Nabrojali smo deset najbogatijih umetnica i umetnika na planeti, među kojima je i jedna naša (verovatno možete da pretpostavite o kome se radi), a čiji se bankovni računi mogu porediti s ruskim tajkunima.

Gerhard Richter

Ovaj nemački vizuelni umetnik poznat je po apstraktnim, ali i hiperrealističnim slikama, radovima na staklu i fotografiji.

Njegova namerna nezainteresovanost da se posveti samo jednom stilu ili vrsti umetnosti često je bila na meti kritike. Osporavali su ga zbog toga što je odrastao u Istočnoj Nemačkoj, čiju je politiku kroz radove često komentarisao.

Danas ovaj umetnik ima 86 godina i gotovo dve milijarde dolara na računu.

Yayoi Kusama

Yayoi Kusama je renomirana japanska umetnica, internacionalno poznata po svojoj psihodeličnoj i repetitivnoj umetnosti kojom kreira širok spektar medijskog prostora – od slikarstva i kolaža, preko skulpture i instalacija, do performansa.

Yayoyi Kusama uslikana u izlogu modne kuće Louis Vuitton koji je dizajnirala 2012. godine

S karijerom koja traje više od sedam decenija, ona se smatra majkom pop arta, minimalizma i feminističkih umetničkih pokreta, čiji je rad veoma uticao na savremene umetnike kao što su Andy Warhol i Claes Oldenburg. Ova fantastična žena danas, upravo zbog neprekidne posvećenosti radu, na svom bankovnom računu ima preko 370 miliona dolara.

Banksy

Anonimni umetnik ulice, revolucionar, anarhista, panker = Banksy. Ujedno, umetnik o čijem smo radu i akcijama, verovatno, najviše pisali na našem sajtu.

Rođen u Bristolu, u Engleskoj, pretpostavlja se sedamdesetih, proslavio se svojim provokativnim grafitima 1990. i od tada aktivno radi po celom svetu. Tokom godina razvio je prepoznatljiv stil, međutim, svakim novim radom iznova šokira komentarišući društvena dešavanja, političke ideologije i fenomene – ratove, konzumerizam, kapitalizam, pa sve do zagađenja planete i globalnog zagrevanja.

Pretpostavlja se da je u toku sveg tog vremena na sceni zaradio preko 50 miliona dolara.

Maurizio Catelan

Maurizio Cattelan rođen je u Padovi, u Italiji, i nikada se nije školovao za umetnika. Sebe naziva umetničkim radnikom pre nego umetnikom, a među kritičarima i istoričarima umetnosti smatran je za dvorsku ludu art sveta. Međutim, ta etiketa nije tu da bi ismevala, već da naglasi njegov specifičan ukus u prikazivanju apsurda, ali i satiričnu kritiku društvenih hijerarhija – posebno kod Katoličke crkve.

Fotografija: Francesco Proietti

Njegova skulptura Papa Jovan Pavle pogođen meteorom prodata je za 886.000 dolara.

Damien Hirst

Ovaj uspešni i kontroverzni umetnik nije iznenađenje ove liste. Rođen je u Bristolu 7. juna 1965. godine, a bio je jedan od vodećih figura kada je u pitanju pokret Young British Artists osamdesetih i devedesetih godina. Njegov rad podrazumeva izlaganje mrtvih životinja potopljenih u formaldehidu, prikazivanje kvazidokumentaraca i začudnih skulptura.

Danas svaka njegova skulptura ne košta manje od 92 miliona dolara, čime je prevazišao čak i Picassa.

Jef Koons

Ovaj poznati savremeni američki umetnik stvara eklektične skulpture koje prikazuju dijapazone emocija. Poznat i kao kralj kiča, Koons uspeva da svaki svoj rad proda za desetine hiljada dolara.

Njegova, verovatno, najpoznatija serija skulptura – Psi od balona (Baloon Dogs), konkretno skulptura Narandžasti pas od balona (Orange) – prodata je za oko 58.400 dolara, dok vrednost ostalih skulptura iz te serije i dalje raste.

Cindy Sherman

Cynthia Morris Sherman poznata je savremena američka umetnica, fotografkinja i filmska rediteljka, prepoznatljiva pre svega po konceptualnim portretima koji postavljaju pitanja o ulozi i inkluziji žena u modernom društvu. Globalno se proslavila početkom osamdesetih, kada je njena serija crno-belih fotografija nazvana Untitled Film Stills pokupila svetske nagrade i priznanja, a ona proglašena jednom od najboljih feminističkih fotografkinja.

