Karl Gustav Jung (Carl Gustav Jung) ime je koje aktivira niz asocijacija: snovi, psihoanaliza, ličnost, arhetipovi, tipovi, psihologija u načelu uzev. Po vokaciji je bio psihijatar, a nama je u zaveštanje ostavio psihološki pravac kompleksne psihologije koja nastaje po okončanju duhovnog i teoretskog prijateljstva s Frojdom (Sigmund Freud). Danas se čitav niz etabliranih psihologa i psihoterapeuta odlučuje za jungovski model terapije koji se bazira na sveukupnoj Jungovoj misli.

O Jungu je pisano mnogo, afirmativno, i bojažljivo, i agresivno, stoga smo mi rešili da damo samo kratak osvrt na ono što može biti interesantno svakome (pekaru, lekaru, apotekaru) – a to je klasifikacija tipova ličnosti.
Jungova klasifikacija uzeta je kao osnov poznate savremene Majers-Brigs klasifikacije tipova ličnosti, koja se danas široko koristi u svetu za precizno psihološko određivanje.

Važna napomena: Ovo je u najgrubljim crtana prenesena esencija tipova i nikako se čovek ne može ukalupiti pod jedan model.

Jungovih 16 tipova karaktera

Prema Jungovoj teoriji psiholoških tipova, ličnosti se dele ekstravertne i introvertne, prema svojoj preferenciji u odnosu na jednu od dve funkcije percepcije, na čulne i intuitivne, a prema preferenciji u odnosu na jednu od dve funkcije rasuđivanja na misleće i osećajne.

Isabel Brigs Mejers (Isabel Briggs Myers), istraživač i nastavljač Jungove teorije, predložila je 1980. godine da se rasuđivanje-percepcija ustanovi kao četvrta dihotomija koja bi uticala na tip ličnosti.

Prvi kriterijum, ekstraverzija-introverzija, kao što smo već objasnili, odnosi se na izvor i pravac i način kretanja energije jedne osobe. Pravac kretanja energije kod ekstraverta je uglavnom od spoljašnjeg sveta ka unutrašnjem subjektu, dok introverti nalaze izvor energije u unutrašnjem svetu, u kojem se informacije iz spoljašnjeg sveta detaljno obrađuju.

Svakako najpoznatiji zagovornik intuitivnosti, koji je o njoj eksplicitno govorio, bio je Jungov savremenik, francuski filozof i utemeljivač tzv. intuicionizma Anri Bergson (Henri Bergson, 1859‒1941). Bergson smatra intuiciju vrstom bleska evidencije.

ANALITIČKI TIPOVI

U analitičke tipove spadaju tzv. arhitekte ili INTJ tip (introvertovani/ intuitivni/ misleći/ rasuđujući tip), zatim tzv. logičari, ili INTP (introvertovani/ intuitivni/ misleći/ perceptivni tip), zatim tzv. komandanti – predvodnici (ENTJ – ekstravertovani/ intuitivni/ misleći/ rasuđujući tip) i konačno učesnici u raspravama (ENTP – ekstravertovani/ intuitivni/ misleći/perceptivni tip).

Arhitekte (INTJ) jesu mislioci strateški usmerenog sistema. Oni imaju rezervne planove, smireni su, sistemski grade i misle, idu ka perfekcionizmu i progresu.

Logičari (INTP) jesu inovativni tvorci, uvek streme saznavanju, takođe su skloni analitičnom mišljenju, pa deluju odsutno.

Predvodnici ili komandanti (ENTJ) imaju tendenciju da vode. To ne mora nužno biti dobro ni loše. Mogu to činiti tiho, neagresivno, ali i vrlo nemilosrdno. Odlikuju ih hrabrost i odlučnost.

Učesnici u raspravama (ENTP) jesu veoma inteligentni i radoznali mislioci. Intelektualna sfera je ona u kojoj vladaju. Moglo bi se reći da im idu jezici, sve što je ukorenjeno u jeziku. Elokventni su, bistrog uma i vole kvalitetnu diskusiju.

DIPLOMATE

Advokati (INFJ) jesu, na primer, tihi i pomalo tajanstveni. Često su ophrvani dubokim osećajem za pravdoljubivost, okrenuti idealu i etici.

