U 2018. emitovano je više od 500 TV i striming serijala, i svaki je obećavao da će nam promeniti život (ili barem vikend). Međutim, samo 10 naslova učinilo je obećano, a evo i kojih:

Homecoming (Amazon)
I sezona, 10 epizoda
Žanr: drama

Julia Roberts, decenijama jedna od najpopularnijih glumica na svetu – premijerno igra u jednoj TV seriji. I to kakvoj! Apsolutno vrednoj bindžovanja.

Roberts je Heidi Bergman, terapeutkinja u centru Homecoming – misterioznoj vladinoj ustanovi za rehabilitaciju vojnika koji pate od posttraumatskog poremećaja. U samom startu nam začudna atmosfera, subverzivne epizode i snenoliki enterijeri govore da se nešto čudno dešava, i da se, definitivno, nešto krije ispod upeglane površine centra Homecoming. Kroz fleševe u klaustrofobičnom 3:4 formatu saznajemo da je Heidi dala otkaz, počela da živi sa majkom (Sisi Spacek) i zaposlila se kao konobarica u lokalnom restoranu brze hrane. Shea Whigham (Boardwalk Empire), agent Ministarstva odbrane, odlučan je da sazna šta se desilo u Homecomingu i zašto je Heidi odande pobegla.

Kidding (Showtime)
I sezona, 10 epizoda
Žanr: komedija/drama

Jim Carrey se nakon dve decenije vraća na male ekrane i to ruku pod ruku s rediteljem filma Eternal Sunshine of the Spotless Mind – Michelom Gondryjem. Kako je i u filmu, tako je i u ovoj seriji – ona žonglira između humora i srceparanja.

Carrey glumi gospodina Krastavca (Mr. Pickles), TV voditelja za decu. Iako deluje vrlo veselo na televiziji, otkrivamo da je preživeo porodičnu dramu – sin mu je poginuo, a žena traži razvod. Može li gosin Krastavac održati srećnu fasadu u ciničnom, brutalnom svetu?

Jutro će promeniti sve (RTS)
I sezona, 40 epizoda
Žanr: Drama

Nakon nekoliko pokušaja da parira holivudskim televizijskim formatima (jedan od pokušaja: serija Ubice moga oca), domaća produkcija konačno je izrodila naslov o kom svi pričaju –Jutro će promeniti sve. Kroz prvu sezonu pratimo dve glavne junakinje i dva junaka: Anđelu (Jovana Stojiljković), Sašu (Isidora Simionović), Filipa (Nikola Rakočević) i Ljubu (Andrija Kuzmanović), ljude u tridesetim, koji se snalaze, preživljavaju i svašta proživljavaju u modernom Beogradu.

Fora sa ovom serijom krije se u tome što ju je stvorio tim mladih scenarista, te konačno imamo priču koja liči na realan život, bez isforsiranog humora, tipskih junaka, oslanjanja na kriminal ili nepotrebno psovanje. Takođe, ne smemo a da ne pomenemo i zaista sjajan soundtrack – sastavljen od numera mnogih domaćih alternativnih bendova.

Jutro možda neće promeniti sve, ali domaći TV format – definitivno hoće.

Maniac (Netflix)
I sezona, 10 epizoda
Žanr: komedija/drama

Reditelj zaslužan za veliki uspeh prve sezone serije True Detective – Cary Joji Fukunaga, stoji iza Netflixovog naslova Maniac, a koji je zapravo rimejk norveškog istoimenog originala iz 2014. godine. U ovoj, novoj verziji glavne uloge tumače Emma Stone i Jonah Hill, a radnja je smeštena u 1980. godinu i govori o svetu fantazije koji kreiraju dva pacijenta hospitalizovana na psihijatriji.

Atlanta (FX)
Sezona 2, 11 epizoda
Žanr: komedija/drama

Donald Glover imao je zaista napornu godinu za sobom. U filmu Solo: A Star Wars Story glumio je legendarnog Landoa Calrissiana, pod pseudonimom Chilidish Gambino izbacio je najslušaniju pesmu godine – This is America, bio host emisije Saturday Night Live i poentirao kao producent i glumac u seriji Atlanta.

