U polumračnom uglu crnog stola, na belom porcelanskom tanjiru leži kugla crne čokolade. Približava joj se bokalčić pun fine vrele čokolade i jedna ruka koja iz bokalčića kuglu preliva svetlosmeđom tekućinom. Crna kugla počinje da se topi i pada na još finiju belu kremastu strukturu u središtu vlastite sferičnosti. Crno pada na belo, iz belog izranja crveno, okruglo, možda višnja. U kadru je i kašičica koja zahvata kremasto belo, i višnju, i čokoladne kapi, i odlazi ka… verovatno nečijim ustima. To ne vidite u filmu, ali zamišljate. Mmmmm… Ide vam voda na usta. Napeta gastro-iluzija. A vi kao da osećate kako vam niz grlo klizi taj bezmalo afrodizijački spoj. Ne ostaje vam ništa drugo do da 1) poručite kuglu, 2) napravite kuglu, 3) zaboravite kuglu i pogledate sledeći film: kupu od marcipana u sosu od malina sa spiralom napravljenom od crne i nove ruby čokolade koja obavija ovaj gastro-geometrijsko-arhitekturalni oblik. Gastro-film se gastro-filmom izbija. Zamena za #foodporn je #fooddesign. Nakon tog haštaga možete da pređete na #foodart i vaše oči biće gladne celu noć. Divota.

Sigurno je da znate za haštag #foodporn, a ako ga niste primetili na Instagramu ili drugim društvenim mrežama, onda ništa. Ili živite u vikendici bez interneta, ili ste hejter trenutka u kom živite, ili vam oči uopšte nisu gladne. Ako ste pak među onima koji se, kad su gladni, umesto da krenu u kuhinju, uhvate za telefon, sve znate.

Milioni ljudi zaista uživaju u stvaranju svakojakih jestivih, gotovo skulpturalnih, arhitektonskih i, najvažnije, fotogeničnih kompozicija, a milioni drugih mogu to isto da naprave kod kuće. Ako imaju mogućnosti i ako imaju vremena.

Šta je food porn koji nas napada sa svih strana? Čovekova potreba da zabeleži lepotu pre nego što ona bude organski razgrađena?

I stvarno je super što ljude sa suprotih krajeva sveta koji dele strast prema hrani spajaju reči iza tarabice, pa mi negurmani kojima kulinarstvo ne znači mnogo u životu možemo da pogledamo majstore koji prave obroke: drugačije, egzotične, savršene, dekadentne, food porn – dakle, obroke koje bi svako želeo da pojede, čiji izgled i priprema fasciniraju i nevične i znalce. Ali… nemoguće je ne primetiti da u taj korpus ulaze i obroci pred kojima se ne bi postidela moja zagorela palačinka puna rupa.

Pre nego što se pozabavimo time otkud porno uz food, kako bismo delimično razotkrili putanju kako se neidentifikovana i po svemu sudeći nejestiva (a možda i nije tako) masa nađe međ samom gastronomskom elitom, nameće se još jedno pitanje: da li je možda pomama da ljudi fotografišu bukvalno svaki obrok način da ga ovekoveče pre nego što on dospe u tamu njihovog želuca gde će ga kiseline i enzimi razgraditi.

Šta je zapravo food porn koji nas napada gde god da smo? Čovekova potreba da zabeleži lepotu pre nego što ona bude organski razgrađena? Hrana zbog koje ljudi mogu da se osećaju kao zvezde? Prikaz dekadencije ili samo lepo snimljene, raskošne, hedonističke namirnice uz muziku sedmdesetih? Supstitucija za unutrašnju nelepotu? Supstitucija za seks? Zamalo seks? Način izražavanja ljubavi kroz poklon? Simbol voljnog servisiranja drugih? Da li gledanje mnogo food porn sadržaja izaziva zavisnost? Da li goji?

Crno pada na belo, iz belog izranja crveno, okruglo, možda višnja. U kadru je i kašičica koja zahvata kremasto belo, i višnju, i čokoladne kapi, i odlazi ka… verovatno nečijim ustima

Ako ukucate haštag #foodporn na Instagramu – on će sa sobom povući više od 100 miliona postova ili, preciznije, ovih dana (broj se iz sekunde u sekundu povećava) – oko 135.360.828!
Nemoguće je skrolovati Instagram a da ne naletite na fotografije koje vam automatski ne bude instant apetit, glad, žeđ, želju, žudnju, divljenje, ali, možda i, ljudski je to, instant ljubomoru i zavist.

Definicija, tako piše Wikipedia, glasi: food porn je glamurozna i spektakularna vizuelna prezentacija kuvanja ili obedovanja u reklamama, na blogovima, u kulinarskim emisijama ili drugim vizuelnim medijima, hrana koja ima visok sadržaj masti i kalorija, egzotična jela koja izazivaju apetit ili pak glorifikuju hranu kao supstituciju za seks; sve #foodporn jesu slike ili pokretne slike stilizovane ili sirove hrane koja provocira na sličan način kao glam fotografija ili pak pornografska fotografija.

