Čudno je sve to s ljudima kao što je Enio Morikone. Kada su pre nekoliko dana svi svetski mediji objavili da je preminuo verovatno najveći kompozitor filmske muzike, većina nas osetila se kao da je otišao neko koga smo lično poznavali. Možda ne baš intimni prijatelj, ali dobar poznanik svakako. Odgovor na pitanje zašto je to tako prilično je jednoznačan – rimski maestro obojio je svojim tonovima naše živote.

Siguran sam da je intimna priča svakog od nas povezana sa bojom mraka bioskopskih sala u kojima smo gledajući čuvenu Dolarsku trilogiju – Za šaku dolara, Za dolar više, Dobar, loš, zao – zamišljali koliko kroz lik Klinta Istvuda, toliko i kroz Morikoneovu muziku, kako je pravda univerzalno civilizacijsko dostignuće koje kad-tad mora trijumfovati. Mora biti da su bar neki od nas voleli ili se nesrećno zaljubljivali uz muziku iz Kuma, koju je Morikone pisao s Ninom Rotom i još nekoliko kompozitora. Možda tugovali nad izdajom prijatelja slušajući note iz monumentalnog ostvarenja Bilo jednom u Americi ili se čežnjivo prisećali detinjstva uz zvučnu zavesu u Sinema Paradizo reditelja Đuzepa Tornatorea. Možda i paradoksalno, neke od tih filmova zaturili smo po fiokama prošlosti, a Morikone je ostao tu nadrastajući i sama ostvarenja za koje je trebalo da bude samo kulisa. Jednostavno je, njegova muzika otrgnuta od pokretnih slika funkcioniše nezavisno, elegantna i topla, savršena u svojim harmonijama. Na koncu, i sam kompozitor je tvrdio da cilj njegovih melodija nije da opiše samu radnju određene scene, nego da ispriča neizrecivo, ono do čega ne dopiru ni gluma ni sam scenario. Za upit je kako bi te slike funkcionisale bez Morikoneove muzike. Uostalom, zapitajte se koliko ljudi poznajete ili ste bar u prolazu čuli da im mobilni telefon zvoni nekom Morikoneovom melodijom.

Za skoro 60 godina rada nije dobio Oskara, sve do 2007. kada mu je tu nagradu za životno delo uručio baš Klint Istvud, poručivši da je to jedna od najvećih grešaka Američke filmske akademije. Konačno, dobio je zlatnu statuu 2016. za saundtrek Tarantinovog filma Podlih osam

https://www.youtube.com/watch?v=hLe9gTKQ4LU

Impresivan je spisak filmskih velikana sa kojima je ovaj kompozitor radio u više od 500 dela – od Kventina Tarantina, preko Brajana de Palme, pa do Romana Polanskog i Bernarda Bertolučija… Ali čvorišna tačka njegove karijere bila je i ostala saradnja sa Serđom Leoneom, s kojim je išao zajedno u školu, čak jedno vreme delio i školsku klupu. Mnogo godina kasnije spojila ih je pomenuta Dolarska trilogija, a koliki je respekt Leone imao prema Morikoneu, govori činjenica da je često tokom snimanja muzika bila puštana glumcima kako bi bolje shvatili šta je to što treba da odigraju i kako bi se što bolje pripremili za ulogu.

Osamdesete godine prošlog veka bilo je doba njegovog američkog proboja. Tada su nastale kompozicije za filmove Stvor, Nedodirljivi, Mahnitost, Misiju Rolanda Džofea i, naravno, vanvremenski gangsterski ep Bilo jednom u Americi. Začudno je da za skoro 60 godina rada Morikone nije dobio Oskara, sve do 2007. kada mu je ovu nagradu za životno delo uručio baš Klint Istvud, poručivši indirektno da je to jedna od najvećih grešaka Američke filmske akademije. Nepravda je ispravljena 2016, kada je konačno dobio zlatnu statuu za saundtrek Tarantinovog filma Podlih osam.

