Priča o Klubu 27, van svake sumnje, svakako je jedan od najpoznatijih i najeksploatisanijih mitova pop kulture, prema kome planetarni muzički idoli upravo u ovoj životnoj dobi tragično završavaju živote. Na ovom mestu možemo nagađati da li je reč o statističkoj anomaliji, nespremnosti mladih ljudi kojima se slava desila bezmalo preko noći ili je zaista reč o svojevrsnom fenomenu – tek spisak muzičara koji su tragično okončali život u 27. godini je podugačak. Možemo početi i hronološki od bluz gitariste Roberta Džonsona, Brajana Džounsa, jednog od osnivača Rolling Stonesa, Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin, Džima Morisona, Kurta Kobejna i Ejmi Vajnhaus. Pri čemu su ovo samo najpoznatija imena…

I upravo je podsećanje da je prošlo četvrt veka od samoubistva lidera legendarne Nirvane Kurta Kobejna (1994) iznova zakotrljalo priču koja je idealno tlo za svekolike teorije zavera od navodnog pakta sa đavolom, koji je sklopio bluzer Robert Džonson, a s kojim se poigrao i reditelj Volter Hil u filmu Raskršće (Crossroads), do tvrdnji da je reč o tajnom planu iluminata ili legendi o ukletom belom upaljaču koju su svi, navodno, imali kod sebe u trenutku smrti.

Zašto su najbolji filmovi ostali bez Oskara

Zanimljivo je, međutim, da krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su za tačno dve godine preminuli Džouns, Hendriks, Džoplinova i Morison, niko nije pridavao veliki značaj činjenici da su svi otišli u istim godinama. Ono što se dalo lako zaključiti jeste da su svi imali problema sa drogom i alkoholom i da su autopsije pokazale da je upravo predoziranje uzrok smrti. Nešto više kontroverzi bilo je u slučaju Džima Morisona, koji je zatečen mrtav u kadi. Zvanično je saopšteno da je uzrok smrti zastoj u radu srca, a autopsija nikada nije urađena.

Priča o Klubu 27 dobila je pun zamah upravo kada se ubio Kurt Kobejn, a verovatno najzaslužnija za to je njegova majka Vendi Fradenburg Kobejn O‘Konor, koja je čuvši za sinovljevu smrt izjavila: „Sada je otišao i pridružio se tom glupom klubu. Rekla sam mu da ne ulazi u njega“, a ovu rečenici preneli su gotovo svi svetski mediji.

Basista Sex Pistolsa Sid Višiz skončao u 22. godini, Badi Holi završio je život u avionskoj nesreći tek što je napunio 23, a Ian Kertis, lider sastava Joy Division, izvršio je samoubistvo sa nepune 24 godine, glumac River Feniks otišao je a da nije napunio 22, njegov kolega Džejms Din poginuo je sa 24 godine…
Primera je pregršt, ali niko ne govori o Klubu 22 ili o onima koji su umrli ne dočekavši ni 25 godina

Bilo je to više nego dovoljno da lavina o Klubu 27 postane mit, a stvari su otišle toliko daleko da su se pojavile tvrdnje da je muzičar ciljano odlučio da sebi oduzme život baš u 27. godini kako bi se pridružio legendama koje su već napustile svet u tom dobu. Više nije bilo važno ni to što je Vendi kasnije objasnila da je mislila na klub samoubica u njihovoj porodici, u kojoj su se ubila dva Kobejnova ujaka i deda, jer priču više nije bilo moguće zaustaviti.

„Teoretičari su govorili o Kobejnovoj nameri da se ubije, nekoj nepoznatoj kletvi, planovima tajnih društava, ali su pritom smetnuli s uma da je on godinama patio od depresije, da je skoro umro od predoziranja u nekoliko situacija, da je najavljivao samoubistvo, ali i da se te godine u Americi ubilo više od 30.000 ljudi“, napisao je publicista Čarls R. Kros.

