Ima tome godina, više se i ne sećam povoda, kada mi je jedan prijatelj, ljubitelj džeza, poklonio reprodukciju slike Žan-Mišela Baskijata na kojoj se ovaj oprašta od jednog od svojih idola, neprevaziđenog saksofoniste Čarlija Parkera. Ako se to, zapravo, uopšte može nazvati slikom. Pre će biti da je reč o odocneloj čitulji iz 1982, na kojoj nema nijednog crteža izuzev grubo sklepane krune i krsta i nezgrapno ispisanih slova „Stanhope hotel, 2. april 1955. godine“. Nikada nisam dokučio otkud ovaj datum, s obzirom na to da je Parker zaista umro te godine u tom njujorškom hotelu na Petoj aveniji, u apartmanu svoje prijateljice Panonike Kenigsvarter, u 34. godini, ali 12. marta. Zašto pominjem to, osim zbog činjenice da nikada nisam video ekspersivniju čitulju? Odgovor je prilično jednostavan – zato što su obojica bili fatalni spoj genijalnih poeta ulice i geta, eksplozivnog talenta i gneva, žrtve univerzalnog principa slave i neizbežne poročnosti, koja je neminovno došla po svoje. S tom razlikom da je Baskijat sagoreo u svojoj 27. godini, ali su obojica u svojim kratkim životima učinili dovoljno da postanu besmrtni.

Već dovoljno bogat, Baskijat se šetao u Armanijevim odelima umrljanim slikarskim bojama iz čijih su džepova virili svežnjevi dolara, svedočila je Madona, s kojom je bio u kratkoj i burnoj vezi. Bio je apsolutni simbol njujorške art scene osamdesetih

Šest decenija od Baskijatovog rođenja dobar je povod da se prisetimo da je i pored neverovatne slave koju je stekao još za života, bio često omalovažavan, a nakon smrti usiljeno i neprilično veličan upravo od onih koji su ga osporavali. Tako je Herbertu Šolu, njegovom kolekcionaru, odbijen zahtev da radovi Žan-Mišela budu deo postavke u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, uz prilično uvredljivo objašnjenje – „bez ulične umetnosti“. Iz tog ugla posmatrano, bilo bi zanimljivo videti šta bi Baskijat rekao na činjenicu da ga danas svrstavaju među najznačajnije neoekspresioniste. Verovatno bi se kiselo osmehnuo, kao što je to često činio u neprijatnim situacijama, okrenuo se i u nekoliko poteza od najbližeg njujorškog zida napravio nesputanu i divlju sliku na kojoj se obračunava sa licemerjem današnjeg sveta.

Iako sa zavidnim poznavanjem istorije umetnosti, Baskijat je autentični produkt njujorških ulica, beskućnik i milioner, vrisak i bes obespravljenih Afroamerikanaca, ekscentrični i harizmatični izdanak vudu nasleđa, imajući u vidu njegovu kreolsku krv od oca Haićanina i majke Portorikanke. Ili bi možda kao Endi Vorhol, s kojim se intenzivno družio i radio, želeo da postane živa pop ikona…

Andy Warhol: autentično neautentični umetnik

Anegdota kaže da ga je Vorhol čekao nekoliko sati u jednom njujorškom restoranu gde je trebalo zajedno da ručaju. Kada se već vidno iznervirani mesija pop arta spremao da krene, Baskijat se pojavio sa ogromnim platnom na kome je naslikao portrete njih dvojice. Njihova saradnja pomogla je Baskijatovom vrtoglavom rastu popularnosti, ali i Vorholovom poslu. Nije to bilo bezuslovno prijateljstvo, ali je mladi umetnik svakako u starijem kolegi video očinsku figuru koja mu je nedostajala još od tinejdžerskih dana.

