Rođen u Dablinu 28. oktobra 1909. godine, kao drugo od petoro dece, Bacon je često ulazio u nasilne konflikte i bio netolerantan prema autoritativnom ocu – treneru konja u britanskoj vojsci. Nakon nepomirljivih razlika oko njegove seksualnosti (bio je homoseksualac) otac ga se odriče, a Francis napušta kuću sa 16 godina i seli se kod ujaka u Berlin. Taj grad u koji stiže vrveo je od radikalnih društveno-političkih ideja i evoluirao u centar evropske kulture još dvadesetih godina 20. veka.

Godine 1928. seli se u Pariz, gde i odlučuje da se posveti umetnosti nakon što je video jednu od velikih Picassovih izložbi. Iako nikada nije pohađao umetničku školu, počinje da slika vodenim bojama.

Sledeće godine vraća se u London i otvara studio. Njegova rana umetnost inspirisana je nadrealistima, ali – nije našla na dobar odjek međ publikom. Počinje da se bavi dizajniranjem nameštaja i enterijera, ali i da koristi ulje pri slikanju, kao i da te slike izlaže. Jedan njegov rad biva uključen u grupnu izložbu u londonskoj galeriji Mayor 1933. Godinu dana potom umetnik je organizovao svoju prvu samostalnu izložbu u galeriji Sunderland House, koju je za ovu prigodu nazvao Galerijom tranzicije. Učestvovao je na grupnoj izložbi u galeriji Thomas, Agnev & Sons 1937.

Oko 1944. uništava većinu do tada urađenih slika jer smatra da njima nije uspeo da iskomunicira o tome šta misli i oseća o svetu u kom živi

Ta godina, ujedno, bila je i prekretnica u njegovoj umetničkoj karijeri. Naslikao je i izložio Tri studije za figure ispod raspeća, delo koje je šokiralo i konstantno bivalo kritikovano zbog užasnih metafora koje je prikazivalo. Tri figure, životinjske mutacije ljudske forme, bile su Baconove interpretacije Ernija: boginja osvete (Alekto, Megara i Tisifona) iz grčke mitologije. Njihov zadatak bio je da kazne zločine van ljudskog dometa. Ovaj rad nastao je pri kraju Drugog svetskog rata, kada su počeli da se pojavljuju izveštaji o nacističkim logorima smrti. Tri deformisane figure bile su prikladna metafora za korupciju ljudskog duha i umetnikov osud tadašnje nečovečnosti.

“Three Studies for Figures at the Base of a Crucifixion”, 1944.

Nekoliko stilskih elemenata važno je u ovom delu: raspeće i upućivanja na grčku mitologiju, posebno Eshilova trilogija Orestija, često se simbolično koriste u temama Baconovih slika od tog vremena. Korišćenje triptiha – slike sastavljene od tri odvojena panela – bio je format koji se najpre vidi kod hrišćanskih oltarnih slika. Izlaganje sekularnih subjekata u religijskom formatu, u kontekstu tog vremena, može se čitati jedino kao alat za dodatno šokiranje i povećavanje emocionalnog odgovora na njegove slike. Zatim, ramovi triptiha omogućavaju Baconu da sprovede neku vrstu apstraktnog ili psihološkog narativa između uzastopnih slika. Ideja da se koristi triptih format verovatno je bila inspirisana ekspresionističkim slikama Maxa Beckmanna, koje je Bacon najverovatnije video još u Berlinu.

Portret Pape Inoćentija X, 1953. godina

Pedesetih godina radio je inspirisan slikama poput Velázquezovog Portreta pape Inoćentija X (1649–50), Van Goghogovog Slikara na putu za posao (1888) i fotografija Eadwearda Muybridgea. Van Gogha je posebno cenio, te je slikao mnoge njegove portrete ili slike koje na njega referišu – prvi, Glava, 1951. i poslednji, sa istim naslovom, 1962. Godine 1959. producirao je Glavu čoveka – studiju crteža Van Gogha; i 1960. Omaž Van Goghu, parafrazu Van Goghovog Autoportreta sa lulom iz 1889. godine.

