Ulazim u Parobrod, dolazim do prostora gde se postavlja izložba hanboka – tradicionalne korejske odeće, i ugledam dizajnerku Hesun Li kako suptilnim pokretima uz oštro oko namešta detaljno svoj rad na lutki, s pažnjom kao da je reč o nečemu od neprocenjive vrednosti. Da je scena bila gotovo kao na filmu, govori i njena pojava. Odevena u belo-plavi hanbok, njenu svakodnevnu odeću, sa pokupljenom kosom i neverovatnom lepotom koju nose azijske žene, jasnim pogledom, koji spaja fragilnost i jačinu, obraća mi se, a ja, i pored jezičke barijere, još jednom shvatam da dizajn i umetnost imaju univerzalni jezik.

Vi ste uticali na reinkarnaciju hanboka koji je kulturno nasleđe Koreje. Kakav je vaš lični odnos prema hanboku i koju emociju on budi u vama?
Hanbok ima dugu istoriju, od davnih vremena pa do danas. Kroz dug vremenski period svog postojanja hanbok je evoluirao sve vreme i menjao se, ali istovremeno i ostao bezvremen. Takođe, on je oličenje filozofije življenja korejskog naroda. Kao kulturno nasleđe hanbok je rezultat svega što je prošlo i ostalo istorija, ali u isto vreme, on se neprestano menja i usavršava – hanbok i kultura Koreje kakvu je vidimo danas, kakva je bila nekada i sve ono što je bila između.

Srećna sam kada neko moj rad vidi kao nešto novo ili neobično a ne čudno

Nije nimalo lako nešto tradicionalno postaviti kao savremenu formu. Šta je bila ideja i vizija kada ste se odlučili da to bude predmet vašeg dizajna?
Živeti u skladu sa prirodom je ono što me je navelo na put dizajna. Mene inspiriše sve u prirodi. Vetar od koga se trese lišće na drvetu, vetar koji pomera travu, vetar koji protrči kroz moje telo, rosa koja sija na suncu, kapljice vode koje reflektuju sunčevu svetlost, mesec koji se krije iza oblaka, jasan oblik meseca neposredno pred izlazak sunca, mesec koji raste iznad solitera, boja kore drveta u proleće, njegova boja koja se menja u jesen i zimu… Kada pogledam unazad, vidim da vreme u Koreji, koje ima četiri različita godišnja doba, jeste upravo ono što me je navelo da dizajniram odeću sa detaljima karakterističnim za različita godišnja doba. Iako su ta četiri godišnja doba u Koreji potpuno drugačija i po klimi i po bojama, proces njihovog smenjivanja je suptilan i prirodan, pa ne uznemirava onog ko posmatra. Zar nije neverovatno što svako od tih godišnjih doba ima svoju jedinstvenu boju? Verujem da su upravo to karakteristike koje želim da primenim na svoj dizajn: nenametljiva elegancija i lepota sa svojstvenim detaljima i identitetom.

Vaš dizajn prevazilazi formu dizajna odeće jer fotografije kroz koje prezentujete odeću jesu miks slikarstva, scena iz filma i plesa i ostavljaju snažan utisak, pa možemo to nazvati novim modnim pokretom koji već na prvu loptu pronalazi put do publike. Kako nastaju fotografije koje vidimo?
Snažno verujem da je odeća u punom sjaju onda kada je nosi određena osoba. Način na koji ona stoji na nečijem telu, pokret i pomeranje odeće dok se onaj ko je nosi kreće kroz svoj svakodnevni život – to je suština i lepota odeće. Postoji korejska izreka: Odeća daje krila onom ko je nosi – dobro dizajniran komad odeće izrađen s ljubavlju ima moć da uzdigne osobu koja ga nosi. Imala sam sreće da me istovremeno inspirišu i druge vrste umetnosti. Trudim se da se to vidi u mom dizajnu, pa povremeno uključujem i medije kao što su balet, slikarstvo i drugi. Kroz eksperiment sam analizirala kako se kreće odeća i u kakvoj je interakciji sa balerinama ili kako slikari uhvate kretanje i materijal u samo jednom kadru.

Kada govorimo isključivo o dizajnu, šta su vaše smernice kojih se držite?
Odeća koju ja stvaram je odeća koja vodi računa o kretanju onog ko je nosi i njegovom načinu života. Ona se radi po meri onog ko je nosi i prilagođena je obliku tela onog ko je odabere. Upravo taj izbor najbolje odslikava kako moderne Korejke percipiraju hanbok, one ga vide kao način samoizražavanja, kao jedan od načina da uvedu lepotu i umetnost u svoj život.