Otvoreno i bez zazora, na svojim platnima obračunavao se s rasizmom, segregacijom, Vijetnamskim ratom, pohlepom bogatih i narastajućim socijalnim razlikama. Crtao je neprekidno i crtao je svuda. Na drvenim vratima, starim frižiderima, praktično na svemu što bi mu palo pod ruku

U svakom slučaju, Njujork sedamdesetih godina, kada je Baskijat kao tinejdžer odlučio da napusti nasilnog oca i prepusti se beskućništvu i lutanju, bio je idealan mizanscen za njegov temperament i senzibilitet. Paralelno s danima najvećeg nasilja, koje je tako maestralno ovekovečio Martin Skorseze u Taksisti, bujao je jedan sasvim drugi svet. U CBGB-iju i klubu Mudd The Ramones i Peti Smit ispisivali su prve stranice panka, Tom Verlejn i The Television pretili su da oduvaju sa scene orkestrirani i okoštali simfo-rok, hip-hop je provirivao i nosio nepatvoreni ritam života. Istovremeno, Baskijat je baš u to vreme s prijateljem Al Dijazom počeo da ostavlja poruke po uštogljenom Menhetnu pod pseudonimom SAMO (same old shit).

Bile su to socijalne i političke parole, ali su se mogli čitati i kao fragmenti nadrealističke poezije. Iz današnje perspektive gledano, čini se da se oko mladog umetnika isuviše brzo rađao mit. U samo nekoliko godina od gradskih parkova stigao je do naslovne strane New York Times. Jedan od njegovih prvih kupaca bila je legendarna pevačica grupe Blondie Debi Hari, koja je za 200 dolara kupila sliku Cadillac Moon. Treba li uopšte govoriti da danas vredi desetine miliona dolara. Redovna mušterija i veliki ljubitelj njegovog rada bio je Dejvid Bouvi. Već dovoljno bogat, Baskijat se šetao u Armanijevim odelima umrljanim slikarskim bojama iz čijih su džepova virili svežnjevi dolara, svedočila je Madona, s kojom je bio u kratkoj i burnoj vezi. Bio je apsolutni simbol njujorške art scene tog vremena. A to, složićemo se, nije bilo nimalo lako pored već pobrojanih imena. Uostalom, o njemu je snimljeno nekoliko filmova, ali je do današnjih dana najuverljiviji ostao dokumentarac iz 1996. Baskijat, koji je režirao slikar Džulijan Šnabel sa sjajnim ostvarenjima Džefrija Rajta u naslovnoj ulozi i Dejvida Bouvija, koji je igrao Endija Vorhola.

U vremenu kada se samo minimalizam smatrao umetnošću, Baskijat se okrenuo grubim figurama i sopstvenim herojima slikajući boksere Muhameda Alija i Šugar Reja Robinosona, džez muzičare Majlsa Dejvisa i Luja Armstronga, ali i biblijske likove poput Samsona. Njegov jedinstveni narativ i primitivni elementi rezultirali su magijskom simbiozom. Možete to nazvati i besmislenom improvizacijom nesvesnog, ali se niko nije usudio da ospori sirovu snagu Baskijatovog izraza. Uostalom, u jednom od intervjua, ljut zbog rasnih predrasuda i u umetničkim krugovima, kazao je da je 80 odsto njegovih slika nastalo iz čistog besa. Otvoreno i bez zazora, na svojim platnima obračunavao se s rasizmom, segregacijom, Vijetnamskim ratom, pohlepom bogatih i narastajućim socijalnim razlikama. Crtao je neprekidno i crtao je svuda. Na drvenim vratima, starim frižiderima, praktično na svemu što bi mu palo pod ruku. Na pitanje zašto su ljudi na njegovim radovima toliko kruti, govorio je da je to zbog toga što odveć nemaju rafinman.

Iako sa zavidnim poznavanjem istorije umetnosti, Baskijat je autentični produkt njujorških ulica, beskućnik i milioner, vrisak i bes obespravljenih Afroamerikanaca, ekscentrični i harizmatični izdanak vudu nasleđa, imajući u vidu njegovu kreolsku krv od oca Haićanina i majke Portorikanke

Untitled (Bez naslova) iz 1982.