Na ovu temu Bacon je jednom rekao: „Van Gogh je jedan od mojih heroja – slikarskim stilom on daje jednu novu vizuru na svet u kom živimo. Video sam to vrlo jasno, prolazeći Provansom, gde je radio neke od svojih pejzaža. Način na koji on stavlja boju na platno od jednog totalno jalovog tla načini neverovatnu, životnu atmosferu.“

Odom herojima, reinterpretacijama njihove stvarnosti i stvarnosti vremena u kom je živeo, Bacon, konačno, biva zadovoljan onim što je stvorio.

Studija portreta Vincenta van Gogha

Počinje da izlaže u Njujorku, putuje u Južnu Afriku, Italiju, a jedan od njegovih radova bio je izložen na Venecijanskom bijenalu u okviru Britanskog paviljona. Prvu retrospektivu održava u londonskom Institutu za savremenu umetnost, a nakon toga priređen mu je solo šou na bijenalu u Sao Paulu. Druga retrospektiva organizovana mu je u galeriji Tate u Londonu, a modifikovana verzija ove izložbe putovala je u Majnhajm, Turin, Cirih i Amsterdam. Još neke važne izložbe održao je u muzeju Solomon R. Guggenheim u Njujorku, zatim pariskim muzejima Grand Palais i National d’Art Moderne.

Nakon Drugog svetskog rata, pa sve do kraja života, bio je senzacija – što zbog distopijskog pogleda, što zbog života koji je vodio. Života bez ustručavanja

Nakon Drugog svetskog rata, pa sve do kraja života, bio je senzacija – što zbog svog karakterističnog distopijskog pogleda, što zbog života koji je vodio. Života bez ustručavanja. Pio je, večito bio na žurkama, bio promiskuitetan, nije spavao… Party život hranio je njegov rad.

„To [moj rad] jeste vizuelni šok, a ne neka ispričana priča. Ne pričam, ne želim da izrazim nešto posebno. Život je silniji od bilo čega što ja mogu da uradim.“

I zaista, to što Bacon slika, taj osećaj uznemirenosti, ne može se jednostavno opisati. Međutim, neki elementi koje on koristi – nacističke svastike, ljudske/životinjske leševe, prikaze raspeća i sadomazohistički seksualni rituali – jasno upućuju na tamnu stranu ljudske prirode, a pre njega nisu korišćeni kao univerzalni simboli života.

Umetnik je umro 28. aprila 1992. godine u Madridu i za sobom ostavio novinu – emotivni intenzitet u reprezentaciji subjekata. Pokušao je da otkrije, u svoj svojoj složenosti, šta se nalazi iza ljudske fasade. Baconove slike pulsiraju energijama kako ljudske patnje tako i ekstaze. U svojim nedokučivim, zamagljenim formama one kao da otkrivaju naše primalne porive i, uglavnom, sve ono što ne želimo da primetimo u svetu oko nas. Bacon nas suočava na jedan sasvim surov način, a u suočavanju se rađa hrabrost, potom i lepota.

Umetnost ne mora da bude lepa, ali mora da provocira. Da nas zapita. Da nas uzdrma. Imajte to na umu.

The post Živeti i raditi bez ustručavanja – Francis Bacon appeared first on 42 magazin.

Dalí, ukratko

Salvador Dalí rođen je 11. maja 1904. godine u Figerasu, u Španiji. Roditelji su ga još u detinjstvu ohrabrivali da se bavi umetnošću, a tu pasiju razvijao je i tokom studija na Madridskoj akademiji. Godine 1920. odlazi u Pariz, gde upoznaje Picassoa, Magrittea i Miróa, koji ga inspirišu da se bavi nadrealističkim slikarstvom. Desetak godina kasnije proslavlja se slikom Upornost sećanja – sada veoma poznatim izmišljenim pejzažom u kom se topi nekoliko časovnika. Usponom fašističkog lidera Francisca Franca u Španiji, tokom četrdesetih godina, Dalí biva izbačen iz nadrealističkog pokreta, ali ga to nipošto nije sprečilo da se i dalje bavi umetnošću. Danas, on važi za jedan od simbola ne samo nadrealističkog slikarstva već i cele Španije. Umro je u rodnom gradu 1989. godine.

