Više od 20 godina pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov i muzičari u Vasil Hadžimanov Bandu neumorno, sa ogromnom ljubavlju, entuzijazmom i još većim uspehom stvaraju autentičnu muziku i s posebnom energijom i spontanošću sviraju je na koncertima i jazz festivalima širom sveta. Uoči premijerne koncertne promocije njihovog novog, sedmog albuma Lines in Sand – 13. juna u letnjem klubu Bitefartcafe na Kalemegdanu – popričali smo s Vasilom, a on nam je između ostalog objasnio kako to jazz nastaje poput linija u pesku i kako u isto vreme briše sve moguće granice, koje jesu samo linije u pesku.

Dobar dan, Vasile, kako ste? Kako je VHBand ovih dana?
Dobro sam, hvala na pitanju. Srećni smo i uzbuđeni oko koncerta i promocije našeg novog, sedmog albuma. Imate pozdrave od svih članova benda: Branko Trijić, gitara, Miroslav Tovirac, bas, Peđa Milutinović, bubnjevi, i Boki Ivković, udaraljke, šalju pozdrave.

Vaš nov, sedmi album zove se Lines in Sand – šta znači taj poetični i romantični naziv  Linije u pesku? Ima li to možda veze sa onim kad ispišeš svoje ime na plaži pa ga talasi odnesu, a ti ga onda opet ispišeš samo malo dalje…? Ili možda sa linijama u pesku zen-bašte… koji sam ravnaš pa opet stvaraš nove oblike od linija? Kakav je to pesak i kakve su to linije inspirisali vaše novo muzičko putovanje?
Možemo naći i takvu vrstu simbolike u nazivu, pogotovu kad pričamo o jazz muzici koja i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle. Postoji druga vrsta poruke koja se odnosi na državne granice – koje su ljudi izmislili i koje su zapravo samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo.

Svaki naš koncert pomalo je iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo

Na albumu je 12 pesama snimljenih uživo u studiju Binta Sound i u rezidenciji nemačkog ambasadora u Beogradu – snimili ste ga u Evropi a niste ni mrdnuli iz Beograda. Kako to da ste baš odabrali rezidenciju nemačke ambasade? I po čemu je album još specifičan?
Hehe. Sviđa mi se kako razmišljate. Većinu materijala snimili smo u Binta Sound studiju. Ispostavilo se da smo na TV snimanju u tom studiju otkrili da je akustika tog prostora idealna za nas, baš kao i mladi Marko Perić, snimatelj i producent koji nas je tada zabeležio za potrebe emisije koja je emitovana na Studiju B. Odlučili smo da to ponovimo i mislim da smo doneli pravu odluku jer album zvuči sjajno. Glavni razlog dosnimavanja materijala u nemačkoj rezidenciji bio je klavir. Izvrsni polukoncertni Steinway, koji mi je zapao za uvo kad smo nastupali u istoj toj rezidencij. Nemački ambasador Axel Deitman je veliki fan jazz muzike, a i našeg benda, tako da smo bili pozvani da sviramo koncert za njegove goste i tada sam se susreo sa ovim odličnim instrumentom. Bio sam tako bezobrazan da ga pitam da jedan dan uzurpiramo njegov dom i snimimo nekoliko pesama sa klavirom za naš novi album, a on je pak bio tako ljubazan, baš kao i njegova supruga, da pristane na moju molbu.

Ključ stvaranja je u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek

Vaš prethodni album Alive iz 2016, vaš prvi album snimljen uživo u pet različitih gradova i pet koncertnih dvorana, dobio je širom sveta više od 50 fenomenalnih recenzija i bio je na listi najboljih albuma u 2016. američkog magazina DownBeat, a izdala ga je kuća MoonJune Records iz Njujorka. Ne menjate izdavača – a muzičku recepturu/partituru?
Posle takvog uspeha ne menjamo izdavača, niti ćemo još dugo. Prezadovoljni smo saradnjom sa Leonardom Pavkovicem, čovekom koji na svojim plećima nosi celu tu izdavačku kuću koja je, iako mala i nezavisna, uspela da se nađe na mestu broj 4 najvećih jazz izdavača u istom tom Down Beat magazinu, što je neverovatan uspeh. Što se muzike tiče, ona se menja i mora da se menja, međutim, sa ovakvom ekipom muzičara sve je izvodljivo. Bilo koja ideja ili maštarija koja vam padne na pamet brzo prelazi u delo kad si okružen ovako talentovanim.

Berklee mi je samo potvrdio da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo

Vasil Hadžimanov Band vlada jednom alternativnom nišom na domaćoj, ali i na svetskoj jazz sceni. Sva vaša izdanja i muzika proglašeni su za umetnička dela od kulturnog značaja za Srbiju, a uprkos tome establišment nije spreman da to čuje, vidi i oseti. Šta vas vodi preko granica (ne)mogućeg?
Pravo da vam kažem, ni sam ne znam potpun odgovor na ovo pitanje, ali pretpostavljam da je ta ljubav prema muzici koju stvaramo i taj neponovljivi osećaj na sceni, kad se sve kockice poklope, ono što mene, a i ostale, tera u nove pobede. Ključna stvar je skromnost u kontekstu pronalaženja sreće u jednostavnim i „malim“ stvarima koje čine život. Skromnost, koja baš kao i ispunjenost i sreća, prirodno dolazi kad se baviš pozivom koji toliko voliš i poštuješ. Onda si zaista nedodirljiv i nepobediv uprkos svim zlim silama koje aktivno deluju protiv tebe.