Crni Pikaso, kako ga je krstila likovna kritika zbog stilskih sličnosti, ali i meteorskog uspona, ostavio je iza sebe više od 1.000 slika i 2.000 crteža, a na jednoj aukciji 2017. godine njegovo bezimeno platno Untitled (Bez naslova) iz 1982. prodato je za 110,5 miliona dolara, što je najveća suma isplaćena ikada za delo jednog američkog umetnika.

Pablo Picasso – slikar, skulptor, keramičar i POP ikona!

Čarli Parker i Žan-Mišel Baskijat imaju još jednu zajedničku stvar. Otišli su s ovog sveta mirno, ne praveći galamu, umorni od života. Lekar koji je konstatovao Parkerovu smrt procenio je da je telo staro između 55 i 60 godina iako je imao samo 34. Baskijat je uoči smrti avgusta 1988. jednostavno odbacio svoja platna i četke, otuđen i dalek od sve te vreve i slave koju je tako brzo stekao i izgustirao. Obojica verovatno nesvesni uticaja koji su ostavili, a koji se neće sagledavati u samo jednoj generaciji.

The post Šest decenija od rođenja Žan-Mišela Baskijata: Mračne ulice crnog Pikasa appeared first on 42 magazin.

Nije to bilo tako davno – tražio sam stan za iznajmljivanje, kada mi je jedna od onih vlasnica mnogobrojnih i, razume se, pošteno stečenih nekretnina kao policijski islednik u nizu besmislenih pitanja postavila i ono neizbežno: „Da li pušite?“ „Naravno“, odgovorio sam. Nakon nekoliko trenutaka tišine i njenog prezrivog pogleda, procedila je: „U redu, ali samo na terasi.“ „Nema problema“, rekao sam znajući da nema šanse da se pridržavan ove jedanaeste „božje zapovesti“ (ne puši – cigarete ubijaju), duboko svestan da će prilikom prvog obilaska stana njuškati kao pas tragač nameran da ne ispusti lovinu, tu nadomak čeljusti. Nije me bilo briga šta će se desiti kada „dresirana“ bude došla u inspekciju. I ja sam prezirao nju, na više načina i još više nivoa. I to nije imalo veze sa cigaretama. Baš kao što ni njena zabrinutost nije imala nikakve veze s mojim zdravljem.

Kako se preko noći desilo da nas nateraju da se zaboravimo nevine grehe iz detinjstva kada smo kradom, kopirajući svet odraslih, palili prvu cigaretu i s onom blagom vrtoglavicom još brže je gasili, a njen ukus ubijali žvakaćim gumama isto tako umotanim u celofan koji je ličio na cigaretu…

Naravno da bi na ovom mestu, uprkos sasvim drugačijim motivima moje stanodavke, bilo besmisleno osporavati naučno dokazanu štetnost pušenja, poricati sve te pažljivo izvedene proseke godina koliko pušači žive kraće zbog poroka koji je njihov sopstveni izbor. I upravo o tome je reč. Brižljivo uzgajanu mantru o zdravom životu, koju su nam tako totalitarno skrojile neke druge „organske“ industrije i ideolozi zdravog tela i duha, niko se ne usuđuje da stavi pod upit ili da ne daj bože javno ospori. Zdrav život nije postao čak ni ideologija, on je postao zapovest izgovorena imperativnim tonom, nova realnost koja odiše čistom autoritarnošću. Novo doba nas želi mlade, zdrave, neporočne kako bi nam do naših srednjih godina onako korporativno iscedilo i poslednji nagoveštaj želje da se suprotstavimo. I onda nas odbacilo kao zgužvani, dogoreli opušak. I ništa tu neće pomoći argumentacija da su cigarete igrale izuzetnu ulogu u formiranju identiteta čitavih grupacija, nacija, jedinki. Još manje će se računati ako u nekom kavzifilozofskom naklapanju ponudite tezu da nema ničeg nezdravijeg od života samog, posebno u njegovoj neokolonijalnoj verziji, ili ne daj bože izgovorite da ne postoji gluplja ideja od one da umrete zdravi. I zaista, hoće li ljudi prestati da umiru ako stane duvanska industrija? I da li vas to što u životu niste povukli dim čini manje izglednim kandidatom za naprasnu smrt?

