Sve i da ništa drugo nije uradio, a uradio je mnogo toga, 700 naslovnih strana NIN-a na kojima su njegovi snimci mogle bi ispričati istoriju druge polovine 20. veka. Kad malo bolje razmislite, zapravo je to jedan izuzetno obiman roman, s malim izuzetkom – svaka stranica priča sopstvenu priču. Od rodnih Vinkovaca, preko Poreča, zagrebačkih bioskopa, kragujevačke radionice za sklapanje radio-aparata u kojoj je šegrtovao, a pored koje je, opet igrom slučaja, bila fotografska radnja, Peternek je snimajući s jednog krova miting Aleksandra Rankovića baš u Kragujevcu zakoračio na veliku scenu. U Borbi je zanat učio od velikog Ace Simića, diplomca sa Sorbone, da bi sve nakon toga došlo kao normalan sled simbioze posvećenosti i talenta. I rad za čuveni Time, Paris Match, Reuters, nagrade na izložbama u Berlinu, Harkovu, Kalkuti, Italiji, Mađarskoj, Egiptu, Azerbejdžanu…

Bez fotografije nije mogao ni u danima izolacije. Doduše, nije mogao na ulicu sa aparatom, od koga se inače ne odvaja ni kad ide u obližnju prodavnicu, ali je pripremao izložbu koja će biti otvorena 22. maja na Gardošu. Za 42 magazin ekskluzivno otkriva o čemu je reč.

Split, 1957.

„Izložba se zove Beograd pamti, fotografisao sam murale poznatih ljudi – od Mije Aleksića, preko Tanje Bošković, do Novaka Đokovića… Samo što sam slikao i obične ljude pored tih murala. U svakodnevnoj žurbi, igri, zamišljene… Čini mi se da to čitavoj priči daje drugačiji dimenziju. Pored serije tih fotografija biće izložene i slike putujućih muzikanata. Njih sam ih uglavnom hvatao po gradskom prevozu. Dakle, to je neka vrsta omaža Beogradu, njegovim znamenitim, ali i sasvim nepoznatim ljudima.“

Kad vam nešto bljesne u oku, to se ne propušta. Tako nastaju velike fotografije. Nekada nije bilo digitalnih aparata, morao si da razmišljaš o svakom kvadratu. Koristim i ja sada digitalne aparate, ali priznajem da me nervira taj zvuk. Znate šta, kad ispucate toliku količinu kadrova u jednom minutu, jasno vam je da će i ćorava koka ubosti zrno

Goran Tomašević – prvi srpski foto-reporter s Pulicerovom nagradom za 42 magazin

Peternek je, kako kaže, čitav život proveo blizu politike, ali nikad zaista unutra. Seća se da je otac od njega zahtevao da se ni za živu glavu ne bavi politikom u vremenima koja su podrazumevala rigidnu jednopartijsku monolitnost. Iako je izbegavao nevolje, one su pronašle njega kada mu je brat emigrirao u Nemačku, što je u ta vremena bilo ravno izdaji. 

„Zaista nisam znao da će to da uradi. Radio sam u Borbi. Odjednom više niko na poslu nije hteo da razgovara sa mnom. Nije bilo nikakvog snimanja, ma ni kantu za smeće mi nisu dali da slikam. Izvukao me je Dobroslav Singa Popović, veliki foto-reporter, koji mi je ugovorio sastanak sa Zvonkom Radoševićem, čovekom iz Udbe koji je bio zadužen za novinare. Poverovao je da nemam nikakve veze s bratovljevom odlukom da emigrira. Sećam se da je nazvao sekretaricu direktora Borbe i samo joj poručio da na prvo naredno snimanje Tita stave mene. I zaista sam slikao Tita. Kada je Ranković pao, i Radošević je uhapšen. Mnogo godina kasnije sačekao me pred vratima stana. Došao je samo da mi kaže da mu je drago što se nije prevario kada me je podržao. „Ti si jedini zvao moju majku kad sam bio uhapšen“, rekao je. „Više ga nisam sreo“, svedoči Peternek.

Kragujevac (1954), FK Radnički

I prve profesionalne batine vezane su za Borbu. Ubistvo prvog premijera Konga Patrisa Lumumbe bio je događaj koji se nije mogao propustiti, partija je organizovala velike proteste, smatralo se da su Belgijanci kao bivši kolonisti umešani u tu likvidaciju. Peternek se nije baš najbolje razumeo sa jednim policajcem. „Video sam kamion na kome je stajao i policajac. Popeo sam se i ja i krenuo da snimam. Policajac je pitao za koga radim. Zaustio sam da kažem za Borbu, stigao sam da izgovorim samo to B, a on je pomislio za Belgijance. Opalio me je pendrekom tako da sam sleteo sa kamiona“, svedoči.