Koliko god njegove note zvučale grandiozno, Morikone je bio i ostaće zapamćen kao kompozitor naroda. Elitistički pristup bio je nešto od čega je očajnički bežao čitav život

Ali sve to kao da nije mnogo nedostajalo Morikoneu. Bio je duboko uronjen u sopstveni svet, njegovi albumi prodavali su se u platinastim tiražima, eksperimentisao je sa džezom i avangardnom kompozicijom. Priznanja su stizala sa drugih strana, pa je tako dobio Legiju časti, najviše francusko priznanje koje dodeljuje predsednik za vojne i građanske zasluge, a koje je utemeljio Napoleon Bonaparta 1802. godine. U dvovekovnoj tradiciji odlikovano je par stotina istaknutih istorijskih ličnosti, a među umetnicima na listi su se našli i Salvador Dali, Viktor Igo, Harold Pinter, Klint Istvud, Stiven Spilberg, Martin Skorseze, Žan Pol Belmondo, Bono, Žan Mišel Žar i Mira Trailović, osnivač Ateljea 212 i jedan od osnivača BITEF-a. Posebno zanimljivo je da je 2008. Morikoneova muzika donela i jednu nagradu Grammy Brusu Spingstinu, i to za najbolju instrumentalnu rok izvedbu na kompilaciji We All Love Ennio Morricone. Među ostalim slavnim muzičarima koji su na ovom albumu obradili Morikoneove numere nalaze se i Metallica, Andrea Bočeli, Rodžer Voters, Herbi Henkok, Selin Dion…

Intimna priča svakog od nas povezana sa bojom mraka bioskopskih sala u kojima smo gledajući čuvenu Dolarsku trilogiju zamišljali koliko kroz lik Klinta Istvuda, toliko i kroz Morikoneovu muziku, kako je pravda univerzalno civilizacijsko dostignuće koje kad-tad mora trijumfovati

Osim što je Miorikoneov rad u potpunosti redefinisao poimanje filmske muzike i umesto kičaste pozadine vremenom postao jedan od protagonista samog filma bar koliko i glumci, Mocart našeg doba, kako su ga zvali, ostavio je zaostavštinu koja je neuporediva s bilo čim drugim. Koliko god njegove note zvučale grandiozno, Morikone je bio i ostaće zapamćen kao kompozitor naroda. Elitistički pristup bio je nešto od čega je očajnički bežao čitav život. A radio je to na neponovljiv način. Uostalom, tako širok izbor žanrova kroz koje je suvereno koračao najbolje svedoči tome. Nikada nije imao problem da komponuje za prezrene žanrove horora, vesterna ili kung-fu filmova. I što je još važnije, često smo odlazili da ih gledamo samo da bismo čuli njegovu muziku.

Znali smo još dok je bio tu da je i za života nebo bilo njegovo. Sada kada je otišao sasvim smo sigurni u to. Jednostavno, oduvek je bio previše dobar.

One loše i zle ostavio je drugima. Valjda nismo mnogo bolje ni zaslužili.

Fenomen Klint Istvud: Za šaku nostalgije

The post Enio Morikone – odlazak velikana appeared first on 42 magazin.

Žena obrijane glve, melanholičnog dubokog glasa i autentičnog izraza zagonetna je pojava na muzičkoj sceni. Za koji dan holandska umetnica Sharon Kovacs nastupiće u Beogradu i publici razotkriti svoje najdublje emocije propuštene kroz tonove i glas.
Pred predstojeće koncerte imali smo zadovoljstvo da porazgovaramo sa Sharon Kovacs i tom prilikom otkrila je zbog čega joj je muzika koju stvara važna.

Jedna od prvih stvari na koju pomisle tvoji fanovi kada se pomene tvoje ime jeste autentičnost. Kako ti sebe vidiš i šta za tebe znači biti autentičan?
Nisam sasvim sigurna. Ja se samo držim onoga što me čini srećnom, bilo da je reč o onome što radim ili tome kako izgledam – važno mi je da ja te stvari smatram lepim. Možda je to autentičnost. Odvojiš se od drugih, radeći ono što je blisko tvom biću. Ukoliko to ne radim, ja prosto nisam srećna.