Religija i internet: Četovanje s Bogom

Možda i najbolje zapažanje o ovom fenomenu novog doba iznela je Hana Arent, filozof i politički teoretičar, koja je jednom prilikom primetila kako joj pušači zbijeni u redove ispred objekata u kojima su prokazani liče na Jevreje u vreme Holokausta koji mirno, u kolonama ulaze u stočne vagone koji će ih odvesti u gasne komore. I zaista, ako pođete u gotovo bilo koji kutak zapadanog sveta, videćete da pušače odvajaju u karantine i da im je komunikacija sa ostatkom sveta dozvoljena tek kad napuste kontaminirani prostor, naravno, po pravilima onih koji su skrojili novu normalnost i uz obaveznu dozu prezira ili bar čuđenja.

Brižljivo uzgajanu mantru o zdravom životu, koju su nam tako totalitarno skrojile neke druge „organske“ industrije i ideolozi zdravog tela i duha, niko se ne usuđuje da stavi pod upit ili da ne daj bože javno ospori

Ono što bismo krajnje kolokvijalno ili po današnjim standardima bezobzirno nazvali kulturom pušenja definitivno jeste na umoru. Sasvim je smisleno zapitati se kako se preko noći desilo da nas nateraju da zaboravimo nevine grehe iz detinjstva kada smo kradom, kopirajući svet odraslih, palili prvu cigaretu i s onom blagom vrtoglavicom još brže je gasili, a njen ukus ubijali žvakaćim gumama isto tako umotanim u celofan koji je ličio na cigaretu, kako su nas prinudili da se odreknemo tog makar i izmaštanog osećaja da smo slobodni da biramo život po sopstvenim ukusima. Posebno ako znamo da su cigarete donele osećaj da svako može osetiti dah posebnosti dok među prstima valja savršeno umotani dinamit koji je na prelazu vekova bio privilegija visoke klase sa kubanskim cigarama ili najkvalitetnijim duvanima za lule. I da se razumemo, to nikakve veze nije imalo sa zavisnošću.

Da li možete zamisliti kako flastere za odvikavanje nose Hemingvej ili Pikaso, koji je tvrdio da mu za život nije potrebno ništa više od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta? Da li bi vam Hamfri Bogart bio toliko privlačan sa žvakom u ustima umesto sa cigaretom, a Džejms Din oličenje pobunjene mladosti, možda i bez razloga, bez cigarete među prstima

Veliki ratovi doneli su i neslućenu ekspanziju konzumiranja cigareta kod muškaraca. Sledovanja vojnicima dostavljana u rovove činila su, kako je to video Andrić, da „ljudi, kad god su to mogli, udišu taj modrikast dim koji gilica oči i grlo, i omogućuje čoveku da pusti suzu bez plača, da udahne duboko i izdahne vazduh, a da se to ne zove uzdah“. Možda i poslednji put.

S druge strane, pušenje je bilo deo poetike umetnika. Da li zaista možete zamisliti kako flastere za odvikavanje nose Hemingvej ili Pikaso, koji je tvrdio da mu za život nije potrebno ništa više od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta. Ili još bolje, zapitajte se da li bi vam Hamfri Bogart bio toliko privlačan sa žvakom u ustima umesto sa cigaretom, a Džejms Din oličenje pobunjene mladosti, možda i bez razloga, bez cigarete među prstima.

Kod žena je cigareta savršeno korespondirala s dolazećom erom ravnopravnosti, slobode, emancipacije i oslobođene seksualnosti, iritirajući puritance onoliko zabrinute za moral. Cigareta u ustima žene bila je rukavica u lice onima koji su u tome frojdovski videli falusni simbol. Da li danas bilo ko priča o kurvarluku Koko Šanel ili Odri Hepbern zbog njihovih cigareta i muštikli?