Posrednici (INFP) jesu poetični, ljubazni, uvek spremni da se bore za ideale i vide dobro skoro u svakome i svemu.

Protagonisti (ENFJ) jesu mahom ljudi koje krasi blistava harizma. Inspirativni su i dobri u komunikaciji. Zahvaljujući dobrohotnosti imaju sposobnost da budu dobri pedagozi.

Najzad, učesnici kampanja (ENFP) jesu kreativci i entuzijasti. Druželjubive osobe s pozitivnim predznakom. Srdačnost i toplina prefiksi su za njih.

STRAŽARI ILI ČUVARI

Treću grupu mogli bismo da nazovemo stražarima ili čuvarima. U njih bi spadali tzv. logističar ili ISTJ tip (introvertovani/ čulni/ misleći/ rasuđujući); branilac ili ISFJ tip (introvertovani/ čulni/ osećajni/ rasuđujući), zatim izvršilac iliti ESTJ (ekstravertovani/ čulni/ misleći/ rasuđujući) i konačno tzv. konzul iliti ESFJ (ekstravertovani/ čulni/ osećajni/ rasuđujući).

Logističari (ISTJ) jesu osobe koje sve predaju činjenicama, pouzdani su i vrlo sigurni u svoju procenu.

Branioci (ISFJ) jesu veoma posvećeni i topli zaštitnici. Naklonjeni su voljenim i vole da budu korisni i neophodni.

Izvršioci (ESTJ) jesu odlični administratori, neprevaziđeni u organizovanju stvari i ljudi; žive za uređenost i kontinuitet.

Najzad, konzuli (ESFJ) jesu izuzetno brižne i druželjubive osobe, veoma popularne u društvu i voljni da pomognu; velikodušni zabavljači i poštovaoci tradicije.

ISTRAŽIVAČI

Virtuozi (ISTP) jesu hrabri i praktični eksperimentatori. Odlikuje ih fizička i tehnička spretnost. Upućeni su na konkretno i praktično. Ne zamaraju se apstrakcijama i onostranostima.

Koja je vaša šifra?

PSIHOUGAO: Prešli ste 40? Da li ste rekli zbogom mladosti i ludosti?

PSIHOUGAO: Ima li nade za monogamiju?

The post 16 tipova ličnosti po Jungu: Pronađite svoju šifru appeared first on 42 magazin.

U rutinske radnje spada i pranje zube, a deo te rutine jeste i način na koji svako od nas cedi tubu paste za zube. Ko o tome uopšte razmišlja? Probajte da se setite, možda je i neko vaš, majka/otac/devojka/dečko/sestra/brat, jednom zaurlao iz kupatila.

A Bright Side je otkrio kako nas karakteriše način na koji cedimo pastu za zube. Pronađite se u listi tipova kako biste bolje upoznali sebe. I druge.

Istiskate tubu (ili čak rolate) od samog dna ka vrhu

Vi ste veoma štedljiva i uredna osoba, a kao što vam je stalo do onoga što posedujete, tako vam je stalo i do ljudi oko vas. Vi ste perfekcionista, ne volite ništa da rasipate, pa koristite sva sredstva do kraja, do poslednje kapi ili mrve. Uvek radite naporno i posao obavljate dobro, pa drugi ljudi na vas mogu da se oslone. Kuća vam je uvek čista, a vaš život organizovan.

Istiskate tubu od sredine

Vi ste realistična i aktivna osoba koja uvek negde žuri. Niste baš najuredniji i niste baš najorganizovaniji, ali kada se suočite sa izazovom, sposobni ste da se sastavite i rešite stvar. Veoma ste društveni, imate puno prijatelja i prija vam da stalno budete u javnosti. Znate kako da održavate životnu ravnotežu i emocionalno ste stabilni.

Istiskate tubu pri vrhu

Jako ste tvrdoglavi i u stanju da učinite sve kako biste dobili ono što želite i ostvarili svoje ciljeve. Skloni ste pesimizmu i ne verujete baš mnogo ljudima, zbog čega se obično i oslanjate samo na sopstvene snage. Poprilično volite sebe, što je veoma dobro sve dok ne postanete sebični i ne početne da koristite druge da biste ostvarili sopstvene ciljeve.

