Foto: Nemanja Maraš

Pogledajte njena dela i saznajte kako razmišlja kroz razgvor koji smo s njom vodili.
Uživajte.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Često govorite o tome kako kroz slikarstvo istražujete svoje „ja“. Koga ste u tom procesu upoznali, ili – u koji do tada nepoznat prostor ste uspeli da zakoračite?
Krećem se ka sebi, kao ka sopstvenom cilju. Doseći sopstveno ja, nije lako i nije mi dato, bar ne još uvek. Spoznala sam da moje ja ima druga lica, lica koja se otvaraju iz dubina, u koju se često postavljam. Ta lica su živa u određenim prostorima i vremenima i kao takva me kroje u neko drugo biće. Kada se vratim u svoj dom, ta lica utihnjuju i stvaraju novu Galu. Prostori koji ostavljaju na mene najveći utisak su prostori tuđih umova, kada uspem da zađem u njih. To je za mene najlepši način spoznavanja sebe, kroz um drugih. Videti, zaći u druge i vratiti se obogaćen u sebe, je dar na kom sam zahvalna.

Gala Čaki

A kako mislite da su vas doživeli ti drugi, posmatrači? Kakav fidbek (uglavnom) dobijate?
Zavisi, od ljudi i mesta. Najviše me osećaju ljudi u Aziji, mene i moje stvaralaštvo. Azijati su sposobni da osete emocije, na višim nivoima. Ljudi u Evropi i Srbiji mogu da osete naboj mog stvaralaštva, ali vrlo kratkotrajno, oni su usredsredjeni na materijalno te kao takvi nisu sposobni da osećaju. No, ovo se ne može naravno uopštiti, postoje nadljudi i u Srbiji, koji su svesni onog što ja stvaram.

Videti, zaći u druge i vratiti se obogaćen u sebe, je dar na kom sam zahvalna

Ako je slika alternativna stvarnost, u kakvu nas vaše uvode?
Moje stvaralaštvo je moja stvarnost, koju ja nudim svakom posmatraču, no da li je on sposoban da zađe u nju, pitanje je koje često postavljam sebi. Ono što ja vidim i osećam je teško prenosivo, a još teže vidljivo. To je nešto čemu ja težim, tom osposobljavanju ljudi da zađu u sopstvene stvarnosti svojih umova, a ne da žive u postavljenoj stvarnosti.

U digitalnom dobu u kom živimo – koliko za jednog umetnika važno da fizički, prostorno izlaže? Na koji način vaše slike komuniciraju s prostorom, a na koji s publikom?
Jako je važno! Svi ti odnosi sa ljudima iz drugih zemalja, prostori u koje se postavljamo sa njima, grade naš stvaralaški um. Za razliku od mnogih stvaralaca, ja vodim računa o prostoru u koji postavljam svoje stvaralaštvo. Igram se sa njim. Igram se sa ljudima koji posle zalaze u taj prostor. Nije li sve igra?

Moje stvaralaštvo je moja stvarnost, koju ja nudim svakom posmatraču, no da li je on sposoban da zađe u nju, pitanje je koje često postavljam sebi

Vi ste dva puta masterirali i doktorirali na polju umetnosti. Obzirom da je slikarstvo pre svega emotivna, a tek onda akademska tehnika, na koji način se one u vašem radu prepliću, dopunjuju? Da li je to formalno obrazovanje uopšte u vezi s stvaralaštvom?
Znati crtati je krucijalna osnova svake dobre poetike, tako da je akademsko ili neki drugi vid obrazovanja nužan po mom mišljenju. To je samo osnova. Ako Vi ne posedujete stvaralački um, ta osnova Vam ne vredi. Sve je jako povezano i znati crtati i znati pričati i znati uticati na druge i znati osposobiti vidljivost svog stvaralaštva. Ja sam upisala doktorske studije samo iz razloga da naučim da pišem, kako bih izostavila iz svog stvaralaštva uključivanje kvazi istoričara umetnosti, koji nemaju bolju predstavu od mene šta ja to stvaram i zašto. Biti samostalan u svom delanju je za mene najveći uspeh i kazna koju mi naše društvo konstantno namenjuje. Nikada me nisu interesovala akademske, ili druge vrste grupa stvaralaca, zavisnost od drugih ljudi u samom činu predstave stvaralaštva. Ja sam sebi samodovoljna.