Opet, kod žena je cigareta savršeno korespondirala s dolazećom erom ravnopravnosti, slobode, emancipacije i oslobođene seksualnosti, iritirajući puritance onoliko zabrinute za moral. Cigareta u ustima žene bila je rukavica u lice onima koji su u tome frojdovski videli falusni simbol. Uostalom, da li danas bilo ko priča o kurvarluku Koko Šanel ili Odri Hepbern zbog njihovih cigareta i muštikli ili ih pamte kao pop ikone, osobe koje su odašiljale glamur, smelost i koje su na koncu redefinisale položaj žena u društvu.

Koliko danas traje brak?

Sve u svemu, čini se, pomalo olako bagatelisala se činjenica da je cigareta za čitave generacije predstavljala simbol ako ne baš slobode, onda u svakom slučaju nepristajanja. Tako su Francuzi od toga da je pušenje nacionalnih cigareta kao što su Gauloises i Gitanes, koji su tokom Drugog svetskog rata bili čin patriotizma i kontramera Hitlerovoj antiduvanskoj kampanji, stigli dotle da početkom ovog veka raspravljaju o potpunoj zabrani ovih simbola nacionalnog identiteta.

Cigareta se pali za pobunu koja nam zaverenički šapuće da na kraju teškog dana imamo pravo na trunku samodestrukcije

Ništa bolje se prema pušačima ne odnose ni Britanci, čiji je parlament u ozbiljno razmatranje uzeo mogućnost da se svima koji su rođeni posle 2000. doživotno zabrani pušenje. Zvuči kao aparthejd? Ne dozvoliti pravo na slobodan izbor, makar on bio i neodgovoran. A da apsurd bude potpun, tu meru planiraju da uvedu isti oni poslanici u čijim su toaletima i na čijim su lavaboima u tom istom parlamentu pronađeni tragovi droge. Nekoliko poslanika engleskog parlamenta priznalo je da je u mladosti koristilo drogu, a aktuelni premijer Boris Džonson da je „povlačio crte“. Ili šta reći na činjenicu da je tim nemačkih stručnjaka u četrdeset jednom od četrdeset šest toaleta Evropskog parlamenta 2005. pronašao tragove kokaina. Završilo se demantijem poslanika, bez ikakve istrage. Taj i takav establišment uzeo je sebi za pravo da pušenje proglasi modernom leprom, a pušačima o vrat okači zvono gubavaca od kojih se pristojan svet ima sklanjati.

I zaista, hoće li ljudi prestati da umiru ako stane duvanska industrija? I da li vas to što u životu niste povukli dim čini manje izglednim kandidatom za naprasnu smrt?

I tako, na mnoge smo kompromise pristali, mnoga poniženja progutali gledajući kako nam „najbolji od svih svetova“ preko noći kroji gramzivi korporativni ološ, prekaljeni borci za sopstvene pozadine, ubeđujući nas usput da je samo smrt u multinacionalki dostojna življenja. Izdresirali su nas da je svaka individualnost pogubna po timski duh, usadili refleks Pavlovljevih pasa koji bale kad gazda zvekne praznim tanjirom o pod. Svarili smo i činjenicu da je seksualna orijentacija koja je, razume se, stvar slobodnog izbora izjednačena sa zanimanjem i moćnim poslovnim lobijima. Pristali smo na političku korektnost nazivajući ih koalicionim snagama kako bismo prikrili činjenicu da su bezočno kao Huni, Goti, Vizigoti, naočigled čitavog sveta pljačkali, ubijali i razarali drevne civilizacije. A oni bi o cigaretama.

