturi. Ljudi su napolju panično pričali o milenijumskoj bubi, a mi smo se besomučno nalivali irskim viskijem, smejali se s nepoznatim strancima i kad god smo to mogli, vraćali se Malom Glenu.

Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma

Za kraj putovanja ostavio sam Trg mira (Namjesti miru), predivni skver samo malo izvučen iz najužeg turističkog jezgra. Nisu razlog ni fino poređane betonske staze koje sa svih strana na kraju tvore krug na ulazu u impresivnu neogotičku Crkvu Svete Ljudmile, ni zelene površine između staza, ni tramvaji koji vas zvonko podsećaju na duh starog Praga. Razlog je sasvim druge prirode. U Pragu decembarski jezik s Vltave ume da bude debeo, jak i probija do kostiju. Jednog takvog decembra u Pragu, u kojem sneg skoro nikada ne pada, video sam, čini mi se, najkrupnije pahulje u životu. Novca je bilo koliko za čaj u obližnjem kafeu i tramvajsku kartu za besomučnu vožnju i razgledanje grada. Ali je pogled na taj trenutak bio besplatan, a stvari u životu bezuslovne. Seo sam u isti kafe, samo što više ništa nije bilo isto. Ni tada ni sada, sedamnaest godina kasnije, nisam ušao u Crkvu Svete Ljudmile.

Bilo bi previše. Čak i za Prag.

The post 42 sata u Pragu: Moj intimni vodič – 17 godina kasnije appeared first on 42 magazin.

Te 1969. godine, po mnogo čemu neponovljive u minulom veku, rođen je jedan od najvećih vozača Formule 1 Mihael Šumaher, Led Zeppelin je objavo svoj prvi album, a The Beatles su na jednom londonskom krovu odsvirali svoj poslednji javni koncert, koji je prekinula policija. U Čehoslovačkoj se spalio student Jan Palah zbog invazije sovjetske armije, venčali su se Džon Lenom i Joko Ono, Šarl de Gol podneo je ostavku, u saobraćajnoj nesreći poginuo je legendarni košarkaš Radivoj Žućko Korać. Održan je čuveni festival Woodstock, svet je napustila neponovljiva klizačica i holivudska diva Sonja Heni, poslednji krug po bivšoj Jugi okrenuo je nezaboravni voz Ćira, BBC je emitovao prvu epizodu kultne serije Leteći cirkus Montija Pajtona, sledbenici Čarlsa Mensona ubili su glumicu Šeron Tejt, uspostavljena je prva udaljena veza između dva kompjutera na univerzitetima Stanford i Kalifornija, što je označilo početak ere interneta. U Vašingtonu je protestovalo gotovo pola miliona ljudi protiv Vijetnamskog rata, a Sovjeti su prvi put u istoriji spojili dva vasionska broda s ljudskom posadom u Zemljinoj orbiti…

Ali u čitavoj toj poplavi istorije, u tom nizu zemljotresa od kojih će neki odrediti i budućnost ljudske vrste i u veku u kojem živimo, planeta je i doslovno stala samo tih nekoliko sati koliko su Nil Armstrong i Edvin Baz Oldrin, dvojica od trojice članova posade Apola 11 (Majkl Kolins, treći član tima, ostao je u utrobi moćnog Saturna V), u noći 21. jula prošetali Mesečevom površinom. I uprkos tome što je 600 miliona ljudi u televizijskom prenosu gledalo „zvezdane staze“, ostalo je za upit kolko smo stvarno razumeli. Mnogo godina kasnije američki novinar Endrju Čajkin, u čijem je opisu posla bilo da se bavi svetom nauke, zapisao je sledeće reči: „Reklo bi se da mi nikada do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču s poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je kao i sam Mesec – izvan našeg dodira.“

Letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Iako dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, nakon Armstronga i Oldrina još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom. Povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars, planiran za 2033.

