Iako se u samom intervjuu nismo bavili njegovom uredničkom ulogom, spomenuo nam je dvomesečnik za kulturna i društvena zbivanja Zarez, za koji je radio, a koji je, nažalost, ugašen zbog nedostatka finansijske podrške. Marko je pričao o muzici kao pokretačkoj snazi, o tome zašto je lični izraz bitan za savremenu književnost i kako, da biste se bavili pisanjem, uvek morate prevazilaziti sebe. A onda je odjurio dalje, na promociju svoje nove knjige Slijepa karta.

U kojim bendovima si svirao?
Uh, pa svirao sam u dosta bendova, ali većina nije vredila toga da im se zapamti ime.  Jedini ozbiljno diskografski aktivan bio je bend Death Disco. Bili smo dio te neke zagrebačke klupske scene, svirali smo po regionu i šire, ali dobro, to je bilo pre deset godina i ne treba ga se s posebnim žalom sećati. Nisam ja uopče bio neki talentirani muzičar, više muzički entuzijasta.

Ti si svirao bubnjeve?
Znaš one viceve o bubnjarima?

Imala majka dva sina, jedan bio muzičar, drugi bubnjar?
Pa dobro, ne baš to (smeh), ali sam se uklapao u stereotip i udarao ritam svuda, ali ne previše tečno – i kad kucam na vrata, malo usporavam ili ubrzam. Sad bez šale, voleo sam to što smo radili, događalo mi se i da dijelim pozornicu s idolima iz mladosti, poput benda Gang of Four. Sad kad se osvrnem, ostaje mi ljepa uspomena iz nježne mladosti. Ili nježnije mladosti (smeh). Ispunio sam dječački san.

Sviraš li i dalje?
Jaaako slabo. Previše putujem sada, a bubanj je glomazan, glasan. Imam neke bendiće u Beogradu i Beču, ali to je više kao neki hobi, sviramo na svaka dva tri mjeseca. Ipak, fali mi ta posebna sinergija s bendom i publikom, koju samo muzika može da donese.

Pre svega sam pesnik, nisam se nikad smatrao proznim piscem

Čitala sam tvoju knjigu Jugoton gori!, koja upravo govori o muzici, i to nekoj dobroj muzici iz osamdesetih i s početka devedesetih godina na našim prostorima. Ono što mi je palo na pamet dok sam prolazila kroz sva ta imena pevačica, pevača i bendova koji nisu bili mainstream, ali bili su popularni. Po nekima se danas zovu kulturni centri ili ulice – Vlada Divljan ili Milan Mladenović su primeri toga. Bili su borci za kulturu i rokenrol. Da li takvi ljudi postoje i danas na savremenoj sceni?
Interesantno, sinoć sam s društvom imao sličan razgovor na temu – zašto indie bendovi danas, i to ne samo rok bendovi, uglavnom više nemaju hitova? Kad se vratim unazad, sjetim se grupa iz, recimo, treće lige osamdesetih godina – dakle, onih koji nisu punili velike dvorane, ali su snimali ploče i bilo ih je na radiju, imali su svoju publiku. Na primjer zagrebačka Boa ili beogradski U škripcu. Svako od takvih je imao barem dva hit singla po ploči, koje i danas volimo. Kad slušam savremene bendove koji imaju super zvuk, ali se ne mogu probiti izvan okvira indi-scene, nisam siguran je li stvar više u produkciji, pomacima u logici muzičke industrije, medija, recepcije i slično, ili dominaciji žanrova koji se oslanjaju na stil i zvuk, zaobilaženju okvira pop žanra. Meni to nedostaje, fan sam ekstremnih aranžmana, glasne i brze muzike, ali sam i pop-nacista – volim da zviždim.

Spominješ u knjizi i film Geto – tajni život grada (1995), dakle, nije samo bilo do muzičara, postojala je ta neka ekipa kreativaca koji su opisivali stanje scene kroz razne medije.
Istina. Ali mislim da ima i toga što je od tada prošlo više od 20 godina. Danas mi promatramo EKV kao veliki i važan istorijski bend, što on svakako jeste, ali tada EKV nije punio zagrebački Dom sportova, a u nekim manjim sredinama su svirali i pred pedesetak ljudi. Ne zaboravimo da su prave zvijezde tog doba bili Bijelo dugme i Čorba, na kraju krajeva, Lepa Brena. Možda će nam se, kada današnju scenu budemo promatrali za 15, 20 godina, neki od aktualnih bendova činiti jednako važni kao grupe novovalne eksplozije… Zadnje ploče Jarbola su mi, recimo, jako zanimljive. Goribor, Repetitor, Artani… nije da ih nema.