Njena provokativna dela, koja divno objedinjuju različite uticaje feminizma, performansa, kulturnu kritiku, zatim politike tela i identiteta, jako se dobro prodaju, te se procenjuje da bogatstvo ove umetnice danas prelazi sumu od 35 miliona američkih dolara.

Marina Abramović

Marina Abramović je performans umetnica rođena 30. novembra 1946. u Beogradu, a čiji rad istražuje odnos između umetnika i publike, telesne limite i neograničene mogućnosti uma. Njena karijera traje više od četiri decenije, a pre nekoliko godina proglašena je za pionirku, majku performansa.

Godine 2010. njujorški Muzej moderne umetnosti (MoMA) priredio je veliku retrospektivu posvećenu njenom radu, a ona ujedno predstavlja najveću izložbu performansa u istoriji tog muzeja. Tokom izložbe Abramovićeva je izvela performans Umetnica je prisutna, tihi komad u trajanju od 736 časova, tokom kog je nepokretno sedela u atrijumu muzeja dok su se pojedinci iz publike smenjivali nasuprot nje.

Procenjuje se da njeno bogatstvo premašuje sumu od 10 miliona američkih dolara.

Annie Liebovitz

Fotografkinja koju vole modni magazini i holivudske zvezde, a koja radi kako komercijalnu, tako i umetničku fotografiju – našla se na ovoj listi jer samo jedna njena fotografija (konkretno ona na kojoj je muzičar Kieth Harring) vredi oko 57.500 dolara!

Njena najpoznatija i najskuplja fotografija i dalje ostaje ona čuvena – na kojoj se nalazi John Lennon (fotografisan na dan kada je ubijen) dok grli Yoko Ono.

The post Najbolji + najbogatiji umetnici današnjice appeared first on 42 magazin.

Rođen u Dablinu 28. oktobra 1909. godine, kao drugo od petoro dece, Bacon je često ulazio u nasilne konflikte i bio netolerantan prema autoritativnom ocu – treneru konja u britanskoj vojsci. Nakon nepomirljivih razlika oko njegove seksualnosti (bio je homoseksualac) otac ga se odriče, a Francis napušta kuću sa 16 godina i seli se kod ujaka u Berlin. Taj grad u koji stiže vrveo je od radikalnih društveno-političkih ideja i evoluirao u centar evropske kulture još dvadesetih godina 20. veka.

Godine 1928. seli se u Pariz, gde i odlučuje da se posveti umetnosti nakon što je video jednu od velikih Picassovih izložbi. Iako nikada nije pohađao umetničku školu, počinje da slika vodenim bojama.

Sledeće godine vraća se u London i otvara studio. Njegova rana umetnost inspirisana je nadrealistima, ali – nije našla na dobar odjek međ publikom. Počinje da se bavi dizajniranjem nameštaja i enterijera, ali i da koristi ulje pri slikanju, kao i da te slike izlaže. Jedan njegov rad biva uključen u grupnu izložbu u londonskoj galeriji Mayor 1933. Godinu dana potom umetnik je organizovao svoju prvu samostalnu izložbu u galeriji Sunderland House, koju je za ovu prigodu nazvao Galerijom tranzicije. Učestvovao je na grupnoj izložbi u galeriji Thomas, Agnev & Sons 1937.

Oko 1944. uništava većinu do tada urađenih slika jer smatra da njima nije uspeo da iskomunicira o tome šta misli i oseća o svetu u kom živi

Ta godina, ujedno, bila je i prekretnica u njegovoj umetničkoj karijeri. Naslikao je i izložio Tri studije za figure ispod raspeća, delo koje je šokiralo i konstantno bivalo kritikovano zbog užasnih metafora koje je prikazivalo. Tri figure, životinjske mutacije ljudske forme, bile su Baconove interpretacije Ernija: boginja osvete (Alekto, Megara i Tisifona) iz grčke mitologije. Njihov zadatak bio je da kazne zločine van ljudskog dometa. Ovaj rad nastao je pri kraju Drugog svetskog rata, kada su počeli da se pojavljuju izveštaji o nacističkim logorima smrti. Tri deformisane figure bile su prikladna metafora za korupciju ljudskog duha i umetnikov osud tadašnje nečovečnosti.