Iako savršene slike neodoljivih zalogaja mogu nekog da navedu da kaže: „Gubim sate gledajući online porno-hranu“, biće samo delimično na tragu pravog značenja termina food porn

Ako pomenutom broju #foodporn postova dodamo sve druge postove i food stranice na Facebooku, Pinterestu, Twitteru, YouTubeu, blogove, TV kulinarske emisije, TV food kanale, kulinarske časopise, magazine… čini se da se da je svet baš gladan zazubica. Onaj deo sveta koji kao nije gladan pravi i gleda zazubice. Sve se vrti oko hrane – jedne od dve suštinske potrebe za preživljavanjem. Druga je seks.

Zašto onda porno? Da li označiti nešto kao porno, iako je to samo sendvič, podrazumeva da je to ideal sreće? Način da se kaže da je baš taj sendvič „skandalozno ukusan obrok koji bi svi želeli“. Da li i poreklo reči i njena upotreba potiču iz uverenja da stvarna pornografija treba da bude ideal seksa – njegova najbolja i najatraktivnija verzija?

Iako savršene slike neodoljivih zalogaja mogu nekog da navedu da kaže: „Gubim sate gledajući online porno-hranu“, biće samo delimično na pravom tragu jer je food porn menjao značenje tokom godina. Članci pominju food porn još krajem sedamdesetih, a tada je korišćen da opiše nezdravu hranu, lošu za ljudsku ishranu, direktno je upoređujući s pornografijom.

Potom se izraz pojavljuje 1984. u popularnoj knjizi Rosalind Coward Female Desire (Ženske potrebe), gde se vezuje za vizuelnu prezentaciju namirnica, savršenu u toj meri da može da probudi seksualnu želju. U SAD je počeo da se koristi kada su „mali proizvođači hrane počeli da promovišu svoje prirodne proizvode nasuprot hrani sa visokim sadržajem masti koja potencijalno može da začepi krvne sudove“.

Food porn provokativno idealizuje većini nedostupne, skupe obroke u egzotičnim restoranima, podrazumeva ograničenu dostupnost, porcija hrane oličava novu važnost koju pruža poseban, bogat način života

Potom je stiglo digitalno doba i bum društvenih mreža, pa od 2000. food porn počinje da pokriva sve moguće načine da se dokumentuju hrana i obroci. I želja za hranom preplavila je internet povezujući ljude koji objavljuju sve što ima veze s hranom – od kulture, preko kalorijskih vrednosti, prezentacije, pripreme, do egzotične autentičnosti.

Ono što je počelo kao prikaz dekadencije i kalorijskih bombi postalo je zdravstveni trend. Više to nisu samo slike zlaćanih štapića krompira prelivenih topljenim sirevima, već i avokado na tostu sa jajima posutim crnim biberom.

Čija semenke, bobice, ovas sa smeđim šećerom i medom, raznobojno voće i povrće, začini, sirove namirnice, napici redovni su u korpusu #foodporn. Ta evolucija #foodporn ohrabrila je ljude da promene svoje menije i otkriju nove, zanimljive i zdrave recepte. Fotografisanje hrane postalo je nov oblik umetnosti koji zahteva kulinarske veštine i strpljenje, ali i dobro svetlo, savršen aranžman, primamljivo posuđe, escajg, pravi ugao i solidan foto-aparat.

Nemoguće je a da ne naletite na fotografije koje vam automatski ne bude instant apetit, glad, žeđ, želju, žudnju, divljenje

Posmatrajući fenomen #foodporn revolucije i njen uticaj na ljude danas, može se reći da ona ipak ima nešto zajedničko sa pornografijom. Porcija hrane nije dodatak seksu, ona je supstitucija za želju ili ukusan san. Pornografske slike i video-snimci često prikazuju uzbudljivu, nerealnu postavku čija je svrha da stimuliše želju za zabranjenim fantazijama. Food porn radi na isti način: provokativno idealizuje većini nedostupne, skupe obroke u egzotičnim restoranima, podrazumeva ograničenu dostupnost, porcija hrane oličava novu važnost koju pruža poseban, bogat način života koji bi trebalo da bude univerzalno stimulativan – a realno, samo deo onih koji gledaju može zaista da konzumira tu važnu porciju.

Iako većina misli da je #foodporn samo neškodljiv haštag koji sabira slike ukusnih jela širom planete, ispostavlja se da postoji neka istina u rečima „prvo jedemo očima“. Sve više gojaznih ljudi očigledan su dokaz da konstantna izloženost slikama visokokalorične hrane može imati ozbiljne negativne efekte na zdravlje. Studije o skeniranju mozga pokazale su da, kada vidimo fenomenalne slike hrane, krv odlazi do delova mozga koji su povezani sa željom za ukusima čak i kad nismo gladni. A budući da je naša volja ograničena, to znači da naši mehanizmi za suzdržavanje traju samo toliko dugo dok se ne dokopamo parčeta torte. Prikazivanje takvih slika utiče na neuronsku aktivnost, kao i na fiziološke i psihološke reakcije. Neki stručnjaci idu tako daleko da kažu da redovna izloženost virtuelnoj hrani doprinosi epidemiji gojaznosti. Pretprošle godine u časopisu Brain and Cognition objavljeni su rezultati studije koja pokazuje da #foodporn može negativno da utiče na naš odnos prema ishrani i indirektno na prejedanje.