Gala, imali ste priliku da izlažete i tim prilikom posetite zaista neverovatna mesta. Koji je najlepši galerijski prostor u kom ste bili?
Prostor koji je ostavio najmoćniji utisak na mene je prostor pustinje u Kataru. Stvarati u pustinji i izložiti stvoreno je za mene najneverovatnije mesto. Kada se spojite sa tako negalerijskim prostorima i kada vidite koliko je Vaše stvaralaštvo malo u odnosu na prirodu, tada shvatite besmisao galerija i muzeja, u tom pokazivačkom smislu. Besmisleno za moj vid izražavanja.

Upisala sam doktorske studije samo iz razloga da naučim da pišem, kako bih izostavila iz svog stvaralaštva uključivanje kvazi istoričara umetnosti, koji nemaju bolju predstavu od mene šta ja to stvaram i zašto

Da li ste razmišljali da se oprobate u još nekom medijumu?
Crtež i slika će ostati za mene najiskonskiji vidovi razmišljanja, no pored tog starog, mene um uvek navodi i na postavljanje novih vidova izražavanja. Svetlost i mogućnost prezentovanja kroz hologram onog unutrašnjeg dela slike je problematika kojom se trenutno bavim.

Svojim radom osvojili ste brojna priznanja, i nakon svega toga, šta mislite – da li je moguće o umetnosti govoriti objektivno?
Sva ta priznanja, nagrade, uspesi nisu važni. Važno je Vaše stvaralaštvo i šta je ono Vama otvorilo. Da li neko ima sposobnost spoznaje mog stvaralaštva ili ne, meni nije važno. Važna sam ja i moje pomeranje granica sopstvenog uma. Kada se bavite drugima, njihovim sudovima, osudama ili nagradama, Vi kradete sebi svoje vreme, vreme koje je potrebno za stvaralaštvo. Prvo spoznajte ko Vi jeste i da li Vaše stvaralaštvo umetnost. Ako spoznaja nastane za vreme života, onda ćete imati priliku da vidite da li je moguće o umetnosti govoriti objektivno.

Umetnost nije dostižna svakom. Ona je data samo određenima. Ja nisam umetnik, daj Bože da jednog dana postanem.

 U dobu kada svako može stvarati umetnost (u granicama lične kreativnosti), kako ostati autentičan?
Mišljenja sam da je danas u eri digitalizacije stvaraocu mnogo teže da se pozicionira u svetu, iz razloga što je na taj način vidljivo postojanje enormnog broja talentovanih i kvalitetnih stavaralca. U toj žestokoj konkurenciji stvoriti sopstvenu poetiku stvaranja i razmišljanja, se ponekad, postavlja, kao nemoguća zamisao. Sa druge strane, imati priliku za vidite sve što postoji, kako ljudi razmišljaju i stvaraju, jeste prednost za one genijalne, koji iz svih tih silnih prilika mogu da u kratkom vremenskoj periodu, prenesu sve te informacije na sopstveni rad i prevaziđu postojeće. Ako ste genijalni, biće vam lako da nametnete svoje stvaralaštvo i ubedite posmatrača da je ono najbolje, problem je za one prosečne. Umetnost nije dostižna svakom. Ona je data samo određenima. Ja nisam umetnik, daj Bože da jednog dana postanem. A svim samoprozvanim umetnicima, želim da se iskonski zapitaju odakle im hrabrost da svoje stvaralaštvo imenuju umetnošću.

Gala Čaki ispred slike “Chicken in church”

The post VIRTUELNA GALERIJA: Gala Čaki appeared first on 42 magazin.

Konačno, slikarka!

Slikarka Georgia O’Keeffe imala je ogroman udeo u razvoju američkog modernizma i povezivanja američke umetnosti s evropskim pokretima avangarde početkom 20. veka.