“Three Studies for Figures at the Base of a Crucifixion”, 1944.

Nekoliko stilskih elemenata važno je u ovom delu: raspeće i upućivanja na grčku mitologiju, posebno Eshilova trilogija Orestija, često se simbolično koriste u temama Baconovih slika od tog vremena. Korišćenje triptiha – slike sastavljene od tri odvojena panela – bio je format koji se najpre vidi kod hrišćanskih oltarnih slika. Izlaganje sekularnih subjekata u religijskom formatu, u kontekstu tog vremena, može se čitati jedino kao alat za dodatno šokiranje i povećavanje emocionalnog odgovora na njegove slike. Zatim, ramovi triptiha omogućavaju Baconu da sprovede neku vrstu apstraktnog ili psihološkog narativa između uzastopnih slika. Ideja da se koristi triptih format verovatno je bila inspirisana ekspresionističkim slikama Maxa Beckmanna, koje je Bacon najverovatnije video još u Berlinu.

Portret Pape Inoćentija X, 1953. godina

Pedesetih godina radio je inspirisan slikama poput Velázquezovog Portreta pape Inoćentija X (1649–50), Van Goghogovog Slikara na putu za posao (1888) i fotografija Eadwearda Muybridgea. Van Gogha je posebno cenio, te je slikao mnoge njegove portrete ili slike koje na njega referišu – prvi, Glava, 1951. i poslednji, sa istim naslovom, 1962. Godine 1959. producirao je Glavu čoveka – studiju crteža Van Gogha; i 1960. Omaž Van Goghu, parafrazu Van Goghovog Autoportreta sa lulom iz 1889. godine.

Na ovu temu Bacon je jednom rekao: „Van Gogh je jedan od mojih heroja – slikarskim stilom on daje jednu novu vizuru na svet u kom živimo. Video sam to vrlo jasno, prolazeći Provansom, gde je radio neke od svojih pejzaža. Način na koji on stavlja boju na platno od jednog totalno jalovog tla načini neverovatnu, životnu atmosferu.“

Odom herojima, reinterpretacijama njihove stvarnosti i stvarnosti vremena u kom je živeo, Bacon, konačno, biva zadovoljan onim što je stvorio.

Studija portreta Vincenta van Gogha

Počinje da izlaže u Njujorku, putuje u Južnu Afriku, Italiju, a jedan od njegovih radova bio je izložen na Venecijanskom bijenalu u okviru Britanskog paviljona. Prvu retrospektivu održava u londonskom Institutu za savremenu umetnost, a nakon toga priređen mu je solo šou na bijenalu u Sao Paulu. Druga retrospektiva organizovana mu je u galeriji Tate u Londonu, a modifikovana verzija ove izložbe putovala je u Majnhajm, Turin, Cirih i Amsterdam. Još neke važne izložbe održao je u muzeju Solomon R. Guggenheim u Njujorku, zatim pariskim muzejima Grand Palais i National d’Art Moderne.

Nakon Drugog svetskog rata, pa sve do kraja života, bio je senzacija – što zbog distopijskog pogleda, što zbog života koji je vodio. Života bez ustručavanja

Nakon Drugog svetskog rata, pa sve do kraja života, bio je senzacija – što zbog svog karakterističnog distopijskog pogleda, što zbog života koji je vodio. Života bez ustručavanja. Pio je, večito bio na žurkama, bio promiskuitetan, nije spavao… Party život hranio je njegov rad.

„To [moj rad] jeste vizuelni šok, a ne neka ispričana priča. Ne pričam, ne želim da izrazim nešto posebno. Život je silniji od bilo čega što ja mogu da uradim.“

I zaista, to što Bacon slika, taj osećaj uznemirenosti, ne može se jednostavno opisati. Međutim, neki elementi koje on koristi – nacističke svastike, ljudske/životinjske leševe, prikaze raspeća i sadomazohistički seksualni rituali – jasno upućuju na tamnu stranu ljudske prirode, a pre njega nisu korišćeni kao univerzalni simboli života.

Umetnik je umro 28. aprila 1992. godine u Madridu i za sobom ostavio novinu – emotivni intenzitet u reprezentaciji subjekata. Pokušao je da otkrije, u svoj svojoj složenosti, šta se nalazi iza ljudske fasade. Baconove slike pulsiraju energijama kako ljudske patnje tako i ekstaze. U svojim nedokučivim, zamagljenim formama one kao da otkrivaju naše primalne porive i, uglavnom, sve ono što ne želimo da primetimo u svetu oko nas. Bacon nas suočava na jedan sasvim surov način, a u suočavanju se rađa hrabrost, potom i lepota.