Cake "Chocolate block" with Valrnona chocolate in my own mould Block. You can buy it dinarakasko.com/shop More video and information on my website dinarakasko.com and YouTube channel https://www.youtube.com/DinaraKasko . For the fourth day of challenge I want to invite @fabrice_david You need just look at these creations and style. They are more than amazing! Simplicity and beauty… . Торт "Шоколадный блок" и моя форма Блок. Заказать и купить можно на сайте dinarakasko.com/shop Также у меня есть сайт dinarakasko.com и YouTube канал https://www.youtube.com/DinaraKasko . В четвёртый день "challenge" я хочу пригласить мастера, чьи работы для меня образец стиля и безупречности @fabrice_david Просто нужно зайти и посмотреть обязательно! #okmycake #pastryinspiration #chocolatejewels #pastryart #cake #kharkov #харьков #chefsofinstagram #gastroart #art #pastryart #dinarakasko #chefstalk #pastry #chefs #geometry #instadessert #foodcreation #foodartchefs #foodporn #beautifulcuisine #photoart#valrhona#cakevideo#glaze #glazing#block

A post shared by Dinara Kasko (@dinarakasko) on Dec 11, 2016 at 11:16pm PST

I sad nam se svima već tope boje.

Prehrambena industrija cveta, broj slavnih kuvara raste, digitalne kamere su sve savršenije, društvenih medija je sve više, hrana izgleda sve ukusnije, sve više ljudi uslika obrok pre nego što ga pojede, restorani pripremaju hranu koja će izgledati dobro na Instagramu, instaliraju se kamere na stolovima restorana za savršen snimak, sve više se ljudi prejeda, sve više je gladnih na svetu, a ja imam sve veću želju da na Instagram postavim moju divno zagorelu palačinku punu rupa.

The post Zašto je svet gladan #foodporna? appeared first on 42 magazin.

Nekada je to bilo tako lako i bezbolno. Kada vas zatrpaju brige i nadviju se nad vama neki teški oblaci, pobegnete od realnosti u neku dobru knjigu, film s odrednicom limunade ili u svet omiljene muzike. Danas, milenijumske generacije imaju tu privilegiju (da li je?) da pobegnu u virtuelnu realnost. I kako stoje stvari i mnogobrojne najave stručnjaka, do kraja veka više nećemo znati koja je realnost prava. Od video-igara, preko interneta i VR naočara, ušli smo u intrigantnu crvenu zonu. Paralelno sa njom pojavili su se i roboti, koji su nas zamenili u mnogim praktičnim stvarima, ali i zapretili da nam otmu neke životne privilegije, pa čak i zadovoljstva. Skeptici tvrde da će do 2050. godine svaka treća osoba imati seksualno iskustvo sa personalizovanim lutkama, koje su se, navodno, već posle prvih testiranja pokazale više nego poželjnim. Za početak ne džangrizaju, ne pokazuju ljubomoru i odlično uzdišu. Šta je virtuelna stvarnost učinila sa našim emotivnim i duševnim životima, pričamo sa dr sci. med Danijelom Tiosavljević, psihijatrom.

Kako biste vi definisali virtuelnu stvarnost?
Ja bih, na početku, krenula od toga kakva je naša postojeća stvarnost i kako je nekome, uopšte, palo na pamet da razmišlja o virtuelnoj, i to na način rekonstrukcije bića koje izaziva i zadovoljava određena osećanja. Počela bih od isticanja globalizacionih procesa koji karakterišu ovo, postmoderno društvo, a koji su rezultirali produbljivanjem individualizacije čoveka. A ona ima svoje pozitivne i negativne aspekte. Naime, tokom vremena posvećenog samorealizaciji i samoaktuelizaciji, čovek je upao u zamku otuđenja, „zaboravljanja“ drugoga. Time, zapravo, proces globalizacije ne samo da, po mnogim šavovima, u konačnom odvaja ljudska bića jedno od drugog, već i ljudska bića od sopstvene prirode. Česti su mi dani ispunjeni pričama ljudi gladnih osećanja i osećaja, a za čim potrebe dolaze koliko iz socijalnog, toliko i biološkog im dela bića. Čovek jeste i biće svojih nagona. Deo njegovih vitalnih nagona, tačnije deo nagona za održanje vrste je seksualni nagon. On u čoveku traži drugoga. Deo njegovih socijalnih nagona, proizašlih iz njegovog života u zajednici, taj nagon čopora takođe traži drugoga. Upravo kompromitovanost ovog poslednjeg rezultira usamljenošću čoveka, tim psihopatološkim fenomenom tako čestim ovde i sada. Mislim da se virtuelna realnost kao ideja najviše pojavila kao komercijalni odgovor na usamljenost. Kao pokušaj kompenzacije izgubljenog značajnog drugog na putu rada na sebi.