A izvan našeg dodira ostaje sve ono što nam je rubno ili potpuno nepojamno za razumevanje. Iza toga sledi odbacivanje, što je u našoj priči samo delimično tačno. Običan svet ne samo da nije shvatao već se i užasavao sumanute trke u naoružanju, paranoično, ali ne i bez razloga, bojao se atomskog rata dve supersile SAD i SSSR-a, pitao se zašto njihovi momci ginu u Koreji, Avganistanu i Vijetnamu. Na ovu listu bez ikakve sumnje možemo dodati i svemirsku trku koja je možda više nego išta drugo trebalo da dokaže intelektualnu superiornost jedne od velikih sila. A kada je Jurij Gagarin, prvi čovek u kosmosu, poručio kako u orbiti „ne vidi Boga“, nije to bio samo znak da su ateisti prvi svetu poručili da Svevišnji ne postoji već je to postalo i pitanje nacionalnog ponosa za čitavu Ameriku. Uostalom, zbog toga je i Džon Kenedi iste te godine kao ultimativni cilj proklamovao spuštanje na Mesec, i to do kraja te decenije. A da bi se to postiglo, na oltar je prineta kompletna posada Apola 1, u kojoj su stradali Virdžil Grisom, Ed Vajt i Rodžer Kafi. Usledile su godine testiranja koja su imala za cilj ispitivanje gornjih granica tehnoloških i ljudskih potencijala. Kasniji letovi Apola 7, 8, 9 i naročito 10 bili su samo generalne probe za onaj „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“. Strogo gledano, u naučnom smislu dometi Apola 11 bili su skromni, materijal koji su doneli gotovo bezvredan, izuzev kao suveniri koji su deljeni tokom svetske turneje koja je upriličena u čast velike trojke. Tako je i Tito prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu. Četiri godine kasnije članovi misije Apolo 17 Džin Sernan i Džek Smit uradili su kudikamo bolji posao, vozeći automobile na baterije po Mesečevoj površini, obavljajući istraživanja i merenja uz obilje raznovrsnog materijala koji su doneli. Ali istorija je već bila zauzeta, ona je pripadala Armstrongu i Oldrinu, jednostavno više niko nije želeo da gleda reprizu, budući da ni premijeru nisu razumeli, a još manje u nju poverovali. Veličina njihovog poduhvata može se sagledati kroz činjenicu da dobar deo planete živi u zabludi da ljudska noga nikada više nije kročila na Mesec, iako je nakon njih još 12 astronauta prošetalo Mesečevom prašinom.

U priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke

Tu negde između ili uporedo, sasvim svejedno, u priči o zabludama smestile su se i teorije zavere, od kojih je potpuno urnebesna ona po kojoj Amerikanci zapravo nikada nisu ni sleteli na Mesec, već je čitavu predstavu u svom studiju režirao veliki Stenli Kjubrik. I ništa tu nisu pomogla silna naučna objašnjenja potkrepljena vrlo konkretnim dokazima, niti oštar protest Kjubrikove ćerke. Ali ljubiteljima alternativne istorije nikako ne bi trebalo odricati pravo na sopstvenu verziju istine ma koliko ona u nekim svojim tvrdnjama bila komična. Štaviše, ona ovom događaju veka daje onaj toliko potrebni obol misterije i čine je još intrigantnijom i tajanstvenijom. Uostalom, zar svemir i dalje nije velika tajna za ljudsku vrstu.

U međuvremenu, povratak američkih astronauta na Mesec najavljen je za 2024, i to u sklopu priprema odlaska prvih ljudi na Mars koji je planiran za 2033 godinu. „Želimo da sletimo na Mars 2033“, rekao je direktor NASA Džim Bridenstin u američkom Kongresu aprila ove godine i naglasio da se sletanje na Mars može ubrzati tako što će se unaprediti sletanje na Mesec, koji bi prema tim planovima bio test poligon.