Zaista želim da upoznam Srbiju, budući da nikada nisam bila kod vas. Jedva čekam da vas vidim i da vam donesem svoju muziku. Beograde, vidimo se uskoro!

Kroz svoju muziku dotakla si se najmračnijih strana ljubavi i svojim fanovima dala nešto sa čime istinski mogu emotivno da se povežu. Koja je ideja stajala iza toga? Izražavanje kroz muziku može biti značajno i za mene i za ljude koji to slušaju. Reč je o nekim iskustvima koja su teška, ali kroz koja svi prolazimo. Svi se nekad osećamo loše. Za mene je takođe važan proces analize kroz koji prolazim snimajući pesme jer mi to omogućava da sve osmotrim iz drugog ugla.
Volim kada mi ljudi kažu da su im moje pesme puno značile i pokušavam da stvorim nešto pozitivno iz svih negativnih aspekata života.

Mnogi su te nazvali novom Amy Winehouse. Da li i ti vidiš sličnost i u čemu? Koji su muzičari ostaviti na tebe najveći uticaj?
Naravno da razumem odakle to dolazi. Ona je takođe, kao i ja, imala dublji glas i svoju muziku koristila je da se izrazi i prikaže baš onakvom kakva je bila. Umela je takođe da bude mračna. Jeste me inspirisala, ali veći deo svoje inspiracije pronašla sam u pevačicama starije generacije kao što su Etta Jamems, Ella Fitzgerald, Billie Holiday, Janis Joplin itd. Mislim da sam im se oduvek divila. Ono što te inspiriše, to nosiš sa sobom. Verovatno u meni ima svih tih umetnica, ali i malo mene – nadam se.

Počela si sa singlom My Love i nakon toga objavila dva albuma – Shades of Black i Cheap Smell. Da li možeš da nam kažeš nešto više o idejama koje stoje iza ovih albuma – kako su se razlikovali kada je reč o procesu, idejama i tvojim osećanjima prema muzici?
Shades of Black je bio moj prvi album koji je nastao u jednom mračnom periodu na koji se sam album i osvrće. Sada kada vratim film verujem da sam potpuno odrasla uz njega.
Drugi album, Cheap Smell nastao je takođe u teškom periodu. Rastala sam se sa svojim producentom, a i ceo moj bend je otišao sa njim. Stvarajući ovaj album, borila sam se sa depresijom i pokušavala da pronađem svoj put. Verujem da će sledeći album biti više nalik prvom, obojen nekom melanholijom, ali videćemo.

Izražavanje kroz muziku može biti značajno i za mene i za ljude koji to slušaju. Reč je o nekim iskustvima koja su teška, ali kroz koja svi prolazimo

Beograđani su bili presrećni čuvši da ćeš doći u Srbiju. Dugo su iščekivali tvoj dolazak. Kakva su tvoja osećanja?
Poznajem dosta ljudi koji su se raspitivali o mom potencijalnom dolasku u Beograd i zaista želim da upoznam Srbiju, budući da nikada nisam bila kod vas. Jedva čekam da vas vidim i da vam donesem svoju muziku. Beograde, vidimo se uskoro!

Ulaznice za koncerte Sharon Kovacs mogu se kupiti preko servisa www.tickets.rs & www.ddtickets.rs

The post Sharon Kovacs prvi put u Beogradu appeared first on 42 magazin.

Svetski mediji su album re:member opisali kao upoznavanje nesvakidašnjih kutaka mističnog Islanda, odakle potiče ovaj fantastični kompozitor, muzičar i producent. Na turneji kojom predstavlja svoje četvrto studijsko izdanje, Ólafur Arnalds će posetiti i Beograd, što nas dovodi do priče o njemu i njegovoj spektakularnoj muzici.
Krenuvši od uloge bubnjara u punk-rock bendu, Arnalds je preko usputnog komponovanja klasične muzike došao do BAFTA nagrade i spekulisanja da je upravo njegov poslednji album jedno od najboljih kompozitorskih dela 21. veka.