Vaša tuba deluje netaknuto

Uživate u samoći, vi ste sanjar i umetnička duša. Ponekad se čak čini da živite u svetu koji postoji samo u vašoj glavi. Osetljivi ste, nežni, nenaporni, pažljivi i tolerantni. A u isto vreme možete biti i veoma iskreni i velikodušni. Uvek imate mnogo misli i ideja i uvek ste spremni da ih delite sa drugima.

Samo je istiskate – gde stignete

Imate sposobnost da vidite svet u drugačijem svetlu i iz drugog ugla nego većina drugih ljudi, veoma ste artistični i kreativni. Možete pronaći lepotu bilo gde, u bilo čemu, u svemu i svuda. Teško vam je da stalno budete tačni i uredni, a čak i kada imate teškoće u planiranju i izvršavanju zadataka, optimistični ste i otvorenog uma. Ipak, skloni ste i čestim promenama raspoloženja.

Kako vi stiskate pastu? Da li ste otkrili nešto novo o sebi ili o nekome iz vaše porodice/ vama bliskom?

Ilustracije Oleg Guta for BrightSide.me

The post TEST: Kaži mi kako cediš pastu za zube, reći ću ti kakav si appeared first on 42 magazin.

Slovački grafički dizajner Igor Kupec patio je od anksioznosti i paničnog poremećaja. Ko god da je upoznat sa ovim poremećajem, na ovaj ili onaj način, svestan je njegove težine. U pokušaju da što preciznije definiše svoje unutrašnje stanje, grafički dizajner posegnuo je za onim što mu najbolje polazi za rukom – za dizajnom. Dizajnerskim rešenjima pokušao je da vizuelizuje neke od poremećaja.

Paranoja

Narcizam

Anoreksija

 Insomnija

Depresija

 Shizofrenija

OCD (Opsesivno-kompulsivni poremećaj)

 Bipolarni poremećaj

The post Mentalni poremećaji predstavljeni tipografijom appeared first on 42 magazin.

Ima jedna reč od koje mi se poslednjih godina naježi celo biće. Ne zna se tačno kada se „rezolucija“ (nlat. resolutio, fr. resolution – pismeni zaključak, odluka rešenje; odlučnost, rešenost…) uselila u svakodnevnu leksiku većine ljudi, a sigurno je njenoj široj upotrebi doprineo tzv. politički diskurs na koji smo osuđeni.

Čak 25 procenata ljudi već u toku prve nedelje odustaje od svojih planova, a za šest meseci posustaje više od 50 odsto njih

Nije lako osvestiti trenutak kad neka reč uđe u naš rečnik, jezik je živa stvar, a mi smo živi ljudi i živimo u vreme rezolucija koje su proterale odluke, rešenost, želje, težnje, htenja, stremljenja… u vreme kada je mera i imperativ da stvarnost vidimo što detaljnije, u što više boja, što oštrije u ramovima. Neko će pomisliti da „miksam grendmeders end frogs“, no trenutak mi ide naruku da značenja tih homonima malo izmešam.
U decembru, oko Nove godine, ponavljanje te reči bude toliko često da već 2. januara ona samu sebe pojede, kao i revolucija.

Hmmm, rezolucija se čak i rimuje sa revolucijom, koja posle sumiranja, listanja, evaluacije… ima, čini mi se, mnogo više smisla. Uz osvrt na to da se i okretanje Zemlje oko Sunca naziva revolucijom, pa mu godina dođe kao parče revolucije, pun krug, zatvaranje krive… Bla, bla…

Izlet u revoluciju opet me vraća na rezoluciju, izoštrenu i usitnjenu u ovo praznično vreme. Svačiju reč koja bombastično okupira našu pažnju, reč u koju staje nesavršenost i nezadovoljstvo ljudi širom planete, ljudi koji su „čvrsto“ odlučili da nešto promene od ponedeljka, tj. 1. januara, da na drugačiji način, u drugim patikama (kao neko drugi?) istrče od novog 1. januara do onog tamo novog 1. januara.