Mali Dalí

Maestralni umetnik danas poznat kao Dalí zapravo se zove Salvador Felipe Jacinto Dalí i odmalena je imao podršku roditelja da se bavi umetnošću, da ne beži od svog ekcentrizma i tako osvaja svet.

Školu nije završio jer je smatrao da niko od profesora nije kompetentan da oceni njegova dela

Još kao dete upisao je školu crtanja na koledžu Colegio de Hermanos Maristas. U to vreme nije bio ozbiljan student, radije je sanjario i pažnju poklanjao posebno kreiranoj odeći ili frizurama koje su ga izdvajale iz mase. Na jednom od raspusta s porodicom putuje u Kadakes i tamo otkriva moderno slikarstvo. Kasnije te godine otac mu organizuje prvu izložbu na kojoj su bili prikazani njegovi crteži ugljem. Do 1919. učestvuje na prvoj javnoj izložbi u Opštinskom teatru grada Figerasa.

Veza između bunta i nadrealizma

Tri godine potom Dalí upisuje Akademiju San Fernando u Madridu. U tom momentu on ima 17 godina, a život u studentskom domu njegov ekscentrizam diže na nov nivo – pušta kosu, zulufe, oblači se kao engleski aristokrata s kraja 19. veka… Slikao je pod uticajem kubizma, čime je privukao pažnju kolega i profesora. Godine 1923. biva suspendovan sa akademije zbog oštrih kritika koje je upućivao profesorima i zbog organizovanja protesta protiv školske uprave. Te iste godine bio je uhapšen jer je pružao podršku separatističkom pokretu. Na akademiju se vraća tri godine kasnije, ali je ne završava jer smatra da niko od profesora nije kompetentan da oceni njegova dela.

Upornost sećanja

Ipak, školovanje nije proveo isključivo buntovnički. Upravo tamo otkrivao je razne forme umetnosti i kopirao mnoge klasične umetnike – Raphaela, Bronzina i Diega Velázqueza (od kog je usvojio i karakteristično stilizovanje brkova). Takođe, interesovao se za avangardne pokrete, za Dadu ili Antiestablišment.

Salvador Dali stilizovao je brkove po uzoru na Diega Velasqueza

Između 1926. i 1929. Dalí putuje u Pariz, gde se druži s Pablom Picassom. U tom periodu slika nekoliko radova inspirisanih upravo ovim velikim umetnikom. Upoznaje i Miróa, španskog slikara i skulptora, koji je, zajedno sa pesnikom Paulom Éluardom i slikarom Renéom Magrittom, otkrio Dalíju nadrealizam. Dotad Dalíjeva dela bila su impresionistička, futuristička i kubistička.

Dalí postaje jedan od istaknutih predstavnika nadrealizma, tvrdivši da je on sam bio umetnost

Dalíjeve slike počinju da prikazuju tri teme – čoveka i senzacije, seksualnu simboliku i ideografiju. U radu je koristio tehnike klasičnih majstora, pod uticajem renesanse, što je bilo u suprotnosti s tematikom snova, prikazima halucinacija i izmaštanih likova koji su se pojavljivali na slikama. Među mnogim umetnicima koji su ušli u svet nadrealizma Dalí postaje jedan od istaknutih predstavnika tog pokreta, tvrdivši da je on sam bio umetnost, te je tako i živeo. Tridesetih godina, kao nadrealista, počinje aktivno da se bavi ilustracijom knjiga, kao što su Faust i Život je san.

Sarađivao je i sa dizajnerkom Elsom Schiaparelli, te su zajedno kreirali čuvenu haljinu “Jastog”, 1937. godine

Dalí je opsesivno čitao Freudove teorije psihoanalize i svoje opservacije na ovu temu prenosio je na platna. Razvija tzv. paranoično-kritični metod, mentalnu vežbu kojom pokušava da dođe do podsvesti radi pojačavanja umetničke kreative.