Atlanta, iako je žanrovski opisana kao komedija/drama, ima svoje triler, psihološke, pa čak i elemente horora – te definitivno pripada kategoriji nadžanra. I znate šta, ne vredi da vam je prepričavamo, ovi seriju morate doživeti sami.

The Expanse (SyFy/Amazon)
III sezona, 13 epizoda
Žanr: Naučna fantastika

https://www.youtube.com/watch?v=DkBVlRiAHuU

The Expanse je sasvim sigurno najbolja naučnofantastična serija koju možete pogledati u ovom trenutku, ako ne i jedna od najboljih političkih drama u isto vreme. Priča je bazirana na romanima pisca Jamesa S. A. Coreya (koje možete čitati na srpskom, u izdanju Lagune), a postala je popularna kada ju je za gledanje preporučio George R. R. Martin (The Song of Ice and Fire /Game of Thrones)

Iako mreža SyFy nije uspela da seriju postavi na mesto kultne (kao što je to bio slučaj sa naslovom Battlestar Galactica), ova epska priča se uz pomoć upornih fanova i dobrih kritika bori za to mesto. Odlična estetika, nelinearan narativ, nepredvidive reakcije karaktera i do sad neviđena vanzemaljska tehnologija čine je apsolutno vrednom gledanja.

Radnja se odvija u budućnosti u kojoj su ljudi kolonizovali Sunčev sistem. Glavni protagonisti – ambasadorka Ujedinjenih nacija Chrisjen Avasarala (Shohreh Aghdashloo), detektiv Joseph Miller (Thomas Jane), oficir jednog svemirskog broda Jim Holden (Steven Strait) i njegova posada otkrivaju zaveru koja nastoji da ugrozi mir u čitavom sistemu.

My brilliant friend (HBO/RAI)
I sezona, 8 epizoda
Žanr: Drama

Roman Moja genijalna prijateljica, italijanske spisateljice Elene Ferante, prvi je deo sada već kultne tetralogije Napuljske priče. Nakon opsesivnog čitanja ovih romana, ekranizovanu verziju jednako opsesivno gledamo na HBO kanalu.

Priča o genijalnoj prijateljici ispričana je u prvom licu. Pripoveda je Elena Greko, kao zrela žena, u trenutku kad saznaje da je njena prijateljica Lila svojevoljno nestala iz Napulja brišući svaki trag svog postojanja. Ona se priseća njihovih zajedničkih trenutaka i zapisuje sve što ima veze sa Lilom, počevši od samog detinjstva, u Napulju 1950ih.

The Handmaid’s Tale (Hulu)
II sezona, 13 epizoda
Žanr: SF/Triler

https://www.youtube.com/watch?v=dKoIPuifJvE

Malo je televizijskog programa koji ima moć da nas pomeri kako mentalno tako i emotivno, a Sluškinjina priča čini obe stvari odjednom. I više od toga.

Druga sezona serije nastavlja se u tom maniru, s tim što je brutalnija, a glumci još bolji (pogotovo Ann Dowd kao Lydia). U vremenu u kom živimo ova priča šalje jake poruke i gledaoce navodi da se zapitaju o socijalno/političkoj sadašnjosti i o potencijalnoj budućnosti u kojoj mogu da se nađu.

American Crime Story: The Assassination of Gianni Versace (Netflix)
Sezona II, 9 epizoda
Žanr: Drama

Nakon prve sezone koja se bavila slučajem O. J. Simpsona, druga sezona serijala American Crime Story donosi nam istinitu priču o serijskom ubici Andrewu Cunananu (Darren Criss), koji je 1997. ubio poznatog modnog kreatora Giannija Versacea (Édgar Ramírez). Serija je zapravo fascinantna studija o jednom psihopati, čija je realnost oblikovana popularnom kulturom. Darren Criss je briljantan u ulozi Cunanena i nadamo se da ćemo ga ubrzo gledati u još nekoj zanimljivoj roli.