Mediji i kritičari su opisali re:member kao upoznavanje sa mističnim Islandom. Kako bi ga ti, zapravo, opisao i šta on za tebe predstavlja? Album Island Songs je definitivno bio istraživanje muzičke kulture Islanda, dok je re:member generalno proces istraživanja i eksperimentisanja – u isto vreme i muzički i kada je o mojoj ličnosti reč. Centralna tema albuma jeste promenljiva priroda kreativnosti. Zato, želim da muzika zvuči kao proces, pun preispitivanja i otkrića i to je upravo ono što sam osećao praveći je.

Rekao bih da je najvažniji, a ujedno i najkorisniji element koji sam poneo iz žanrovski raznovrsnog muzičkog odrastanja zapravo svojevrsni DIY stav

Rekao si i da je re:member rezultat tvog pomeranja granica. Kakve su one bile do sada i šta te je inspirisalo da iskoračiš van njih? Najviše se radi o tome da želim da promenim očekivanja i navike koje sam sebi nametnuo. Pokušavam da budem opušteniji i slobodniji – takoreći, bez pravila. Veliki deo takvog razmišljanja sastoji se od toga da uzmem sirov uticaj najrazličitije muzike koju volim i ne filtriram je ni na koji način. Slušam puno hip-hopa, elektronske i pop muzike, pa osećam da je logično da se to odslika kroz ono što stvaram.

Karijeru si gradio i u punk-rock žanru. Da li bi rekao da to utiče i na tvoju muziku danas?
Definitivno. Rekao bih da je najvažniji, a ujedno i najkorisniji element koji sam poneo iz takvog muzičkog odrastanja zapravo svojevrsni DIY stav. To mi je strahovito pomoglo na početku karijere.

Tehnologiju vidim kao alat koji je sjajno imati, ali nije presudan za pravljenje muzike. Neka od najvećih dela ikada snimljena su na vrlo minimalnoj opremi. Nekada ograničenja rađaju kreativnost

Možeš li da nam kažeš više o želji da unaprediš klasičan klavir Stratus softverom?
Nije se radilo o unapređivanju klavira koliko o težnji da nešto toliko blisko ponovo učinim novim i uzbudljivim. Kada sam počeo da pišem re:member, imao sam najveću stvaralačku blokadu koju sam do tada iskusio. Osećao sam da je potrebno da probam nešto novo i iz drugačije perspektive sagledam ono što radim.
Stratus je vrlo over the top način da se to postigne. U principu, reč je o softveru koji kontroliše dva polugenerativna klavira uz pomoć trećeg na kome ja sviram. Mogli bismo da kažemo da to podseća na izvođenje džez improvizacije. Ja sviram i klaviri reaguju, što svaki put rezultira nečim novim.

Da li zamišljaš da ćeš uskoro ponovo razviti svoju muziku u tom tehničkom smislu na neki način?
Ne baš. Mada, nikad ne znaš. Tehnologiju vidim kao alat koji je sjajno imati, ali nije presudan za pravljenje muzike. Neka od najvećih dela ikada snimljena su na vrlo minimalnoj opremi. Nekada ograničenja rađaju kreativnost.

Želim da promenim očekivanja i navike koje sam sebi nametnuo. Pokušavam da budem opušteniji i slobodniji – takoreći, bez pravila

Na ovoj turneji imaš najveću produkciju do sada. Da li to na neki način menja tvoj performans i čitavu atmosferu?
Imam utisak da sam onome što sam zamišljao sada bliži nego ikada ranije. Cilj nije bio da produkcija bude velika, već da u potpunosti podrži muzički aspekt nastupa. Dobra postavka nije važna samo za vizuelni doživljaj, već pomaže i muzičarima na sceni da se izgube u sopstvenom performansu – o tome se upravo radi. Ako ne voliš izvođenje, odlazak na turneju je poprilično besmislen.