Godine 1929. umetnička istraživanja prenosi na svet filma i sarađuje s Luisom Buñuelom na dva filmska naslova: Andaluzijski pas (Un Chien Andalou) i Zlatno doba (L’Age d’or). Kasnije se i pojavljuje u filmu Spellbound (1945) Alfreda Hitchcocka, a njegove slike korišćene su za prikazivanje i dočaravanje sekvenci sna.

https://www.youtube.com/watch?v=054OIVlmjUM

Gala

Avgusta 1929. upoznaje rusku imigrantkinju Elenu Dmitrievnu Diakonovu, deset godina stariju od njega. Iako je tada bila udata za nadrealističkog slikara Paula Éluarda, jaka fizičko-psihička atrakcija s Dajem navela ju je da se razvede i počne da živi s novim ljubavnikom. Dalí ju je zvao Gala, bila mu je muza, inspiracija, a na kraju i životna partnerka. Davala je balans Dalíjevom kreativnom haosu – bavila se finansijama i menadžerskim delom koji slikarski posao, takođe, zahteva.

Gala s šeširom Else Schiaparelli, dizajniranom na osnovu Dalijevih skica, 1938. godina

Do 1930. Dalí je bio velika ne samo nadrealistička već i legitimna pop zvezda. Njegova vibrantna ličnost često je, prema nekim kritičarima, bacala u senku umetnički rad.

Drugi svetski rat i izbacivanje iz nadrealističkog pokreta

Kako je ratna atmosfera jačala u Evropi, a posebno u Španiji, Dalí biva izbačen iz nadrealističke grupe umetnika jer je odbijao da se zauzme protiv fašiste Francisca Franca (dok su Picasso, Buñuel i Miró to uradili). Iako je ovim činom označen fašistom, neki istoričari umetnosti veruju da je do izbacivanja došlo zbog velike svađe s vođom nadrealističkog pokreta – Andréom Bretonom.

Opsesivno je čitao Freudove teorije psihoanalize i svoje opservacije na ovu temu prenosio na platna

Međutim, uprkos toj situaciji Dalí nastavlja da izlaže na nadrealističkim izložbama širom sveta. Kada je Drugi svetski rat počeo, seli se u SAD, gde ostaje do 1948.

Menhetn, crtež Salvadora Dalija

U tom periodu Amerikanci mu priređuju retrospektivu u Metropoliten muzeju, a prati je štampanje autobiografije Tajni život Salvadora Dalíja. Kasnije objavljuje još dve veoma popularne knjige – Skrivena lica i Dnevnik genija.

Dalíjev neverovatni muzej

Nakon rata vraća se u Figeres, svoj rodni grad, i od 1960. do 1974. posvećuje svoje vreme kreiranju Dalí teatra-muzeja. Muzej je izgrađen u opštinskoj zgradi, upravo onoj u kojoj je imao prvu samostalnu izložbu, zvanično je otvoren 1974, kao i najveća je nadrealistička struktura na svetu, sa serijama nepovezanih prostorija u kojima je svaki detalj priča za sebe.

Fotografija: Moris Moreno

U muzeju se nalazi i kolekcija njegovih slika, skulptura i eksperimenata, a neki od njih rađeni su ekskluzivno za ovu priliku i postavku. U ovom periodu povezuje se sa bogatim američkim kolekcionarima koji uspostavljaju organizaciju Dalijevi prijatelji. Ova organizacija, nekoliko godina kasnije, otvara još jedan Dalíjev muzej na Floridi.

Poslednje godine

Osamdesetih godina Dalí biva primoran da se povuče jer razvija motorni poremećaj zbog kog ne može da drži četkicu u ruci. Nedugo potom, njegova žena Gala umire. Ovi događaju bacaju ga u duboku depresiju. Poslednjih godina nije se bavio javnim životom, a umro je 23. januara 1989. u rodnom gradu. Sahranjen je u sopstvenom muzeju, gde i danas možete posetiti njegovu kriptu.

Beogradska publika je u nekoliko prilika mogla da vidi dela čuvenog umetnika. Godine 2009. u Servantesu je bila postavljena izložba Dali i magija ilustracije, 2010. u Muzeju 25. maj bila je Dalijeva postavka nazvana Božanstveni svetovi, dok je nekoliko njegovih slika bilo prikazano u okviru izložbe Četiri mačora u Galeriji New Moment 2013. godine.

The post Da li dobro znate ko je Dalí? appeared first on 42 magazin.