Umetnost ne mora da bude lepa, ali mora da provocira. Da nas zapita. Da nas uzdrma. Imajte to na umu.

The post Živeti i raditi bez ustručavanja – Francis Bacon appeared first on 42 magazin.

U predgovoru romana Slika Dorijana Greja Oskar Vajld piše svojevrsni manifest umetnosti i, između ostalog, kaže: „Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja prosvećeni su. Za njih ima nade.“

Pablo Picasso – Guernica

Da li vam je poznat sledeći osećaj: stojite na primer u muzeju pred nekom slikom, recimo, u Madridu pred Pikasovom Guernicom, koja je visoka 3,5 i široka 7,8 metara, i gledate najveću kritiku nemilosrdnog razaranja koje donosi rat. Posmatrate iskrivljenog bika, patrona španske kulture, koji cvili nad rušenjem i nedužnim civilima koji su stradali u građanskom ratu i osetite – nešto. Osetite da ste skamenjeni. Zatim hoćete da se pomaknete, ali stopala su se ulila u pod. Onda je tu i crnilo, blaga nesvestica, nestaje sve osim te slike i vas. Doživljavate iznutra poplavu koja hoće da izađe. Mora da izađe. U vama implodira lepota i želi napolje. Iz vas izlaze najrazličitiji trzaji osećanja: drhtavica, graške znoja, oči vam postaju velike. Možda i teško dišete. I dalje ne možete da se pomerite jer strahovito je veliko to što gledate. Pomeriti se značilo bi blasfemiju.

Kada, konačno, nakon svih mikrosenzacija uspete da izađete, vi ste zauvek promenjeni.

Michelangelo – Pieta

… Onda je tu i crnilo, blaga nesvestica, nestaje sve osim te slike i vas. Doživljavate iznutra poplavu koja hoće da izađe. Mora da izađe. U vama implodira lepota i želi napolje. Iz vas izlaze najrazličitiji trzaji osećanja: drhtavica, graške znoja, oči vam postaju velike…

Ako ste nekad osetili tako nešto, pred Guernicom, ili vas je tako raznela Mikelanđelova Pietà, ili Šumanovićeva Vojvodina, ili bilo šta, moguće je da ste bili žrtva Stendalovog sindroma. Stendalov sindrom je svojevrsni estetski šok, nazvan još i firentinski sindrom, i registruje se kao psihosomatski poremećaj koji najčešće doživljavaju turisti izloženi muzejskim postavkama i remek-delima svekolike svetske umetnosti.

Stendhal

Sindrom najčešće prate fizički i somatski osećaji kao što su nesvestica, vrtoglavica, ubrzan rad srca, a zabeležene su i zaoštrene posledice zbunjenosti u vidu halucinacija. Ko je ciljna grupa? Nema preciznog podatka, ali su sigurno podložniji labilniji, hipersenzitivni pojedinci i oni koje i inače umetnost dotiče. Kao što naziv upućuje, sindrom je naziv dobio po francuskom autoru Stendalu, koji je svoju impresiju pred crkvom Santa Maria del Fiore i opisao:

Prekjuče, kad sam se spuštao s Apenina i približavao Firenci, srce mi je snažno lupalo. Kakva detinjarija! Najzad, na jednoj okuci, pred očima mi je pukla ravnica i ugledao sam izdaleka, kao tamnu masu, crkvu Santa Maria del Fiore i njenu čuvenu kupolu, remek-delo Bruneleskija. Eto, tu su živeli Dante, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči!, rekao sam samom sebi. Eto, to je ta plemenita varoš, kraljica srednjeg veka! U okviru tih zidina ponovo se začela civilizacija.

(Iz rukopisa u kome Stendal opisuje simptome firentinskog sindroma)

Dakle, ukoliko planirate posetu nekom svetskom muzeju i tamo možda osetite nešto slično, ne bojte se – to samo znači da vas je umetnost u sebe uvukla i da je estetika uradila svoje.

The post Da li i vi, možda, patite od Stendalovog sindroma? Proverite appeared first on 42 magazin.