Nagovarali su me da napišem nastavak knjige Jugoton gori! o stranim bendovima, ali to bi se graničilo s komercijalnim projektom, što meni nije blisko

Koliko ti svojom poezijom i prozom imaš prostora da utičeš na kulturnu scenu danas?
Uf, to je teško i kompleksno pitanje. Pokušavam se kad god je moguće jasno izjasniti o nekim stvarima, inzistirati na političkom, pa i u književnosti, iako ne mislim da to mora biti u prvom planu. Ono što me zanima jeste prije svega književnost, ali važno mi je da se, pisanjem, uspijem uhvatiti ukoštac s nekim aktualnim pitanjima i problemima. Sve ovisi o mogućnostima pisca da se s takvim temama na odgovarajuć način izbori, da od njih napravi literaturu, a ne pamflet.

Na šta ljudi bolje reaguju: na poeziju ili prozu?
Pre svega sam pjesnik, i nisam se nikad smatrao proznim piscem, pogotovo ne u fikcijskom smislu. Jedina proza koju sam radio jeste knjiga kratkih priča Bog neće pomoći. Pomenut naslov Jugoton gori! je zbirka eseja, donekle pop štivo, u toj knjizi se pominju bendovi s kojima se dosta ljudi identificira, pa je valjda i zato bila interesantna širim krugovima. Svašta se događa oko te knjige – ljudi prave plejliste s tim pjesmama na YouTubeu i tako… Interesantno mi je to – ima neki svoj život. Nagovarali su me da napišem nastavak o stranim bendovima, ali to bi se graničilo s komercijalnim projektom, što mi nije blisko. No imam jedan projekat za koji bih voleo da si osiguram mentalno vrijeme i ostvarim ga – radni naslov je Bizaro B. Pričao bih o nekim bizarnim domaćim bendovima koji su nestali, želeo bih uronit u tu paralelnu, tajnu historiju, naličje te inače kvalitetne i tada žive pop-rok kulture.

Šta je uopće putopis 2017. godine, kad se možete uz pomoć Google Mapsa šetati ulicama Buenos Ajresa ili Pariza?

Tvoja najnovija knjiga Slijepa karta se bavi putovanjima?
Ta knjiga se prije ili kasnije morala pojaviti jer, zvuči kao neka loša floskula znam – živim na putu, pa je teško izbeći tematizirati iskustvo putovanja, pomicanja. Slijepa karta je žanrovski hibrid, nije klasični putopis, niti nekakva reportaža, nećete iz nje previše saznati o nekim egzotičnim zemljama, kontinentima. Poenta knjige je bila između ostalog da se pokuša odgovoriti na pitanje – šta je uopće putopis 2017. godine, kad se možete uz pomoć Google Mapsa šetati ulicama Buenos Ajresa ili Pariza? Za mene je to neki lični doživljaj, priča o tome šta za pojedinca znači promjena mjesta, koliko i kako to mijenja percepciju, život. To je jedan psihogram, niz bilježenja odnosa protagoniste i krajeva kojima se kreće. Prije svega u pitanju je književni tekst, a ostaje mi nadati se da je kao takav i uspio.

Kada ćemo čitati nove pesme?
Završavam jednu pjesničku knjigu koja treba da se pojavi kroz šest mjeseci.

Hoće li biti dobra kao Ili ti ili svjetlo?
Hehe, ta knjiga je dobra zato što su to izabrane pjesme koje sam pravio za srpskog izdavača, Kontrast izdavaštvo, pa je u tom smislu probrana, konciznija. Ali da, naravno da vjerujem da će nova knjiga biti bolja, kako drugačije? Ako u to ne bih vjerovao, ne bi imalo smisla baviti se tim pjesničkim poslom.

The post Marko Pogačar: Lični izraz je prozor u savremenu književnost appeared first on 42 magazin.

Sedela je u svojoj sobi i pisala, pisala, pisala, skoro 1.800 poema, jedinstvene forme i zaista neobične lepote, kao i 277 pisama upućenih bliskim ljudima, od kojih je samo nekoliko objavljeno tokom njenog života. Emily Dickinson bila je pesnikinja kao niko do tada, čiji se rad potpuno razlikovao od rada njenih savremenika; zbog toga je i danas njena poezija misteriozna. Ona intrigira.

Ima neka svetlost
U zimsko popodne, koja
Tišti kao u katedrali
Teret poja.

Kada dolazi, krajolik sluša,
Senka svog duha se boji.
Kada odlazi, to je razdaljina
Što do smrti postoji.