David LaChapelle je ime koje svi znaju kako u modnom svetu, tako i u takozvanom šou-biznisu. Ovaj šou nije samo fraza jer u njegovom slučaju on nije nimalo ignorisan kao takav, već naprotiv! Šou i pop koji označava popularnu kulturu sveta u kome trenutno živimo jeste ono što on naglašava do momenta dok ne bude maksimalno prenaglašen i tek što ne prelazi granicu. I to ne moramo da verbalizujemo detaljno, usmeno niti pismeno, jer već na prvi pogled njegove fotografije govore to same, iz sveg glasa, da ne kažemo vrište.

On kroz svoj rad ništa ne stavlja pod tepih, on ga okreće naopačke sa idejom da se vezene šare s lica zaborave i da se jasno vidi ono od čega je satkan.

Na velikane istorije umetnosti dodajte veliku dozu kritike društva, mnogo začina u vidu scenografije, kostima, šminke i art direkcije. Kada sve to promešate, samo prospite, sačekajte da se razlije i prikaže onako kako jeste, škljocnite i eto ga – David LaChapelle

Bez namere da nam se svidi ili ne svidi, on stvara umetnost čiji pravac nosi njegovo ime. Bez analize trendova u fotografiji, bez modernih pravaca koje treba ispoštovati, bez uštogljenih formi i bez formi uopšte, jer kalup je samo jedan – njegov i zove se David LaChapelle. I svi ga prepoznaju.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kada kažemo svi, mislimo na sve – modele, urednike najprestižnijih modnih biblija, većih i manjih, od Voguea do Interview magazina, kao i na kraljice i kraljeve pop-kulture poput Madonne ili Eltona Johna ili možda Pamele Anderson ili Marilyna Mansona, kako se uzme. Bezbroj modnih kampanja, naslovnih strana, prestižnih nagrada, izložbi, poštovanja i prepoznavanja David duguje svom idolu Andyju Warholu koga upoznaje sa 17 godina, a onda nastavlja listu na Salvadora Dalija uz očiglednu dozu velikih Caravaggioa i Michelangela.

Recept je jednostavan, na velikane istorije umetnosti dodajte veliku dozu kritike društva, mnogo začina u vidu scenografije, kostima, šminke i art direkcije. Kada sve to promešate, samo prospite, sačekajte da se razlije i prikaže onako kako jeste, škljocnite i eto ga – David LaChapelle, fotograf čiji radovi nikoga ne ostavljaju bez komentara.

The post Kič-pop-nadrealizam: David LaChapelle appeared first on 42 magazin.

Leonor Fini ispred kamere umetnice Dore Maar, 1936. godina

Nadrealistkinje su među nama

Već nekoliko puta smo spominjali esej istoričarke umetnosti Linde Nochlin koji postavlja pitanje: Zašto nije bilo velikih umetnica? Zbog toga što za žene, jednostavno, nije bilo onoliko prostora koliko je ostavljano za muškarce. Uspeh za ženu u umetnosti sve do sedamdesetih godina 20. veka značio je ogroman trud i neretko predstavljanje pod muškim pseudonimom.

Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo

Međutim – nadrealizam, umetnički pokret nastao u prvoj polovini 20. veka, iako je bio mizoginistički nastrojen i fokus stavljao pre svega na ekscentrične muškarce, ponekad je među svojim umetničkim redovima isticao i žene. To ne iznenađuje budući da su se nadrealisti zanimali za modu i pop kulturu tog vremena – Dalí je ilustrovao Vogue, aranžirao izloge robnih kuća i sarađivao sa italijanskom dizajnerkom Elsom Schiaparelli (baš tako je nastala čuvena Lobster haljina); reklame za beauty brendove tog vremena radili su gotovo svi nadrealisti.

Jedna žena, Leonor Fini, bila je kreatorka flašice za parfem Shocking Else Schiaparelli, a ušla je u istoriju dizajna i kasnije inspirisala savremene dizajnere (bočice najpoznatijih parfema Jean-Paula Gaultiera rađeni su po ugledu na parfem Schocking). Iako se ovakvim komercijalnim projektima „probila“ i došla do šire publike, ova pariska „It devojka“ dvadesetih godina prošlog veka bila je majstorka nadrealističkog slikarstva i libertina. A ipak, ako danas nekom pomenete njeno ime, pa čak i u Parizu, gradu u kom je živela i gde je vladala dominantno muškom umetničkom scenom, retko ko će ga znati.