 I Tito je prilikom posete Armstronga, Oldrina i Kolinsa Beogradu dobio četiri kamenčića i repliku pločice sa Brozovim potpisom koju su astronauti ostavili na Mesecu

Ukoliko do toga zaista dođe, misija na Mars će trajati najmanje dve godine jer samo let do Crvene planete traje šest meseci, a let na Mesec tri dana. Takođe, let na Mars i povratak sa njega moguć je samo kada je planeta na istoj strani Sunca kao i Zemlja, što se dešava otprilike na svakih 26 meseci i dogodiće se 2031, a zatim 2033…

Gotovo je izvesno da su ovakve najave rezultat nestanka unipolarnog sveta i sve veće uloge Rusije i Kine u globalnim kretanjima, pa i u svemirskoj trci. To se posebno odnosi na Kinu i sve očigledniju buduću podelu planete po tehnološkoj a ne ideološkoj liniji. I ponovo će na testu biti ljudska i tehnička izdržljivost. Ostaje da vidimo da li će se selfiji s Marsa, ukoliko se ovaj ambiciozni plan ikada ostvari, praviti Apple ili Huawei telefonima.

Do tada, bavićemo se Mesecom u horoskopskim znacima i izbegavati da u noći punog Meseca budemo van kuće. Jer, očigledno je, nismo baš mnogo odmakli od one julske noći pre pola veka, kada smo sve posmatrali u neverici i još manje shvatali.

The post Mesec u znaku Apola: Pola veka od istorijskog leta koji je obeležio 20. vek appeared first on 42 magazin.

Vojvodina. Južni Banat. Opština Plandište. Veliki Gaj. A tamo – Magnet House. Na mestu gde su nekad vredne ruke u šivari stvarale nastaje nešto, slobodni smo reći – potpuno novo u Srbiji. Koliko je novo, šta donosi i šta prenosi Magnet House (MH), pročitajte u nastavku, u razgovoru sa Dušanom Milojevićem, jednim od osnivača MH centra.

Dušane, kako si ovih dana, poznato nam je da si bio u Njujorku, možeš li da nam preneseš neki utisak?
Da, bio sam u Njujorku kada sam dobio pitanja za intervju, međutim, usled obaveza nisam stigao da odgovorim ranije. Kao i svakog puta, utisci su haotični, kao i sam grad i razlog zbog koga ga posećujem relativno često. To je grad koji poseduje jednu vrstu magičnosti koju ne možeš naći nigde na svetu. Svaki prizor na ulici je fotografija za sebe, savršeno balansira između umetnosti i sociologije jer otkriva tako mnogo o tom gradu i načinu života u njemu. Pošto u Njujorku radim kao producent na NY Fashion Weeku, imam mogućnost da zavirim i u neke njegove delove koje običnom turisti nisu dostupni, što dodatno doprinosi haotičnosti utisaka sa kojima se vraćam u Beograd.

Postoji li nešto u čemu su Beograd i Njujork slični – makar to bila jedna reč koja ih povezuje?
Iako potpuno različiti na prvi pogled, Njujork i Beograd imaju jako sličnu energiju. Možda zvuči sumanuto jer poredimo megalopolis i jednu od svetskih prestonica kulture sa prestonicom zemlje koja je prošla kroz tolike promene poslednjih decenija. Ali, ipak, eklektična arhitektura, žamor na ulicama, opsesija novim trendovima i nepodnošljiva vlažnost vazduha i vrućine tokom leta svakako čine da se osećaš ne tako daleko od kuće.

Magnet House je prostor koji su dizajnirali edukatori za potrebe edukatora koji praktikuju neformalno obrazovanje. Ideja je da u centru organizujemo aktivnosti koje razvija naš centar, ali i druge organizacije mogu da računaju na prostor koji ima sve što im je potrebno za uspešnu implementaciju njihovih programa

Šta Magnet House predstavlja za tebe?
Magnet House je ostvarenje mog dugogodišnjeg sna i ujedno vrhunac mog angažmana u sferi neformalnog obrazovanja, kojim se bavim od 2004. godine. Trenutno je to i najveći životni izazov, budući da rekonstrukcija i adaptacija tako velikog prostora ne idu bez poteškoća. Kada se osvrnem na proces rekonstrukcije, koji traje od februara, i saberem sve utiske, nisam siguran da bih se ikada usudio da ga otpočnem bez bezrezervne podrške koju imam u svojoj koleginici i prijateljici Jeleni Ristić Beronji, sa kojom zajedno otvaram Magnet House.