Tokom sedam dekada ova genijalna žena proizvela je neizmerno značajan slikarski opus, a neprestano oduševljavala sposobnošću da uhvati emociju i moć objekata uz pomoć igre s apstraktnim formama. O’Keeffe je prva američka modernistkinja koja svojim naslikanim cvetovima, pustim predelima i mrtvim prirodama postaje važan deo ikonografije američkog umetničkog pejzaža.

Tokom sedam dekada ova genijalna žena proizvela je neizmerno značajan slikarski opus, a neprestano oduševljavala sposobnošću da uhvati emociju i moć objekata uz pomoć igre apstraktnim formama

Rođena 1887. godine u američkoj državi Vinskonsin, Georgia otkriva umetnost rano u životu. Školuje se na čikaškom Institutu za umetnost (1905), Univerzitetu Virdžinije (1912) i na koledžu Kolumbija u Njujorku (1914‒1916). Postaje profesorka i predaje širom Amerike u periodu od 1911. do 1918. godine. Paralelno s profesorskim angažmanom ona proizvodi seriju crteža ugljem, koji vode njenu karijeru u jednom neočekivanom pravcu. Ovi radovi privlače pažnju eminentnog fotografa i vlasnika nekoliko važnih njujorških galerija – Alfreda Stieglitza, koji je, navodno, oduševljeno uzvikivao: „Konačno žena stvara na papiru!“ Njene crteže izlaže u jednoj od svojih galerija zajedno s raznim, u to vreme cenjenim avangardistima Evrope i Amerike.

Stieglitz krug

Uz podršku, kako emotivnu, tako i finansijsku, koju joj je Stieglitz pružao, Georgia napušta profesorski posao i seli se u Njujork gde počinje da se bavi isključivo stvaranjem umetnosti. Njih dvoje se venčavaju 1924. godine i od tada, pa sve do njegove smrti 1946. godine, Stieglitz je odlučno promovisao njene radove organizujući joj 22 samostalne izložbe i nebrojeno mnogo zajedničkih. Kao članica veoma cenjenog Stieglitz kruga družila se sa američkim modernistima kao što su Arthur Dove, John Marin, Marsden Hartley i Charles Demuth, fotografima poput Paula Stranda i Edwarda J. Steichena, kao i mnogim uticajnim umetničkim kritičarima i piscima. Ovakva prijateljstva i saradnje uticali su na Georgijin rad i napredak.

Ovekovečavanjem životinjskih lobanja na platnu ona nema za cilj da simbolizuje smrt već bezvremenu lepotu pustinje

Tokom 20-ih godina prošlog veka Georgia slika seriju arhitektonskih pejzaža koja prikazuje nebodere i nebo iznad Njujorka. Iako je ova serija bila popularna kod publike, Georgia sebe pronalazi u slikama inspirisanim botanikom, cvećem, te u tom smeru nastavlja da razvija stil. Na velikim formatima ona zumira pupoljke cvetova i uvlači posmatrača u sliku. Na taj način, uveličavanjem, ona od nekih poznatih ili prepoznatljivih objekata pravi apstraktne forme i na konto te ideje stiče reputaciju najinovativnije modernistkinje.

Hibiskus i cvet plumerije (1939). vlasništvo kuće Smithsonian

Krajem 20-ih ona putuje u Novi Meksiko, gde biva inspirisana krajolikom, te sledećih dvadeset godina tamo stvara u samoći, vraćajući se u Njujork isključivo zbog postavljanja izložbi. Trajno se seli u Novi Meksiko nakon Stieglizove smrti, 1949.

Lepota pustinje kao inspiracija

Upravo tamo nastaju neke od njenih najprepoznatljivijih slika. Subjekti joj postaju životinjske lobanje i istrošene planine koje dominiraju krajolikom. Najpoznatije slike iz ove serije su Kravlja lobanja: Crvena, Bela i Plava, zatim Kravlja lobanja sa Calico ružama. Ovekovečavanjem ovakvih predmeta ona nema za cilj da simbolizuje smrt već bezvremenu lepotu pustinje.