U slavu ženske seksualnosti

Odmalena je znala da će postati umetnica. Više puta je pokušala da završi art škole, ali je svaki put bila izbačena zbog nedoličnog ponašanja i sve lošijeg vida. Nije imala zvanično umetničko obrazovanje već problema sa očima zbog kog je često nosila povez. Kada je zavoj sa očiju uklonjen, a vid joj se popravio, imala je ogroman poriv da se kreativno izrazi i oživi na platnu svoje unutrašnje vizije koje je doživljavala u periodu slepila.

Ona je prva žena u istoriji umetnosti koja je naslikala muški akt (1942)

Sa 24 godine u vozu za Pariz upoznala je italijanskog slikara Filippea de Pisia, koji ju je uveo u café society. Šarmirala je parisku scenu svojim bezrezervnim izražavanjem erotike, a njena dela izlagana su pored velikih suralističkih imena. Slikala je žene na pozicijama moći i slavila žensku seksualnost. Nikada nije bila robinja sistema, te je prva žena u istoriji koja je naslikala muški akt (1942).

Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo. Ali sigurni smo da se njoj ni to ne bi dopalo – jer mrzela je etiketiranje, upoređivanje i pripadanje bilo kakvoj grupi. Prezirala je nadrealistički pokret koji je u Francuskoj proslavio André Breton, nepokolebljivi mizogini muškarac koji je verovao u to da žena nikako ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu. Čak je i sam Dalí snishodljivo govorio o njenoj umetnosti opisujući je kao osrednje talentovanu, jer vrhunski talenat ne može imati neko ko „nema muda“.

Smrt autsajderke

Nezavisna i svojeglava, nije se obazirala na komentare i sama je sebi krčila stazu. Volela je da bude autsajderka. Nažalost, upravo zbog tih komentara koje je zanemarivala danas je češće prepoznaju kao „It devojku“ nego kao umetnicu zbog, tada, skandaloznog života koji je vodila; bila je otvorene seksualnosti, praktikovala „trojke“, protivila se braku i volela da živi u komunama.

Posebno je mrzela nadrealistički pokret jer ga je u francuskoj proslavio André Breton; on je otvoreno govorio da žena ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu

Godine 1965. u Belgiji je imala retrospektivu, praćenu jednom u Japanu (1972) i na kraju Parizu (1986). Međutim, nakon smrti 1996. godine popularnost joj je toliko opala da je francuska vlada odbila da prihvati njene slike umesto poreza na imovinu. Upravo su kritike ostalih surealističkih umetnika doprinele tome – poštujući stereotipe, društvo je kreativnost pripisalo muškarcima čija su se dela vrednovala i ušla u istoriju.

Od tada se Fini nalazi u fusnotama umetničkih knjiga, rame uz rame s mnogim svojim savremenicama. Priča je poznata: žena se snagom svoje ličnosti bori sa svetom, ali, čak iako uspe da se izbori za neko značajnije mesto, briše se iz istorije čim umre.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Nova struja

Ipak, deluje da se stvari menjaju. Prošle godine organizovana je veoma važna i vrlo uspešna izložba Dreamers Awake postavljena u galerijama White Cube u Londonu i Hongkongu, a prikazivala je radove nadrealističkih umetnica od tridesetih godina do danas, uključujući i nekoliko značajnih slika Leonor Fini. Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma na koje svet, jednostavno, nije obraćao pažnju daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola.

Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma koje istorija umetnosti zaboravlja daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola

Pored toga, couture kolekcija za proleće/leto 2018. brenda Dior, prikazana prošle godine, kao inspiraciono jezgro navodi slike Leonor Fini, ali i radove njenih zaboravljenih koleginica – Lee Miller, Mérete Oppenheim, Dore Maar i Dorothee Tanning.