I to što bi oni o tome nije nimalo slučajno. Stalo im je do našeg zdravlja koliko i mojoj stanodavki, inače nas ne bi pripremali da budemo jeftina radna snaga, poslušna i zamenljiva. I zato zapaljenu cigaretu doživljavaju kao akt pobune, mali predah u kome smo sami sa svojim mislima, tren u kome povlačeći dugački dim žickamo sekunde kako bismo pronašli odgovor na pitanja koja su nam nametnuli, a koja se kose s normalnošću. Zato je cigareta diverzija, štapin podmetnut u temelje sveta koji su skrojili po sopstvenoj meri.

Zdrav život nije postao čak ni ideologija, on je zapovest izgovorena imperativnim tonom, nova realnost koja odiše čistom autoritarnošću. Novo doba nas želi mlade, zdrave, neporočne kako bi nam do naših srednjih godina onako korporativno iscedilo i poslednji nagoveštaj želje da se suprotstavimo. I onda nas odbacilo kao zgužvani, dogoreli opušak

Naposletku, jedno istraživanje Univerziteta u Bristolu pokazalo je da je 70 odsto ispitanika samo na osnovu fotografija prepoznalo pušače, a skoro jednoglasno nepušače označili kao poželjne partnere i seksualno privlačnije. Dakle, rezultati totalitarne propagande više su nego očiti. Ako je za utehu, cigareta je još donekle prihvatljiva na filmu i češće u modnoj industriji. Sasvim je moguće da zvezde poput Marlona Branda, Džonija Depa, Rite Hejvort, Džona Travolte ili Kejt Mos ne bi bile ono što jesu da nije bilo cigareta. Ali to možda i čitavu stvar čini većom od života.

Marlon Brando: Životna pravila holivudskog ekscentrika

I zato, ne preporučujem, samo kažem onako usput – puši se iz zadovoljstva, protiv njihovog sveta „najboljeg od svih“, za neuzvraćenu ljubav, za prijatelja na drugom kraju sveta. Cigareta se pali pre i posle seksa kao drhtavo iščekivanje i najlepši ritual, ona je onaj vojnikov minut za dva dima pre odsudnog juriša, poslednja želja osuđenika na smrt. Na koncu, pali se za pobunu koja nam zaverenički šapuće da na kraju teškog dana imamo pravo na trunku samodestrukcije.

The post Cigareta – dinamit u temeljima njihovog sveta appeared first on 42 magazin.

U predgovoru romana Slika Dorijana Greja Oskar Vajld piše svojevrsni manifest umetnosti i, između ostalog, kaže: „Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja prosvećeni su. Za njih ima nade.“

Pablo Picasso – Guernica

Da li vam je poznat sledeći osećaj: stojite na primer u muzeju pred nekom slikom, recimo, u Madridu pred Pikasovom Guernicom, koja je visoka 3,5 i široka 7,8 metara, i gledate najveću kritiku nemilosrdnog razaranja koje donosi rat. Posmatrate iskrivljenog bika, patrona španske kulture, koji cvili nad rušenjem i nedužnim civilima koji su stradali u građanskom ratu i osetite – nešto. Osetite da ste skamenjeni. Zatim hoćete da se pomaknete, ali stopala su se ulila u pod. Onda je tu i crnilo, blaga nesvestica, nestaje sve osim te slike i vas. Doživljavate iznutra poplavu koja hoće da izađe. Mora da izađe. U vama implodira lepota i želi napolje. Iz vas izlaze najrazličitiji trzaji osećanja: drhtavica, graške znoja, oči vam postaju velike. Možda i teško dišete. I dalje ne možete da se pomerite jer strahovito je veliko to što gledate. Pomeriti se značilo bi blasfemiju.

Kada, konačno, nakon svih mikrosenzacija uspete da izađete, vi ste zauvek promenjeni.