Kravlja lobanja s Calico ružama

Kasnije u radu kombinuje skeletalne objekte i pejzaže na istim kompozicijama. Rezultati su provokativni i uznemirujući, a zbog čudne jukstapozicije ove serije nazivaju surealnim.

Iako su pustinjske kosti Novog Meksika pokrenule Georgijinu maštu, bio je to maestralni pejzaž, sa svojim neobičnim geološkim formama, živim bojama, čistom, jarkom svetlošću i egzotičnom vegetacijom, koji je držao njenu pažnju preko četiri dekade. Često je slikala stene, planine, u vidu dramatičnih zumova, slično kao s ranijim serijama cvetnih pupoljaka.

Iako su pustinjske kosti Novog Meksika pokrenule Georgijinu maštu, bio je to maestralni pejzaž, sa svojim neobičnim geološkim formama, živim bojama, čistom i jarkom svetlošću i egzotičnom vegetacijom, koji je držao njenu pažnju više od  četiri dekade

Posedovala je dve kuće na severu Santa Fea – prva, njena letnja vikendica je na čuvenom Ranču duhova (Ghost Ranch), smeštena među 700 litica i s pogledom na Pedernal, dok se druga, zimsko boravište nalazi u malom gradu Abikjo. Iako su obe lokacije bile zaista sjajne, dovratak zimske rezidencije bio je posebno inspirativan za nju, te se pojavljuje na više od 30 slika nastalih od 1946. do 1960. godine.

Ptičija perspektiva na gigantskim formatima

Od pedesetih godina O’Keeffe putuje širom sveta, a boravak u avionu inspiriše nove dve serije slika – seriju rečnih meandara prikazanih iz ptičje perspektive (najpoznatija slika iz ove serije je Bila je plava i zelena (It Was Blue and Green) koja se nalazi u njujorškom muzeju Whitney, kao i seriju slika na kojima vidimo nebo, tj. oblake (iz ove serije ističe se slika Nebo iznad oblaka IV – Sky Above Clouds IV), a koja se nalazi u čikaškom umetničkom institutu. Kroz ove serije ona menja i dimenzije platna – postaju sve veća, što reflektuje Georgijin pogled na svet koji se proširio s putovanjima i novim otkrićima.

Nebo iznad oblaka IV

Poslednje dve dekade života bila je relativno neproduktivna, usled sve lošijeg zdravlja i slepila. Kada je umrla 1986, s punih 98 godina, njen pepeo rasut je po pustinjama Novog Meksika koje je obožavala.

Bogata zaostavština od preko 900 slika ne prestaje da inspiriše mlade generacije i ljubitelje umetnosti, ali i modne dizajnere poput Marie Grazie Chiuri, čija je prošlogodišnja kolekcija za Dior bila posvećena upravo ovoj slikarki.

The post Žena – simbol američkog modernizma appeared first on 42 magazin.

Iako često citiram rečenicu sa FB strane Mačka kaže, a koja glasi: „Najgori ljudi na svetu su ljudi“, nekad se (srećom) ispostavi suprotno. Postoje fenomenalne stvari za koje smo sposobni, samo ako upotrebimo mozak i usmerimo misli ka pravom mestu. Kada to kažem, mislim pre svega na trkače i trčanje – ljude koji svakodnevno govore o tome šta sve možemo da uradimo ako treniramo, ne samo telo – već naš um.

I sama sam počela da trčim pre godinu dana, i iako moja maksimalno pretrčana kilometraža nije baš za pohvalu (20 km), uvek me iznenadi emocija koju osećam svaki put kada izađem na stazu i motiv da nastavim dalje. Deluje mi da sličan doživljaj imaju i drugi trkači, pogotovo oni koji trče dosta – u njihovim očima vidim pasiju za ovaj sport, a ona izbija sa svakim korakom koji naprave. Jedva čekaju da obuju patike, da krenu napred, da udahnu duboko i uđu u svoju happy zonu. Jer ona je tu, odmah čim izađeš iz kuće, ne treba nikakva specijalna priprema ili sala za trening. Samo dobre patike.

Sa željom da prenesem milimetar pozitivne trkačke emocije, pričala sam sa Milicom Vučković, devojkom koja, pored toga što je slikarka, ali i fenomenalan tattoo majstor, uvek nađe vreme da trči.

