Za čuveni Pirelli kalendar za 2019. slavni fotograf Albert Watson kreirao je seriju vinjeta i fokusirao se na snove i težnje četiri uspešne i talentovane žene. Zvezde svakog malog filma su poznate ličnosti iz sveta sedme umetnosti, mode i plesa, a svaki prikazuje likove na važnim životnim prekretnicama.

Crni Pirelli kalendar 2018. u Zemlji čuda

Fotografije za 46. izdanje Pirelli kalendara snimljene su u boji i crno-beloj tehnici na filmskom formatu 16: 9, a inspirisane su strašću fotografa Alberta Watsona prema filmskoj umetnosti, što je na snimanju u Majamiju i Njujorku razultiralo predivnim, filmičnim fotografijama na temu Dreaming ili Sanjarenje.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kako kaže autor, osnovna ideja projekta bila da ispriča priču u četiri mala filma. „Ono što sam hteo da prenesem bila su nadanja protagonista, način na koji razmišljaju o budućnosti, a sve kroz dimenziju sanjanja“, rekao je Watson.

Pirelli kalendar 2019. izašao je 5. decembra, a u njemu se pojavljuju glumica Julia Garner u ulozi fotografkinje botanike; Astrid Eika glumi model; glumica i model Laetitia Casta je u ulozi slikarke, a baletan Sergei Polunin je njen partner; baletska zvezda Misty Copeland je plesačica, a partner joj je baletan Calvin Royal III; model Gigi Hadid ima ulogu bogate starlete, a njenog prijatelja od poverenja tumači modni dizajner Alexander Wang.

The post Pirelli kalendar 2019: O čemu sanjare četiri talentovane i uspešne žene appeared first on 42 magazin.

Na svetu je mnogo plesača, ali ne i mnogo baletana. Zato, kada se pojavi onaj koji svojom igrom i neobičnom ličnošću privuče pažnju, nastane planetarna pometnja.
Pre nekoliko godina Ukrajinac Sergej Polunjin zaplesao je u spotu za Hozierovu numeru Take Me to Church i zapalio društvene mreže. No, manje je poznato da je upravo taj ples trebalo da bude njegov oproštaj od baleta, tačka posle koje će započeti „normalan život“.
Život nakon mučne i iznuđene karijere koja je razorila njegovu porodicu, karijere obeležene dubokom patnjom koja je istetovirala njegovo izvajano telo, a kućama u kojima je radio donela patnju budući da je preskako probe, izostajao sa predstava i na baletsku scenu doneo beli prah.

Sirov talenat nije bio dovoljan za stabilnu karijeru, a film prikazuje kako se Polunjin od talentovanog deteta probrazio u buntovnika

Upravo tu tamnu stranu priče raspleo je u dokumentarcu Dancer (2017) Steven Cantor prikazavši životni put baletskog umetnika.
Sergej je počeo da pleše još kao dečak, a snimci u filmu na kojima se osmogodišnjak vrti i izvodi baletske figure s osmehom zapanjuju. Prema rečima njegove bake, „plesao je srcem pretvarajući sebe u muziku“.

Dve decenije kasnije Cantor prati Polunjina iza scene posle nastupa: život kao da je isisan iz njega dok mrmlja: „Svakog dana strepim da ću biti povređen, a onda više neću moći da plešem.“

Dancer je priča o tome kako se talent iz blagoslova može pretvoriti u prokletstvo. Neki segmenti tog prokletstva obznanjeni su 2012. kada je Polunjin, kao jedan od direktora Royal Balleta, iznenada objavio da napušta kompaniju. Usred priče o kokainu i njegovim malodušnim tvitovima „kako živeti brzo znači umirati mlad“, tada 22-godišnjak tvrdio je da je balet u njemu utihnuo, da je umetnik u njemu umro i da mora da krene dalje.

Seli se u Rusiju, pridružuje se Baletu Stanislavsky u Moskvi. Činilo se da je uz novog mentora Igora Zelenksyja Polunjin na novom početku, ali ubrzo opet izostaje sa proba i propušta predstave. I govori o tome da će napustiti moskovski balet kako bi započeo karijeru u Holivudu.

