Sjećam se, kad sam bila mala, jedva sam čekala da narastem pa da budem glavna faca na Dan žena. To je onda baš bila velika stvar. Slavile su se žene, nije mi bilo jasno zbog čega, zašto se žene slave a muškarci ne, ali nije mi ni bilo bitno, jer samo sam htjela da napokon dobijem tih 11 karanfila… (obično su žene dobivale manje, po pet, ali pošto sam ja sanjala o bogatom mužu, onda sam zamišljala kako ću jednom slavodobitno primit buket od 11, ponosna i sa širokim osmijehom, ko da dobijam Titovu štafetu na trajno čuvanje…).
Pisali smo sastave. Crtali čestitke za majke. Obožavali smo svoje mame taj dan, i one su bile sretne. Ni dalje mi nije bilo jasno zašto tako kolektivno ne obožavamo tate, ali nisam išla u dubine razmišljanja jer je ipak trebalo koncentracije i inspiracije za napisat sastav Moja majka za domaći. Tu je svako razmišljanje o tati ili muškarcima kao vrsti samo moglo smetati. Jer logično je da su žene snažne, lijepe, kraljice svemira. Sve. Samo zato jer su žene. Nije tu bilo puno razmišljanja.

One žene koje još nisu dostigle očekivanu društveno poželjnu razinu ljepote i dobrote, na putu su da je dostignu.  Ali nisu same, tu je pomoć kremica, seruma, šminke, odjeće, boja, preparata, čuda, smanjivača struka, povećavača guzova, napumpavača usnica, magije, tarota, graha, proročica, life coacheva…

Danas više nema karanfila. Mi, žene, postale smo ljepše i bolje, pa očekujemo i da ćemo dobiti nešto ljepše i bolje od karanfila. One žene koje još nisu dostigle očekivanu društveno poželjnu razinu ljepote i dobrote, na putu su da je dostignu. Mukotrpnom putu. Ali nisu same, tu je pomoć kremica, seruma, šminke, odjeće, boja, preparata, čuda, smanjivača struka, povećavača guzova, napumpavača usnica, magije, tarota, graha, proročica, life coacheva… A da ne bi skrenule s puta poboljšanja, imamo reklame i instagrame da nas revno podsijećaju lupajući nas šibom po nesavršenim prstićima kad poželimo posegnut za nečim finim, slanim, masnim i nezdravim.

Mislim da je ženina supersnaga upravo ono što većina žena ne voli, a to je da u svakom trenutku zna gdje je što, što kome treba, tko je gladan a ko tužan

I sve se opet vrti oko nas. Ništa muškarci, oni nam ne trebaju, možemo mi to sve same (iako, paradoksalno, jedini idealan muškarac nam je Sport Billy, sa svojim supersakom iz kojeg izvlači ostvarenja svih naših snova), i naravno, ne uljepšavamo se da bismo se svidile njima nedajbože, ja moju ultrakratku minicu nosim isključivo zato da se svidim sama sebi, molim lijepo.

Šta će mi muškarac, da vodim računa o tome koliko čitavih čarapa gospodin ima u svakom trenutku, da li mu je čista odjeća za trening i podsjećam ga gdje što stoji u kući? Pa mi, žene, evo se već čitavo stoljeće borimo protiv prljavih čarapa, da budemo „jednake“ njima, i potpuno neovisne o njima (osim, naravno, ako je supersak krcat novcima, e onda može da ovisimo, dapače, njegov novac nas pretvara u nezaštićene mačiće kojima treba sklonište i pažnja i novo krzno jednom tjedno).