Kako zamišljate ženu za koju stvarate odeću?
Žene u Koreji se okreću hanboku i danas kada je reč o posebnim prilikama u životu, kao što je venčanje na primer. Kada su takve prilike posredi, one neće odabrati odeću s polica iz radnji, te prilike zaslužuju one-of-a-kind hanbok, koji je dizajner napravio baš za njih.

Ne mislim da nešto mora da bude egzotično da bi vas inspirisalo

Deo evolucije dizajna je da pored forme i funkcije brine i ekološkom segmentu, a sve što pravite je od eko-materijala. Koliki je izazov stvarati tradicionalnu odeću koja ima epitet luksuznog od ekoloških materijala?
Hanbok se pravi od materijala koji potiču iz prirode. Njegove boje su prirodne. Ja takođe radim sa prirodnim materijalima, prirodnim bojenjem nastaju nijanse i koristim tradicionalne metode izrade kao što je ručno šivenje, ručna izrada veza kako bi se stvorilo nešto što će trajati celog života. Hanbok je poznat po prirodnim bojama, pa možemo reći da je obezbojen. Ta neboja je moja omiljena boja. Iako  obezbojen, prepun je emocija. Znate, hanbok je milenijumima bio saputnik Koreje, kroz njenu istoriju – zajedno su videli sve oblike tuge i borbe.

Prošle godine ste imali izložbu Koreja sada u Louvreu, kakva je reakcija Francuske na vaš rad?
Da, imala sam izložbu u The Musée des Arts Décoratifs u Louvreu. To je bilo predivno iskustvo. Kada smo postavili izložbu, otišla sam da prošetam uz Senu. Dok sam šetala, prišao mi je Francuz i počeo da razgovara sa mnom. Ono što sam ja mogla da protumačim jeste da je došao na reku da iščisti um, ali je umesto reke video mene kako šetam uz obalu i to je delovalo na njega. Ja nisam radila ništa specijalno – bila sam u svom hanboku kao i svakog dana poslednjih deset godina. To me je nateralo da poželim da izlažem na značajnim mestima u različitim zemljama. Trenutno sam potpuno fokusirana na izložbu u Beogradu i na ovaj projekat, to je ono što me trenutno pokreće. Oduševljena sam što će moj rad biti izložen u Beogradu.

Nama i sličnim kulturama Koreja delije egzotično, koje zemlje su vama inspirativne i egzotične kao dizajneru?
Ne mislim da nešto mora da bude egzotično da bi vas inspirisalo. Ja sam inspirisana ovde u Srbiji vrlo poznatim stvarima kao što je nebo i vazduh. Inspirišu me i ljudi koje upoznajem ovde. Sarađivali smo sa timom iz Srbije koji nam je pomogao da postavimo izložbu i to su zaista neverovatni ljudi koje sam slučajno otkrila, pa ne mislim da je slučajnost što me je put doveo do Srbije.

Kada neki umetnik internacionalno izazove pažnju, onda njegova umetnost govori univerzalnim jezikom, šta mislite da je reč ili emocija kojom vaš rad govori a svi je razumeju?
Ne težim tome da me svako razume. Verujem da postoje ljudi koji razumeju moju tačku gledišta, kako razlika od jednog jedinog milimetra može da me inspiriše ili kako me suptilne promene u prirodi oduševljavaju. A što se drugih tiče, mogu da kažem da sam srećna kada neko vidi moj rad kao nešto novo ili neobično umesto čudno.

Nenametljiva elegancija i lepota sa svojstvenim detaljima i identitetom – to su karakteristike koje želim da primenim na svoj dizajn

Šta je tajna lepote i stila žena u Koreji?
Vrlo sam polaskana vašim pitanjem! Da li moj hanbok može da bude odgovor na to pitanje?

Onda neka tako ostane. Kakav utisak ostavljaju na vas žene u Srbiji?
Ljudi u Srbiji imaju nežno (toplo) srce, i to me je zaista ganulo ovde.

Kakvi su vaši dalji planovi?
Imam uskoro veliku reviju u Seulu, i to čim se vratim u Južnu Koreju. To je projekat koji rekreira tradicionalne ceremonije venčanja. Možda, uz malo sreće, uspemo da taj performans donesemo u Srbiju nekad u budućnosti. Zaista bih volela da ponovo posetim ovu zemlju jer sam se jednostavno zaljubila u nju i njene ljude.

Fotografije: Courtesy of Korean Embassy

The post HESUN LI: Hanbok je saputnik Koreje kroz istoriju – zajedno su videli sve oblike tuge i borbe appeared first on 42 magazin.