Kakav je tvoj stav o neformalnom obrazovanju u Srbiji i koliko je ono nasušno u današnjici?
Dugo sam se bavio neformalnim obrazovanjem van zemlje, prevashodno u Nemačkoj, u volonterskoj organizaciji Internationales Jugendgemeinschaft Dienste (IJGD), čija je baza u Bonu. Stvari u zapadnoj Evropi funkcionišu potpuno  drugačije kada je reč o omladinskom radu. U zemljama kakve su Nemačka i Francuska omladinski rad i neformalno obrazovanje imaju neuporedivo veću podršku države. Infrastruktura za održavanje treninga i seminara je izuzetno dobro razvijena i gotovo svako selo ima prostor koji nevladine organizacije mogu iznajmiti za rad sa mladima. Ono što je interesantno jeste da sam utisak o neformalnom obrazovanju u Srbiji stekao preko, upoznajući izuzetne edukatore i edukatorke iz Srbije, koji su angažovani na aktivnostima Saveta Evrope i Evropske komisije. Zahvaljujući tome što sam bio angažovan na nekoliko projekata u Srbiji i uvideo da kod nas postoji jako puno kvalitetnih organizacija koje kubure sa prostorom za organizovanje svojih aktivnosti, odlučio sam se na izgradnju centra za neformalno obrazovanje u Srbiji, gde postoji samo jedan takav centar, koji vodi Pokret gorana Vojvodine u Sremskim Karlovcima.

Da li bi, ukratko, za nekog ko prvi put gleda sajt Magnet Housea, a ne shvata tačno o čemu je reč, mogao da kažeš – o čemu je, zapravo, reč?
Magnet House je, pre svega, prostor koji su dizajnirali edukatori za potrebe edukatora koji praktikuju neformalno obrazovanje. Ideja je da u centru organizujemo aktivnosti koje Jelena i ja razvijamo sa ostalim osnivačima centra, dok ujedno druge organizacije mogu da računaju na prostor koji će obezbediti sve što im je potrebno za uspešnu implementaciju njihovih programa, što hoteli, moteli i restorani po kojima se često organizuju ovakve aktivnosti nisu u prilici da obezbede. Sa druge strane, iznajmljivanjem prostora drugim organizacijama Magnet dobija mogućnost da nezavisno od donatora organizuje aktivnosti za mlade iz Srbije i regiona. Ono sa čim se organizacije širom sveta suočavaju poslednjih godina jeste sve veća uslovljenost njihovih vrednosti vrednostima koje donatori žele da promovišu, pri čemu se delimično gubi i menja identitet organizacije. Mi u Magnetu želimo da obezbedimo samoodrživost centra i izbegnemo situaciju da budemo primorani da odustanemo od nekih zanimljivih ideja samo zbog toga što Evropska komisija, Savet Evrope ili neki treći donator ne prepoznaje njihovu vrednost.

U Nemačkoj i Francuskoj omladinski rad i neformalno obrazovanje imaju neuporedivo veću podršku države. Infrastruktura za održavanje treninga i seminara je izuzetno dobro razvijena i gotovo svako selo ima prostor koji nevladine organizacije mogu iznajmiti za rad sa mladima. To želimo i Srbiji

Da li misliš da je Magnet House, prvenstveno kao koncept i ideja, a potom kao fizički opipljiva građevina, bio potreban Srbiji?
Svakako! Kao što sam napomenuo, u Srbiji postoji jedan centar ovog tipa – Ekološki centar Radulovački u Sremskim Karlovcima. Sa druge strane, u zemlji je registrovano preko 20.000 nevladinih organizacija. Većina projekata koji se odvijaju u civilnom sektoru zahteva prostor za sastanke, seminare, omladinske razmene, volonterske kampove, a tog prostora manjka u zemlji. Procena organizacija je da Srbiji treba bar pet-šest takvih centara kakav je Magnet House, tako da se nadam da će ova ideja pokrenuti i druge u slična ulaganja uskoro.