Danas više nema karanfila. Mi, žene, postale smo ljepše i bolje, pa očekujemo i da ćemo dobiti nešto ljepše i bolje od karanfila

Ovako kad se zamislim, osobno mislim da mi, žene, gledamo krivo na ulogu žene danas u društvu. Mislim da je ženina supersnaga upravo ono što većina žena ne voli, a to je da u svakom trenutku zna gdje je što, što kome treba, tko je gladan a ko tužan, kome treba prostora, kome treba zagrljaj a kome osmijeh, vodeći računa o datumima, obljetnicama i obavezama, sve to dok smišlja šta će sutra skuhati, pritom izgledajući poželjno, da bi bila u stanju zadovoljiti Njegove i fizičke i psihičke potrebe.

Zato, drage Žene, ako vas vaš On nazove na posao da pita „gdje su mi čarape“, vi mu odgovorite „u ladici za čarape“, a on pita „gdje je ta ladica“, nemojte doživljavat živčane slomove jer već pitanja takvog tipa znače da smo po defaultu superiornije od Njih.

(P.S. Moj buket karanfila još nisam dobila, za dostave obratite se redakciji)

The post Hvala na karanfilima, nikad ih nisam dobila appeared first on 42 magazin.

Jedna mudrost kaže da ćete, ako se u vas zaljubi neki pesnik, slikar, muzičar, hteli vi to ili ne, postati deo večnosti. To je tako tačno i veoma romantično. Mnogo je žena muza koje su kroz istoriju inspirisale velika dela, pa o njima čitamo u romansiranim biografijma velikih genija. Gala i Dali, Mileva i Albert, Joko i Džon, Lenka i Laza, Frida i Dijego… Ali, zamislite samo koliko je još bilo žena na ovome svetu čije je srce toliko jako i duboko bilo isprepletano sa srcem nekog bankara, činovnika, vatrogasca, a o kojima nema zapisa. Da zamislimo da je iza svakog katanca na mostu jedna velika, večna, jaka ljubav, da njihovi ključići još leže na dnu korita neke reke, ili su ih pak struje odnele u veliki okean ljubavi.
Uuuu, to je baš mnogo ljubavi. Mnogo romantike. Koja se danas pojavi povremeno i tek u tragovima.

Samo treba da nagovestite i imaćete večiti trag tog drugog srca, jakog, suptilnog, večnog, rukom obrađenog od plemenitih metala

Novo vreme nije ubilo ljubav, malo je samo modifikovalo načine ne koje se ona pokazuje, iskazuje, način na koji se ona daruje. Brzina življenja donela je i brze misli, nedostatak vremena da se posvetimo ljudima koje volimo najviše na svetu. Nedostatak vremena je breme savremenih žena, muškaraca, parova…
Zato je potreban onaj pomenuti trag romantike, trag koji nagoveštava da je nekome stalo.
Na tom tragu ste i vi kada se on onog ljubavnog dana „seti“ u poslednji čas, te pred vas iskoči buket iz kog vire u zlato uvijene praline. Nije to ni znak da ste mu onako, usput, to samo znači da ste vi usput, u moru manjka vremena, zabravili da date znak, da pokažete da ne želite uveli busen u vazi niti divnu čokoladnu bombonu od koje ne ostane ni zlatna hartija.

Gala i Dali, Mileva i Albert, Joko i Džon, Lenka i Lazaa, Frida i Dijego… samo su neki od parova čija će ljubav zauvek inspirisati romantične duše

To znači da možda spadate u onih, prema statistici, 77 odsto žena koje za Dan zaljubljenih dobiju cveće i čokoladu, a ne žele prolazne poklone jer je za njih ljubav trajna. I znači da morate da zaboravite na telepatiju i da date blagi, nežni nagoveštaj da želite da uvezanost vaših duša traje. Poput srebra, poput dragog kamenja. Poput večne ljubavi već pomenutih parova.

To znači i da ne spadate u onaj procenat žena kojima ljubav biva izražena mekanim plišanim medom. Iako čuvate devojčicu u sebi, želite zreli i čvrst dokaz ljubavi.

I to znači da od ovog Svetog Valentina treba da postanete osoba koja će pravi trag romantike dobiti kada svom dragom nagovesti šta je to što priželjkuje.