„Bolje sagoreti nego izbledeti“, rekao je jednom prilikom Nil Jang, a navodno je Kobejn ovu rečenicu citirao u svom oproštajnom pismu. Sva je prilika da je Jang ovu zgodnu poštapalicu upotrebio u nekakvom poetskom zanosu, imajući u vidu da legendarni kanadski kantautor sada ima 74 godine. Analiza jednog australijskog naučnog tima koji je se bavio životom i smrću 1.000 slavnih ličnosti pokazala je da slavni u proseku umiru sedam i po godina ranije nego njihovi anonimni vršnjaci. Koristeći umrlice objavljene u New York Timesu, australijski istraživači su dokazali da recimo Prisli, Hendriks i Morison nisu nikakav izuzetak od pravila i da većina njihovih kolega završi životni vek prerano.

Možda bismo na ovom mestu mogli podastri podatke da je, recimo, basista Sex Pistolsa i jedna od najmarkantnijih figura panka Sid Višiz skončao u 22. godini, takođe od posledica predoziranja, da je Badi Holi završio život u avionskoj nesreći tek što je napunio 23, a Jan Kertis, harizmatični lider kultnog mančesterskog sastava Joy Division, izvršio samoubistvo sa nepune 24 godine. Na kraju krajeva, ne morano se zadržati samo na muzičarima – glumac River Feniks otišao je a da, takođe, nije napunio 22, njegov kolega Džejms Din poginuo je u automobilskoj nesreći sa 24 godine i samo tri snimljena filma, koji su ga učinili jednom od najvećih pop ikona svih vremena. Ovakvih primera je pregršt, ali niko ne govori o Klubu 22 ili o onima koji su umrli ne dočekavši ni 25 godina.

U jednom istraživanju australijskih naučnika podaci pokazuju da je sa 27 godina umrlo 1,3 odsto muzičara, dok je u 56. godini preminulo je 2,2 odsto. Među njima su Džoni Ramon, Kris Ledu i Mimi Farina…

Biće, ipak, da je i u slučaju Kluba 27, ma koliko stvari bile intrigantne, reč o nečemu drugom.
„Slava je otrov koji treba uzimati u malim dozama“, rekao je jednom prilikom Balzak, a herojima naših odrastanja ona je stigla u galonima. I to, uglavnom nenadano, zatekavši ih nespremne. Bilo je to overdoziranje koje nikakva medicina nije mogla sprečiti. Izgubljena anonimnost delovala je kao izgubljeni ideal ljudi koji su na svet došli sa svrhom, predodređeni da budu glas svojih generacija. Ali takva pozicija gotovo po pravili kod umetnika indukuje duboku usamljenost.

A kada smo već kod obeležavanja godišnjice Kobejnove smrti, treba li podsećati da se lider Nirvane nakon enormnog uspeha njegovog benda i posebno planetarnog hita Smells Like Teen Spirit, koji je označen kao početak novog muzičkog pravca – grandža, našao na potpuno stranoj i neprijateljskoj teritoriji – suočen sa enormnim očekivanjima javnosti sa kojima se teško nosio. Pesma je dobila status himne generacije X, a Kobejn je nevoljno gurnut u ulogu njenog lidera i glasnogovornika. Uzaludni su bili Kurtovi vapaji da su njegove poruke pogrešno protumačene. Slične analogije se mogu izvlačiti i u slučaju Dženis Džoplin, teksaške bele devojčice s glasom crnkinje koja je karijeru započela po lokalnim kantri barovima, a onda munjevito postala ikona hipi pokreta. Okej, složićemo se i sa argumentom da su to bila vremena kada se još verovalo da muzika može da menja svet, te da su i žrtve možda naivno poverovale u to.

Genije fobije: Zašto volimo Stivena Kinga?