Šta je tvoja prva asocijacija na Srbiju kada ti je neko spomene?
Na Islandu imam prijateljicu iz Srbije. Ona mi je pevala neke od srpskih narodnih pesama i ostavile su me bez teksta.

Izdanje re:member u Srbiji je dostupno na servisima Deezer i Google Play, kao i širom sveta u svim digitalnim prodavnicama.

The post Ólafur Arnalds: Želim da muzika zvuči kao proces, pun preispitivanja i otkrića appeared first on 42 magazin.

Maja Stojanović Louis jedna je od onih čiji život prati muzika već od ranog detinjstva. S obzirom na to da je čuveni Louis njen otac, a Marko Louis rođeni brat, pitanje odakle potiče njeno muzičko interesovanje i talenat se ne postavlja. Korak po korak, ona je uz njih učila o muzici, stvaranju, prenošenju snažne poruke kroz note i reči, te konačno objavila svoj prvi singl Život bira umetnike nakon koga je usledio album prvenac pod nazivom Buđenje i ujedno novi singl i spot za pesmu Molim se za tebe.

Već na početku razgovora Maja nam otkriva da se pesma i spot Molim se za tebe bave nasiljem nad ženama u svim oblicima. Na poslu, u porodici, u školi. Mentalno i fizičko zlostavljanje, manipulacija, mobing. Dok sa žarom govori o ovom važnom pitanju, dodaje da je njena uloga koju je preuzela stvarajući ovu pesmu da probudi svest devojčicama, devojkama i ženama da imaju kome da se obrate i da ne moraju da čekaju da se nešto desi da bi bile shvaćene ozbiljno.

Pre nego što detaljno pređemo na važne teme, pitamo je najpre:

Koliko vremena je prošlo od tvog buđenja do stvaranja albuma Buđenje i kako si se ti probudila?
Ne znam da li to ima veze s godinama i sazrevanjem… verovatno ima, ali shvatila sam da je život put i da prolazimo kroz razne faze, učimo i razvijamo se dok smo živi. Ta realizacija u meni je buđenje. Momenat kada shvatiš da si rođen i da ćeš da umreš, i da su to jedine dve stvari u koje možeš da budeš siguran. Ono vreme između toga treba iskoristiti najbolje moguće.

Kako umetnik zna da ga je život odabrao, kako si ti znala?
Mi biramo, mi stvaramo, kreiramo i sve je do nas. Kada prihvatimo da je naš život naša odgovornost, onda život bira nas.

Prvog dana kada je pesma Molim se za tebe izašla, dobila sam poruke od žena koje su proživele nasilje, a to je meni znak da radim pravu stvar

Kako ti se čini tvoj poziv, a zatim život umetnika u današnjem vremenu?
Ja sam zahvalna i srećna. Ne znam šta bih pametno još da dodam… prosto sam zahvalna.

Nakon što si se doselila iz Nemačke, postala si član benda Louis, gde si pevala sa svojim ocem Ljubišom Stojanovićem Louisom. U kakvom ti je sećanju taj period?
To su moji počeci i bila sam privilegovana jer sam od samog starta radila sa vrhunskim muzičarima. Od tate sam puno naučila i na nastupima, a i ovako u životu.

Marko Stojanović Louis: Moja muzika briše granice. Ja sam jedan srećan imigrant

Još jedna porodična saradnja, ako se to tako može nazvati kada je o porodici reč, dogodila se pre tvog prvenca sa tvojim bratom Markom Louisom, a reč je o pesmama Ljubav i Svet je tvoj. Da li ti je to dalo vetar u leđa da se samostalno izraziš?
Naš odnos kao brata i sestre daje mi vetar u leđa. Ta podrška koju mi dajemo jedno drugome je meni jako važna, a kada smo u studiju i kada nastupamo zajedno, tada stvaramo magiju.