Kroz numere provlačite muzičke elemente Balkana, a i dalje ste alternativni. Vaše kombinovanje tradicionalnih ritmova i modernih muzičkih stilova autentično je i uvek je nov i svež pristup jazz muzici. Kako uspevate da uvek dodate nešto novo svem tom jazzu?
Mislim da je ključ u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek. Ta kombinacija novih iskustava i starih vrednosti kod mene je sistem kako na najefektniji način u sebi budim inspiraciju i otkrivam nove načine da kreiram svoju muziku.

Šta mislite o raznim i sve češćim pokušajima da se tradicija spoji s modernim? Reklo bi se da je to ovde recept za podilaženje i očito hod po tankoj liniji. Kako ne pasti? Čije vam se transponovanje tzv. world music elemenata baš dopada na domaćoj a čije na svetskoj sceni?
To je oduvek bio pipav teren. Ja stalno ponavljam da je muzika jedna. Kad malo dublje uđete u istraživanje različitih muzičkih pravaca i počnete da povezujete tačkice između njih, shvatite koliko toga imaju zajedničkog, iako su na prvo slušanje potpuno različiti. U tom kontekstu deluje jednostavno obraditi neku tradicionalnu melodiju u novom, modernijem ruhu, ali nije tako. Smatram da neke pesme, muzičke komade ne treba ni dirati. Neka muzika je jednostavno već komponovana i odsvirana na najbolji mogući način. Ostavite je na miru i uživajte u njoj. Sa druge strane, imamo i primere kako se može modernije aranžirati tradicionalna muzika a da se ne upropasti njena inicijalna poruka. Neka od imena koja to rade na najbolji mogući način jesu grupa Ljubojna, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Božo Vrećo, Bojan Z, Theodossi Spasov, Bato Andonov.

Godine 2013. sve vaše albume – 11 razloga za… (2001), Kafanki (2003), 3 Sega Mu e Majkata (2007), Života mi (2009), Can you dig it? (2013) – u digitalnom formatu objavila je kuća OverJazz Records iz Hamburga – gde to može da se nađe i preslušava?
Svi albumi, uključujući Alive, mogu se pronaći u prodaji online, tj. na internetu. Prva četiri albuma možete naći i u prodavnicama PGP-a, a album Alive u prodavnicama Metropolis Music.

Državne granice, koje su ljudi izmislili, zapravo su samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo

Spisak umetnika sa kojima ste sarađivali (Joe Zawinul, Theodossi Spassov, Marko Đorđević, Toni Kitanovski, David Binney, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Dado Topić, Rosen Zahariev, Hana Vučićević, Nigel Kennedy, Vlatko Stefanovski, Darkwood Dub, Božo Vrećo, Bojan Zulifikarpašić…), ali i zemalja, na svim kontinentima, gde ste predstavljali Srbiju je impresivan i ogroman. Šta vam te saradnje donose, kakva je to razmena? Kog umetnika/bend biste izdvojili, na šta ste posebno ponosni?
Za ovih tridesetak godina rada bilo je toliko različitih i divnih saradnji da mi je zaista teško da u jednom odgovoru izdvojim bilo koje. Svaka saradnja i kontakt sa svim tim vrsnim muzičarima me je izgradila u ovo što jesam danas i ja sam im svima zahvalan na tome.

Da li ste se tim spajanjem iliti brisanjem svih granica inficirali na Beerklee College of Music gde ste studirali? Zapravo, vi ste povukli nogu, nakon vas mnogo mladih ljudi odavde otišlo je u Boston.
Granice su mi oduvek predstavljale barijeru, problem, iako su samo linije u pesku. Tako sam odmalena odgajan i zahvalan sam svojim roditeljima na tome. Berklee je samo to još više pospešio jer kada sam se u toj školi susreo sa muzičarima iz celog sveta i sa mnogima od njih podelio scenu, samo sam potvrdio teoriju da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo.

Jazz muzika i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle

Cela vaša velika muzička porodica – vaš otac Zafir Hadžimanov, majka Senka Veletanlić, tetka Bisera Veletanlić – uvek je bila ponosna na vas i vaš rad, a evo na poslednjem albumu pridružila vam se i kćerka, mlada umetnica Marta Hadžimanov. Kako se vi osećate u vezi sa tim?
Priča se ponavlja. Moji roditelji su srećni zbog mene iz istih razloga zbog kojih sam ja srećan kad je Marta u pitanju. Taj glavni razlog nije Martin izbor da se bavi muzikom, već to što je odabrala ono što je čini srećnom i ispunjenom. Da je to bio bilo koji drugi izbor, ja bih jednako bio srećan, dok god je ona ta koja je srećna.

Šta možemo da očekujemo na koncertu 13. juna u letnjem Bitefartcafeu Summer Stage na Kalemegdanu? Da se spremimo na odstupanja od snimljenog koja vaše koncerte čine neponovljivim? I ako ima nekih iznenađenja, slobodno ih prećutite, neka ostanu iznenađenja.
Sve i da želimo da ponovimo ono što je snimljeno, ne bismo znali kako. Baš kao što ne mogu da najavim i odam ni iznenađenja jer je svaki naš koncert pomalo iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo.

Hvala najlepše!

The post Vasil Hadžimanov: Granice su zapravo samo linije u pesku appeared first on 42 magazin.