Adventure Time (Cartoon Network)
Sezona 10, 16 epizoda
Žanr: Animirana komedija

Ova veoma uticajna animirana serija doživela je finale u 2018. nakon osam godina, deset sezona i više od sto epizoda. Poslednja epizoda, nazvana Come Along with Me, prepričava nam priču o drugarstvu psa Jakea i dečaka Finna, te njihovoj borbi s bogom haosa zvanim GOLB.

Ako nikada niste gledali seriju, ovaj opis može delovati skroz bez veze, ali Adventure Time je jedan od najboljih crtaća ikada! On je tripozan, kontradiktoran, srceparajuć, šokantan (prvi crtani film u kom pratimo romansu između dve veoma moćne glavne junakinje) i koji će vam sigurno promeniti pogled na svet.

A ukoliko ste je pak godinama pratili, baš kao i mi, onda puštamo jednu pesmu – da se isplačemo zajedno:

The post Najbolje serije u 2018. appeared first on 42 magazin.

Jutro će promeniti sve nova je igrana serija RTS-a, koja definitivno pomera standarde televizijske produkcije. Ovo je priča o mladim ljudima u Srbiji, generaciji na razmeđu mladosti i zrelog doba, koji tragajući za sobom preispituju sopstveni identitet i smeštaju se u univerzum hemingvejske izgubljene generacije 21. veka. U takvoj životnoj tranziciji nameće se pitanje da li postoji nada da će jutro promeniti sve.
Kreatori i režiseri serije su Goran Stanković i Vladimir Tagić. Osim njih dvojice, režiju potpisuje i Milica Tomović. Dramaturzi serije su Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Filip Vujošević, Milan Marković i Boris Grgurović, dok je glavni producent Snežana van Hauvelingen. Glavne uloge poverene su Nikoli Rakočeviću, Jovani Stojiljković, Andriji Kuzmanoviću i Isidori Simijonović. Serija je snimana na više od 270 lokacija u Beogradu, a sastoji se od 40 epizoda u trajanju od 25 minuta. Emituje se na Prvom programu RTS-a četiri dana nedeljno: ponedeljkom, utorkom, sredom i četvrtkom od 22 časa. Reprizu možete gledati nedeljom na RTS 3 od 17 časova i radnim danima od 12.20 sati, a seriju online potražite na RTS planeti. Ja ne znam da li će jutro promeniti sve, ali će vreme ovu kreaciju zasigurno označiti kao antologijsko delo novog talasa srpske režije i produkcije.

Jutro će promeniti sve jeste svakako serija koja govori o jednoj u biti perspektivnoj generaciji (ili pak generacijama) koja nije u potpunosti realizovala svoj potencijal i nalazi se u životnom limbu.
Vladimir: Postoji mali problem sa ovim delom „perspektivni“ jer publika njih tako doživljava. Oni su svi mladi ljudi, ali ne dolaze svi iz istih pozicija – u socijalnom smislu. Imamo Sašu koja je iz manje-više bogate dorćolske porodice, koja nije završila fakultet i koja trenutno drži kafić. Taj kafić iznajmljuje, nije to njen prostor. Sa jedne strane imamo nju, a sa druge strane imamo Filipa i Anđelu koji su odrasli na Mirijevu – to je drugačiji socijalni stalež. Međutim, oni su dosta radili na sebi, oboje su bili i užasno ambiciozni i uslovno rečeno perspektivni i želeli su mnogo od sebe, te se može reći da su u tom nekom smislu ostvarili jedan nivo svojih očekivanja i onda je došlo do tačke kada su to što su ostvarili počeli da preispituju. Sa treće strane imamo Ljubu koji dolazi iz provincije, koji teško živi, koji se bori za preživljavanje i koji se suočava sa vrlo velikim i jakim egzistencijalnim problemima i kome život nimalo nije lak, već preživljava i radi u teretani.

