Sve i da ništa drugo nije uradio, a uradio je mnogo toga, 700 naslovnih strana NIN-a na kojima su njegovi snimci mogle bi ispričati istoriju druge polovine 20. veka. Kad malo bolje razmislite, zapravo je to jedan izuzetno obiman roman, s malim izuzetkom – svaka stranica priča sopstvenu priču. Od rodnih Vinkovaca, preko Poreča, zagrebačkih bioskopa, kragujevačke radionice za sklapanje radio-aparata u kojoj je šegrtovao, a pored koje je, opet igrom slučaja, bila fotografska radnja, Peternek je snimajući s jednog krova miting Aleksandra Rankovića baš u Kragujevcu zakoračio na veliku scenu. U Borbi je zanat učio od velikog Ace Simića, diplomca sa Sorbone, da bi sve nakon toga došlo kao normalan sled simbioze posvećenosti i talenta. I rad za čuveni Time, Paris Match, Reuters, nagrade na izložbama u Berlinu, Harkovu, Kalkuti, Italiji, Mađarskoj, Egiptu, Azerbejdžanu…

Bez fotografije nije mogao ni u danima izolacije. Doduše, nije mogao na ulicu sa aparatom, od koga se inače ne odvaja ni kad ide u obližnju prodavnicu, ali je pripremao izložbu koja će biti otvorena 22. maja na Gardošu. Za 42 magazin ekskluzivno otkriva o čemu je reč.

Split, 1957.

„Izložba se zove Beograd pamti, fotografisao sam murale poznatih ljudi – od Mije Aleksića, preko Tanje Bošković, do Novaka Đokovića… Samo što sam slikao i obične ljude pored tih murala. U svakodnevnoj žurbi, igri, zamišljene… Čini mi se da to čitavoj priči daje drugačiji dimenziju. Pored serije tih fotografija biće izložene i slike putujućih muzikanata. Njih sam ih uglavnom hvatao po gradskom prevozu. Dakle, to je neka vrsta omaža Beogradu, njegovim znamenitim, ali i sasvim nepoznatim ljudima.“

Kad vam nešto bljesne u oku, to se ne propušta. Tako nastaju velike fotografije. Nekada nije bilo digitalnih aparata, morao si da razmišljaš o svakom kvadratu. Koristim i ja sada digitalne aparate, ali priznajem da me nervira taj zvuk. Znate šta, kad ispucate toliku količinu kadrova u jednom minutu, jasno vam je da će i ćorava koka ubosti zrno

Goran Tomašević – prvi srpski foto-reporter s Pulicerovom nagradom za 42 magazin

Peternek je, kako kaže, čitav život proveo blizu politike, ali nikad zaista unutra. Seća se da je otac od njega zahtevao da se ni za živu glavu ne bavi politikom u vremenima koja su podrazumevala rigidnu jednopartijsku monolitnost. Iako je izbegavao nevolje, one su pronašle njega kada mu je brat emigrirao u Nemačku, što je u ta vremena bilo ravno izdaji. 

„Zaista nisam znao da će to da uradi. Radio sam u Borbi. Odjednom više niko na poslu nije hteo da razgovara sa mnom. Nije bilo nikakvog snimanja, ma ni kantu za smeće mi nisu dali da slikam. Izvukao me je Dobroslav Singa Popović, veliki foto-reporter, koji mi je ugovorio sastanak sa Zvonkom Radoševićem, čovekom iz Udbe koji je bio zadužen za novinare. Poverovao je da nemam nikakve veze s bratovljevom odlukom da emigrira. Sećam se da je nazvao sekretaricu direktora Borbe i samo joj poručio da na prvo naredno snimanje Tita stave mene. I zaista sam slikao Tita. Kada je Ranković pao, i Radošević je uhapšen. Mnogo godina kasnije sačekao me pred vratima stana. Došao je samo da mi kaže da mu je drago što se nije prevario kada me je podržao. „Ti si jedini zvao moju majku kad sam bio uhapšen“, rekao je. „Više ga nisam sreo“, svedoči Peternek.