Krećemo, 3, 4 – START!

Upravo sam završila sa čitanjem knjige Harukija Murakamija O čemu govorim kada govorim o trčanju, gde on priča koliko mu trčanje pomaže da se koncentriše i bolje razmišlja, pa je tako, trčeći, postajao i bolji pisac. Ti si slikarka, koliko ovaj sport utiče na tebe u tom smislu?
Iskreno, nisam čitala tu knjigu, a ako je već reč o Murakamiju, onda bi moj izbor bio Rju Murakami. Što se tiče trčanja i koncentracije, ili trčanja kao izvora inspiracije za kreativan rad, slažem se da spona postoji, ali svakako ne u toj meri da sam trčeći postala ili postajala bolja slikarka. Smatram da je fizička aktivnost važna kao takva, a da je trčanje odličan izbor iz više razloga. Ponajviše iz razloga što vam za trčanje ne treba doslovno ništa osim volje.

Ne znam tačan broj trka na kojim sam učestvovala, kao što rekoh, na dosta manjih, i na, recimo, desetak polumaratona. Naravno, planiram da trčim Nike BGD10k

Kako i kada si počela da trčiš?
Zanimljivo je da sam zapravo, kao mala, trenirala atletiku, i to baš trčanje, ali isključivo kratke deonice, 100, 200 i 400 m. Kondicioni treninzi su za mene predstavljali pakao, jedva sam uspevala da istrčim dva kilometra, i to mi je tada bilo previše. Prvi put u životu sam istrčala tačno pet kilometara 1. juna 2014. kada smo i osnovali nas trkački tim Burt. Našli smo se, nas desetak, ispred hotela Jugoslavija, sa idejom da zajedno trčimo, i da od tog druženja i trčanja napravimo neke nezvanične treninge, odnosno da razvijemo jednu lepu zajedničku naviku. Tako je i bilo, nalazili smo se tri-četiri puta nedeljno na različitim lokacijama i pokušavali da pomeramo granicu, to jest da povećavamo kilometražu. Neverovatno je to koliko je lakše trčati u društvu, uvek se nađe neko bolje kondicije ko može da te zapriča i skrene misli kada ti je teško, kada misliš da ne možeš više. Upravo se tako granica i pomera, samo treba prebroditi krize. Ubrzo posle toga, svega dvadesetak dana, istrčala sam i svoj prvi polumaraton.

Koliko kilometara si najviše pretrčala i kakvo je to iskustvo?
Polumaraton, odnosno 21 km, jeste i dalje najduža distanca koju sam do sada istrčala. Iako sam ih istrčala desetak, u različitim gradovima, svako od tih iskustava mi je bilo dragoceno i nezaboravno, ali najviše pamtim taj svoj prvi polumaraton u Novom Sadu. Nisam ni bila fizički toliko spremna, istrčala sam ga, što se kaže – na volju. Sećam se samo da po završetku nisam osećala ni ruke ni noge, i jedva da sam mogla da govorim, ali količina euforije i endorfina u mom organizmu bila je neopisiva.

Trčanje je svakako, i to bih podvukla, više stvar psihe nego kondicije. Svako ume da trči i da potrči. Najveći neprijatelj tokom trčanja si upravo sam sebi, tvoja glava i granice koje si sebi unapred postavio

Da li planiraš da nadmašiš sebe i pretrčiš više od tog nekog personalnog maksimuma?
Naravno, imam želju da istrčim čitav maraton nekad u skorijoj budućnosti. Ne da bih nadmašila svoj lični rekord u pređenoj kilometraži, već, eto, da bih opet pobedila sebe psihički i još jednom uradila nešto što mi izgleda nemoguće.

Na koliko trka si učestvovala do sada? Planiraš li da trčiš Nike Belgrade 10k koja se uskoro održava?
Ne znam tačan broj, kao što rekoh, na dosta manjih trka i na, recimo, desetak polumaratona. Naravno, planiram da trčim Nike BGD10k, to bi trebalo da je za mene kao rekreativna trka, ali, iskreno, posle ovog vrelog i lenjeg leta, biće mi i to izazov.