Vatikan, 1970.

Njegov objektiv video je i mnoge ratove. Snimao je iračko-iranski rat, sukob Egipta i Izraela, revoluciju u Rumuniji u kojoj je likvidiran bračni par Čaušesku… Priča da nikada nije razmišljao šta može da mu se desi na snimanju. „Postoji ogromna napetost dok ne čujem da je pored mene zviznuo metak. Posle toga više nema straha

Lukavstvo je nešto što mu je i te kako pomoglo u karijeri. Posebno kada su se pred kraj Titovog života u Ljubljanu sjatili najbolji foto-reporterii novinari sveta iščekujući ishod. „Tito je umro u nedelju. Jedva sam ubedio ženu iz međunarodnog pres centra da mi na novinarsku akreditaciju stavi i pečat s kojim mogu nesmetano da se krećem i snimam. Na železničkoj stanici u Ljubljani slikao sam kako Tita unose u Plavi voz. Video sam da je pretposlednji vagon koji je bio namenjen gardistima još otvoren. Zapalio sam tompus i polako glumeći važnu facu ušao u voz. Nikome od gardista nije palo na pamet da me bilo šta pita. Kroz prozor voza slikao sam narod kako plače i posipa prugu cvećem. Već sam imao ekskluzivu, ali se negde pred Zagrebom pojavio Blažo Mandić, Titov šef kabineta, i pobesneo kada me je video. Vratio se posle izvesnog vremena, uveo me u vagon gde je ležao Tito i dozvolio mi da sve snimam. Samo je rekao: ’Tek što je Stari umro, a mi već imamo slepog putnika.’ U svakom slučaju, NIN je jedini imao te ekskluzivne fotografije Broza u kovčegu.“

Protest zbog ubistva Patrisa Lumumbe, Beograd, 1961.

Dobro pamti i kosovsku državnu bezbednost. Privodili su ga i hapsili četiri puta jer je aparatom uhvatio albanske rudare koji su navodno danima štrajkovali glađu i nisu izlazili iz okna, a bili su glatko obrijani. Visoki funkcioner Mahmut Bakali nudio mu je dvostruki honorar za taj film, ali nije pristao. Čaršija ga je optuživala i da je blizak sa Slobodanom Miloševićem. Ne poriče da su bili u pristojnim odnosima.

Stidentski protest 1968.

„Nisam pravio majmune od političara. Gledao sam da liče na ljude. Ovde gde sad pričamo bio je studio. Tu sam Slobodana Miloševića i Miru Marković snimao za jednu knjigu. Njega sam ovde slikao kao kauboja u crvenoj kariranoj košulji. Sa Titom nisam imao poseban odnos, samo sam snimao neke događaje. Sa Miloševićem sam se poznavao. Jednom prilikom smo otišli da radimo intervju s njim. Kada je seo na stolicu i prekrstio noge, video sam da ima rupu na đonu iznošene cipele. Znao sam da moram da snimim tu rupu. Kleknuo sam i napravio sliku. Posle su me zezali da sam klečao pred Slobom“, seća se Peternek.

Njegov objektiv video je i mnoge ratove. Snimao je iračko-iranski rat, sukob Egipta i Izraela, revoluciju u Rumuniji u kojoj je likvidiran bračni par Čaušesku… Priča da nikada nije razmišljao šta može da mu se desi na snimanju. „Postoji ogromna napetost dok ne čujem da je pored mene zviznuo metak. Posle toga više nema straha. Tokom ratova u kojima se raspala Jugoslavija trčao sam ispred vojnika i snimao, a granate su padale tik iza njih dok su pokušavali da se sklone.“ Kaže da scene ubijanja, razaranja, ostavljaju trag na čoveku, ali i da je nešto sasvim drugo snimati rat u svojoj zemlji. „U tuđoj zemlji ima teških trenutaka, ali ipak krvari neko drugi. Rat koji se desio nama devedesetih godina je neverovatno bolno iskustvo. Slikam čoveka, upoznam ga, počnem da se družim s njim, a onda mi sutra kažu da je poginuo…“

Jutro, 1. januar, 1961. Beograd

Bavio se i modnom i reklamnom fotografijom. Na Cejlonu je snimajući intervju sa Arturom Klarkom, otkrio je da deli zajedničku strast sa velikim piscem prema podvodnoj fotografiji. Slikar Ljuba Popović mu je u Parizu pokazao nedovršeno platno, što inače nikada nije činio, jer mu je Peternek poklonio fotografiju na kojoj ljudi u Beogradu nose Popovićevu sliku za koju je dobio Oktobarsku nagradu.