Kragujevac (1954), FK Radnički

I prve profesionalne batine vezane su za Borbu. Ubistvo prvog premijera Konga Patrisa Lumumbe bio je događaj koji se nije mogao propustiti, partija je organizovala velike proteste, smatralo se da su Belgijanci kao bivši kolonisti umešani u tu likvidaciju. Peternek se nije baš najbolje razumeo sa jednim policajcem. „Video sam kamion na kome je stajao i policajac. Popeo sam se i ja i krenuo da snimam. Policajac je pitao za koga radim. Zaustio sam da kažem za Borbu, stigao sam da izgovorim samo to B, a on je pomislio za Belgijance. Opalio me je pendrekom tako da sam sleteo sa kamiona“, svedoči.

Vatikan, 1970.

Njegov objektiv video je i mnoge ratove. Snimao je iračko-iranski rat, sukob Egipta i Izraela, revoluciju u Rumuniji u kojoj je likvidiran bračni par Čaušesku… Priča da nikada nije razmišljao šta može da mu se desi na snimanju. „Postoji ogromna napetost dok ne čujem da je pored mene zviznuo metak. Posle toga više nema straha

Lukavstvo je nešto što mu je i te kako pomoglo u karijeri. Posebno kada su se pred kraj Titovog života u Ljubljanu sjatili najbolji foto-reporterii novinari sveta iščekujući ishod. „Tito je umro u nedelju. Jedva sam ubedio ženu iz međunarodnog pres centra da mi na novinarsku akreditaciju stavi i pečat s kojim mogu nesmetano da se krećem i snimam. Na železničkoj stanici u Ljubljani slikao sam kako Tita unose u Plavi voz. Video sam da je pretposlednji vagon koji je bio namenjen gardistima još otvoren. Zapalio sam tompus i polako glumeći važnu facu ušao u voz. Nikome od gardista nije palo na pamet da me bilo šta pita. Kroz prozor voza slikao sam narod kako plače i posipa prugu cvećem. Već sam imao ekskluzivu, ali se negde pred Zagrebom pojavio Blažo Mandić, Titov šef kabineta, i pobesneo kada me je video. Vratio se posle izvesnog vremena, uveo me u vagon gde je ležao Tito i dozvolio mi da sve snimam. Samo je rekao: ’Tek što je Stari umro, a mi već imamo slepog putnika.’ U svakom slučaju, NIN je jedini imao te ekskluzivne fotografije Broza u kovčegu.“

Protest zbog ubistva Patrisa Lumumbe, Beograd, 1961.

Dobro pamti i kosovsku državnu bezbednost. Privodili su ga i hapsili četiri puta jer je aparatom uhvatio albanske rudare koji su navodno danima štrajkovali glađu i nisu izlazili iz okna, a bili su glatko obrijani. Visoki funkcioner Mahmut Bakali nudio mu je dvostruki honorar za taj film, ali nije pristao. Čaršija ga je optuživala i da je blizak sa Slobodanom Miloševićem. Ne poriče da su bili u pristojnim odnosima.

Stidentski protest 1968.

„Nisam pravio majmune od političara. Gledao sam da liče na ljude. Ovde gde sad pričamo bio je studio. Tu sam Slobodana Miloševića i Miru Marković snimao za jednu knjigu. Njega sam ovde slikao kao kauboja u crvenoj kariranoj košulji. Sa Titom nisam imao poseban odnos, samo sam snimao neke događaje. Sa Miloševićem sam se poznavao. Jednom prilikom smo otišli da radimo intervju s njim. Kada je seo na stolicu i prekrstio noge, video sam da ima rupu na đonu iznošene cipele. Znao sam da moram da snimim tu rupu. Kleknuo sam i napravio sliku. Posle su me zezali da sam klečao pred Slobom“, seća se Peternek.