View this post on Instagram

Great news, everyone! We managed to collect the money to finish construction works! MAGNET HOUSE will be done by September 15th! Now, we are entering the final phase of preparations to open the center – choosing the furniture and equipment the center will need to open its doors in October! To support us in that, all of you who wanted to donate, but haven't managed to do it yet, now is the time! Donate by getting us the warming up gift from the list on one of the images bellow! Thank you, Dušan and Jelena . . . . #donate #support #housewarming #gift #education #nonformaleducation #nonprofit #youthwork #openingsoon #supportus #youth #construction #reconstruction #donation

A post shared by Magnet House (@magnet.house) on Aug 21, 2018 at 10:40am PDT

The Beatles ili The Rolling Stones?
The Rolling Stones. Isključivo zbog toga što su i dalje prisutni na sceni i nastavljaju da stvaraju, te samim tim tvoje muzičko obrazovanje nije nužno skopčano sa tim da li se u tvom okruženju sluša klasični rok i da li imaš nekoga da te na njega usmeri ili ne.

Da li je bilo potrebno hrabrosti da se tvoja saradnica i ti upustite u ovakav projekat, uprkos tome što ste oboje dugo u tim vodama?
Jelena i ja na to ne gledamo kao na hrabrost. I za mene i za nju to je ostvarenje dugogodišnje želje. Nas dvoje sarađujemo od 2009. i prvi put smo počeli da pričamo o centru za neformalno obrazovanje pre četiri godine. Poslednje dve godine smo se aktivnije bavili analizama šta to podrazumeva i traženjem prostora adekvatne veličine, u zajednici koja može da doprinese celom konceptu, kao i finansijskom planiranju. Kada su se svi elementi poklopili, krenuli smo sa realizacijom bez previše razmišljanja šta to sve znači. Svi su nam govorili da je to što radimo na granici hrabrosti i ludosti. Dok nismo počeli da se suočavamo sa izazovima, nije nam bilo do kraja jasno zašto naše kolege i prijatelji imaju takav stav.

Šta je najteži deo koji se tiče Magnet Housea? Da li je to fizički, misaoni ili pak finansijski?
Finansijski, bez sumnje. Projekat rekonstrukcije je krenuo vrlo glatko, zahvaljujući činjenici da smo imali veliku podršku arhitektonskog tima Blakstad Haffner Arkitekter iz Norveške, koji ima svoj tim i u Beogradu, a kojem je Magnet House prvi projekat za domaće tržište. Nekoliko meseci nakon početka radova finansijski plan koji smo napravili nije išao po planu, čime su krenuli izazovi, zbog čega smo morali da pomerimo otvaranje prvo iz juna za avgust, a konačno i na sredinu novembra. Sa druge strane, idejni deo projekta nam ni u jednom trenutku nije predstavljao izazov. I Jelena i ja znamo kojim veštinama vladamo, bavimo se ovim poslom 15 godina i imamo jasnu viziju kuda idemo, tako da je to ono što je održavalo motivaciju na visokom nivou tokom poslednjih meseci.

Šta je najlepši deo koji se tiče Magnet Housea?
Izazov i proces! Stvaranje nečeg novog jeste moja glavna pokretačka snaga. Finalni proizvod je nešto što je tu da ostane i omogući organizacijama i mladima da imaju svoje mesto koje će im pružiti neophodnu udobnost i slobodu da razvijaju i realizuju svoje ideje. A to je neprocenjivo!

Njujork i Beograd imaju jako sličnu energiju. Možda je sumanuto porediti jednu od svetskih prestonica kulture sa prestonicom zemlje koja decenijama prolazi kroz promene, ali, ipak, eklektična arhitektura, žamor na ulicama, opsesija novim trendovima i nepodnošljiva vlažnost vazduha i vrućine tokom leta čine da se tamo osećaš ne tako daleko od kuće

Podvarak ili prebranac?
Prebranac. Kiseli kupus volim samo u njegovom originalnom stanju.