Kristina Jovanović i Sandra Stojanović su dve devojke koje liče, nisu BFF, bliznakinje, ni sestre, a njihove razlike su dijametralne, karakterno i vizuelno. Ista frizura, šminka i stajling u nekoliko dana naveli su okruženje da pažnju usmeri na pronalaženje novih sličnosti, zanemarujući sve očigledne razlike. I tako je nastao Identical kao društveno-umetnički eksperiment koji se, osim socijalnim mrežama i performansima, sada širi na YouTube kanal sa zadatkom da istraži svest publike i umetnika. Mogućnosti ove platforme su zasad nepregledne, a potiču od vrlo jednostavnog koncepta – dve devojke koje liče jedna na drugu.

Kako je nastao koncept Identical i šta je on zapravo?
Projekat je nastao spontano. S obzirom na to da sam ja krenula da radim za McCann pre godinu i po dana, a Kristina je već neko vreme tamo radila. Na prvi pogled nismo shvatale da postoji neka sličnost među nama, međutim, svi ljudi koji su radili s nama su se iščuđavali i često se dešavalo da nas pomešaju. Onda smo skapirale da postoje još neke sličnosti osim frizure i šminke, počele smo i isto da se oblačimo. Bilo je zanimljivo da se igramo tim slučajnostima i kako nas vide u tom kontekstu drugi ljudi. Tako da smo ukombinovale slučajnost i kreativni input ljudi koji su tu nešto videli. Nama je zanimljivo kako dve osobe koje su suštinski različite mogu da ima toliko sličnosti i da ih ljudi prepoznaju kao bitnije od razlika. Taj nadidentitet Identicala preuzima u mozgovima ljudi percepciju o nama kao pojedincima.
Bilo je zanimljivo kada smo napravile iste maske za Hallowin party u firmi i ušle u prostor, ljudi su se ponašali prema nama kao da smo neki rekviziti. Tako da pored toga što smo izbrisale te individualne razlike, oni su počeli da nas posmatraju kao objekte, što krši osnovna ljudska civilizacijska pravila koja se poštuju do tada. Tada vidiš kako Identical preuzima drugačije oblike. Nismo uložile nikakve resurse, a desilo se da, iako ničim nismo zaslužile da ličimo, taj resurs kada smo zajedno donosi benefite i postajemo prepoznatljive u sistemu. Kao kapital koji je lako stečen.

Nismo uložile nikakve resurse, a desilo se da, iako ničim nismo zaslužile da ličimo, taj resurs kada smo zajedno donosi benefite i postajemo prepoznatljive u sistemu. Kao kapital koji je lako stečen

Jeste li se upustile u to zabave radi ili planski?
Na početku nismo imale plan, pustile smo da se dešava. U početku se dešavalo slučajno da se obučemo, fotkamo se, objavimo na Instagramu i ljudi reaguju na to. A onda se povećao broj pratilaca, pa smo otvorile Identila_Identical Instagram profil i jako brzo skupile veći broj pratilaca. Onda smo krenule da radimo konkretne projekte u konkretnim prostorima. Imale smo nekoliko izložbi, jednu u Stokholmu, jednu u KC Gradu, dve u Parobrodu i performans u Galeriji Hub 12 i više grupnih izložbi.

Kako izgleda grupna, a kako samostalna izložba?
Identical se trudi da drži do svoje identičnosti. U KC Gradu predstavile smo se kroz naše razlike i to je bilo vrlo zanimljivo jer su ljudi dolazili na tu izložbu psihološki formatirani na to da smo mi identical. Cela postavka bila je u našim razlikama, ali svi su tražili sličnosti. Zanimljivo je to psihološko programiranje i kako ono nastaje, a nastaje kada ljudi počnu da se odriču svog identiteta i to je ono što je srž našeg eksperimenta. Koliko mi treba da se odreknemo sebe da bismo ličile i stvorile novi brend.
Kod samostalnih izložbi pokušavamo da napravimo ambijent gde ti nisi tačno siguran gde performans počinje, a gde se završava. Pa smo imali gomilu promoterki koje su ličile na nas i bile su svuda u prostoru obučene u crno, sa šiškama i crvenim karminom, i to je bila neka vrsta intervencije u prostoru koja se mešala sa fotografijama. Ljudi su imali utisak da ulaze u nov kreiran prostor sa čudnim pravilima. Taj bizar momenat nam je jako bitan kod ovoga. On upravo kreira prostor da ljudi mogu da projektuju šta žele. Meni lično je dosta autoironično jer mi ne vidimo sličnost koju ljudi potenciraju.

Foto: Anđela Grozdanić

Kakve su reakcije ljudi?
Ljudi različito reaguju. Neki su se ljutili baš tokom te izložbe jer su govorili: evo je, evo je, a shvatili su da to nije nijedna od nas zapravo. Nisu znali kakav će biti performans, iako smo nešto malo najavili, ali u principu nisu znali šta da očekuju. Jedna žena je u KC Gradu rekla: „Ovo je sve laž! Nemojte im ništa verovati!“

Je l’ možete da pretpostavite kako će ljudi reagovati na vaš performans? Da li vas nekad iznenade?
Iznenadimo mi njih. Oni ne znaju šta da očekuju od performansa.