Njegov objektiv video je i mnoge ratove. Snimao je iračko-iranski rat, sukob Egipta i Izraela, revoluciju u Rumuniji u kojoj je likvidiran bračni par Čaušesku… Priča da nikada nije razmišljao šta može da mu se desi na snimanju. „Postoji ogromna napetost dok ne čujem da je pored mene zviznuo metak. Posle toga više nema straha. Tokom ratova u kojima se raspala Jugoslavija trčao sam ispred vojnika i snimao, a granate su padale tik iza njih dok su pokušavali da se sklone.“ Kaže da scene ubijanja, razaranja, ostavljaju trag na čoveku, ali i da je nešto sasvim drugo snimati rat u svojoj zemlji. „U tuđoj zemlji ima teških trenutaka, ali ipak krvari neko drugi. Rat koji se desio nama devedesetih godina je neverovatno bolno iskustvo. Slikam čoveka, upoznam ga, počnem da se družim s njim, a onda mi sutra kažu da je poginuo…“

Jutro, 1. januar, 1961. Beograd

Bavio se i modnom i reklamnom fotografijom. Na Cejlonu je snimajući intervju sa Arturom Klarkom, otkrio je da deli zajedničku strast sa velikim piscem prema podvodnoj fotografiji. Slikar Ljuba Popović mu je u Parizu pokazao nedovršeno platno, što inače nikada nije činio, jer mu je Peternek poklonio fotografiju na kojoj ljudi u Beogradu nose Popovićevu sliku za koju je dobio Oktobarsku nagradu.

Izložba se zove Beograd pamti, fotografisao sam murale poznatih ljudi – od Mije Aleksića, preko Tanje Bošković, do Novaka Đokovića… Samo što sam slikao i obične ljude pored tih murala. U svakodnevnoj žurbi, igri, zamišljene…

Kaže da je čitavu karijeru zapravo samo skupljao život i da svaki dobar foto-reporter ima samo taj jedan momenat kada se hvata istorija, kada je svaki detalj na svom mestu i kada fotografija priča svoju priču. I nisu joj potrebne reči. „Kad vam nešto bljesne u oku, to se ne propušta. Tako nastaju velike fotografije. Nekada nije bilo digitalnih aparata, morao si da razmišljaš o svakom kvadratu. Koristim i ja sada digitalne aparate, ali priznajem da me nervira taj zvuk. Znate šta, kad ispucate toliku količinu kadrova u jednom minutu, jasno vam je da će i ćorava koka ubosti zrno. Nekada se morao loviti taj sekund, taj izraz lica ili situacija. To ne znači da danas nema vrhunskih foto-reportera. Pa bilo bi smešno da to tvrdim, kroz moje ruke je prošlo više od 300 vrhunskih profesionalaca koji sada rade za najveće novinske kuće i dobijaju najprestižnije nagrade. I moram reći da je to za mene velika satisfakcija.“

Kaže da i dalje koristi i mehaničku Laiku i da se uprkos odmaklom životnom dobu još nada svojoj najboljoj fotografiji.

„Tako će biti dok sam živ, uvek nosim foto-aparat. Nikad ne znate na šta ćete naleteti.“

Fotografi, veli, svet ne vide u globalu jer traže taj jedan najvažniji momenat. Može biti da je zanatski gledano u pravu, ali Peternekovi momenti svet hvataju u totalu.

Aleksandar Kujučev: Poslednji čovek na Zemlji

The post Tomislav Peternek, živa legenda fotografije: Čovek koji je uhvatio istoriju appeared first on 42 magazin.

Da je odeća mnogo više od estetskog kriterijuma ili puke potrebe da nas nešto štiti i greje, jasno je već odavno. Mislite da je slučajno što je prvi američki predsednik Džordž Vašington na svojoj inauguraciji 1789. godine nosio tamnosmeđe odelo? Boja koju je „otac nacije“ izabrao bila je nijansa srednje klase, a Vašington joj je time poručivao – ja sam jedan od vas.

Skoro dvesta godina kasnije sasvim drugačiji razlozi, ali sa zajedničkim imeniteljem – otporom prema zvaničnoj politici, inspirisali su generaciju beat pesnika i pisaca, predvođenih Alenom Ginzbergom i Džekom Keruakom, da svoj nekonformizam i neslaganje sa konzervativnim ideološkim postavkama iskažu nošenjem za to vreme skarednih, jeftinih, ofucanih kožnih jakni. The American way of life nije bio njihov san, Korejski rat i nadolazeća kriza u Vijetnamu bili su njihov košmar. To što su takav način oblačenja prisvojile i pop ikone poput Džejmsa Dina ili Marlona Branda, pretvarajući ih u mejnstrim odoru prihvatljivu i konzervativnom Amerikancu u Albami, sasvim je druga stvar i, ako ćemo pravo, šteta, jer u pitanju je ubistvo jedne pravedne pobune. Ali da se ne lažemo i ne udaljavamo od teme, otkad to Holivud i istinski politički protest idu zajedno?