Preporuči nam jednu knjigu, jedan film, jedan parfem.
Knjiga – Istorija sveta u šest pića.
Film – Mar Adentro (režija Alejandro Amenabar, glavna uloga Javier Bardem).
Parfem – Comme des Garcons 2.

View this post on Instagram

Spremamo se za novu posetu našeg centra za vikend i vodimo prve znatiželjnike sa nama! // Getting ready for the next visit of our center over the weekend and taking first curious guests with us!

A post shared by Magnet House (@magnet.house) on Apr 27, 2018 at 7:31am PDT

Za kraj: da li već imate zaokružene datume značajnih dešavanja u Magnet Houseu?
Da! Najznačajniji datum je otvaranje centra, koje će se desiti 1. novembra. Prvi potvrđeni seminar organizujemo od 9. do 15. novembra, realizujemo ga u saradnji sa pomenutim partnerom iz Nemačke – IJGD, a na temu rodne ravnopravnosti u međunarodnim volonterskim programima. Svratite nam u posetu, a u međuvremenu možete da pratite završetak radova i useljenje putem društvenih mreža:
Facebook: www.facebook.com/magnethouseserbia
Instagram: @magnet.house

The post Dušan Milojević Magnet House: Neformalno obrazovanje je naša budućnost appeared first on 42 magazin.

Rolls-Royce najavljuje da će 50 godina od objavljivanja albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band benda The Beatles proslaviti na svoj način – i to tako što će vratiti šareni Rolls-Royce Phantom V, poznat po tome što je nekada bio u vlasništvu Johna Lenona, u London i prikazati ga britanskoj javnosti.

Trenutno u vlasništvu Kraljevskog muzeja Britanske Kolumbije, Phantom V iz Kanade stiže u London kako bi se pridružio izložbi The Great Eight Phantoms koju Rolls-Royce organizuje u Bonhamsu u New Bond Streetu, koju je Lennon krajem šezdesetih posetio baš u ovom automobilu. Javnosti će moći da uživa u fantomima od 29. jula do 2. avgusta.

Šara automobila često je opisivana kao psihodelična, a boje su, naročito žuta, reflektovale omot albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band benda The Beatles

Lennonov Phantom V prilagođen je istinskoj rok zvezdi – zadnje sedište mu je pretvoreno u bračni krevet, ima ugrađen televizor, telefon i frižider, te gramofon i sistem zvučnika, koji uključuje i spoljni zvučnik.

U aprilu 1967. godine, baš kada su The Beatles završili snimanje albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band, Lennon je poželeo da njegov Phantom dobije nov koloristički izgled, a sveže ofarbani Rolls-Royce predstavljen je nekoliko dana pre objavljivanja pomenutog albuma 1. juna i činilo se kao da je sastavni deo njegovog koncepta.

Njegova šara često je opisivana kao psihodelična, a boje su svakako, naročito dominantna žuta, reflektovale omot albuma. No, ako se pažljivo pogleda, jasno je da je reč o romskom cvetnom dizajnu, koji se koristi u ciganskim karavanima, sa horoskopskim znakom na krovu.

Phantom V prilagođen je istinskoj rok zvezdi – zadnje sedište mu je pretvoreno u bračni krevet, ima ugrađen televizor, telefon i frižider, te gramofon i sistem zvučnika

Lennon je automobil redovno koristio do 1969. godine, a onda je 1970. otpremljen u SAD kada se i Lenon tamo preselio. Bio je pozajmljivan i drugim rok zvezdama kao što su The Rolling Stones, Bob Dylan i The Moody Blues, a 1977. milijarder Jim Pattison donirao ga je Kraljevskom muzeju Britanske Kolumbije u Viktoriji, Kanada.

The post Psihodelični Phantom V Johna Lennona stiže u London appeared first on 42 magazin.