U decembru, oko Nove godine, ponavljanje te reči stigne do tačke zbog koje ona već 2. januara samu sebe pojede, kao i revolucija

Pre nekoliko godina istraživači sa University of Scranton prikupili su podatke o novogodišnjim rezolucijama ili odlukama Amerikanaca i pokazali da ubedljivo najviše ljudi u novoj godini želi da smrša, drugo mesto pripada boljem organizovanju, onda da pažljivije troše novac, da više uživaju u životu, da se bolje hrane, da nauče nešto novo; na sedmom mestu je ostavljanje cigareta, a potom slede pomoći drugima, ili humanizam, zaljubiti se i više vremena provoditi sa porodicom, renesansa ili romantika.

To istraživanje pokazalo je da čak 45 odsto ispitanika redovno donosi tzv. novogodišnje rezolucije, a naučnici kažu da oni koji osmisle ciljeve za novu godinu imaju 10 puta veće šanse da ih i ostvare od onih koji to ne čine. Kako stare, ljudi imaju manje šanse za uspeh, tako da 39 odsto ljudi u dvadesetim ostvari planove za sledeću godinu, a kod starijih od 50 godina samo 14 odsto njih.
Ono što ovu statistiku čini zanimljivom jeste da će čak 25 procenata ljudi već u toku prve nedelje odustati od svojih planova, te da će za šest meseci posustati više od 50 odsto, a da od ukupnog broja onih koji prave planove samo osam (8) odsto njih zaista istraje i realizuje odlučeno.

Svakojake savete daju lajfkoučevi i neurolingvistički programeri. I nema razloga da ih ne posluša svako ko to želi

Nije teško upasti u tih „podlih osam procenata“, a sigurno, onako laički, neostvarivost kao da stiže od te, čini se, kolektivne liste američkih rezolucija. Koje su postale i naše. Kao da postoji globalna lista rezolucija koja ometa revoluciju.

Ja nemam listu. Dosad je nisam imala. Realno, a i mala anketa među poznanicima je to pokazala – koliko ljudi znate da u decembru sedne i ispiše ili iskuca svoju listu potencijalnih odluka, potreba, želja za samog sebe od samog sebe? Uglavnom su to neka opšta mesta smeštena u nekom klaudu, da ne kažem oblaku, u sajber-sferi, iznad glave, rekla sam, kazala sam u magli da mogu, da moram, da sam rešena… I da se lečim od prokrastinacije.

Kažu psiholozi sa pomenutog univerziteta da uspeh u ostvarenju ciljeva ume da pojede i njihovo uopšteno formulisanje, te da će decidiranost pospešiti istrajnost, realizaciju… Svakojake savete daju lajfkoučevi i neurolingvistički programeri. I nema razloga da ih ne posluša svako ko to želi.

A rezolucije teško mogu biti put do ličnog preokreta od ponedeljka ili od prvog.
Evo, imam i ja neku listu, sastavljam je tako cele godine, prepisujem sve kad nekoj stavci dodam više fusnota. Lični razvoj, potrebe, ostvarenost, ambicije…

Na vrhu te liste je prva stavka svih lista:

Naći psihoterapeuta
Spisak je na papiru, uveliko prelazimo moje potrebe i težnje, zacrtavam ciljeve i baš me briga da li je sutradan ponedeljak ili prvi januar. Ja volim sredu.

A ovako bi nekako glasile opšte rezolucije kad bi bile moje:

Sećanje na dim
Ranije sam pri pomisli da ostavljam cigarete palila odmah pet. Sad palim dve. Do kraja godine jednu. Skromno, lepo, fino, polako.

Usporeno sagorevanje
Da li će 2018. biti godina u kojoj ću se spremati za polumaraton? Nikako. Đipanje na nekom jakom kardio-aerobnom treningu? Jok. Osim misli, usporava mi se i telo. Joga.

Ne uštedeti više para
Hm. Ovde. Možda je bolje planirati koliko mogu da ne zaradim i ne uštedim, finansije kod nas uvek idu u kontrasmeru.

Rezistencija na gojenje
Umesto dijete – svakoga jutra stati na vagu i sprečiti kazaljku da ide udesno.