Nedavno si u kolaboraciji sa njima (brend Nike) uradila video u kom vidimo tebe kao umetnicu i kao trkačicu. Reci nam malo više o toj kolaboraciji i iskustvu rada na takvom videu?
Da, Nike je nekako od početka pratio i podržavao naš tim, ali sam iskreno i pre toga nosila Nike jer, eto, mislim da ne postoji udobnija trkačka patika. Pošto smo i ranije sarađivali sa njima, bilo mi je lako i poznato, s tim što su na videu radili još i ljudi iz Vicea iz Beograda i Amsterdama. Obradovala sam se njihovoj stručnosti i kreativnosti, svaki šot smo uspeli da uradimo doslovno iz prvog ili drugog pokušaja, što puno znači jer, ipak, treba trčati čitav dan. Za taj video koji traje svega 24 sekunde mislim da sam, kada se sve sabere, trčala pola dana i istrčala sam sigurno dvadesetak kilometara, napred-nazad.

Da se opet vratim na Murakamija – rekao je kako je posle pređenog stotog kilometra na ultramaratonu upao u trkačku depresiju (tako ju je sam nazvao) i neko vreme nakon toga nije imao potrebu da trči iako nije imao povrede niti velike bolove. Da li se tebi nešto slično dogodilo?
Trčanje je svakako, i to bih podvukla, više stvar psihe nego kondicije. Svako ume da trči i da potrči. Najveći neprijatelj tokom trčanja si upravo sam sebi, tvoja glava i granice koje si sebi unapred postavio. Samo kada pomisliš „ne mogu više“, čitavo telo počne odjednom da te boli i zaista ne možeš. Pretpostavljam da svako ima sebi svojstvene metode za prevazilaženje tih kriza, ja se sa sobom svađam, samu sebe ucenjujem, govorim sebi „hajde, možeš makar do onog sledećeg drveta“ ili već nečega, ali nekad, jednostavno, ništa od toga ne radi. Desilo mi se jednom, nekoliko dana posle trke, da nisam mogla da istrčim krug oko Ade, što nam je inače bio redovan i to lagan trening, ali prosto nisam mogla, glava nije htela. Možda bi to bilo najsličnije toj trkačkoj depresiji koju pominješ.

Neverovatno je to koliko je lakše trčati u društvu, uvek se nađe neko bolje kondicije ko može da te zapriča i skrene misli kada ti je teško, kada misliš da ne možeš više

Ti si slikarka, ali i tetoviraš. Šta misliš, po čemu te ljudi više prepoznaju?
Ne znam, pretpostavljam da bi to najbolje bilo pitati ljude. Postoje oni koje tetoviram a redovno posećuju izložbe, postoje i oni koji prate moj likovni rad, pa tako dobiju ideju za tetovažu. Svakako je broj ljudi koje sam za ovih šest, sedam godina istetovirala neuporedivo veći od broja ljudi koje zanima slikarstvo.

Koju muziku slušaš dok trčiš, a šta dok slikaš ili tetoviraš?
Što bi rekla ona baba iz vica, samo nek je rendom. U studiju slušamo svi zajedno neku neutralnu muziku, najčešće sa radija, to ja zovem muzika iz lifta, jer je to najlakši kompromis. Kod kuće, kada slikam, slušam doslovno sve živo. Nekad slušam hevimetal od Sworda i Mastodona, preko Primusa, isto tako umem da pustim neki rejv iz Boiler Rooma, umem da zalutam sa nekakvom afričkom plemenskom muzikom, a umem i da završim na Ceci i Viki.

Nike je nekako od početka pratio i podržavao naš tim (Belgrade Urban Running Team), ali sam iskreno i pre toga nosila Nike jer, eto, mislim da ne postoji udobnija trkačka patika

Koja je najbizarnija tetovaža koju si uradila ili barem dobila zahtev da je uradiš?
To je, moram da priznam, često pitanje. Poštujem svačiju ideju koliko god ona suluda bila, ali definitivno najbizarnija stvar koja mi se desila je kada je danima zvao neki tip mene i moju koleginicu sa skrivenog broja i svaki put pitao „Da li tetovirate intimna mesta“, a zatim spuštao slušalicu.