Michelangelo – Pieta

… Onda je tu i crnilo, blaga nesvestica, nestaje sve osim te slike i vas. Doživljavate iznutra poplavu koja hoće da izađe. Mora da izađe. U vama implodira lepota i želi napolje. Iz vas izlaze najrazličitiji trzaji osećanja: drhtavica, graške znoja, oči vam postaju velike…

Ako ste nekad osetili tako nešto, pred Guernicom, ili vas je tako raznela Mikelanđelova Pietà, ili Šumanovićeva Vojvodina, ili bilo šta, moguće je da ste bili žrtva Stendalovog sindroma. Stendalov sindrom je svojevrsni estetski šok, nazvan još i firentinski sindrom, i registruje se kao psihosomatski poremećaj koji najčešće doživljavaju turisti izloženi muzejskim postavkama i remek-delima svekolike svetske umetnosti.

Stendhal

Sindrom najčešće prate fizički i somatski osećaji kao što su nesvestica, vrtoglavica, ubrzan rad srca, a zabeležene su i zaoštrene posledice zbunjenosti u vidu halucinacija. Ko je ciljna grupa? Nema preciznog podatka, ali su sigurno podložniji labilniji, hipersenzitivni pojedinci i oni koje i inače umetnost dotiče. Kao što naziv upućuje, sindrom je naziv dobio po francuskom autoru Stendalu, koji je svoju impresiju pred crkvom Santa Maria del Fiore i opisao:

Prekjuče, kad sam se spuštao s Apenina i približavao Firenci, srce mi je snažno lupalo. Kakva detinjarija! Najzad, na jednoj okuci, pred očima mi je pukla ravnica i ugledao sam izdaleka, kao tamnu masu, crkvu Santa Maria del Fiore i njenu čuvenu kupolu, remek-delo Bruneleskija. Eto, tu su živeli Dante, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči!, rekao sam samom sebi. Eto, to je ta plemenita varoš, kraljica srednjeg veka! U okviru tih zidina ponovo se začela civilizacija.

(Iz rukopisa u kome Stendal opisuje simptome firentinskog sindroma)

Dakle, ukoliko planirate posetu nekom svetskom muzeju i tamo možda osetite nešto slično, ne bojte se – to samo znači da vas je umetnost u sebe uvukla i da je estetika uradila svoje.

The post Da li i vi, možda, patite od Stendalovog sindroma? Proverite appeared first on 42 magazin.

U Narodni muzej prvi put sam kročila kad sam sa školom išla da gledam najpoznatiji ćirlični spomenik, koji je ujedno i nemi svedok svekolike srpske istorije – Miroslavljevo jevanđelje. Utisci su tada bili mlaki, srazmerno godinama, znanju i stanju osvešćenosti.

Danas, 27. juna 2018. godine videla sam Muzej pod novim, plavičastim svetlom i u simbiozi svojevrsnog imperativa modernosti i onog večnog muzejskog dostojanstva.Danas, 27. juna, došli su najbolji osnovci, verovatno jednako zbunjeni kao što sam i ja bila kad sam prvi put ušla u ovo zdanje. Zbunjeni pred veličinom, nesigurni zašto su tu, ali sigurni da tu ipak pripadaju i, još važnije, da to pripada njima.

Danas, 27. juna, kustosi kičicama dovršavaju postolja skulptura iz najstarijeg perioda. U rukama im se vidi strahopoštovanje.

Sutra, 28. juna, na Vidovdan otvoriće se dvokrilna vrata gorostasa umetnosti koji je, iz ovih ili onih razloga, bio dugo uspavan. Njegovim buđenjem probudiće se i jedna nova kolektivna svest, kao i nove mogućnosti.Sutra, 28. juna, na možda kišni dan, ljudi će poželeti da izmile iz svojih domova i uvuku se u simfoniju koju trospratnica umetnosti nudi.

Novi muzej ima novo-staro odelo. Kustosi, arhitekte, radnici, majstori, kafe-kuvarice, čistači, entuzijasti, volonteri – svi su uložili napor da se ono staro održivo zaista održi, a ono što je dotrajalo, pokušali su da zamene dostojnim modernim pandanima.Nova stalna postavka ponudiće širok spektar umetničkih dela iz korpusa slikarstva, vajarstva, svedočanstava i pratiće sve promene, počev od praistorije, pa do savremenog perioda. Obiman hronološki opseg brižljivo je raspoređen na tri nivoa zgrade, koja je i sama umetničko delo.