Virtualna stvarnost u nekim segmentima i ponekad može da dopuni, ali ne može da zameni realnost. Kao i svaka predstava, i ova prestaje u jednom određenom momentu

Kakav je profil osoba koje isključivo u virtuelnoj realnosti traže seksualne partnere?
Poklonici ideje virtualne stvarnosti seksualnog sadržaja iznose da ona može koristiti osobama koje su na bilo koji način značajno i trajno ograničene u mogućnosti uspostavljanja erotskog odnosa sa drugima. Za njom čovek može posegnuti i radi pukog zadovoljenja motiva radoznalosti i saznanja ili pak potrebe za igrom i razonodom. Može, privremeno i povremeno, služiti i zadovoljenju nagonskih potreba ljudi koji se nalaze u fazi apstinencije od seksualnog partnera ili se nalaze u vremenu izolacije od značajnog drugoga, kada je u službi masturbacije. No, ukoliko upotreba virtuelne realnosti predstavlja preferirani ili isključivi način postizanja seksualnog zadovoljstva ljudi i čini i deo njihovih seksualnih fantazija, tada se takva pojava može posmatrati kao poremećaj polne sklonosti, a osoba seksualno devijantnom ličnošću. Ona može postati i polje za pražnjenje i razbuktavanje različitih neurotičnih konflikata i drugih psihopatoloških stanja. U potonjima virtuelna realnost postaje polje za stvaranje, razvijanje, pa zarobljavanje osobe kojoj je potrebna pomoć sopstvenom psihopatologijom. Dakle, vrsta motiva i mera u upotrebi i virtuelne realnosti jeste ono što je odvaja od zloupotrebe ili štetne upotrebe, mišljenja sam. Pa ako je i namera izumitelja ideje bila dobra, korisna i moralna, ona se, tako, dotakla i puteva do pakla Dantea Aligijerija, onih popločanih dobrim namerama.

Mešanje virtualne realnosti i objektivne stvarnosti i nemogućnost stvaranja jasnih granica verovatno je najveća opasnost koja nas očekuje u budućnosti?
Čovek nije rođen da živi sam i bez zadovoljenja svojih vitalnih i socijalnih nagona on pati, frustriran je. Sa druge strane, normalno, zrelo biće za virtuelnim svetom može posegnuti samo povremeno i privremeno i pri tome očuvava svoj pozitivan sud realnosti i potvrđuje veličinu i kvalitet razlike između realnog i imaginarnog. Kao takav, ukoliko se ne igra, potvrđuje svoju usamljenost. A usamljenost je čest psihopatološki fenomen savremenog doba, doba raspada patrijarhalne zajednice, raspada porodice kao jezgra društva i snage bića, doba rastajanja ljudi i individualizacije… Život po principu egoizma i hedonizma gotovo je njegova odrednica. Usamljenost se odnosi na doživljaj izolovanosti i sopstvene praznine na socijalnom, emocionalnom ili saznajnom planu. Na socijalnom planu označava gašenje značajnih interpersonalnih kontakata. Na emocionalnom planu znači gubitak voljene osobe. Na planu kognicije znači odsustvo ideja, smisla življenja, kreativnosti. Svi ovi oblici usamljenosti mogu biti razlozi za posezanjem i na ovakav način kompenzacije insuficijentne realnosti. Ali čemu ona vodi? Vodi doživljavanju prijatnih osećanja koje čoveka, u nepromenjenim okolnostima, često ponovo motivišu za posezanjem za istim ponašanjem. Jer čovek ima tendenciju da ponovi aktivnost koja mu je proizvela prijatna osećanja. Ako su osobe specifično organizovane strukture ličnosti, takve koja je sklona zavisničkom ponašanju, postoji velika verovatnoća da će se i zaglaviti unutar virtualnog sveta koji im nudi trenutno zadovoljstvo. Umesto konfrontiranjem razrešenja spoljnih ili unutrašnjih okolnosti koje su čoveka dovele u osećanje usamljenosti, čovek usamljenost tako produbljuje. A kada se čovek odvaja od realnosti do mere njenog negativnog testiranja, izlazi i iz granica normalnosti.

Da li to znači da virtualna stvarnost nema budućnost?
Ne, ne mislim tako. Mislim da virtualna stvarnost ima svoj put i mesto u budućnosti zato što će uvek biti usamljenih i ljudi manje zrelih, koji će i na ovakav način pokušavati da savladaju svoju frustraciju ili razreše svoj konflikt. Ona će se moći nuditi i kao ono „privremeno rešenje“ u određenim fazama života. Ili, jednostavno, kao polje za homo ludensa, čoveka koji se igra.