Norman Majler u svom eseju Beli crnac hipstere karakteriše kao „moderne egzistencijaliste, razvedene od društva i na putovanju samospoznaje“. Po toj definiciji, oni beže od kiča savremenog društva i distanciraju se od mozgova ispranih popularnom kulturom

Mnogo, mnogo nama bliže vremenski, neupućene u njegovu politiku i njegov običaj da govori odećom, početkom godine šokirao nas je kanadski premijer Džastin Trido kada se na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, saboru političkih i ekonomskih moćnika sveta, pojavio u ljubičastim čarapama sa žutim patkicama. Kanadski premijer već se svetu predstavljao sa dve različite čarape u drečavim bojama, a ostaće upamćeno da je gostujući u jednoj televizijskoj emisiji klasično odelo kombinovao sa čarapama sa likom Čubake iz legendarnog serijala Ratovi zvezda. Ali šta nam svim tim „ludorijama“ poručuje Trido? Da je nekonvencionalan, alternativan, sklon političkim kompromisima i toleranciji i, nadasve, da je tip koga zanimaju i „ovozemaljske“ stvari. Da li biste sledili njegov stilski izbor? Možda ne. Da li biste, da ste Kanađanin, glasali za njega?

Mislite da je slučajno što je prvi američki predsednik Džordž Vašington na svojoj inauguraciji 1789. godine nosio tamnosmeđe odelo? Boja koju je „otac nacije“ izabrao bila je nijansa srednje klase, a Vašington joj je time poručivao – ja sam jedan od vas

Sasvim pogrešno bilo bi na ovom mestu zaključiti da jedino važne i/ili poznate ličnosti izborom odeće šalju svoje političke poruke. Primera koji dokazuju suprotno je mnogo. U našoj svakodnevici i prošlosti. Jedan od stilski i politički najživopisnijih jeste onaj nastao u zlatnoj eri svinga tridesetih godina. Mladi Afroamerikanci u Njujorku tada su svoj politički identitet i pobunu protiv dominantne bele populacije izražavali predimenzioniranim sakoima i širokim pantalonama drečavih boja. Vrisak kanarinac-žutih pantalona ili sakoa boje limete bio je, verovali ili ne, bolniji prst u oko većinski rasistički nastrojenoj Americi nego svi verbalno izraženi stavovi. Bio je to bunt u ime dalekih predaka – nekada robova diljem zemlje. Sa nemerljivo većom težinom nego što danas ima takozvana rep kultura, u čijoj stilskoj prepoznatljivosti mnogo veću ulogu igra odnos prema seksu, drogama i novcu.

Slično se može reći i za „modernu“ verziju pank stila. Nastala kao rezultat saradnje kreatorke Vivijen Vestvud i osnivača Sex Pistolsa Malkolma Maklarena, koji su kroz pank odeću oblikovali svojevrsnu kritiku zaparložene, konzervativne i ekonomski posrnule Britanije sedamdesetih godina prošlog veka, pank modna ideologija, u detaljima ili u stilu, danas je samo flert sa ovim vrednostima, često isključivo modni ukras onima koji za istinski bunt nemaju ni kredibiliteta ni… (pip).