Bili smo dovoljno nenormalni da u seriji imamo 270 realnih lokacija, ništa nije snimljeno u studiju, snimali smo na filmski način, jednom kamerom, i po kiši i po suncu, i na 40 i na 5 stepeni, i noću i danju, i velike scene žurki i slične komplikovane stvari… To je težak, ali sjajan proces

Ipak, u seriji se, pored svih poteškoća sa kojima se likovi susreću, nazire i nada. Kao i u istoimenom tekstu pesme Indeksa?
Goran: Ta dualnost naslova nam je i bila zanimljiva od početka, pa smo tako koncipirali seriju – da svaka epizoda počinje sa nekim jutrom, a da se završava obično uveče. Ideja je bila da nada za sledeći dan donese razrešenje nečeg što se zakomplikovalo u toj prethodnoj noći, odnosno epizodi. Tih 40 epizoda predstavlja period od godinu dana, to je vreme kroz koje pratimo te junake. To je godina u kojoj se njima uglavnom dešavaju bitne stvari i prekretnice u životu u kojima moraju doneti teške odluke. Određeni likovi u seriji su već doneli odluku pre nego što smo ušli u njihove živote – kao Filip, koga glumi Nikola Rakočević. On je odlučio da se vrati iz Amerike i sad se bori sa tom odlukom i sa posledicama koje ona povlači. Ostalim likovima će se dešavati kompleksne stvari, a onda će morati i da se nose sa njima.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Emotivno sirov, ali i poetični dramski narativ serije savršeno se uklapa u vizuelni. Koliko je zapravo bilo izazovno uklopiti ih?
Vladimir: To je nešto što meni i Goranu predstavlja najveće uživanje, kada dođeš u fazu da razmišljaš o rediteljskom, odnosno vizuelnom konceptu serije. Nakon faze pisanja i faza obezbeđivanja novca, usledila je faza u kojoj smo krenuli da razmišljamo o koloru, o bojama, o načinu na koji ćemo da snimamo tu seriju, o načinu na koji ćemo da je kadriramo, i tu sam bar nekako ja najsrećniji. Ono što je nama bilo bitno jeste da u potpunosti sledimo unutrašnji osećaj koji smo imali, a to je da ova serija treba da se radi beskompromisno, da treba da se radi filmskim jezikom, kao da je u pitanju naš autorski film. Ja sam ubeđen i verujem da nijedna scena te serije nije snimljena samo da bi se neka informacija zabeležila, već da je to stvarno bio pokušaj da se taj jezik koji postoji u scenariju prenese u vizuelni jezik.
Goran: Ljudi su uglavnom navikli da gledaju serije tako što uključe TV, da slušaju šta ljudi pričaju, da mogu da prate tad nešto drugo, a Jutro će promeniti sve zahteva jedan malo veći angažman, zato što nisu sva sredstva koja pričaju priču u tom tekstu i dijalogu. Zato ponekad ima malo dijaloga, a ostala sredstva koja su na raspolaganju u tom filmskom izražaju pričaju tu priču. Serija zahteva da se malo više udubiš u nju jer ima dosta stvari koje su u podtekstu, koje nisu samo u tim izgovorenim rečima. Tu dolazi vizuelni pristup izražaja.

Pokušali smo da napravimo seriju koja stvarno referiše na život naših prijatelja, poznanika, ljudi iz našeg okruženja i na naš život. Nismo kopirali život, već smo uzimali delove i pravili mozaik

Da li ste inkorporirali i određene autobiografske elemente prilikom osmišljavanja priče?
Goran: Mi smo krenuli od toga, od nas, ali onda se to zakomplikovalo i onda je otišlo malo dalje od nas. Osnova je nešto što nam je jako blisko, suština tih likova je negde u nama, blizu nas, ali onda kako smo stvorili te ljude, stavili ih u razne kontekste, situacije, oformili tu ekipu, tada su ti ljudi otišli od nas. Više nismo mi u tim situacijama, to su postali svoji ljudi koji su negde preneli naše probleme sa kojima se suočavamo. Lik Filipa koji se vraća iz Amerike je negde inspirisan mojim povratkom iz Amerike. To se desilo pre dve godine i ta situacija da svima objašnjavaš zašto si se vratio, da li se vraćaš tamo ili si sad ovde i objašnjavanje ljudima da nije sve kako su oni zamislili i da Amerika nije ono što su oni mislili da jeste, kao i odlazak iz zemlje. Njegov lik upravo pokušava da objasni i da se time bavi.