Zaboravite na telepatiju i dajte blagi, nežni nagoveštaj da želite da uvezanost vaših duša traje. Poput srebra, poput dragog kamenja

A žene žele nakit.
Samo njihov, samo za njih. Oko vrata slova, reči ljubavi. Da tu, gde im kuca srce, gde cveta ljubav žele da osete eksploziju ljubavi. Ili plutajući medaljon ključić koji će verno čuvati uspomene. Ključić budućeg vremena ukrašen finim kamenčićima. Ili samo vašu ličnu izjavu ljubavi kojom ćete ovekovečiti najintimnije trenutke vašeg vremena. Poput fasetnog fuksija roze kristala koji pulsira u bitu srca kojim samo vi volite.

Srca od plemenitih metala koja vas svakog sekunda svakoga dana podsećaju na snagu svoje jače polovine.
Minimalističke, jednostavne viseće minđuše, srebrne, sa srcem, naušnice emotikone, njegov poljubac na vašoj ušnoj školjci, od srebra i murano stakla. Alke u dva tona sa dva srca, od srebra i zlata… Ili možda – katancima od srebra zapečaćenu ljubav na vašem uhu.

Osluškujte, šapnite ljubav.

Neka vas vaša ljubav dodiruje poput prstenja od roze mešavine metala, različitog dizajna, decentnih detalja, od predivnih kamenčića do katančića.

Samo treba da nagovestite i imaćete večiti trag tog drugog srca, jakog, suptilnog, večnog, rukom obrađenog od plemenitih metala.

Slavite ljubav sa prelepim, ručno završenim PANDORA nakitom.

The post Dajte nagoveštaj – šta je ključ vašeg srca appeared first on 42 magazin.

Monogamija je dugo opstajala kao model partnerskog odnosa koji simbolizuje trajnost, stabilnost i pogodno tle za odgajanje dece. Bila je slavljena i promovisana, a svako ko je pokušavao da živi otvoreno drugačije bio je žestoko osuđivan. Važna napomena je upravo u reči otvoreno, jer zapravo znamo da je monogamija oduvek bila sve samo ne ono za šta se izdaje. Stalne vanpartnerske veze, mnogo laži i prikrivanja i veštačko održavanje zajednica doveli su monogamiju do nove faze: budimo iskreni – monogamija je neodrživa.

Došli su novi oblici savremenih odnosa, poliamorija recimo, koja uključuje više odraslih osoba u partnerskom odnosu, uz pristanak i saznanje svih partnera. Čak i ona može nositi neki oblik tzv. monogamnosti, u smislu da se odnos može svesti samo na tri osobe koje su u vezi i da isključuje nove osobe. Sve se češće javljaju i takozvane otvorene veze koje na razne načine omogućavaju uključivanje novih osoba, posebno u seksualnom smislu, i donose neki nov oblik iskrenosti u odnosu. Nema više prevare, to jest više uključivanje novih ljudi ne zovemo tako i otvoreno razgovaramo o tome. Zapravo, šta god da odgovara odraslim ljudima i dobrovoljno je, spada u opseg normalnih oblika partnerskih odnosa.

Čini se da smo negde usput zaboravili na bliskost i intimnost, da smo ih lako zamenili površnim uzbuđenjima, formom i podrazumevanjem

Ali šta je sa monogamijom? Zašto i dalje opstaje i da li ima nade da u njoj ipak postoji neki smisao, čak i u savremenim oblicima odnosa? Da li je nepravedno prokažena?

Poslednjih godina javlja se sve više knjiga iz popularne psihologije koje govore o slaboj trajnosti ljubavi i činjenici da sve prestaje kad-tad. Nude se neki bleđi oblici odnosa upakovani u izraz prava ljubav, ali opisani na način da se zaista smorimo u ideji da mora da bude manje zanimljivo, sa manje strasti i bez famoznog pokretača iz stomaka. I da je jedini način da se to promeni zapravo odustajanje od monogamije.