Ako ste do sada zaključili da su u pogledu političkih poruka koje šalje naš stilski izbor, po skromnom mišljenju autora ovog teksta, stvari nekad izgledale mnogo jasnije, u pravu ste. Linija + boja + detalj – i, nekada, zaista nije bilo teško dešifrovati politički stav pojedinca. Da li je to uopšte moguće danas kada je demokratizacija mode obukla čitavu planetu u džins i tzv. street style konfekciju? Kako iščitavati ideologiju tipa koji nosi vijetnamku, taj autentični komad antiratnog pokreta koji je pomalo cinično ali suštinski idealno korespondirao sa činjenicom da su u istoj odeći ginuli Niksonovi mladići na Indokineskom poluostrvu? Može biti da je reč i o potomku nekog iz generacije dece cveća. Ili momku koji je jednostavno shvatio da ništa bolje ne štiti od košave od bezvremenog modela M65, čije verzije sada postoje u skoro svakoj drugoj radnji. Kako tumačiti čitavu armiju muškaraca uniformisanih u čino pantalone, džempere i košuljice svih mogućih nijansi ili dame tzv. looka „skinuto s lutke“ (setite se samo čupavih papuča od prošlog leta uz obaveznu LV torbu)? Ali zar i to što tu ne piše ništa (osim natpisa na majici, koji često i ne razumeju) nije prilično glasna poruka? Možda i najglasnija – ja stav nemam, ni stilski, ni uzročno-posledično politički!

Da. Stvari su se na polju iščitavanja političkih ideologija na osnovu modnih izbora malo razvodnile. Da ne kažemo blurovale. Ali ni to nije bez poruke. Blurovalo se i uverenje pojedinca da izražavanjem svog političkog stava može doprineti političkim tokovima, a kamoli promenama.

Na ovom mestu valjalo bi se prisetiti Normana Majlera koji u svom eseju Beli crnac hipstere karakteriše kao „moderne egzistencijaliste, razvedene od društva i na putovanju samospoznaje“. Po toj definiciji, oni beže od kiča savremenog društva i distanciraju se od mozgova ispranih popularnom kulturom. Ali kako sada stvari stoje sa tim „plemenom“? Da, oni hrabro kombinuju nespojive komade, brižljivi su prema kosi i bradi, ali su i veoma „pažljivi“, da ne kažemo isprani, sa svojim Instagram profilima, vrlo mejnstrim gledaju Vesa Andersona i Džima Džarmuša, čitaju Murakamija… Sve to trebalo bi da ukazuje na to da su im bliske ideje savremene levice, ali sve ovo – čitav taj trud da se po svaku cenu bude drugačiji – ne deluje baš levičarski iskreno. Kako to obično biva kad obrnuta psihologija radi umesto nas, postajemo deo amorfne mase, pa, bar u lokalnoj izvedbi, ovi „samospoznajući egzistencijalisti“ mnogo više deluju kao dobrostojeći, dokoni gradski blejači nego kao politički odmetnici.

Le Sape: fenomenalna supkultura afričkih dendija

Ali nije sve izgubljeno. Naprotiv. Čak i u masovnoj ujednačenosti mape ipak postoje.

Primer 1
– Kargo pantalone i dukserica s kapuljačom? Sasvim je moguće zaključiti da većinski „kargisti“ pripadaju opoziciono nastrojenoj struji, ali sa nešto manje liberalnog stava od plemena koje se danas kolokvijalno naziva novim hipsterima.

Primer 2
– Tesna majica ili košulja, tesne cipele i još tesnije farmerke ili pantalone? Moj glas ide onima koji su na vlasti, ko god da su oni.

Primer 3
– Korporacijski tipovi u groteskno uskim odelima za koja se, po svoj prilici, oblače kašikom za cipele i dame zvane SSS (shtikla, suknja, sako). Čak i oni u kežual varijanti (firmirani od patika do duksa i teniskog reketa) potrudiće se da vam dokažu da je liberalni kapitalizam najbolji od svih svetova za koje znamo.

Primer 4
– Crne kargo pantalone, duboke Dr. Martens čizme i crna Fred Perry polo majica, na primer… Radikalno – desničarski. Jasno i glasno.

U jednom od tekstova za Movem Fashion Magazin, divni, modno i inače osvešćeni kolega Ashok Murty otkriva sebe otkrivajući tuce tamnoplavih sakoa u svom ormaru. U mom prebrajam tri tzv. bajkerke (a sve nešto mislim da mi je potrebna još jedna). Ostalo je prilično mejnstrim. Ali ima tu i jedna krava bunda i užaaaasno špicaste kaubojke koje su izdržale više trendovskih talasa, a koje nosim samo kad sam baš, baš svoja, odnosno kada sam „nekonvencionalna, alternativna, sklona kompromisima i toleranciji“.