Vladimir: Goran i ja smo sedeli i pričali  o tome kakvu seriju želimo da napravimo i kroz taj konstantan dijalog smo se prisećali stvari iz njegovog i mog života, stvari iz života ljudi koje mi poznajemo. Onda su jednostavno ideje krenule da naviru i krenuli smo da ih beležimo. Naša osnovna ideja bila je da napravimo seriju koja će biti istinita i autentična i bilo nam je bitno da pobegnemo od nečeg što bi bio lažni koncept. Pokušali smo da napravimo seriju koja stvarno referiše na život naših prijatelja, poznanika, ljudi iz našeg okruženja i na naš život. Nismo ni u kom smislu direktno kopirali život, već smo uzimali delove i pravili jednu vrstu mozaika.

Da li postoji određena razlika snimanja serija/filmova koji su inspirisani realnim situacijama u odnosu na one koji su čista fikcija?
Goran: Mislim da si samo osetljiviji na nijanse kada su u pitanju te scene, emocija je bliska i u samom načinu u kom pristupaš tome što pišeš, razgovaraš sa glumcima i sklapaš scene. Imaš tu svest jer ti je poznatije – nemaš tu distancu, pokušavaš ponovo da je oživiš, da bi bila što realističnija.

Na pretpremijeri serije na Sarajevo film festivalu dobili ste pohvale. Kakve su reakcije publike u Srbiji?
Vladimir: Ono što mene raduje jeste to da je premijera bila izuzetno gledana. Ljudi to prihvataju, čak sam se ja lično iznenadio jer sam mislio da će reakcije biti podeljenije ili da će čak manje ljudi gledati. Reakcije su bile skoro pa jednoglasno pozitivne. Naravno, uvek ima ljudi koji će reagovati negativno, ali svačije je to pravo. Imam osećaj da sada kada kreće emitovanje, a emitovano je prvih pet epizoda, da se ljudi polako privikavaju na format koji mislim da je trenutno glavna prepreka. Ljudi nisu navikli da gledaju dramsku seriju u formatu od 25 minuta, ali je to prosto stvar navike. Postoji veliki broj serija u Americi koje su tog formata, poput Girls, How to Make It in America itd. To su serije koje nisu sitkomi, komedije, to su serije koje su žanrovski dramedy, a to je ono što smo i mi napravili.

Nama je bilo bitno da u potpunosti sledimo unutrašnji osećaj koji smo imali, a to je da ova serija treba da se radi beskompromisno, da treba da se radi filmskim jezikom, kao da je u pitanju naš autorski film

Kako ste postizali balans prilikom snimanja, s obzirom na to da je psihofizički bilo vrlo naporno?
Vladimir: Balansa nije bilo (smeh). Ovo je bio jedan mukotrpan rad u ekstremno napornim i izazovnim uslovima. Mi smo budžetski tretirani kao sitkom, kao serija koja se snima u studiju, koja se snima na dve ili tri lokacije, gde je non-stop udobno, nema kiše, nema vetra. U uslovima gde radi klima i grejanje, gde kada snimaš, imaš tri kamere i već postavljeno svetlo – glumci samo dođu i ispričaju tekst. Mi smo bili dovoljno nenormalni da u seriji imamo 270 lokacija, gde je svaka lokacija realna, gde se apsolutno ništa nije snimilo u studiju. Snimali smo na filmski način, jednom kamerom, a ne sa tri – i po kiši i po suncu, i na 40 stepeni i na 5 stepeni, i noću i danju, i velike scene žurki i slične komplikovane stvari. Upustili smo se u to jer smo veliki entuzijasti. To je bio težak proces, ali istovremeno i sjajan.
Goran: Pre samog snimanja, mi smo godinu i po dana radili na scenariju koji je važan deo procesa, zato što smo u toj fazi najviše stvari utvrdili i ustanovili šta će to biti i kako će izgledati. Onda smo to pripremali nekoliko meseci i snimali ukupno šest meseci, a paralelno i montirali. Evo sad još dok se emituju epizode mi i dalje završavamo, montiramo epizode koje idu za mesec-dva, tako da smo još uvek u pogonu.