Samoljubljem do ljubavi
Nije mi jasno kako se ljubav može projektovati kao cilj. Možda bi bolje bilo početi negovati ljubav sa samim sobom –
često se dogodi da, kada prestanemo da tražimo nekog drugog i počnemo da negujemo taj najvažniji odnos sa sobom – neko će se već srdačno isprečiti na našem putu samoljublja.

Mentalni detoks
Umesto nutribulita kupiti sva dela omiljenog pisca, ići u bioskop, pozorište, proširiti prostor mentalnog leksikona i vizuelnog sećanja.

I nikada ne zaboraviti prošlost, čak ni u ponedeljak 1. januara
Umesto da se trudim da zaboravim, setiću se intenziteta i položaja svojih koraka i proceniti kako su me zakucavali u mestu ili terali da marširam napred.

The post Kako je i zašto 1. januar postao ultimativni ponedeljak? appeared first on 42 magazin.

Životni ciklus svake osobe sastoji se od mnoštva prekretnica koje nazivamo „životnim krizama“ i koje nastanu onda kada nam se smeši trenutak promene. Polazak na faks, selidba od kuće – kriza, početak zajedničkog života sa partnerom – kriza, venčanje – kriza, rađanje deteta – kriza, dete kreće u vrtić – nova kriza, i tako dalje. U psihologiji porodice to nazivamo „životnim ciklusom porodice“, a slična terminologija koristi se i u drugim oblastima, poput životnog ciklusa kompanije, tako da je prva i najteža lekcija da razumemo da je sve deo ciklusa koji kao takav ima svoj početak i svoj kraj. Krize su neminovni deo razvoja i koliko god nam donosile neprijatnost, krize su ujedno i šansa da promenimo ono što dotad nije bilo dobro ili da podignemo na sledeći nivo nešto što je bilo zadovoljavajuće. Krize nas uče onoj Heraklitovoj da je „samo promena stalna“ i da je vreme da steknemo neke nove veštine.

Krize su neminovni deo razvoja i koliko god nam donele neprijatnost, one su ujedno i šansa da promenimo ono što nije bilo dobro ili da podignemo na sledeći nivo ono što je bilo solidno

Postoje stvari koje radimo u dvadesetim, tridesetim i četrdesetim, i nekako se zna šta koje godine donose ili bi barem trebalo da donesu. Tako znamo i da postoji nešto što se naziva „krizom srednjeg doba“ i obično nastaje na prelasku iz tridesetih u četrdesete, ali se uvek nadamo da će nas zaobići i da je rezervisana samo za neostvarene ljude i pretežno za nezrele muškarce. Jer šta vama nedostaje zbog čega biste imali krizu? Imate dobar posao, roditelji su još uvek funkcionalni, i dalje ste dovoljno vitalni da izlazite, deca su taman stasala da dobijete svoju slobodu nazad… Dakle, u čemu je problem?

Ogledalo je prvi podsetnik da su promene nastale, nekad bukvalno preko noći, kao da je moguće ostariti odjednom

Najpre bi bilo dobro da naučimo da identifikujemo problem i da uopšte shvatimo da nam je kriza pokucala na vrata. Ogledalo je prvi podsetnik da su promene nastale. I to nekad bukvalno preko noći, kao da je moguće ostariti odjednom. Sve češća potreba za promenom, nalet nove energije koja traži više izlazaka, više interakcije, više pokreta. Otkrivanje sporta kao kanala za stres i vraćanje u dobru kondiciju, promene u ishrani, želja da malo više brinemo o sebi. Uživanje u mlađem društvu, uz pokušaj da pratimo energiju istim intenzitetom, što nekada postane i otužno. Iznenadno otkrivanje privlačnosti kod dosta mlađih osoba, iako vam je to nekad bilo nezamislivo. Želja da uradite stvari koje nikad ranije niste, sa dozom rizika i izazova koji možda i prevazilazi vaše trenutne mogućnosti. Počinjete da razmišljate o smrti, sa dozom hipohondrije koja vas odjednom upoznaje sa svim lekarima u domu zdravlja. Muči vas smisao svega, vašeg života, dosadašnjih odluka, pravca i ciljeva, šta nas još čeka osim pada? Jer je ta čuvena četrdeseta neka vrsta polovine ili vrhunca, od koje očekujemo samo spuštanje.