Na tržištu je sve više personalizovanih lutaka koje simuliraju realne osobe. Reaguju na dodir, struktura kože im je veoma slična pravoj, čak učestvuju u nekom vidu ograničene komunikacije. U toku je pravljenje telefonskih aplikacija…
Da, one su napravljene tako da, na neki način, imaju za cilj da čoveka potpunije zadovolje, koketirajući i sa čovekovim kapacitetom za intimnost. Osoba ulazi u pseudobliske odnose sa iracionalnim bićem koje zadovoljava i neke njegove intelektualne i karakterne potrebe, a ne samo erotske. Konstruiše se robot koji se višesferno adaptira na potrebe čoveka, čineći mu život lakšim, jednostavnijim. U kontaktu sa realnim ljudskim bićem javljaju se krize. U kontaktu sa adaptiranim za vas robotom toga nema, potrebe koje on zadovoljava po meri su vaših zahteva. Nema adaptacije, nema stresa. No nema ni optimalne frustracije, nema sazrevanja. Ovaj fenomen posmatram i kao primer kako čovek pokušava da ode i korak dalje u tzv. kognitivnoj transformaciji primarnih nagona u „zadovoljstvo sebe radi“. Pri tome je, u ovom slučaju, radikalno zaboravio na bitnost još jednog njegovog, jednako bitnog, vitalnog nagona – nagona reprodukcije.

Šta se dešava sa emocijama? Da li je ljubomora upućena virtuelnom biću apsurdna stvar?
Bitno je reći da virtualna stvarnost u nekim segmentima i ponekad može da dopuni, ali ne može da zameni realnost. Kao i svaka predstava, i ova prestaje u jednom određenom momentu. Treba se podsetiti da nema istinske radosti bez dodira sa ljudskim bićem. Jedino živi dodir, posebno onaj kojim se prenose poruke bliskosti, jeste onaj koji budi biće, razbuđuje osećanja svake vrste i afirmiše život. Sve ostalo su oseti, posledice zadovoljenja naših čula, a ne i osećanja. Činjenica je da će ona naći svoje mesto i potrošače u budućnosti. Ali mišljenja sam da u odnosu društva i pojedinca prema ovoj pojavi novoga doba treba da jedna od glavnih odrednica bude svesnost i mogućnosti štete koju njena upotreba može pojedincu napraviti. U konačnom i društvu.

Ono što je intrigantno jeste mogućnost da kroz virtuelnu stvarnost uradite stvari koje vam možda nikada u realnom životu neće biti moguće – posetite daleka mesta, letite između planeta ili atoma hemijske formule.
Naravno da virtuelna realnost u tom aspektu zanima ljudsko biće. Već sam govorila o motivima radoznalosti, saznanja, igre, razonode, homo ludensu… Ali je korisno podsetiti se mudrosti starih Latina koja kaže: ništa suviše. Mnogo je toga, pa mnogi misle i pitanje normalnosti, pitanje mere.

Normalno, zrelo biće za virtuelnim svetom može posegnuti samo povremeno i privremeno i pri tome očuvava svoj pozitivan sud realnosti i potvrđuje veličinu i kvalitet razlike između realnog i imaginarnog

Kada biste vi bili u prilici da stavite VR naočare, gde biste voleli da odete i šta biste iskusili?
Mmmm. Svakako ne bi podrazumevalo erotski susret sa virtuelnim bićem. Jer toplina živog dodira, težina slatkoće tog mirisa, bogatstvo i suptilnost osećanja… jesu nezamenljivi. Doživeti kompatibilnost, držati partnera za ruku, gledati ga u oči, razgovarati tišinom nešto je što možemo samo mi, ljudska bića. Jer čovek, za razliku od životinje, nije osuđen na instinkte. Instinkti su puki biološki automatizmi, a nagoni su instinkti obogaćeni emocionalnom i razumskom komponentom. Ne bih se odrekla niti jednog dela svesti ka svom cilju, oličenom u doživljavanju emocija po kojima pamtim život. Ne želim da mi se ikada desi da pritiskom na dugme ugasim sebe.

The post DANIJELA TIOSAVLJEVIĆ: Ne želim da ugasim sebe pritiskom na dugme appeared first on 42 magazin.

Nakon dugogodišnjeg iskustva u ginekologiji, akušerstvu, državnoj i privatnoj službi biramo Zorana Maričića za razgovor – jer došlo je vreme za redovan ginekološki pregled, ovoga puta bez rukavica – verbalnom metodom obnavljanja znanja. Sa jedne strane stola je lekar, a sa druge dve žene iz naše redakcije kao savršen spoj za pitanja iz ugla devojke u dvadesetim i žene u pedesetim, kako bismo obuhvatile dva životna ciklusa jedne žene veoma važna za njeno reproduktivno i opšte zdravlje.

A: Meni se čini da od svih polno prenosivih bolesti najveći problem danas predstavlja nedostatak vremena, odnosno neredovan odlazak na ginekološke preglede jer ih nismo stavili na listu obaveza. Šta vi mislite o tome?
Protokoli redovnog ginekološkog pregleda, da bi se održalo zdravo stanje organizma i očuvalo reproduktivno zdravlje, govori da je jedan pregled u godinu-dve sasvim dovoljan da se, ukoliko ne postoje problemi koje žena subjektivno oseća, otkriju. Dakle, jedna stvar su polno prenosive infekcije koje dolaze sa nekim tegobama i zahtevaju vanredne odlaske ginekologu, druga jeste skrining na karcinom grlića materice, odnosno prevencija, što podrazumeva kolposkopski pregled i Papanikolau test, te ultrazvučni pregled male karlice, a uz to bih dodao i ultrazvučni pregled dojki. Kod nas je zdravstveno vaspitanje mlađe generacije, nažalost, prilično kritično, nedovoljno pažnje se poklanja edukaciji, ne samo u školama već i u porodicama, i roditelji nemaju dovoljno mogućnosti i vremena da sa svojom decom popričaju o tome šta je to što bi trebalo da se radi da bi čovek bio zdrav.