Vraćajući se na već pominjano istraživanje australijskih naučnika, podaci pokazuju da je sa 27 godina umrlo 1,3 odsto muzičara, dok je u 56. godini preminulo je 2,2 odsto. Među njima su Džoni Ramon, Kris Ledu i Mimi Farina…

Priča o Klubu 27 dobila je pun zamah kada se ubio Kurt Kobejn, a verovatno najzaslužnija za to je njegova majka Vendi Fradenburg Kobejn O‘Konor, koja je čuvši za sinovljevu smrt izjavila: „Sada je otišao i pridružio se tom glupom klubu. Rekla sam mu da ne ulazi u njega“

U međuvremenu, svima je postalo jasno da rok više nije mlad niti da rokeri umiru mladi. Onespokojavajuće i zastrašujuće su zazvučale reči liderke The Pretendersa Krisi Hajnd nakon odlaska Dejvida Bouvija. „Svi uz koje smo rasli umreće u sledećih deset godina. Sve naše ikone, stene naše kulture, uz koje smo se osećali sigurno jer su tu uz nas, pokazujući nam put i noseći zastavu, gledaćemo kako odlaze. To je neizbežno. Svi ćemo nestati, čoveče. Jedino je pitanje ko je sledeći.“

Isto istraživanje na koje smo već ukazivali pokazalo je da je stopa samoubistva među muzičarima sedam puta veća od proseka, da su muzičke zvezde osam puta više izložene opasnosti od ubistva, a deset puta više od pogibije u nesrećnom slučaju. Dakle, priča o Klubu 27 je mit, ma koliko intrigantno izgledao.

Ali zar čitav rokenrol nije sazdan na mitovima. Ovaj, iako tragičan, makar će zauvek ostati mlad.

The Cure: 40 godina intime na Exitu 2019

Religija i internet: Četovanje s Bogom

Korto Malteze je ponovo u Beogradu

Velike žene na malim ekranima

The post Da li je priča o Klubu 27 samo mit ili ipak nije? appeared first on 42 magazin.

Gary Leonard Oldman, ili jednostavno Gary Oldman, rođen je u Londonu 21. marta 1958. Odrastao je u  siromašnom kvartu New Cross, a otac alkoholičar, bivši mornar i zavaraivač, napustio je porodicu kada je Gary imao sedam godina. Neko vreme paralelno je radio i bio đak, ali sa 17 godina napušta školu. Najpre se opredelio za muziku budući da je sanjao da postane pijanista, ali onda se zainteresovao za glumu nakon susreta sa pozorišnim rediteljem Rogerom Williamsom. Probao je da upiše glumu na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti (Royal Academy of Dramatic Art), ali bio je odbijen. No, to ga nije slomilo i počinje da pohađa časove glume kod Williamsa u Greenwich Young People Theatre.

Oldman kaže da je dobio trovanje nikotinom, budući da je  popušio oko 400 cigara tokom 48 dana snimanja filma Darkest Hour

Svoj veliki glumački talenat dokazao je dobivši stipendiju za Rose Bruford College of Speech and Drama, gde je diplomirao 1979. Karijeru je počeo u pozorištu, igrajući u znamenitim pozorišnim trupama kao što je Shakespeare Royal Academy, a ubrzo su njegov talenat potvrdile i britanska publika i kritika proglasivši ga jednim od najtalentovanijih glumaca u Kraljevstvu. Prvu ulogu dobio je 1981. u TV filmu Meantime reditelja Mikea Leigha, u kom je glumio skinheda Coxyja, a pet godina kasnije debitovao je na filmskom platnu kao Sid Vicious (The Sex Pistols), u biografskom filmu Sid and Nancy reditelja Alexa Coxa. Tokom godina postao je poznat i po svojim neverovatnim fizičkim transformacijama, ali po velikom daru da akcent prilagodi ulozi. O tome kakav je kameleon ovaj glumac svedoči i njegova uloga Winstona Churchilla u filmu Darkest Hour (Najmračniji čas), za koju je nominovan za Oskara.

Njegova filmografija je i impresivna, a likovi upečatljivi. Godine 1990. pojavio se u filmu Rosencrantz and Guildenstern are Dead, koji je osvojio Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji. Film koji mu je doneo globalnu prepoznatljivost bio je State of Grace Phila Joanona, krimi-priča inspirisana američkom bandom The Westies, u kojoj glumi uz Seana Penna i Eda Harrisa. Iste godine bio je i Lee Harvey Oswald u ostvarenju JFK Olivera Stonea. Ipak, svetsku slavu Gary definitivno doživljava nakon što je 1992. oživeo Draculu u filmu Bram Stoker’s Dracula reditelja Francisa Forda Coppole, koji je osvojio tri Oskara.