Ta čuvena četrdeseta je neka vrsta polovine ili vrhunca, od koje očekujemo samo spuštanje

Međutim, i to je danas drugačije nego ranije. Sa pomeranjem odluka da postanemo roditelji ili zasnujemo zajednicu, sa sve zahtevnijim karijerama, menja se i period života u kome doživljavamo vrhunac. Ali kao da se teže adaptiramo na tu vrstu promene, pa nam i dalje broj 40 znači da prelazimo na „drugu stranu“. Činjenica je da su danas ljudi u pedesetoj godini i dalje vrlo vitalni, radno sposobni i linija je i dalje uzlazna. Tako da nam, recimo, uteha može biti da krizu možemo da odložimo na neko vreme. Ali pošto nas svakako čeka, jedna od važnih karakteristika prelomne faze jeste žaljenje za propuštenim i potreba da se to nadoknadi. Kao da do 40 ili 50 godina donosimo odluke zbog drugih, a onda nam kriza služi kao podsetnik da je vreme da donesemo odluke za nas same. Tu dolazimo do pozitivnog aspekta krize, pomaže nam da se kad-tad okrenemo ka sebi i sopstvenim potrebama. Ono što nas uplaši jesu suočavanje i evaluacija postignutog do tada, i to može dovesti do dva ishoda: jedan je uviđanje potrebe za promenom i prihvatanje da smo radili najbolje što smo umeli, iako nije valjalo, a drugi je osećanje zahvalnosti prema svemu što smo do tada postigli. Pomaže i razumevanje da ne možemo juriti vreme niti ići unazad, ali da možemo znatno kvalitetnije proživeti ono što nas čeka u budućnosti. Prihvatanje da se sistem vrednosti neminovno menja i da svako doba donese određeni kvalitet, ovog puta zrelost i razumevanje.

Ne možemo juriti vreme niti ići unazad, ali možemo znatno kvalitetnije proživeti ono što nas čeka u budućnosti

Da bi nam i kriza srednjeg doba bila dobro iskorišćena šansa, moramo dobro iskoristiti njen potencijal. Ne, nije u redu da imamo aferu ili nove tehnološke igračke da bismo se osetili mlađima. Zapravo uopšte nije poenta da se osetimo mlađima, već da počnemo da uživamo u onome što nam zrelost donosi. U stvarnoj slobodi koju donosi preuzimanje odgovornosti, u smanjenju straha kao direktnoj posledici sazrevanja. U tome da možda ne možemo da podnesemo mamurluk kao nekada, ali da možemo da osetimo mir za kojim smo kao mlađi stalno tragali, često izmoreni od anksioznosti i straha od budućnosti. Da možemo da postavimo sebi potpuno nove ciljeve koji idu izvan osnovnih egzistencijalnih, koji su malo više samo za nas. Da možemo ponovo da se posvetimo vezi u kojoj smo ili da pronađemo nešto novo što nam više odgovara. Da se podsetimo da je linija i dalje uzlazna i da može nastaviti da ide nagore dokle god biramo to, pa čak i kada nam neke funkcije oslabe. I da pokušamo da ostavimo iza sebe stare slike vrednosti koje forsiraju mladost kao kvalitet (iako je to jedan kratak period našeg života) i da osetimo radost zrelosti u kojoj nam je sve manje važno šta neko drugi misli, a sve bitnije kvalitetno vreme sa sobom i ljudima koje volimo. Tada možemo da prigrlimo našu krizu srednjeg doba kao odmor od očekivanja i početak stvarnog življenja.

The post PSIHOUGAO: Prešli ste 40? Da li ste rekli zbogom mladosti i ludosti? appeared first on 42 magazin.

U velikoj raspravi koja je nastala pokretanjem inicijative Incest trauma centra (ITC) da se u vrtiće i škole uvede edukacija dece o seksualnosti i seksualnom nasilju, javili su se branitelji porodičnih vrednosti i pokrenuli peticiju. Radi se o obrazovnom paketu koji je osmišljen tako da u skladu sa uzrastom dece uvede priču o seksualnosti, ali i o još nekim temama koje uključuju i bezbednost deteta. Sakupilo se na hiljade potpisa protiv sramotne seksualizacije dece time što u školi uče o seksualnosti i seksualnim različitostima. Normalnom čoveku naizgled nije jasno oko čega se svi sporimo na suprotnim stranama.