Koliko je porođaj sam kao čin lep i emotivan, toliko je druga strana ginekologije i akušerstva teška. To je život!

A: Da li prvi ginekološki pregled treba da se obavi nakon prvog polnog odnosa ili ranije?
Mislim da je priprema za prvi ginekološki pregled jako bitna i podrazumeva pripremu devojčice da će u budućnosti biti suočena sa pregledom koji mnogi opisuju kao neprijatan, ali prosto treba naučiti da i ta evidentna neprijatnost donosi benefit. Pre prvog odnosa ili posle njega pregled nema nekog velikog značaja sve dok je devojčica pripremljena na to da je pregled bitan. Ta priprema treba da se uči u porodici i školi, ali to zahteva i drugačiji pristup ginekologa, koji mora da bude vrlo pažljiv i strpljiv.

S: Karcinom reproduktivnih organa kod nas je poslednjih godina u porastu. Osim redovnog pregleda, šta treba da preduzmemo da bismo se zaštitile?
Kod nas je situacija sledeća: neredovni pregledi dovode u situaciju žene da dođu u kasnim i odmaklim fazama bolesti, kada je jedino lečenje vrlo radikalna hirurgija, zračenje i hemioterapija. Procenat preživljavanja takvih pacijentkinja se značajno smanjuje, a smanjuje se i procenat pacijentkinja s kvalitetnim životom uz lečenje. Poenta jesu redovni pregledi. Karcinom grlića materice nastaje godinama. Što znači da je svaka pacijentkinja koja je, nažalost, došla u situaciju da se bori sa karcinomom grlića propustila bar pet ginekoloških pregleda u svom životu pre bolesti.

A: Kakav stil života bi bio preventiva?
Dokazani uzrok karcinoma je humani papiloma virus, a to je seksualno prenosiva infekcija. U Srbiji je situacija da imamo pacijentkinje koje se bore sa premalignitetima i malignitetima, a druga kategorija su one koje se bore sa sterilitetom. Sterilitet između ostalog nastaje i zbog neadekvatnog seksualnog stila života, odnosno zbog nekorišćenja zaštite, nelečenih infekcija, zbog infekcija koje ostavljaju trajne posledice na reproduktivnim organima, i to je dominantno. Osim da ide na redovne preglede, osoba mora bude svesna da zdrav seksualni život koji podrazumeva zaštitu, uz eventualnu oralnu kontracepciju, može da garantuje da će ona moći u jednom trenutku da planira potomstvo, naravno, ukoliko to želi.

A: Zvuči vrlo jednostavno.
Pa jeste. Domen zdravlja je zapravo odgovornost prema samom sebi i koliko ti hoćeš da svoj život koncipiraš da tebi bude ugodan – stvari su vrlo jednostavne!

 S: Poslednjih godina vaginoplastika je postala omiljena estetska metoda mnogih žena. Koje metode se najčešće primenjuju i šta vi kažete na to?
Smatram da sve što pacijentkinja oseća kao subjektivni problem ne treba zanemarivati. Sve dok postoje medicinski načini tretiranja tog problema, treba ih koristiti. Posle porođaja, a posebno posle dva, tri ili više vaginalnih porođaja, ili se radi o krupnijim bebama, dolazi do pada prednjeg i zadnjeg vaginalnog zida, slabljenja mišića karličnog dna i to pravi problem, delom jer je anatomija narušena, ali i problem nemogućnosti kontrolisanja mokraće pri kašljanju, kijanju, sportskim aktivnostima. Sve to je izlečivo i tehnike su različite. Postoje konzervativne, one podrazumevaju Kegelove vežbe, metode elektrostimulacije, a postoje i hirurške metode. One podrazumevaju podizanje organa male karlice tako što se pravi potpora, a trend u skorije vreme jeste lasersko podmlađivanje vagine, odnosno uz pomoć laserske tehnologije dolazi do stvaranja novog kolagena koji delimično očvršćuje strukture, omogućuje lečenje i sužava vaginu.

A: Da li, osim Kegelovih vežbi, postoji još neka prevencija? Koliko redovan seksualni odnos utiče na tonus vaginalnih mišića i utiče li kasnije na lakši porođaj?
Ne, neće ništa uticati na to. Faktori koji utiču jesu gojaznost, pušenje, koje uništava kolagen svuda gde on postoji, i priroda porođaja. Pacijentkinjama koje se odluče za korektivno i hirurško lečenje ovih problema savetuje se da smanje telesnu težinu i da vode zdrav život uz fizičku aktivnost.