Victor Vasarely, Hat C, možete ga pazariti online za 55000 švajcarskih franaka

Više se ne zna broj galerija koje su se u Beogradu otvorile i – zatvorile. Neke su bile baš, baš dobre, poput galerije G12 Hub, nalazila se preko puta Geozavoda u Savamali. One koje opstanu 5+ godina smatraju se već ozbiljnim izlagačkim prostorima samo zbog činjenice da su još tu. Usled konstantnog dizanja renti, mladi umetnici i ne stižu da populizuju svoje prostore za stvaranje i izlaganje, a da ih u međuvremenu ne ugase. I dok se nekima dižu rente, drugi privilegovani dobijaju novce za filmove i raznorazne bizarne projekte. Tako je kako je.

Međutim, iako je kod nas tržište nerazvijeno, a kultura gotovo marginalizovana, interesantno je da je u svetu razvijenog art tržišta situacija donekle – liči na ovo naše. Od Londona do Los Anđelesa galerije se zatvaraju iz gotovo istog razloga – finansijske neodrživosti, a čak i one koje su preživele padove umetničkog tržišta ili konstantne i prebrze promene ukusa kupaca – polako se gase.

Jedna od najvećih aukcijskih kuća Cristie’s objavila je da zatvara svoj prostor u Londonu, a smanjuje drugi u Amsterdamu, kako bi se usmerila na online aukcije

Još od ekonomske krize 2009. godine, tradicionalno tržište umetninama, pogotovo kada pričamo o manjim galerijama, zabeležilo je neznatan porast. S druge strane, ljudi su masovno počeli da traže i kupuju umetnost preko interneta. Ranije je bilo nezamislivo da neko kupi umetničko delo a da ga prethodno ne pogleda uživo, ali izgleda da danas ljudi to bez problema rade. Svet online art prodaje, kako se čini, cveta.

Pre samo nekoliko godina mnogi vlasnici galerija i sami umetnici bili su skeptični da svoje kolekcije i dela stave na net. Vrednost umetničkog dela povezana je sa njegovom unikatnošću, a kada bi se ono pojavilo na internetu, postoje velike šanse za nekontrolisanu reprodukciju jer svi detalji o delu bi morali da postoje u njegovom opisu. Takođe, otkrivanje dela na internetu imalo je efekat njegovog devalviranja – pogotovo ako bi umetnici kačili na Facebook. Kako biste došli do ozbiljnih kupaca, bilo je neophodno ići proverenim putem, preko galerija koje dodatno daju kredit samom umetničkom delu. Bilo je neophodno dostići i održavati neki status. Ali i ta dinamika se brzo menja. Jedna od najvećih aukcijskih kuća Cristie’s objavila je da zatvara svoj prostor u Londonu, a smanjuje drugi u Amsterdamu, kako bi se usmerila na online aukcije. Carlo McCormick, kritičar umetnosti i kurator, rekao je da se mnogi vlasnici galerija pitaju zbog čega bi trebalo da se vežu za prostor i plaćaju enormne rente kada ljudi sve više pretražuju internet. Čak i uspešne galerije su zbog toga veću vremena – prazne. Trend e-commerce šopinga postoji u svim ostalim društvenim sferama i ljudi se na njega sve više navikavaju, tržište je sve sigurnije, a zakoni određeni. Zbog toga je isto pravilo počelo da se primenjuje i na svet umetnosti. Takođe, popularnost i jednostavnost pretrage na sajtovima i društvenim mrežama doprineli su ovom fenomenu.

Chris Bernard, ulje na platnu iz 2017, košta 12000 dolara preko sajta artsy.net

Nekada su kolekcionari koji bi poželeli da se edukuju o tome šta je hip u svetu moderne umetnosti morali da savetuju eksperte. Eksperti su bili insajderi industrije, školovani da prate tržište i uočavaju trendove, a zatim organizuju ekskluzivne izložbe gde bi predlagali nove umetnike u koje treba ulagati. Jer smešno je – ali jeste tako, u svetu umetnosti ljudi često ne veruju sopstvenom ukusu. Ali savremenim i mlađim kolekcionarima proces učenja i edukacije bolja je opcija od unajmljivanja savetnika koji će ih voditi kroz galerijski prostor, pa se tako i uloga galerijskih eksperata polako gubi.