Međutim, monogamija predstavlja odnos posvećivanja i razvoja bliskosti. Barem bi tako trebalo da bude. Zato želim da pišem o njoj iz potpuno novog ugla – zašto monogamija može da nam bude pogodno tle za sopstveni unutrašnji razvoj kroz opredeljivanje za jedan odnos. Bez ideje da nam takvo opredeljenje garantuje večitost veze, jer tako nešto ne postoji. Postoji aktivan trud oko odnosa sa neizvesnim krajem i to je nešto sa čim moramo da naučimo da živimo.

Zapravo, jedan život nam je malo za jednu osobu preko puta i čitav njen svet u interakciji sa našim

Ako posmatramo ljubavni odnos kao priliku za rast, zapravo nam je jedan život malo za jednu osobu preko puta i čitav njen svet u interakciji sa našim. Ukoliko uspemo da izgradimo dobru diferencijaciju unutar odnosa, učimo kako da ostvarujemo autonomiju kroz zajedništvo i na koji način možemo da se oslonimo i na sebe kada naiđu krize, bez potrebe da nam simbioza s partnerom rešava lične nedostatke. A uglavnom iz tih razloga i imamo potrebu za novim ljudima. Da se osetimo ponovo željenim, da zadržimo osećanje nezavisnosti, da ne budemo bliski, jer nas to plaši, da pobegnemo od dosade i da dobijemo na lakši način promenu ili uzbuđenje.

Ali hrabrost da ostvarimo bliskost sa nekim donosi ogromno uzbuđenje i dimenziju odnosa koja se dobija samo građenjem i ulaganjem. Dimenzija ljudskosti i važnosti osobe, bez obzira na formu odnosa u kojoj smo. Seksualnost prati tu vrstu razvoja, jer je bazirana na bliskosti i nosi uzbuđenje koje možemo nazvati „uzbuđenjem prave ljubavi“ i deluje daleko primamljivije od opisa iz gorepomenutih knjiga.

Monogamija je odluka koja nosi odgovornost i gubitak drugih opcija, a podrazumeva zrelost ličnosti oba partnera

Monogamija nije obligacija, monogamija može biti prirodni tok sazrevanja ljubavi. I, naravno, nije jedini pravi ili zdravi oblik ljubavi, ali jeste jedna od mogućnosti u kojoj možemo naći neki smisao. Jer čini mi se da smo negde usput zaboravili na bliskost i intimnost, da smo ih lako zamenili površnim uzbuđenjima, formom i podrazumevanjem. A da ono za čim čeznemo u svim pokušajima spajanja sa drugim bićem jeste zapravo mogućnost da nas neko zaista vidi i da poželi da uloži trud u građenje odnosa. To što smo sklopili brak ili rodili decu zaista nije nikakav siguran put ka zbližavanju ili posvećivanju, o čemu govori sve veća stopa razvoda i iskustva ljudi koji su se zapravo najviše emotivno odvojili od svojih partnera kada su postali roditelji, posebno u prvim godinama.

Monogamija je odluka, a kao i svaka odluka nosi odgovornost i gubitak drugih opcija, jer nam tako više odgovara u datom trenutku. Ako bih razmišljala o svojim klijentima koji su do starosti ostajali monogamni u odnosu, ono što bih povezala kao zajednički imenitelj bi svakako bila zrelost ličnosti oba partnera. Zrelost znači mogućnost da se potrebe odlože, da se frustracija podnese, da se razvija unutrašnji lokus kontrole i oslanjanje na sebe, a sve to sa ciljem da izgradimo zajedništvo u kome ćemo se osećati dobro. Deluje kao mali zahtev, ali je zapravo veliki zalogaj za hrabre.

Pravda za monogamiju.

The post PSIHOUGAO: Ima li nade za monogamiju? appeared first on 42 magazin.