Izložba se zove Beograd pamti, fotografisao sam murale poznatih ljudi – od Mije Aleksića, preko Tanje Bošković, do Novaka Đokovića… Samo što sam slikao i obične ljude pored tih murala. U svakodnevnoj žurbi, igri, zamišljene…

Kaže da je čitavu karijeru zapravo samo skupljao život i da svaki dobar foto-reporter ima samo taj jedan momenat kada se hvata istorija, kada je svaki detalj na svom mestu i kada fotografija priča svoju priču. I nisu joj potrebne reči. „Kad vam nešto bljesne u oku, to se ne propušta. Tako nastaju velike fotografije. Nekada nije bilo digitalnih aparata, morao si da razmišljaš o svakom kvadratu. Koristim i ja sada digitalne aparate, ali priznajem da me nervira taj zvuk. Znate šta, kad ispucate toliku količinu kadrova u jednom minutu, jasno vam je da će i ćorava koka ubosti zrno. Nekada se morao loviti taj sekund, taj izraz lica ili situacija. To ne znači da danas nema vrhunskih foto-reportera. Pa bilo bi smešno da to tvrdim, kroz moje ruke je prošlo više od 300 vrhunskih profesionalaca koji sada rade za najveće novinske kuće i dobijaju najprestižnije nagrade. I moram reći da je to za mene velika satisfakcija.“

Kaže da i dalje koristi i mehaničku Laiku i da se uprkos odmaklom životnom dobu još nada svojoj najboljoj fotografiji.

„Tako će biti dok sam živ, uvek nosim foto-aparat. Nikad ne znate na šta ćete naleteti.“

Fotografi, veli, svet ne vide u globalu jer traže taj jedan najvažniji momenat. Može biti da je zanatski gledano u pravu, ali Peternekovi momenti svet hvataju u totalu.

Aleksandar Kujučev: Poslednji čovek na Zemlji

The post Tomislav Peternek, živa legenda fotografije: Čovek koji je uhvatio istoriju appeared first on 42 magazin.

Prvi put za 101 godinu, koliko se u četrnaest kategorija dodeljuje Pulicerova nagrada, najprestižnije priznanje u novinarstvu, među foto-reporterima koji su postali laureati našao se i jedan Beograđanin. Goran Tomašević je sa ekipom kolega iz Reutersa nagradu dobio za potresnu fotografiju na kojoj petao prolazi pored dečaka koji je poginuo u obračunu bandi u Hondurasu. Tomašević je nagrađen za, kako stoji u obrazloženju ‒ „živopisnu i zapanjujuću vizuelnu priču o važnosti, očaju i tuzi migranata dok su putovali u SAD iz Centralne i Južne Amerike“. Više od dve decenije svedok je ratova diljem planete – sa prostora bivše Jugoslavije, Iraka, Avganistana, Libije, Egipta, Južnog Sudana, Konga, Mozambika, Burundija, Nigerije… Nekoliko dana uoči Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, kada je već imao spakovane stvari za najveći sportski događaj, na pitanje urednika da li bi išao da snima krvavi sirijski rat, samo je zamenio avionske karte i pravac sveta.
Za 42 magazin govori o nagradi koju je dobio, iskustvima i iskušenjima s kojima se sretao, te planovima za budućnost.

Često imate običaj da kažete da novinske fotografije nisu Holivud i da imate samo taj jedan momenta koji treba da prepoznate. Da li je to stvar urođenog talenta, iskustva ili nečeg trećeg?
To je, pre svega, veliki rad i stalno usavršavanje. Suština je u dobroj i temeljitoj pripremi koja podrazumeva logistiku, ali i prikupljanje svih informacija o tome gde idete, šta fotografišete, ko će vas dovesti na pravo mesto… Vremenom se stiče veliko iskustvo na raznim terenima. Talenat je važan, ali nije presudan. Najvažnije je da znate ovaj zanat, jer fotografija je pre svega zanat.

Znam da fotografija ne laže, da može da promeni svest ljudi o nekom događaju i znam da je moj posao da čitavom svetu pokažem šta se zapravo dogodilo  u tom momentu kada sam slikao…

Fotografija za koju ste nagrađeni nastala je u San Pedro Suli u Hondurasu, gde ste radili priču o tamošnjim kriminalnim grupama. Kako pristupate tim ljudima, a kako vlastima koje su vam omogućile da slikate maskirane kriminalce, narkotike i oružje po ćelijama?
Reuters je velika  firma, ugledna, moćna… i sama činjenica da radite za Reuters vam otvara mnoga vrata. Gde god sam bio, trudio sam se da posao odradim pošteno i taj odnos stvara reputaciju koja pomaže da ljudi u startu steknu poverenje. Tim ljudima sam rekao ko sam i šta želim da slikam. Proverili su i pristali, dobio sam ono što moji prethodnici nisu uspeli.