Zar nismo svi protiv toga da nam neko nedolično dodiruje decu? Zar nismo protiv toga da nam abortus bude kontraceptivno sredstvo? Zar ne bismo da smanjimo rizik od toga da nam deca obole od seksualno prenosivih bolesti? Da, ali ne tako javno. Ne da se o tome otvoreno priča, i to u školi ili vrtiću. O tome šapućemo.

Wilhelm Reich, austrijski psihijatar, još četrdesetih godina 20. veka govorio je o emocionalnoj kugi, fenomenu koji nastaje kada se seksualnost ne prihvata kao normalan deo ličnosti koji je povezan sa ljubavlju, već se tabuizira, potiskuje i traži patološke načine da izbije, obično preko pornografije, skrivanja i različitih seksualnih bizarnosti. Dakle, princip da ako ne govorimo o nečemu – to neće postojati, u ovom slučaju ima drugi oblik. Ako ne govorimo o tome, to će i dalje postojati, samo će se ispoljavati tajno, maligno, autodestruktivno, možda čak i u većem obimu, podstaknutno represivnošću.

Ali vi niste za to da deca ne znaju ništa o seksualnosti. Vi ste za to da znaju samo određene stvari, one u domenu „normalnih“ i da se priča manje-više svede na zdravu reprodukciju u adekvatno doba

Moram da vas razočaram, iz profesionalnog ugla, sa idejom da je seksualnost prilično fluidna, različita i nikako svodiva na samo jedan oblik ispoljavanja zarad reprodukcije. Ako vaša deca ne dobiju priliku da saznaju o tome na jedan zdrav način, saznaće na neki drugi. Ali saznaće. Možda bi bilo bolje da učestvujete u tome i koju će verziju saznati, u dogovoru sa stručnim licima koje se bave psihologijom i seksualnošću. Jer ako je vaše dete gej, nijedna edukacija neće učiniti da bude manje gej ili više heteroseksualno. Kao što ni heteronormativna literatura do sada nije učinila sve ljude heteroseksualnim. Samo će dobiti priliku da možda bolje razume sebe, kao i da ga možda bolje razume okolina, zbog čega ga vršnjaci neće zlostavljati i zbog koje će možda živeti dug i srećan život. Druga opcija je da se pretvarate da vaše dete nije gej i da ružičasti slon nije u sobi, da ga pustite da se nalazi sa nepoznatim muškarcima po mračnim haustorima, da nikada nema porodicu, jer mu vaše neprihvatanje to ne dozvoljava i da možda strada u raznim oblicima samodestrukcije. Ne zato što je gej, već zato što vi ne prihvatate da je on gej.

Postoji još jedan problem u predloženom seksualnom obrazovanju dece, priča se o pedofiliji. Popularna misao je da ona u stvari ne postoji kod nas, to je zapadna izmišljotina. A i ako postoji, došla je sa Zapada. Osim što zvanični podaci u Srbiji govore da je jedno od petoro dece žrtva seksualnog nasilja, ali bi možda bilo bolje da se ni o tome ne priča. Statistike ne mogu da nam kažu kakvo je zaista stanje – jer se o tome ne govori. Na osnovu svoje psihološke prakse, rekla bih jedno od troje dece, a možda su i to opet nerealni podaci, jer postoji puno neznanja u vezi sa seksualnim zlostavljanjem dece.

Kako dete uopšte da zna da je seksualno zlostavljano? Mislite da je jako maloj deci jasno šta se dešava ili da uspevaju da pročitaju zloupotrebu poverenja odraslih, i to često osoba koje poznaju i vole? Zaista nije.

Zato se danas i ti odrasli bune i potpisuju peticije, često nesvesni da su i sami bili žrtve zlostavljanja. To nije lako saznanje i često se ispoljava preko različitih psihičkih i fizičkih tegoba koje tumačimo na razne načine, ali ne razumemo uzrok. Zloupotreba alkohola i droga, seksualne disfunkcije, poremećaji ličnosti, promiskuitet, reproduktivna i urinarna oboljenja, depresija, to su samo neke od mogućih posledica seksualnog zlostavljanja u detinjstvu ili tokom života.