Nadamo se da će neke surealistkinje ovakvim akcijama ipak biti spašene od opskurnosti, jer – njihov stvaralački opus zaista jeste fascinantan.

https://www.youtube.com/watch?v=5Ignr_w6ql4

.justified-gallery > a, .justified-gallery > div {
opacity: 1!important;
}

The post Nadrealistkinja koja je inspirisala Dior couture kolekciju appeared first on 42 magazin.

Ni skoro tri decenije od kako je umro, ekstravagantni genije Salvador Dali ne prestaje da iznenađuje. I nije šokantno samo to što su ga u četvrtak ekshumirali iz grobnice u zdanju Salvador Dalí Theater-Museum radi testa očinstva koji je tražila njegova možda-da-možda-ne kćer Maria Pilar Abel Martinez, po zanimanju tumačica tarot karata, nadrealna je i činjenica da su njegovi čuveni brkovi, po kojima je umetnik bio prepoznatiljiv, potpuno netaknuti!

Ekshumaciji je prisustvovao i Narcis Bardalet, vođa tima za balsamovanje tela Salvadora Dalija pre 28 godina, koji je bio iznenađen sjajnim stanjem tela, a naročito brkova umetnika

„Brkovi su zadržali svoju klasičnu poziciju kazaljki na satu u 10 i 10“, rekao je Luis Peñuelas, generalni sekretar Fondacije Gala – Salvador Dali, koji upravlja muzejom, dodavši: „Ovo saznanje bilo je vrlo emotivan trenutak za sve nas.“

Gospođa Martinez, inače, tvrdi da je njena majka imala aferu sa ekscentričnim umetnikom 1955. godine, dok je radila za porodicu u kući pored Dalijeve, te da je ona rođena godinu dana posle afere

Podstaknuta insistiranjem svoje majke da joj Dali otac, pre deset godina uradila je dva DNK testa kože i kose sa maske koju je umetnik nosio, ali rezultati nisu bili dovoljno jasni. Ako ovaj test od prošle nedelje pak bude pozitivan, Martinezova će imati pravo na veliki deo imovine, budući da umetnik nije imao naslednike ni u braku sa suprugom Galom ni van njega.

5 zanimljivih činjenica o Salvadoru Daliju

1. Još od detinjstva imao je napade sadizma, pa je kao klinac, dok se šetao s drugarom preko mosta, ugledavši rupu na ogradi – iz čista mira gurnuo dečaka s pet metara visine na stene. Dečak je jedva preživeo sa teškim povredama, a Dali nije bio preterano ophrvan krivicom niti kajanjem.
   

2. Pošto je važio za vrlo pohlepnu i srebroljubivu osobu, dovijao se na razne načine ne bi li izbegao svoje finansijske obaveze. Pošto je voleo raskoš i dekadenciju, često je vodio veliko društvo na gala večere. Kada bi došao trenutak da plati račun, ispisao bi iznos na čeku, a s druge strane napravio crtež naočigled konobara, svestan da niko neće unovčiti papir sa skicom čuvenog slikara.
   

3. Iako je na prvu loptu Dalijev nadrealizam pun erotike teško povezati sa slatkastim filmovima Walta Disneyja, umetnik je dobio poziv da radi na nastavku filma Fantazija 1945. Osim toga, njegov projekat Destino nikad se nije pojavio u bioskopima, ali je objavljen kao kratki film 2003. godine.
   

4. Opsednut oblicima karfiola, Dali se 1955. iz Španije u Pariz vozio u svom autu marke Rolls-Royce Phantom II, na koji je natovario pola tone ovog povrća. Kasnije je izjavio da je bio očaran „logaritamskom krivom“ koja krasi oblike karfiola.
   

5. Pošto su i on i njegova supruga uživali u blagodatima otvorenog braka, organizujući jednom nedeljno orgije u svojoj kući, na jednoj od njih zadesila se i pevačica Cher. „Dali su mi u ruke predivnu, oslikanu gumenu ribicu. Dobila sam i daljinski upravljač kojim sam pomerala njen repić. Bila je poput dečje igračke. ’Ovo je stvarno zabavno’, rekla sam Daliju, na šta mi je on odgovorio: ’Biće još zabavnije kada je staviš na svoj klitoris.’
   

The post Bizarno i nadrealno: Dalijevi brkovi još stoje na 10 i 10 appeared first on 42 magazin.