Nagrađena fotografija, San Pedro Sula Honduras, September 28, 2018. REUTERS/Goran Tomasevic

Kako je nastala fotografija za koju ste nagrađeni?
Kao i sve fotografije, i nju je izrodio trenutak. Jednostavno sam se našao na pravom mestu u pravo vreme. Moj cilj je da prikažem sve strahote ratova i nasilja. To je moja borba protiv rata i nasilja. Verujem da će ljudi gledajući te fotografije da se okrenu protiv nasilja i mržnje… Ta fotografija je nastala u žaru sukoba dve najjače kriminalne grupe u tom gradu. Ti sukobi odnose svakodnevno mnoge živote. Ona nosi svojevrsnu simboliku i mnogi je vide različito.

Strah dolazi posle obavljenog posla, kada selektujete fotografije. Često sam na prvoj liniji sukoba, prirodno je da osećam strah, strah je i motiv da se bolje pripremim, da budem oprezniji. Važno mi je da strah ne utiče na kvalitet posla

Bili ste finalista Pulicerove nagrade i 2014. za fotografije koje su nastale u Siriji. Kako pamtite taj sukob?
Sukob u Siriji je jedan od najprljavijih ratova iz kojih sam izveštavao. Rat koji je doneo mnogo nesreće. Pokrenuo je u zbeg čitav jedan narod. Fotografi i mediji vole maskirne uniforme, oružje, krv… i sam sâm napravio mnogo takvih fotografija, neke su objavljivane i na više stotina naslovnih strana u jednom danu… bilo je takvih slika i iz Sirije… Ali niko ne prikazuje nesreću tih ljudi. Sirijski rat nije vođen samo u Siriji, taj rat ste i vi u Beogradu videli u kolonama izbeglica iz te zemlje. Na licima tih ljudi, u njihovim pogledima vidi se sva muka i sve strahote kroz koje su prošli.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Bili ste na brojnim ratištima, a u Siriji vas je od zaraćenih strana nekada razdvajalo petnaestak metara. Strah je jedna od primarnih emocija, kako ga kontrolišete u tim situacijama?
Strah dolazi posle obavljenog posla, kada selektujete fotografije. Vrlo često sam bio na prvoj liniji sukoba i na Kosovu, i u Avganistanu, Iraku, Siriji, Libiji… prirodno je da osećam strah. Strah je često i motiv da se bolje pripremim, da budem oprezniji na terenu. Važno mi je da strah ne utiče na kvalitet posla.

Obično nemam vremena da uživam u tom osećaju da je moja fotografija osvanula na mnogim naslovnim stranama. Za mene je ona trenutak dok slikam, momenat kada je šaljem u redakciju… tada se sve završava

Koliko se vaš rad reflektuje na privatni život, vraćaju li vam se slike sa ratišta i da li ste nekad poželeli da dignete ruke od svega?
Trudim se da ne donosim posao kući. Ali to nije uvek moguće. Svaka situacija je stresna i česte su asocijacije. Volim ovaj posao, verovatno sam baždaren za rad na tom visokom pritisku i jakoj temperaturi. Znam da fotografija ne laže, da može da promeni svest ljudi o nekom događaju i znam da je moj posao da čitavom svetu pokažem šta se zapravo dogodilo  u tom momentu kada sam slikao… I to je veliki profesionalni izazov. Mi smo svedoci istorije, u ovom trenutku možda najpouzdaniji svedoci.

Neke od vaših fotografija poput američkog marinca koji gleda rušenje statue Sadama Huseina objavili su vodeći svetski mediji. Kako se tada osećate?
Obično nemam vremena da uživam u tom osećaju da je moja fotografija osvanula na mnogim naslovnim stranama. Za mene je ona trenutak dok slikam, momenat kada je šaljem u redakciju… tada se sve završava. Obično čeka drugi posao i drugi izazov.

Sirijski rat nije vođen samo u Siriji, taj rat ste i vi u Beogradu videli u kolonama izbeglica iz te zemlje. Na licima tih ljudi, u njihovim pogledima vidi se sva muka i sve strahote kroz koje su prošli

Trenutno ste šef odeljenja Reutersovih fotografa u Istanbulu. Kakvi su dalji profesionalni planovi?
Sada živim u Istanbulu, ali najmanje slikam Tursku… tamo to radi ekipa fotografa iz te zemlje i oni brinu o tome. Mene Reuters šalje na takozvana krizna područja, zbog iskustva, zbog toga što verovatno veruju da ću takve poslove dobro uraditi. Volim izazove koje donosi ovaj posao. Mislim da je plemenito beležiti istoriju. Verujem da na taj način doprinosim da svet vidi sve strahote sukoba. Nadam se da je to pravi put.

The post Goran Tomašević – prvi srpski foto-reporter s Pulicerovom nagradom za 42 magazin appeared first on 42 magazin.