Molim se za tebe je više od pesme i spota, s obzirom na to da daje snažnu podršku ženama, poziva ih na akciju protiv nasilja i istovremeno daje utehu i zbrinjava one koje su preživele neku vrstu nasilja, ali i osnažuje one koji treba ih zbrinu i daju im podršku. Kako ti to vidiš?
Apsolutno pozivam sve žene da osveste da vrede, da mogu, da su kraljice i da posavetuju sebe kao što bi posavetovale najmiliju prijateljicu ili sestru. Počni da ceniš sebe jer vrediš!

Malo se priča o važnim temama. Želim da pričam o životnim temama da bih ja naučila za sebe, a i da bih učila kako da predstavim svom detetu istinu

Kako je došlo do saradnje sa  Autonomnim ženskim centrom?
Kada sam napisala pesmu Molim se za tebe, kontaktirala sam sa AŽC sa ciljem da podignem ovu temu na viši nivo. Malo se priča o važnim temama. Želim da pričam o životnim temama da bih ja naučila za sebe, a i da bih učila kako da predstavim svom detetu istinu. Želim da pevam nešto što ima smisla.

Koliko je teško pozvati žene na hrabrost koja se podrazumeva kada nešto treba da se promeni?
Ja ne pozivam samo žene. Ja pozivam sve da se bore protiv nasilja. A žene pozivam da podignu drugu ženu koja je u nevolji, koja je izgubila samopouzdanje, samopoštovanje i da joj pokaže ogledalo i pruži podršku.

Buđenje je momenat kada shvataš da si rođen i da ćeš da umreš, i da su to jedine dve stvari u koje možeš da budeš siguran. Ono vreme između toga treba iskoristiti najbolje moguće

Kakve su do sada reakcije na spot i pesmu Molim se za tebe i poruku na kraju spota Nisi sama?
Reakcije su fenomenalne. Prvog dana kada je pesma izašla, dobila sam poruke od žena koje su proživele nasilje, a to je meni znak da radim pravu stvar.

Šta je sledeće na čemu već radiš ili planiraš da radiš?
Pišem i snimam uveliko nove pesme i puna sam inspiracije i radim na svojoj emisiji koju ću uskoro da počnem da puštam na svom YouTube kanalu.

Hvala!

The post Maja Louis: Kada prihvatimo da je naš život naša odgovornost, onda život bira nas appeared first on 42 magazin.

Muzički pravac i stil dua zalagasper jednom rečju bi mogli da se opišu kao umetnost. Bilo da je reč o samim numerama, stilu ovo dvoje muzičara ili celokupnom vizuelnom identitetu, oni su uneli svežinu na balkansku muzičku scenu. Nakon što su isti utisak stekli i gledaoci na globalnom nivou, dvojac zalagasper predstavio se i novim singlom Come to Me na engleskom jeziku, koji stiže odmah nakon njihovog putovanja u Tel Aviv, gde su na Eurovision Song Contestu predstavili Sloveniju, ali i zainteresovali slušaoce širom sveta, pa i u Srbiji, za više detalja o sebi, svojoj muzici, kao i varnicama koje se javljaju kad god se pojave na sceni!

Nedavno ste promenili ime iz Zala Kralj & Gašper Šantl u zalagasper i objasnili da ste to uradili kako bi vaši slušaoci i fanovi mogli lakše da ga izgovaraju. Čini ste da dosta brinete o njima?
Gašper: Primetili smo da puno slušalaca, posebno van Slovenije, ima problem sa izgovorom naših imena. Zapravo, Mark koji pušta našu muziku u svom frizerskom salonu u Pragu (hvala!) nam je rekao da ima problem da mušterijama koje se raspituju prenese koji izvođači su u pitanju, kao i da je njima teško da zapamte, tako da – Mark, ovo je za tebe!
Osim toga, naravno, mi uživamo u pisanju muzike, ali isto tako želimo i da se ona čuje i zahvalni smo svima koji, takoreći, šire priču o nama, pa nam je važno i da im to olakšamo na ovaj način.