The post Goran Stanković i Vladimir Tagić: Samo budite strpljivi – jedno jutro će promeniti sve appeared first on 42 magazin.

Svi ovi likovi, realni i izmaštani, spakovani su u jednu osobu – mladog glumca Milana Marića. I zato, iako svi pričaju o tome šta sve on radi, gradi i koliko u tim ulogama oduševljava, mi smo odlučili da upoznamo njega, Milana, 28-godišnjaka, jednog finog, neposrednog i vrednog momka. Zdravo, Milane…

…s obzirom na broj uloga koje trenutno igraš (kako u pozorištu, tako i na TV-u) putuješ, daješ intervjue, primaš nagrade… Ima li momenata u tvom životu kada ne radiš (smeh)?
Naravno da ima, ali da, tačno je, nekako je ovaj period dosta naporan, zgusnut, stalno se nešto događa, stalno sam u pokretu. Sve je to počelo malo pre nego što sam otišao na Berlinale, gde se premijerno prikazivao film Dovlatov. U tom momentu je krenuo haos – putujem bez prestanka, praktično sam se preselio na aerodrom. Sutra putujem u Moskvu, pa se vraćam da otvorim jedan filmski festival, Bašta fest. Naročito mi je drag jer nije nastao iz planskog razmišljanja o kulturi onih koji bi to trebalo da rade, već je rezultat hrabrosti mladih ljudi koji nisu želeli da čekaju, znali su šta hoće, naučili su to da ostvare, i eto – taj festival je danas brend. Čast mi je da sam deo te priče.

Tom Stepford, britanski pozorišni reditelj, rekao je čuvenu rečenicu da su glumci opozit od ljudi, misleći na njihovu sposobnost transformacije. Kako ti pronalaziš sopstveni balans u momentu kada tumačiš više zahtevnih i sasvim različitih uloga odjednom?
Jako je teško, zahteva posebnu vrstu koncentracije i posebnu vrstu pripreme. Ponekad se osećam kao sportista – potreban mi je karantin, da sam sâm, kako bih u toj samoći mogao da se isključim iz jedne uloge i prekopčao se na drugog lika. Taj mehanizam je komplikovan i nekada mi se dešavalo da ne uspem, da mi se likovi mešaju. Međutim, vremenom sam naučio da prepoznam momenat preplitanja, a onda i da taj problem rešim. Sada, kad pričamo o tome, rekao bih da su mi se takve stvari najpre dešavale kod pozorišnih uloga, ali slično je i sa filmovima, serijama. Pozorišni proces je, čini mi se, za mene bio najintenzivniji.

Nezgodacija s glumom je to što ne možeš da je tretiraš kao posao. Gluma zahteva celog tebe, zahteva suočavanja, zahteva da na silu pričaš o stvarima o kojim, možda, ne želiš da pričaš

Sećaš li se tog momenta kada si u sebi prepoznao to, nazovimo – preplitanje uloga?
Kada sam završio FDU i počeo da radim; imao sam nekoliko uloga odjednom i emotivno mi je bilo teško da ih savladam. Uspeo sam, naravno, a i gluma je jedan veoma naporan posao, pa sam za takve izazove u neku ruku bio i pripremljen, očekivao sam ih.

A osamljivanje, taj nazovikarantin koji pominješ – pomaže?
Da, mada ja sam inače po prirodi malo zatvoreniji. Neophodno mi je da budem sam sa sobom kako bih izašao iz jedne uloge i ušao u drugu.