Ashok Murty: Ja sam Ashok 100%

Kanadski premijer već se svetu predstavljao sa dve različite čarape u drečavim bojama, a ostaće upamćeno da je gostujući u jednoj televizijskoj emisiji klasično odelo kombinovao sa čarapama sa likom Čubake iz legendarnog serijala Ratovi zvezda

Ukratko, ja glasam za žute patke (bez lokalnih primesa u značenju).

Ako me pitate za druge, u svetu koji sve više naginje onom „može da bude ali ne mora da znači“, odajem priznanje svakoj hrabrosti da se stav iskaže. Kroz modne izbore ili bilo koje druge. Dok to nije na štetu drugih. A moda to nikada nije. To su ljudi koji je nose, to jest njihove ideologije. U mikro i makro razmerama.

The post Koju ste političku opciju obukli danas? appeared first on 42 magazin.

Foto: @belgradetypography

Većina nas i naših sugrađana, dok užurbano prolazi kroz gradsku dževu, ne uspeva da primeti sveprisutnu tipografiju – ona je na radnjama, ona je na poslovnim zgradama, ulicama, šahtovima i muzejima. Ali ona je važna i ona je tu – oblikuje identitet mesta u kom živimo. Ako je dobra i dobro usklađena s porukom koju prenosi, izaziva emotivnu reakciju. Ako je dobra, upadljiva je, pamtljiva i utiče na našu svakodnevicu.

Tipografija predstavlja istoriju grada, ona boji prostor, reflektuje promenljiv lifestyle i dozvoljava nam da analiziramo prostor

Geometrijska pisma karakteristična za londonske železnice ili ona u Art Nouveau stilu pariskih ulica prepoznatljiva su koliko i sami  gradovi. London je čuven po svom tranzitnom sistemu, a karakterističan font koji se upotrebljava za železničke oznake  – Johnston Sans – dizajnirao je Edward Johnston i koristi se od 1913. Njegov student Eric Gill kasnije je kreirao još jednu verziju ovog fonta i nazvao ga Gill Sans, i on se, takođe, koristi podosta u Engleskoj – kako za markiranje vozova tako i za Penguin knjige.

Originalni crtež dizajna pisma za londonske železnice ©Londonski Transportni Muzej

Građani Stokholma su pre nekoliko godina, na primer, kreirali svoj zvanični font – Stochkolm Type. On se danas višestruko primenjuje – od muzeja, preko uličnih znakova, zvaničnog gradskog sajta, pa do festivala i festivalskih brošura. Njujork je pak poznat po fontovima Gotham i Helvetica.

Tipografija predstavlja istoriju grada, ona boji jedno mesto, reflektuje promenljiv lifestyle i dozvoljava nam da analiziramo prostor, da pretpostavimo u kakav objekat ulazimo, tj. kog je on stila ili sadržaja, pre nego što se odlučimo da zapravo zakoračimo unutra.

Iako je pre 12 godina Tipometar u saradnji sa Sekretarijatom za kulturu Skupštine grada Beograda pokrenuo projekat kojim je dostupnim za besplatno korišćenje učinio desetak fontova ćiriličnog pisma – nisu inspirisali grad da neki od njih zvanično usvoji. Tako da ni danas Beograd nema svoj font, ali definitivno ima nešto drugo, a karakteristično – haotičnost.

Font Nioki – jedan od besplatnih, a koje možete preuzeti sa sajta Tipometar.org; dizajn: Marianna Orsho

Poput gradske arhitekture, koja više podseća na tetris nego na bilo kakav urbanistički smislen plan, takva mu je i tipografija – stilski raznovrsna.

Gradski tipografski giganti

Naziv lista Politika, koji je i ispisan na zgradi u Masarikovoj gde se redakcija nalazi, definitivno je jedan od simbola grada.