Šta se promenilo?

Iako neke stvari deluju poznato, gotovo su u svakom kutku načinjene radikalne promene, od kojih su neke za oko neprimetne, ali sam miris boje na prvom spratu odiše svežinom koju nosi slikarska radionica u kojoj se završava rad. U želji da budu aktuelni i pristupačni i novim naraštajima, posvećena je pažnja i modernosti, te će i na samom otvaranju program početi multimedijalnim prikazom u 21 čas, kao i govorom direktorke Bojane Burić Brešković.Promenio se i sam logo Muzeja. Obeležje, amblem, simbol, znak raspoznavanja, ali i ta promena učinjena je u saglasju sa onim iskonskim i modernim. Dizajner Slavimir Stojanović rekao nam je ovo kruna njegove dizajnerske karijere, ali i potanko objasnio svoje viđenje znaka, koji predstavlja simbiozu rajskih ptica iz Miroslavljevog jevanđelja, koje će uskoro biti dostupno publici. Stojanović smatra da se čitava umetnička scena ponovo rađa u izvesnoj vibrantnosti i prisutnosti, što se poklapa i sa ovim buđenjem Muzeja.

Kad god vam zatreba malo bega, Konjanik ponosno čuva Muzej. Od četvrtka 28. juna pa do petka 29. juna do 22 časa Muzej će raditi neprekidno

Delić onog što će posetioci moći da vide: Zbirka jugoslovenskog slikarstva 20. veka (Jakopič, Pero Poček, Leon Koen, Nadežda Petrović).Zbirka crteža i grafika jugoslovenskih autora 20. veka (Uroš Predić, Paja Jovanović, Zora Petrović…).

Što se strane umetnosti tiče, susrešćete umetnička dela flamaskih, francuskih, austrijskih i ruskih slikara. Neka od pikantnih imena: Pikaso, Dega, De Vosa, Tintoreto, Renoar, Šagal… Ne želim da izdvajam „zvezde“, jer bi to bilo neukusno s moje strane. Ali ne želim i sve da vam otkrivam. To je zastor kroz koji sami treba da prođete i otkrijete ono što je suštastveno umetničkim delima, pronađete svoj sprat, jer svaki sprat nosi svoju priču i tamo se zadržite, a ako treba – pred jednom slikom možete i čitav dan stajati, jer u našoj je prestonici i dostupno vam je. Kad god vam zatreba malo bega, Konjanik ponosno čuva Muzej.Od četvrtka 28. juna pa do petka 29. juna do 22 časa Muzej će raditi neprekidno. Tokom vikenda biće otvoren od 10 do 22 sata, a pomenutih dana ulaz će biti besplatan. Od 3. jula Muzej počinje da radi u standardno radno vreme (utorak, sreda, petak i nedelja od 10 do 18 časova, a četvrtak i subota od 12 do 20 sati), a cena pojedinačne ulaznice koštaće vas kao dve kafe – 300 dinara. Ako su vas finansije baš stegle, tu je i nedelja, kada će ulaz biti besplatan.Možda malo romantizirano s moje strane, ali istina je mnogo snažnija od onog što se govori – zaista nam je ovo gorostasno kameno parče umetnosti bilo potrebno. Ako odete, obećavam da ćete videti svu tugu Đure Jakšića, jer jedne večeri se jedna Mila nije pojavila. U delićima tuđih razgovora načuo je da je otišla u goste, ne želeći da zna šta je to zapravo moglo značiti. Deset dana, i više, piće vino koje mu je sipala njena sestra, polako gubeći nadu da će ikada više videti Milu. Tih večeri umesto njenog lika na salveti je zabeležio stihove „Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži…“

The post Narodni muzej ponovo radi! appeared first on 42 magazin.