Gde je Milan u svemu tome?
I on je tu, naravno. Vremenom naučiš da se pronađeš, da se otkrivaš. Nezgodacija s glumom je to što ne možeš da je tretiraš kao posao. Gluma zahteva celog tebe, zahteva suočavanja, zahteva da na silu pričaš o stvarima o kojim, možda, ne želiš da pričaš. Sam sa sobom.

Ti si, ipak, više puta to radio u okviru predstava u kojima si igrao. Da li je to u ovom momentu za tebe iscrpljujuće ili katarzično?
Ume da bude oba, međutim, ponekad se desi da kroz određene uloge načneš u sebi neke stvari, emocije koje ne želiš. Ili ne sada, makar. Neke stvari jednostavno želiš da gurneš pod tepih, ali ne može – vraćaš ih, iz probe u probu se nanovo suočavaš sa njima. I ne znaš šta ćeš sa tim osećanjima, sa tim emotivnim nabojem koji se pojavi i koji lomi. Na neka od tih pitanja ja nemam odgovor, ali ona su fakat tu.

Koliko publika to emotivno skidanje prepoznaje? Da li uopšte prepoznaje?
Naravno da publika to oseća, svaka istina na sceni se oseti i prepozna. Pitanje je ko kako tu istinu doživi. Ma šta publika zna šta sam ja njima dao? Ja samo izgovaram nečije reči, a oni ih dožive nekako ili ih ne dožive (smeh).

Neke stvari jednostavno želiš da gurneš pod tepih, ali ne može – vraćaš ih, iz probe u probu se nanovo suočavaš sa njima

Hajde da se zadržimo na emocijama, to mi je interesantno. Čitala sam dosta tvojih intervjua, a dosta si ih i dao u poslednje vreme, i bilo mi je zanimljivo to što si nekoliko puta rekao kako je strah tvoj pokretač i kako si pesimista – uvek prvo pomisliš na najgore. Tako je bilo i pred premijeru filma Dovlatov, pročitala sam da si isprva očekivao nešto bez veze, da nisi ni hteo da ga gledaš.
Uf, znaš, pomislim ponekad da bi bilo lakše gledati na svet kroz ružičaste naočare. Sve će da bude super. Znaš ono – čak i kad je loše, e iz toga izvučeš pouku. To bih voleo da naučim, ako ima neki kurs, reci mi (smeh). Ironiju na stranu, siguran sam da zaista iz svega možeš da izvučeš nešto dobro, ali ja, brate, to uglavnom ne umem.

Ali čekaj, posle svega što ti se sada desilo, i sve je bilo ne dobro – nego savršeno, da li si malo redukovao pesimizam?
E da znaš da jesam, sad kad promislim (smeh). Možda mi je taj pesimizam neophodan kako bih došao do katarze, koju smo takođe pomenuli. Nisam baš očekivao da će to sa filmom proći sasvim loše, nisam zapravo ništa očekivao. Snimanje Dovlatova dešavalo se u Rusiji i trajalo je šest meseci. Kada se prisećam toga danas, deluje mi kao neki san, kao da se nije zaista dogodilo. Kao neko snoviđenje. Konstantno sam bio pod nabojem adrenalina. Zamisli samo: došao sam u nov grad, upoznao nove ljude, sve je bilo novo, čak i jezik kojim smo se sporazumevali, upravo da bih radio film o tom gradu koji ne znam, o tim ljudima koje ne poznajem, na jeziku koji ne govorim. Trebalo mi je vreme da se spremim, da se maksimalno emotivno involviram u ceo projekat. Scenario je veoma zahtevan, a, s druge strane, bilo mi je važno da naučim jezik kako ne bih imao tu barijeru u građenju uloge. Nisam imao vremena da se preispitujem, da sumnjam u sebe, što je valjda, kad sad razmislim – dobra stvar. I to je sve tako prošlo, a ja se ne sećam ničega.