Politikina slova, inspirisana secesijom, zaštićena su i patentirana u obliku zvaničnog fonta tek 2006, a što je 102 godine nakon što su se prvi put pojavila na naslovnoj stranici novina. Zato ste, tokom godina, ispisane u ovom fontu mogli da vidite mnoge nazive menjačnica, pekara i barova. Danas to više nije dozvoljeno jer je font zakonom zaštićen kao intelektualna svojina.

Jugoslovenske robne kuće Beteks i Jugoeksport u svojim italik formama znamo i prepoznajemo svi, čak i oni rođeni nakon raspada velike države.

Robna kuća Beteks i dalje postoji na Banovom brdu, lepa je, nedavno renovirana i modernizovana. Ispise u ovom pismu možete videti svuda po gradu, a nama je omiljen izlog Beteks plus u Nušićevoj, preko puta pošte.

Uvozno-izvozna kompanija Jugoeksport osnovana je 1953, a njen logotip krasio je zgradu u Kolarčevoj sve do 2016. godine, kada je ona prodata srpskom kralju mesa – Petru Matijeviću i trenutno se adaptira u hotel.

Iako Beograd nema svoj zvanični font, definitivno ima nešto karakteristično – haotičnost

Crveni ispis Zvezda na ulazu u bioskop još jedno je mesto pored kog ćemo zastati. Ovaj bioskop jedan je od prvih na Balkanu (otvoren  1911), a od 50ih pripadao je preduzeću Beograd film. Tokom masovne privatizacije koja se desila od 2005. „pazario“ ga je ispod cene Nikola Živanović, biznismen i tadašnji savetnik guvernera NBS Mlađana Dinkića, i to pod uslovom da ga u naredne dve godine otvori za javnost. Međutim, to se nije dogodilo, a Živanović je uhapšen zbog malverzacija tokom privatizacija i osuđen na zatvorsku kaznu.

Bioskop je stavljen pod hipoteku sve do 2014. godine kada je grupa aktivista iz Pokreta za okupaciju bioskopa upala unutra, izborila se za njega, dovela ga u red i od tada – redovno pušta jako dobre filmove. Kako su bioskop oživeli, ali i ostavili u prvobitnom obliku, tako su i font koji koriste na plakatima ili web objavama prilagodili onom #iconic ispisu s ulaza u zgradu.

Redizajn – novo ruho grada

Poslednjih godina radi se na redizajniranju svega i svačega po gradu. Čak je i gradski sajt dobio svoje novo ruho u, naravno, plavoj, beloj i crvenoj boji.

RTS Sans, koji je pre nekoliko godina usvojen kao najuspešnije idejno rešenje ćiriličkog sanserifnog fonta, koristi se za sve ispise programa RTS-a. Prođite pored Radio Beograda u Svetogorskoj ulici, pogledajte izloge, čekirajte font i javite utiske!

RTS Sans

Vizuelni identitet ovoga grada oblikovali su umnogome i posteri Slavimira Stojanovića koje je radio za predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta. On je popularizovao modernije forme u dizajnu pozorišnih plakata kod nas. Minimalizam, sanserifni fontovi, žive boje i – jaka, upečatljiva poruka.

Hroničari savremene tipografije

Međutim, nisu samo velike ustanove i preduzeća tipografske stanice na ovoj našoj turi. Beograd je, pre svega, grad grafita, tegova, žvrlja i poruka. Zatim natpisa samostalnih preduzetnika, dizajnera naturščika i samoukih tipografa.

Srećom, na društvenim mrežama postoje profili – hroničari beogradske tipografije, i navode nas da obratimo pažnju na baš ovakve ispise. Jer svi oni na gomili jesu ovaj, naš, grad.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Čak iako ne znate razliku između serifnog ili sanserifnog fonta, sigurni smo da biste prepoznali onaj Beogradski – sačinjen je od mnoštva slova, boja, oblika. On je moderan i u isto vreme retro. Moj, tvoj, njen, njegov, osmislili smo ga svi zajedno, svako svojom crticom, znakom ili beleškom na zgradama, klupama, ulaznim vratima ili sandučićima. On je možda ružan i neuredan, ali prkosi pravilima, jedinstven je.

Totalni tipografski pank.

The post Beogradski tipografski pank appeared first on 42 magazin.