A: Ono što je nekako ustaljeno mišljenje jeste da je oralni seks siguran, odnosno da ne može da se dobije polno prenosiva bolest, ali nije tako, čak za to postoje i mere zaštite.
Da! Najčešća mera zaštite o kojoj se govori jeste to da je muški prezervativ jedino sredstvo za zaštitu od polno prenosivih bolesti, međutim, tu postoji još niz sredstava koja nisu ni marketinški, a ni stručno popularisana. I prema prezervativu u našoj populaciji stvara se otpor i problem, a tek ove nove metode će teško ići. Oralni seks nije nimalo siguran i njime se takođe prenose infekcije. Postoji mogućnost i obolevanja muškarca prilikom oralnog zadovoljavanja žene, kao npr. glasnih žica i razvijanja identičnih oboljenja kao na grliću. Kontakt između telesnih tečnosti u toj situaciji jeste moguć. Mera zaštite je oralni seks uz kondom, a kod žena su to tzv. maramice koje pokrivaju spoljašnje usne, ulaz u vulvu i klitoris. Vrlo su tanke i imaju izgled opne kao kondom i ne smanjuju uživanje i stimulaciju.

Glavni problem u komunikaciji između lekara i pacijenata jeste nedostatak empatije

A: Hormonski poremećaj i policistični jajnici su vrlo čest problem devojaka i to po mnogim stavkama utiče na kvalitet života, pa se kao primarne nameću dve terapije koje lekari najčešće preporučuju, jedna je trudnoća, a druga je kontracepcija. Ali ako vam nijedna od opcija ne odgovara, šta je treća?
Policistični jajnici su sindrom koji nastaje između ostalog i na terenu metaboličkog procesa, a taj poremećaj podrazumeva sklonost ka tom oboljenju, ali i to kako se hranite. Koliko ste zdravi, koliki je vaš BMI (Body Mass Index) – to je nešto na šta možete da utičete. Policistični jajnici podrazumevaju da vrlo često nema ovulacije, a kada dođe do ovulacije, jajna ćelija ne može da se oslobodi jer je kora jajnika čvrsta i cistično izmenjena. Gojaznost, pušenje i nedovoljna fizička aktivnost dovode i do policističnih jajnika. Kontraceptivi su jedini način za rešenje sindroma policističnih jajnika.

A: Poslednjih godina je aktualna afera sa kontraceptivima prisutnim na našem tržištu, a značajni su njihovi negativni efekti, bilo je i smrtnih slučajeva, u nekim zemljama su zabranjeni. Šta mislite o tome?
Bilo je fatalnih slučajeva. Međutim, oni su u odnosu na procenat žena koje koriste kontraceptive zanemarljivi. Nažalost, svako medicinsko sredstvo ima potencijalne neželjene efekte. Da bi se rizik sveo na minimum, postoji nešto što se zove lekarski pregled, anamneza. Ako je osoba bolovala i imala tromboembolijsko stanje ranije, ona nije za kontracepciju. Da li u porodici postoji neko ko je imao tromboemboliju? Kod kontracepcije je česta zabluda da podstiče gojaznost i to je jedan od najčešćih razloga zašto prestaju da je koriste. Te promene, iako se jave, prolazne su i treba biti istrajan, jer se posle tri-četiri meseca sve vraća u normalu.

A: Da li treba praviti pauzu tokom korišćenja kontracepcije?
Savremena medicina ne poznaje razloge zbog kojih bi morala da se prekine kontraceptivna terapija.

A: Koliko je psihološko stanje lične seksualnosti, odnosno frigidnosti povezano sa biološkim stanjem polnog organa kod žene?
Po mom mišljenju, seksualni život je vođen iz glave i zdrav seksualni život jeste garant mentalnog života, i obrnuto. To je jedna celina. Osobe koje imaju problem sa adekvatnim doživljajem i ulaskom u seksualne odnose, u smislu samog polnog odnosa i kvaliteta polnog odnosa, neprijatnosti i bola tokom odnosa, imaju problem sa reproduktivnim zdravljem, a kasnije i sa nečim što je vezano za samu reprodukciju.

A: Starosna granica je prilično pomerena kada je reč o prvom rađanju, i u socijalnom i psihološkom smislu, i to je potpuno opravdano i prihvatljivo. Što se tiče fiziologije, kada je najbolje vreme za rađanje i šta je glavni problem sa kojim se susreću i plod i majka kad ona rađe kasnije?
Ne možemo da zanemarimo činjenicu da se svet menja. Fenomen kasnog rađanja, koji podrazumeva prethodno stvaranje karijere, uslova i ambijenta, odlaže ostvarenje osobe kao roditelja. Biološki je izazov veći što je žena starije s obzirom na to da, kako osoba stari, broj ciklusa u kojima se oslobađa jajna ćelija je značajno manji. Samim tim je manja verovatnoća da dođe do trudnoće. Trudnoća u kasnijoj starosnoj dobi nosi određene rizike. Pacijentkinje već imaju određen stepen narušenosti zdravlja, možda već neke hronične bolesti i te trudnoće vrlo često imaju protokol visokorizičnih trudnoća. Zahtevaju češće preglede, češći je broj neželjenih ishoda tih trudnoća, češći je broj spontanih pobačaja u ranoj fazi trudnoće. To je ono što nam pravi otklon od savremenog koncepta kasnijeg rađanja. To je izazov kako za pacijentkinju, tako i za lekara.