Kod zlostavljanja zaista nije lako razumeti ZAŠTO i u svima nama izaziva ljutnju, ali je od toga važnije da znamo KAKO i da učinimo sve da zaštitimo decu. To nije predstavljanje seksualnosti u lošem svetlu, to je učenje deteta da voli i poštuje svoje telo, kao i da brani njegov suverenitet. Da se ne dozvoli da običajni načini dodirivanja, upakovani u srdačnost, zapravo budu prikriveno seksualizovani. I što je najvažnije, da dete ima slobodu da vam to kaže, a da ga optužite da ne govori istinu ili da vam to bude previše strašno da možete uopšte da reagujete. Jer vaše nereagovanje šalje još snažniju poruku detetu – samo si u tome, možda si nekako i samo to izazvalo, najbolje je da prećutiš, treba da se stidiš, nešto si skrivilo. U obrazovnom materijalu ITC-a je na veoma pažljiv način osmišljeno uvođenje i ovakvih tema u obrazovni i porodični sistem, na isti način na koji uvodimo i druga upozorenja o bezbednosti ili učimo da brinemo o svom zdravlju.

Seksualno zlostavljanje dece je nasilan čin i ozbiljan problem u Srbiji koji se dešava znatno češće nego što mislimo i moramo ga upoznati da bismo se sa njim borili. Možda smo krenuli pogrešnim redosledom, možda je trebalo da obrazujemo sve generacije „čuvara porodice“, a tek onda decu, jer će deca sada znati više od njih

„Četiri zida“ više nisu rešenje, „ofinger“ (ofinger je inače davno korišćen kod nelegalnih abortusa zbog čega su žene silno umirale) više nije rešenje, „sedi čiki u krilo“ takođe nije rešenje – vreme je da se obrazujemo.

Psihougao – mesto za pitanja,
odgovore i razlike

Psihologija kao mlada nauka poslednjih godina doživljava svoj vrhunac. Svuda je psihologija i sve postaje psihologija. Marketing, politika, menadžment, bezbroj knjiga o samopomoći i ljudi koji nude slamku psihološkog spasa. Da li zaista psihologija kao nauka doživljava procvat, nisam baš sigurna, ali njeni derivati svakako stvaraju potpuno novo tržište i sve brojnije konzumente. Ulazimo na mala vrata, velika vrata, ponegde još uvek kucamo, ali ipak postajemo deo života. Jer više nije dovoljno samo ići kroz život, već taj život treba proživeti sa malo više smisla. I razumeti zašto, kako, sa kim i kada. Treba nam nov ugao posmatranja. Psihougao.

Volim da pišem o psihologiji jer je promenila moj život. Volim i što je ima toliko i svuda jer vraća pogled na unutra. Ljudi uvek pitaju „kako“, a „kako“ je put, a ne kratka instrukcija.

Kako upotrebiti, a ne zloupotrebiti psihologiju? Da li sam zavisan od seksa/gejminga/hrane? Da li i kako seksualno obrazovati decu u školama? Šta više motiviše ljude, kazna ili nagrada? Šta je naučena bespomoćnost i da li Srbija od toga boluje? Šta je psihoterapija tela? Vrli novi svet onlajn dejtinga, za ili protiv, i zašto? Šta je kink? Zašto nam je lakše da pamtimo negativna nego pozitivna iskustva? Zašto klikćemo po sadržajima koji nas plaše? Da li je ljubav prema sebi sebičnost i zašto ona to nije? Zašto zrelost ne zvuči kao privlačna opcija?

Biće puno pitanja, ali i dosta odgovora koji opet vuku ka novim pitanjima. Biće i neslaganja, i diskusija, i jednostranosti, ali i širine tamo gde na nju nismo navikli. I provokacije, jer nas tera da mislimo i vuče nas napolje. Biće i ljubavi na neočekivanim mestima. Ali uvek će biti poštovanja prava da budemo drugačiji i svoji.

The post PSIHOUGAO: Seksualno obrazovanje iliti zašto ćutanje nije rešenje appeared first on 42 magazin.