Pa, i sama premijera desila se mnogo nakon snimanja.
Premijera filma se desila dve godine nakon prvog dana snimanja, i ja ne da nisam znao šta da očekujem, nego nisam znao ni šta sam radio (smeh). I onda se dešava Berlin, posle te dve godine, a ja o filmu ne znam ništa. Pogledao sam neku ruku montaže, ali to nije to. Znaš, ja ne umem kao reditelji da iz nemontiranog materijala osetim kako će film na kraju izgledati. Meni je sve to delovalo čudno, falilo mi je svašta, smetalo mi je svašta. I onda, vođen svojim pesimizmom, nisam hteo da gledam premijeru u Berlinu. Nije bilo sile, rekao sam sebi – saznaćeš utiske na aerodromu, pa ako je loše, jebiga, ako je super – odlično! Međutim, ne samo da sam pesimista, ispade da sam i mazohista, jer ostao sam da gledam film (smeh).

I šta je bilo posle tog gledanja?
Pa, sve je bilo divno. Završila se premijera, prošlo je super. Za mene, u tom trenu, sasvim neočekivano (smeh). Jedno veče, nakon svih tih obaveza koje sam imao na festivalu, beskrajnih intervjua, ugrabim vreme za jednu kafu i šetnju, da se iskuliram. Stojim ja tako u redu za kafu i prilazi mi neki čovek, neki random čovek, došao da mi čestita. Gledao je film i sav ushićen mi o njemu priča. Tek tada sam ja zapravo razumeo koliko Dovlatov pogađa ljude, koliko im znači. Eto, tad sam se najbolje osećao.

Došao sam u nov grad, upoznao nove ljude, sve je bilo novo, čak i jezik kojim smo se sporazumevali – upravo da bih radio film o tom gradu koji ne znam, o tim ljudima koje ne poznajem, na jeziku koji ne govorim

Jesi li čitao Dovlatova pre?
Nisam, pre. Ali u međuvremenu sam pročitao sve… Dobro ne baš sve, od kolumni na New Yorkeru sam pročitao tek nekoliko. Meni je bilo važno da uhvatim kako on svoje emocije izbacuje na papir, to mi je bilo važnije nego čitanje tekstova, gledanja njegovih intervjua, slušanja priča o njemu od drugih… Ljudi Dovlatova obožavaju, pogotovo u Petersburgu, i svi imaju nešto da ti ispričaju, neku anegdotu, neki susret s njim. Morao sam da napravim otklon od toga, jer na filmu on ne sme da bude sazidan od utisaka drugih, on mora da bude živ, tj. mora da bude moj. I Germanu, reditelju, u jednom trenutku sam rekao da bih voleo da tretiram tu ulogu kao da ne igram istorijsku ličnost, već kao da je ona pisana, izmaštana. Tako mi je, valjda, bilo lakše.

Misliš li da umetnici, a samim tim i glumci, moraju imati bogatiji unutrašnji život kako bi izneli određene likove ili to može da se nauči?
Prilično sam siguran da neko ko želi da se bavi umetnošću, bilo kojom umetnošću, mora da ima unutrašnji motor koji će ga vuče. Taj motor ne može da bude isti za sve. On se razlikuje od osobe do osobe, to propelerče koje te gura da ideš dalje. Upravo to je ključ iskrene umetnosti. Međutim, kod nas postoji ta jedna besmislena percepcija o tome šta je umetnost – a to je da ona mora biti „lepa“. Često čujem ljude koji govore da žele da se bave nekim umetničkim poslom jer to je, jednostavno, lepo. Akademski je značajno. Ta premisa je pogrešna jer umetnost ne da nije lepa, nego je vrlo često ružna, ume da te rasplače, da te uplaši, da te izazove. Teška je, brate. Za umetnike je važno da sa sobom budu ne na ti, nego na jebem ti mater. Ako si tu, i lepo ti je, onda nešto foliraš.

Srpski biseri: 10 moćnih srednjovekovnih tvrđava

Junska playlista: Vukašin Marković, IrieFM

The post MILAN MARIĆ: Umetnost zna da bude ružna, ume da te rasplače. Teška je, brate appeared first on 42 magazin.