Domen zdravlja je odgovornost prema samom sebi i tome koliko ti hoćeš da svoj život koncipiraš da tebi bude ugodan – stvari su vrlo jednostavne!

A: Koje vreme vi vidite kao idealno iako je to individualno?
Treća decenija. Dvadesete za prvu trudnoću su adekvatne fiziološki. Situacija da će mlade žene lakše izneti trudnoću, iako bi se to laički očekivalo, zapravo nije tačna. To je takođe visokorizična trudnoća. Mladi organizmi još uvek nisu izgradili mehanizme adaptacije na trudnoću. Skloni su akušerskim komplikacijama zbog male karlice, veći je broj carskih rezova. Tako da ekstremi kasnog i ranog rađanja nisu dobri.

S: Veštačkom metodom data je mogućnost ženama da dobiju bebu i u šezdesetim? Koje su to prihvatljive godine za potomstvo sa biološkog i etičkog stanovišta?
Sve zemlje su uvele etičke i starosne norme za telesnu oplodnju. Uz savremenu tehnologiju je moguće postići i kasno rađanje, ali je poenta koliko to ugrožava život pacijentkinje i to daje okvir za etičko i zakonsko regulisanje ovog pitanja. Kod nas je postupak vantelesne oplodnje koji ide na teret zdravstvenog osiguranja limitiran do 42. godine života.

A: To zvuči malo.
U tom polju nedostaju diskusija i različita mišljenja. Nekako se nije tome posvetilo dovoljno pažnje, pogotovo u segmentu etičkih principa, kod nas još ne postoji ni surogat materinstvo, što je važna institucija u savremenim i civilizovanim zemljama. Čini se da će to biti tema na dnevnom redu kako ginekologa, tako i ljudi koji kreiraju zakon. A 42 godine jeste malo, slažem se.

Karcinom grlića materice nastaje godinama, a to znači da je svaka pacijentkinja koja je, nažalost, došla u situaciju da se bori sa karcinomom grlića propustila bar pet ginekoloških pregleda u svom životu pre bolesti

 S: Menopauza i suplementi, šta vi preporučujete?
Kvalitet života žene ne treba da bude isključivo određen fiziološkim fazama njenog života. Menopauza je za većinu žena vrlo neprijatan period, ali uz subjektivne tegobe, valunzi, stanje napetosti, mentalne tegobe, ono što nedostatak hormona u menopauzi čini jeste da žene izjednačava u procentu kardiovaskularnih oboljenja. Korišćenje hormonske supstitucije to rešava i zabluda je da će hormoni napraviti kancer i haos u organizmu žene. Mnogo su veći benefiti od korišćenja hormonsko-supstitucione terapije nego štete. Nažalost, jedna studija bacila je senku na korišćenje supstitucije u menopauzi, posle nekoliko godina ocenjena je kao neadekvatno sprovedena, ali već je bacila drugačije svetlo i kod žena koje su kandidati za supstituciju i kod lekara koji ih prepisuju. I vrlo često ćete čuti od lekara da supstitucija nije dobra. Ta studija nije uzela u obzir da se sa godinama povećava i stepen maligniteta i hormonska supstitucija ne može da bude razlog zašto nastaje kancer.

A: S obzirom na iskustvo, susreli ste se sa mnogo različitih ginekoloških problema, da li vas je nešto iznenadilo?
Prvi porođaj, ali mi se sa tim susrećemo još na fakultetu. Biće možda mračno, ali s obzirom na to da sam radio dosta sa pacijentkinjama koje su već imale dijagnostikovan ginekološki malignitet i neke od njih bile su u poznom stadijumu bolesti. Jako je teško videti mladu osobu koja umire od kancera. Jako je teško videti porodicu osobe koja umire od kancera. To su situacije koje mogu da vas izmeste. To su neki drugi ljudi koji nisu u vašoj blizini i vašem neposrednom okruženju, ali su to ljudi koji očekuju od vas nekakvu nadu i utehu. Koliko je porođaj sam kao čin lep i emotivan, toliko je ova druga strana ginekologije i akušerstva teška. To je život. Umiranje i rađanje, s tim što to umiranje može da se odloži i spreči, da bude potpuno drugačija scena. Da osoba koja danas umire od maligniteta u 28. ili 30. godini bude osoba koja je imala redovne preglede, koja se bavila svojim zdravljem i da u svojoj 30. godini prvi put rađa.

A: Koliko je važno da lekar bude empatičan?
To je od velikog značaja. Glavni problem u komunikaciji između lekara i pacijenata jeste nedostatak empatije, koja je važna da biste mogli da razumete probleme zbog kojih dolazi kako biste mu adekvatno pomogli. Nažalost, kod nas je zdravstveni sistem ustrojen tako da, osim u privatnom sektoru, nama vremena da se lekari dovoljno posvete pacijentu i to je najveća mana našeg sistema. Dobar odnos lekara i pacijenta garantuje da ćete imati uspešnu terapiju i prevenciju i tada je koncept potpuno drugačiji.

The post ZORAN MARIČIĆ: Zdrav seksualni život je garant zdravog mentalnog života, i obrnuto appeared first on 42 magazin.