Zala: Znamo da je ljudima na neki način jednostavnije da osete vezu sa nama jer smo par, između ostalog, ali ne bismo voleli da to bude naš selling point

Ovo je vaš prvi singl na engleskom jeziku. Da li je nastup na Eurosongu imao uticaja?
Zala: Ova numera je zapravo bila spremna već u decembru prošle godine, kada još uvek nismo znali da ćemo ići u Tel Aviv. Mi na nastupima redovno izvodimo i numere na engleskom, ali ovo je prva koja nam je toliko prirasla srcu da smo poželeli da je objavimo i kao singl, a Eurosong je učinio da ovo bude idealan tajming.

Svetska publika je primarno primetila vašu bliskost i emociju na sceni. Međutim, imajući u vidu da je u pitanju Eurovision Song Contest, da li je takav nastup bio neki vid isplanirane koreografije ili je to zapravo slika vašeg odnosa uopšte?
Zala: Znamo da je ljudima na neki način jednostavnije da osete vezu sa nama jer smo par, između ostalog, ali ne bismo voleli da to bude naš selling point. Zapravo, u situacijama kada imam tremu, što je svakako bio slučaj na toj velikoj sceni, volim da gledam u Gašpera i to me čini mirnom, ali to svakako nikada neće biti naša strategija. Mi jesmo par, ali prvobitno smo autori.
Gašper: To što smo zajedno jeste neki vid dodate vrednosti na ovom projektu, ali iako radimo i živimo zajedno i delimo puno hobija, to nije razlog zbog koga bismo voleli da ljudi prvobitno čuju za nas i našu muziku.

Gašper: Mark koji pušta našu muziku u svom frizerskom salonu u Pragu nam je rekao da ima problem da mušterijama koje se raspituju prenese koji izvođači su u pitanju, kao i da je njima teško da zapamte, tako da – Mark, promenili smo ime, ovo je za tebe!

Vrlo ste mladi, a već radite sa Universal Musicom, predstavljali ste Sloveniju na Eurosongu… Šta biste istakli kao najvažniji faktor za uspeh? Talenat, veliki trud, čak i prisustvo na društvenim mrežama, možda?
Gašper: Rekao bih da je naša osnovna odlika upornost. Kada je trebalo da izdamo prvi singl, izguglali smo sve radio-stanice u Sloveniji i, nakon što su Valovi izašli, jako dugo smo svakog dana slali po desetak mejlova pre nego što smo dobili prvi odgovor. Na taj način upoznali smo radio-stanice sa našim radom i, čak i ako nas nisu odmah puštali, utabali smo put našem sledećem singlu.
Zapravo, važno je da znaš da si spreman sve da daš da bi uspeo u onome čemu težiš.
I sa druge strane, ako stvaraš nešto sa čime ni sam ne možeš da se povežeš, niko drugi neće moći.

Verovatno nisu svi upoznati sa činjenicom da vaše numere govore o konkretnim periodima u vašim životima i o situacijama koje su se zaista odvijale u datim trenucima. Ako biste mogli da birate, o čemu bi govorile naredne tri pesme?
Zala: Ovog trenutka se nadam da ćemo u narednom periodu puno pisati o moru. Baš puno.

Da li biste neku od vaših pesama mogli da izdvojite kao najemotivniju?
Zala: Po mom mišljenju, definitivno Baloni. To je bio period kada smo se nas dvoje jako zbližili, ali je Gašper u isto vreme dobio ponudu da ode u Berlin i radi u studiju Hansa. To je značilo da sam istovremeno presrećna zbog ove prilike, hej, reč je o jednoj od najboljih produkcija u Evropi, ali isto tako značilo je i da ga možda više neću videti.
Gašper: Da, ja jesam neko ko zapravo radi toliko da zaboravlja da bi trebalo uz to da vodi i neki kul život i tada sam želeo da znam da li će mi se zapravo ukazati ovakva velika prilika, bio sam više nego znatiželjan. Ipak, to je trenutak kada sam odlučio da ostanem ovde sa Zalom.