Reči koje Emily Dickinson piše izlaze sa papira, stvaraju jedinstvenu i prepoznatljivu viziju– one su produkt uma koji se opirao vremenu u kom je živeo i koji je tragao za sopstvenim putem. Zbog toga nije ni čudo što je aktuelna, što želimo da rešimo misteriju njenog života, a pre svega ljudi iz kreativnih industrija.

Emily Dickinson, oko 1850. godine

Film reditelja Terenca Daviesa – Tiha Strast (A Quiet Passion), koji je nedavno izašao, pokušaj je da se prikaže društvo u kom je Dickinson živela. Rođena je 10. decembra 1830. godine u američkoj državi Masačusets, u gradiću Amherst, gde je provela celi život, ako se izuzmu jedna godina kad je dovršila školovanje u ženskom seminaru u Maunt Holiouku, i otprilike desetak putovanja – dva u Boston, jedno u Filadelfiju, jedno u Vašington, a ostala u gradove blizu Amhersta. Umrla je 15. maja 1886. godine u kući u kojoj je rođena (koja je danas pretvorena u muzej), nakon života sasvim lišenog spoljnih događaja, i čini se da je ostvarila ideal za kojim je jednom uzdahnuo Faulkner: biti pisac o kome se mogu kazati tek tri rečenice: rodio se, napisao delo i umro. Živela je jedan izolovan život, družila se sa sestrom Laviniom i bratom Austinom, a njen čitav univerzum bili su bašta i voćnjak nedaleko od kuće (taj voćnjak je do današnjeg dana očuvan u stanju u kom je bio tokom njenog života, s vrstama jabuka i krušaka koje gotovo da ne postoje bilo gde drugde u Americi). Davies, koji je i sam pisac, ali i reditelj naslova kao što su Distant Voices i Still Life izabrao je glumicu Cynthiu Nixon kao svoju Emily; njen glas dok čita pesme odzvanja u klaustrofobičnoj atmosferi koju reditelj gradi kako film odmiče.

Iako je u ostvarenju sjajno dočarana aura njene samoće, Emily i dalje ostaje misteriozna i neuhvatljiva.

Američki pisac Jerome Charyn objavio je pre sedam godina roman o životu pesnikinje pod nazivom Tajni život Emily Dickinson. Međutim, poželeo je da nastavi s istraživanjem, te je prošle godine objavio A Loaded Gun: Emily Dickinson za 21. vek – zbirku eseja, literarne kritike i biografija, koje su mnogi pisci, novinari i kritičari pisali nakon njene smrti. Ipak, i nakon tog obimnog štiva sakupljenog na jednom mestu – izgleda da joj se ne približavamo.

Njene poeme su bezvremene. U pokušajima da ušetamo u svakodnevicu Emily Dickinson, kroz filmove, knjige i eseje, da je upoznamo, otkrivamo da je njen rad zapravo – sasvim dovoljan da bismo je razumeli. A možda i razumeli sebe same.

Reči koje Emily Dickinson piše izlaze sa papira, stvaraju jedinstvenu i prepoznatljivu viziju, one su produkt uma koji se opirao vremenu u kom je živeo i koji je tragao za sopstvenim putem

Ono što mi imamo danas, a što savremenici Emily Dickinson nisu imali, jeste privilegija da sagledamo njen rad u celosti, onako kako ga je ona napisala, bez editovanja i prilagođavanja publici. Nekoliko pesama koje je objavila tokom života korigovano je i prerađivano. Tek je relativno skoro, 1981. godine, objavljeno izdanje s njenim originalnim pesmama, čak je i interpunkcija zadržana. Nova edicija koju je priredila Cristianna Miller – Originalne pesme Emily Dickinson, objavljena prošle godine, dostupna je širokoj publici po povoljnoj ceni.

Dickinson je bila žena koja je stvarala dela avangardna za vreme u kom je živela – a to najbolje demonstrira brzina kojom se njene pesme šire internetom, kako ih publika danas razume i u njima se pronalazi. Ona je danas simbol bunta, savremena heroina. U online arhivi s pesmama Emily Dickinson (edickinson.org) možemo pronaći i slike preživelih manuskripta u visokoj rezoluciji, a mogu im pristupiti apsolutno svi koji imaju kompjuter i internet. Nekoliko klikova je dovoljno da uplovi u svet čuvene pesnikinje, da joj budemo drugovi u samotnom životu, da je razumemo na sopstveni način. Ironija i lepota života (i života nakon smrti) krije se u tome što je uz pomoć novih tehnologija pesnikinja koja je retko napuštala kuću sada apsolutno svuda na svetu u isto vreme, dok govori svojim jasnim glasom:

A word is dead, when it is said
some say –
I say it just begins to live
That day

The post Emily Dickinson konačno obilazi svet appeared first on 42 magazin.