Tvoje slike su mračne, ili je bar to moj neki, lični, doživljaj. Iako nisu stilski povezane, deluje da odišu istom emocijom. Svako od nas tu emociju prima na sopstveni način, ali koja je od njih tvoja, lična?
Vidiš, ja bih baš rekla da su stilski srodne, samo što se taj stil gradi i nadograđuje, ali mislim da se na svakoj svojoj slici služim nekim istim jezikom. Ako bih morala da od svih istaknem jednu emociju, to bi onda bio strah od smrti, odnosno neuspelo mirenje sa činjenicom naše konačnosti.

Kad će nova izložba?
Ja se nadam da ću stići da je završim do kraja godine, pošto ovaj put spremam nešto sasvim novo. Verujem da će biti u oktobru ili novembru.

The post MILICA VUČKOVIĆ: Trčanje je stvar psihe, a ne kondicije appeared first on 42 magazin.

U vremenu vladavine digitalne generacije, gde se slikarstvo često čini umetničkom formom koja se lagano gubi, mlada umetnica Maja Đorđević nekonvencionalnim spojem inovativne ideje i tradicionalne forme – svoja slikarska platna gura u budućnost.

Uz pomoć Instagrama, koji je koristila kao personalnu galeriju, Maja je pokazala koliko jak uticaj socijalne mreže imaju na savremenu umetnost – ona je, baš ovim putem, uspela da dođe do jedne od najvećih galerija u Njujorku. Kako? E baš o tome smo pričali s budućom (ili ona to već jeste?) slikarskom zvezdom.

Već nekoliko puta izlagala si u galeriji The Hole u Njujorku. Šta je prethodilo tome?
Prve ozbiljnije izložbe na kojima sam učestvovala bile su 2015. godine. Pozvana sam da izlažem u okviru umetničke platforme Dio Horia. Galeristkinja te platforme je došla u Srbiju da obiđe ateljee naših priznatih umetnika, a na mojoj izložbi našla se sasvim slučajno i izabrala baš mene za svoj rezidens program na Mikonosu. Nakon toga me je ekipa iz Galerije U10 pozvala da izlažem na LISTE Art Fair u Bazelu.

To su bila mesta na kojima su te ljudi primetili?
Pretpostavljam. Poziv za Njujork dobila sam preko Instagrama! U inboks mi je stigla poruka od kustoskinje galerije The Hole, koja me je pozvala da učestvujem na grupnoj izložbi pod nazivom Booby Trap. Iskreno, u prvi mah mi je ovo izgledalo neverovatno. Podelila sam ovu vest sa prijateljima i sećam se da mi je Saša Tkačenko, takođe umetnik, koji je već boravio u Njujorku, rekao da je reč o jednoj od najboljih galerija na Menhetnu. Bio je u neverici i rekao: „Majo, takva prilika se ne propušta. Idi odmah i piši im mail.“ Pristala sam, NARAVNO! Izložba je fenomenalno prošla, a meni je posebno drago što su se moje slike našle pored radova umetnika na koje sečem vene. Misaki Kawai je jedna od njih.

Osim što je izložba bila sjajno medijski propraćena, mogu da kažem da su se moje slike našle pored radova umetnika na koje sečem vene. Misaki Kawai je jedna od njih

Tada si samo poslala slike, nisi fizički bila tamo?
Izložba je bila otvorena u avgustu 2016. godine. Pratila sam je samo putem interneta, tačnije Instagrama. Kako je izložba bila sjajno medijski propraćena, dobila sam gomile novih followera i lajkova na Instagramu. Ipak, ako ne doživiš to, nemaš pravi utisak. Javljeno mi je da je izložba prošla uspešno i usledio je poziv da učestvujem još jednom, ovoga puta bih prostor delila sa umetnicom Anjom Salonen.