Danas se svi individualno prezentuju kao one of a kind, a vi radite potpuno suprotno.
Ljudi teže da se profilišu kao brend, naročito u konzumističkom smislu, ljudi teže da taj proces ne razumeju i samim tim to je ono što privlači pažnju. Svaki novi projekat otvara neka pitanja koja nas lično interesuju iz ugla nečega što izgleda jednostavno.

Zanimljivo je to psihološko programiranje i kako ono nastaje, a nastaje kada ljudi počnu da se odriču svog identiteta, i to je ono što je srž našeg eksperimenta. Koliko mi treba da se odreknemo sebe da bismo ličile i stvorile novi brend

Koji kanal je najjači kada je reč o plasiranju vaše umetnosti – Instagram ili interakcija sa ljudima?
Ništa nije najjači kanal. Mi ovo posmatramo kao social experiment. Sve nam je podjednako bitno.
Performans u Parobrodu bio je sa psihologom, gde smo znale neka pitanja koja nam je postavljao, a neka ne, i pored toga što nas je on iznenadio, bile smo iznenađene svojim odgovorima. Ljudima je bilo zanimljivo da uđu u naš privatni prostor, gde mi odgovaramo na intimna pitanja i utisak je neka vrsta skandala i žute štampe. Oni nisu dobili ništa iz naših odgovora, nije se desio neki prosvetiteljski momenat, ali pomno su pratili. Postoji apsurd u tome kada te ljudi slušaju dok odgovaraš da ti je omiljena boja zelena, prosto nebitna informacija u bilo čijem životu. Taj performans je i finansijski podržalo više kuća. Ono što mi nudimo i ljudi upijaju jeste ono što je nama zanimljivo kako neko iz pozicije nemoći može da kreira sopstveni kontekst i da ima kontrolu.

Foto: Branko Starčević

Vaše fotografije na Instagramu idu pod anima dan 1, dan 2… do dana 17. Šta se desilo 17. dana? Koju poruku želite da pošaljete?
Desila se prva izložba i tada je napravljen presek s tom prvom fazom. Posle toga smo nastavile da objavljujemo fotografije, ali davale smo im konkretnije nazive, a taj prvi segment smo delile po danima jer su se tada dešavale slučajnosti kao npr. da se oblačimo isto. Bio je momenat kada nas je kolega pitao da se slikamo s njegovom knjigom kako bismo je promovisale, to je jedan od tih dana i tada smo shvatile da služimo kao alatka za različite stvari.

Gde je sledeće pojavljivanje?
Posle fizičkih izložbi, u pripremi je YouTube kanal. Kada smo imale prilike da ono što radimo formatiramo, koristile smo poznate formate, pa možda liče na radove drugih. Za sada je koncept YouTube kanala da imamo poznate forme – tutorijale i sl. Uviđamo paterne u formatima kanala drugih ljudi i brendiranje sebe i zanimljiv nam je taj reality momenat u okviru toga. Kao neorelity za klince. Oni se ističu time što rade obične stvari sa kojima možeš da se indentifikuješ i zanimljivi su nam takvi formati – how to, gaming tutorijali… To će biti u tim formatima, samo malo drugačije, da izgleda kao poznata forma, ali provučena kroz naš identitet Identical.

Kako planirate da razradite projekat?
Razmišljali smo o multiplikaciji, dosta ljudi nam šalje nama slične devojke. Ali ono što bismo želele zasad jeste da se fokusiramo na YouTube kanal jer to nosi novi set promotivnih aktivnosti koji to prati. To je nekako living social experiment.

Ljudi teže da se profilišu kao brend, naročito u konzumističkom smislu, ljudi teže da ustanove svoju jedinstvenost, a ono što mi radimo je zapravo kontraintuitivno

Rok trajanja projekta?
Nismo postavile rok trajanja.

Svaki eksperiment ima rezultat uspelog i neuspelog, šta je vama parametar da znate da li je vaš uspeo?
Ja to ne bih merila uspehom i neuspehom. Samo iznenađenje da su ljudi to primetili, a ako jesu, to znači da ih je zanimljivo, ako im je zanimljivo, znači da će ih nadalje interesovati šta će se dešavati. Ako je probudilo interesovanje kod ljudi, samim tim je verovatno uspešan. A to je i parametar.
Dok god nam se otvaraju nove mogućnosti da nastavimo eksperiment, one su parametar uspeha, kada se zatvore te mogućnosti, priča će biti gotova.

Foto: Branko Starčević

The post IDENTICAL: Socijalni eksperiment uživo appeared first on 42 magazin.