Ova nova paradigma izrodila je Artsy.net – njujorški startap koji nudi slobodniji i otvoreniji pristup svetu umetnosti od tradicionalne ideje

Ta nova paradigma izrodila je Artsy.net – njujorški startap koji nudi slobodniji i otvoreniji pristup svetu umetnosti od tradicionalne ideje. Oni prodaju ozbiljna umetnička dela na svom sajtu (od Picassoa, Moneta, do ruske avangarde i svega između), a njihova pretraga omogućava vam da filtrirate stil koji vam se dopada, vremenski period nastanka umetničkog dela ili da pretražite po ceni koju možete da priuštite. Sajt koristi algoritme pomoću kojih prepoznaju vaš ukus i na osnovu toga preporučuje ono što bi moglo da vam se svidi. Takođe, ljudi često imaju utisak da, ukoliko se malo ozbiljnije zainteresuju za neko delo u galerijama, i konsultuju kustosa, budu pritisnuti da delo i kupe. Na Artsy.net toga nema i slobodni ste da beskonačno skrolujete ili svajpujete, u zavisnosti s kog uređaja gledate.

Henry Matisse, Teeny, 1970. cena na upit

Iako ovaj sajt nije bio jedini na online nebu koji se bavi art prodajom (tu su i platforme za prodaju umetničkih dela ArtSpace, Paddle8 i ArtNet), jedini je uspeo da se prilagodi željama galerija i dozvoli im da zadrže legitimitet – pa tako one mogu da izaberu koje informacije o delu će pustiti u javnost i ocene ozbiljne klijente kojima se dalje posvećuju. Na sajtu se prodaje mnoštvo umetničkih dela, a cene variraju od 500 do 50.000 dolara i umesto da je urušio tržište umetnina, zapravo je postao platforma za širenje reacha određenih galerija.

Ranije je bilo nezamislivo da neko kupi umetničko delo a da ga prethodno ne pogleda uživo, ali ljudi to bez problema danas rade

Na kraju, iako donekle zvuči kao logičan korak unapred, nismo preterano uzbuđeni zbog toga što se umetnost seli na internet. Pomalo je začuđujuća činjenica da su ljudi spremni da kupe umetnost samo na osnovu slike, tako što skroluju i primete fotke na Twitteru, Facebooku ili Instagramu. A to nije umetnost, to su fotografije umetničkih dela. Pitanje je – da li mladi kolekcionari uopšte znaju razliku?

The post Da li smo spremni za online art market? appeared first on 42 magazin.

Unutar muzeja Guggenheim

Godinama je muzej digitalizovao svaki katalog i umetničke knjige vezane za izložbe održane još od 1939. godine, kada je otvoren. Danas možemo sve te buklete, kataloge i knjige da čitamo online ili ih skinemo u PDF formatu u okviru Guggenheim online arhive.

Od Pollocka, preko Kandinskog, do pop-art umetnika Roya Lichtensteina – internet arhiva muzeja Guggenheim fantastična je baza znanja za sve ljubitelje moderne umetnosti

Znanje je nešto što bi trebalo da bude besplatno, tako da kažemo – veliko hvala Guggenheim timu što nas je poveo ovom rutom u doba konzumerizma i kapitalizna, gde se reč „džabe“ gubi iz rečnika.

Između više od 200 knjiga dostupnih u ovoj internet arhivi možete da pronađete retrospektivu slikara Kennetha Nolanda iz 1977, kao i knjige o ikoničnom pop-art umetniku Royu Lichtensteinu. Drugi naslovi kao što su Expresionizam u nemačkoj umetnosti 1905–1920, Picasso – ratne godine, zatim – prvi engleski prevod knjige O spiritualizmu u umetnosti  Wasillyja Kandinskog ili o delima Jackosna Pollocka, uvode nas dublje u istoriju umetnosti. Kolekcija uključuje i retrospektive izložbi genijalaca kao što su Paul Klee, Robert Rauschenberg, Max Ernst, Francis Bacon ili Mark Rothko, ali i knjige o kineskoj umetnosti u 20. veku ili zanatima u Peruu.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Klik na Guggenheim arhivu ovde: https://archive.org/details/guggenheimmuseum

The post Knjige o modernoj umetnosti za nula dinara appeared first on 42 magazin.