Ta izložba je otvorena prošlog meseca i otputovala si u Njujork?
Da! Nedavno sam se vratila. Njujork je prelud, takva energija! Prvo sam se oduševila galerijom, njihovom produkcijom, organizacijom, profesionalizmom… sve te neke stvari koje smo navikli da radimo sami, tamo radi čitav bataljon ljudi. Izložba se zvala Body Building, pa su celu galeriju sredili u tom duhu – šareni pod koji podseća na onaj za vežbanje, sprave za teretanu bile su razbacane po prostoru, na otvaranju se pilo energetsko piće šarenih boja… Dobila sam pozive i za neke sledeće izložbe, dala intervju za njihove prestižne magazine… Ne znam, sada kada pričam o tome – deluje nestvarno.

Izložba “Body building” u galeriji The Hole NYC

Hajde da se vratimo na početak i pričamo malo o tvom slikarskom stilu. Danijel Kovač nam je govorio o svojim radovima koje kreira u programu Microsoft Paint. Izgleda da delite tu pasiju. Kako to da je Paint doživeo renesansu, ali u art svetu?
U mom slučaju nije baš pasija, već sam to počela iz praktičnih razloga. Studirala sam slikarstvo, a u Paintu pravila skice jer mi je bilo lakše nego na papiru. Volim boje koje taj program nudi – jake i čiste. U nekom momentu sam shvatila kako je izazov da upravo taj kolorit i ekransku sliku prebacim na platno i spojim digitalno i tradicionalno. Mislim da sam uspela u tome.

Kako boje s tvojih slika utiču na ljude?
Ono što je sigurno – ne ostaju ravnodušni. Utisak koji preovladava je da se ljudi smeju kada vide moje slike, zabavni su im ti neki moji scenariji sa intenzivnim i drečavim bojama.

Na tvojim slikama se provlači jedan motiv – gola devojčica.
Mislim da se koren te ideje nalazi u detinjstvu. Svi smo kao klinci voleli da istražujemo seksualnost, ali vrlo nevino, naravno. Crtali smo gole ljude krišom da to ne vide roditelji jer nas je bilo sramota. A u Paintu najlakše možeš da obrišeš crtež i niko nikada neće znati šta si radio. Mislim da se ta moja klinačka fora zadržala, s tim što sada nemam problem da radove sačuvam i – javno prikažem.

Dobila sam toliko energije nakon svega što mi se desilo, sad imam želju da slikam non-stop. I osvojim ceo svet – Maja do Tokija!

Da li ona predstavlja tvoje emocije?
Ona reprezentuje neke situacije iz mog života, ali se i ljudi sami pronađu u njoj. Svet posmatram kroz ružičaste naočare, pa sam želela da se zabavljam dok radim, a i da moj rad bude zabavan drugima. Tako ja pustim Čolu i crtam u Paintu.

Da li postoji objektivan pogled na umetnost?
Mislim da ovde toga nema. Primećujem da mi, umetnici, olako kritikujemo – pre osudimo nego što pohvalimo. Čini mi se da takva energija vlada, dok je u Njujorku skroz drugačije. Sve je AMAZING! Nisam sigurna koliko je i to dobro, ali meni se takva atmosfera dopada. Podstiče kreativnost i zdravu energiju za rad. Tera te da radiš još više i još bolje.

Šta je sledeće za tebe?
Post Analog Painting 2, takođe u galeriji The Hole, je otvorena 7. aprila. To je grupna izložba i veoma sam srećna što imam priliku da se pojavim među takvim imenima! Radim s neonom ovoga puta, to mi je super, imam prvu neonsku sliku! Pored toga, radim sa savremenom umetničkom platformom Dio Horia na projektu Snapchat Memories za New Hotel u Atini. Na preko 80 ogledala biće prikazani moji doodle crteži.

Tek što si se vratila, a već si ušla u radnu mašinu!
Pa naravno! Dobila sam toliko energije nakon svega što mi se desilo, sad imam želju da slikam non-stop. I osvojim ceo svet. Maja do Tokija!

Majina neonska slika na izložbi “Post analog painting 2”

The post MAJA ĐORĐEVIĆ: Nakon svega što mi se desilo, imam želju da slikam non-stop appeared first on 42 magazin.