Majka je odlučila da od njega napravi zvezdu. I zato je morao da vežba bez predaha

Bilo je teško sklopiti pravu sliku o tome šta mu se dešava. Postaje magnet za novinare, a u intervjuima brblja sve što mu padne na pamet. Njegove reči izvlačene su iz konteksta, a on je predstavljan kao neprijatan, lenj i zbunjeni mladić koji živi u zabludi da je slavan.
Priča o njegovoj nesrećnoj porodičnoj pozadini i ličnim demonima bila je nepoznata.

Reditelj se fokusira na problematičnu i složenu prirodu talenta. Zato je u film ubacio autentične arhivske snimke koji dokazuju da je Polunjin bio prirodno čudo od talenta. U 11. godini njegovi mršavi ekstremiteti već imaju prekrasnu definiciju, a kao tinejdžer u Royal Ballet School ostavlja svoje kolege iza sebe dok bravurozno izvodi složene baletske figure.

No, sirov talenat, koliko god zapanjujuć, nije bio dovoljan za stabilnu karijeru.
Rođen je u siromašnom gradu Herson na jugu Ukrajine. Majka Galina ga veoma rano upisuje na gimnastiku, a zatim i na balet. Pošto je bilo jasno koliko je talentovan, odlučila je da od njega napravi zvezdu i zato je morao da vežba bez predaha.

Polunjin potom upisuje baletsku školu u Kijevu, njegov otac Vladimir odlazi u Portugal da radi, a Galina se seli u Kijev sa sinom.
Več sa 13 godina primljen je u Royal Ballet School, seli se u London, gde ne poznaje nikog i ne govori engleski. Za dve godine je procvetao, ali njegovu odlučnost da bude najbolji u klasi hranilo je uverenje da će, kao uspešan plesač, moći da obezbedi i ponovo okupi svoju porodicu.

Porodica, međutim, nije preživela razdvajanje. Dve godine pošto su mu se roditelji razveli 15-godišnji Sergej bio je slomljen. Iako je nastavio da napreduje, bio je veoma ljut i nesrećan. Nastavio je da pleše sa svojim demonim, ali već sa 20 ostvario je većinu svojih profesionalnih ciljeva i izgubio motivaciju. Radost je napustila njegov rad, njegova porodica nije imala koristi od njegovog uspeha, a majku  krivi da ga je prisilia na karijeru koju nikada nije izabrao.

Usred priče o kokainu, 22-godišnji Sergej tvrdio je da je balet u njemu utihnuo, da je „umetnik u njemu umro“ i da mora da krene dalje

Najznačajniji intervjui u filmu urađeni su sa članovima porodice. Ocu je iskreno žao, on je šokiran otkrićem da je njegov sin bio toliko nesrećan. Galina ostaje pri tome da je sve što je uradila bilo ispravno. Iako Sergej pokušava da objasni majci kako je bio prisiljen i nesrećan, ona jednostavno ponavlja da on mora da preuzme odgovornost za sve žrtve koje je porodica podnela.

Spot za Hozierovu numeru Take Me to Church, koji je Polunjin uradio 2015. sa fotografom Davidom LaCapelleom, trebalo je da bude njegov zvanični oproštaj od baleta. Ali nakon što je spot postao viralan, popljuljana je njegova odlučnost da se penzioniše.

Dancer je priča o tome kako se talent iz blagoslova može pretvoriti u prokletstvo

Ono čega nema u filmu jeste Polunjin koji se zaljubljuje u rusku balerinu Nataliju Osipovu i ulazi u vezu koja mu je, kako tvrdi, promenila život.
Danas  više nije zbunjen, kaže da je uz Osipovu ponovo zavoleo balet, da ima volju da gradi karijeru kakvu sam želi. Priprema nove predstave, moderne i klasične, radi sopstvene koreografije i ima još mnogo ambicioznih planova.

Opet je krenuo iz početka, kao da su njegovi lični demoni ostali zarobljeni u filmu Dancer. Na koliko, vreme će pokazati.

The post Dancer: film o baletanu koji pleše sa ličnim demonima appeared first on 42 magazin.