Oldman je od tada odigrao mnogo uloga. Bio je 1994. agent Norman Stansfield u Besonovom Leon: The Professional, a potom Beethoven u Immortal Beloved. Pamtimo ga i kao Jean-Baptista Emanuela Zorga u The Fifth Element Luca Besona iz 1997, ali široj publici poznat je i po ulozi Siriusa Blacka, kuma Harryja Pottera iz drugog dela serijala o dečaku čarobnjaku, ali i po ulozi nepopravljivog policajca Gotham Cityja u trilogiji Dark Knight Christophera Nolana.
Godine 2012. nominovan je za Oskara za najboljeg glumca u ulozi britanskog špijuna Georgea Smileyja u filmu Tinker, Tailor, Soldier, Spy Tomasa Alfredsona.

Probao je da upiše glumu na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti, ali bio je odbijen

Uprkos svom profesionalnom uspehu, privatni život ovog glumca nije baš uvek bio sjajan. Imao je problema sa alkoholom, popust svog oca, što je uzrokovalo time da se tri puta razveo, prvi put od Ume Thurman. Alkohol mu je doneo i probleme sa zakonom, zbog čega je i otišao na rehabilitaciju.
Kada se „otreznio“, 1997. debitovao je kao reditelj polubiografskog filma Nil by Mouth, u kojem je ispričao priču o siromašnoj londonskoj porodici u surovom predgrađu, a koji je bio prikazan na Kanskom festivalu. U to vreme upoznao je svoju treću suprugu Donyu Fiorentino, dobio sa njom dva sina, a onda su se rastali 2001. Potom se opet se oženio, a 2015. i razveo. Poznat je kao vrlo politički nekorektan tip, psuje i svima u lice saspe šta misli.

Ipak, na velikom ekranu nastavljao je da pokazuje svoj neverovatan talenat. Za ulogu premijera Ujedinjenog Kraljevstva Winstona Churchilla u filmu Darkest Hour Joea Wrighta, u kojoj po ocenama kritičara, briljira, svet je već nekoliko meseci zagledan u njega i već se spekuliše da bi ta rola mogla da mu donese i prvog Oskara u karijeri. Pomenimo i to da je za ovu ulogu već dobio Zlatni globus i BAFTA nagradu za najbolju ulogu.

Gary je dobio BAFTA za ulogu Winstona Churchilla

Vezano za ulogu i nominaciju, Oldman je u intervjuu za BBC izjavio: „Osećam se vrlo srećnim, počastvovanim što mi je ponuđena ta uloga i što sam je i odigrao. Time sam dobio sve što sam želeo. Bilo šta više od toga je šlag na torti. Kada bih dobio Oskara na kojem bi pisalo ‘Geri Oldman, najbolji glumac za Darkest Hour‘, ne mogu da zamislim bolju ulogu za koju bih ga dobio.“

Poznat je kao vrlo politički nekorektan tip, psuje i svima u lice saspe šta misli

Osim što je kao Churchill oduševio i publiku i kritiku transformacijom iz tihog glumca u omiljenog britanskog vođu iz perioda II svetskog rata, vezano za ovu ulogu postoji i jedna trivija. Naime, Oldman je otkrio da je dobio trovanje nikotinom, budući da popušio cigara u vrednosti od 20.000 dolara tokom snimanja filma –  oko 400 cigara tokom 48 dana snimanja!
U fimu Darkest Hour, osim Oldmana, igraju i Kristin Scott Thomas, Ben Mendelsohn i Lily James, a nominovan je u još pet kategorija.

Kako se 90. dodela Oskara opasno približila – prenos svečanosti u pozorištu Dolbi u Los Anđelesu u ponedeljak 5. marta u 2 sata ujutru – mi navijamo da ova statua završi u Garyjevim rukama.

The post Gary Oldman je ultimativni kameleon i naš favorit za Oskara appeared first on 42 magazin.