Izložba je otvorena pre više od mesec dana, a od samog otvaranja u našoj redakciji vođena je diskusija o tome – zašto ovu temu nismo obradili? Na sreću, izložba traje do 5. aprila, pa nije kasno da prošetamo do Knez Mihailove 46, adrese na kojoj se nalazi Kuća legata, i uživamo u  seriji gravura Vollard Suite (ili se upoznamo sa njom), njegovim sjajnim, ali manje poznatim delima (na izložbi je prikazano čak 84 od ukupno 100).

Oko 1927. avangardni diler umetninama i izdavač Ambroise Vollard naručio je 100 printova od čuvenog Picassa, a oni su kasnije postali poznati pod imenom Vollard Suite. Umetnik je radio na gravurama preko sedam godina, počevši od 1930. Većina slika iz serije referiše na klasičnu umetnost i grčku mitologiju, a u crtežima nastalim kasnije Picasso uvodi Minotaura kao glavnog protagonistu serije.

Tokom sedam godina, koliko je Picasso radio na seriji Suite Vollard, umetnik je prolazio kroz različite životne faze, a psihološke implikacije ovih događaja reflektuju se na velikom broju slika

Pored ove tematike, manji set od 46 printova bavi se starijim, bradatim skulptorom, koji u svom sudiju oblikuje svoja dela ili kontemplira. Ovaj ciklus se zove Sculptor’s Studio. I na ovim slikama primećujemo inspiraciju grčkom mitologijom. Sveukupni stil je čist, elegantan i linearan – figure deluju smireno, u blaženom stanju uma. Kao kontrast tome, printovi s Minotautom su intenzivni i simbolični, tačno se primećuje kako se Picassov graverski stil razvijao od ranih do kasnih tridesetih kada je seriju priveo kraju, završivši je sa četiri gravure koje prikazuju samog Vollarda.

Print iz Vollard Suite serije

Tokom sedam godina, koliko je Picasso radio na seriji Suite Vollard, umetnik je prolazio kroz različite životne faze, a psihološke implikacije ovih događaja reflektuju se na velikom broju slika. Njegova tajna afera s Marie-Thérèse Walter, koja je počela 1927. godine, kasnije je bivala sve intenzivnija, pa se veruje da je ona model i muza za ženske figure koje vidimo u seriji. Njihova veza se najviše odslikava u serijalu Sculptor’s Studio, nastalom 1933–34, kada su bili na ljubavnom vrhuncu. Ova idila razbija se kada je Marie-Thérèse rekla Picassu da je trudna, a njemu se to nije dopalo. Taj razvoj događaja rezultira serijom slika Slepi Minotaur – burnim, ljutim, emotivnim prikazima grčke ikonografije.

Na leto 1935. Picassova žena, ukrajinska balerina Olga Khokhlova, saznala je za aferu i dete koje očekuju, te je napustila Picassa, odvevši sa sobom i njihovog sina Paula. Iako je Picasso bio nezadovoljan u braku s Olgom, nije mogao da preboli odlazak sina. U tom periodu on čak prestaje da slika, crta, pravi prinove i okreće se surealističkoj poeziji.

Takođe, u godinama kada je serija nastajala fašizam se širio Evropom, a građanski rat bukti u Španiji. Ovi događaji pronašli su svoje mesto u ciklusu Vollard Suite, tako da – ako posmatrate slike redosledom kojim su nastajale – od prvobitnog blaženstva i ljubavi dolazite do haosa i besa na samom kraju serije.

Kad razmišljam o svemu ovome, imam osećaj da smo kroz ova dela dobili mogućnost da živimo u Picassovoj glavi, da osetimo njegove emocije u kojima ne postoji jasna crta između privatnih i društvenih turbulencija.

Svaka slika za sebe je umetničko delo i jedan sjajan primer pravljenja printa gravurama, bilo da pričamo o jednostavnim linijama ili kompleksnim, gustim kompozicijama

Mali broj svetskih muzeja poseduje kompletnu seriju, a izložba u Kući legata donosi nam iz nje 84 dela. Iako je za razumevanje umetnikovih emocija bitno sagledati je u celosti, svaka slika za sebe predstavlja umetničko delo i jedan sjajan primer pravljenja printa gravurama, bilo da pričamo o jednostavnim linijama ili kompleksnim, gustim kompozicijama. Raznovrsnost i kompleksnost ove tehnike same po sebi zaslužuju poštovanje, ali i inspiriše sve nas koji se divimo celokupnom Picassovom opusu.

The post U glavi velikog umetnika appeared first on 42 magazin.