Gašper: Važno je da znaš da si spreman sve da daš da bi uspeo u onome čemu težiš. I sa druge strane, ako stvaraš nešto sa čime ni sam ne možeš da se povežeš, niko drugi neće moći

Jednom prilikom ste spomenuli kako najviše volite kada se ljudi na vašem koncertu potpuno isključe iz svega ostalog. Da li i vi to nekada radite, kako izgledaju trenuci u kome zaboravljate na svet oko sebe?
Zala: Prvo, nemojte ni u tome da preterujete! Ali ja sam neko ko je vrlo dobar u psihičkom bežanju od stvari (smeh)!
Gašper: Zapravo, mnogo je lakše reći da ćemo da usporimo i zaboravimo na sve nego da to zapravo uradimo. Ja sam neko ko je opsednut jednom mišlju dok god je ne reši, uglavnom. Međutim, vožnja bicikla je moj beg, to su trenuci kada moraš da se fokusiraš na neke druge stvari, a ujedno imaš priliku da se odmoriš od svake brige.

Gašper: Kada je trebalo da izdamo prvi singl, izguglali smo sve radio-stanice u Sloveniji i jako dugo smo svakog dana slali po desetak mejlova pre nego što smo dobili prvi odgovor

I za kraj, reč cuddle se dosta provlači po vašim pesmama, na Instagramu… Da li zaista toliko volite da se mazite?
Da! To je najbolja stvar na svetu.

The post zalagasper: slovenački muzički duo autentične svežine appeared first on 42 magazin.

Koncertni serijal Musicology Barcaffe Sessions već neko vreme popunjava prazninu na muzičkoj sceni ali i u muzičkoj edukaciji naše zemlje. Sa velikom željom da srpskoj publici pruži kvalitet koji je spletom okolnosti kod nas ostao u senci popularne kulture, Musicology je uspeo ne samo da dovede neke od najvećih imena svetske džez, fank, rok, bluz, world music i r’n’b scene već i da kreira svoju ciljnu publiku koja je ovakav poduhvat prigrlila i zajedno sa njima upustila se u promovisanje i čuvanje novih vrednosti na beogradskoj kulturnoj sceni. Musicology broji već nekoliko uspešnih sezona, a koncert benda Snarky Puppy, kojim će se završiti ova sezona serijala, već u najavi je oduševio ovdašnju publiku.

Ovaj svetski poznati muzički kolektiv i dobitnik prestižnih nagrada, među kojima su i tri Grammyja, održaće koncert na teniskim terenima na Kalemegdanu 23. juna.

Bend je još 2003. godine osnovao basista i kompozitor Majkl Lig na koledžu sa prijateljima sa kojima je delio muzičke afinitete. Snarky Puppy započeo je svoju karijeru u lokalnoj piceriji na koledžu, da bi se u njenoj eskalaciji našao u konkurenciji sa najcenjenijim predstavnicima svetske džez fjužn scene. Ovaj kolektiv danas čini više 30 izvrsnih muzičara, od kojih svaki ima uspešnu muzičku karijeru nezavisno od samog benda. Reč je o grupi fenomenalnih muzičara koji nastupaju u rotirajućoj postavci od desetak članova. Ovaj kolektiv, poznat i pod nazivom The Fam, konstantno istražuje granice, prepuštajući se improvizaciji koja svaki nastup čini spektakularnim, a svako novo izvođenje svake numere jedinstvenim iskustvom.

Imali smo priliku da razgovaramo sa Majklom Ligom (Michael League), koji ističe da jedva čeka da nastupi pred beogradskom publikom sa svojim superbendom.

Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj

Nešto što vaša publika ne izostavlja u komentarima jeste oduševljenje neverovatnom energijom kojom zračite na sceni prilikom nastupa. Kako je Snarky Puppi postao kolektiv koji toliko dobro funkcioniše na sceni?
Upravo je to nešto što ja najviše volim kod naše grupe – način na koji se prepuštamo improvizacijama. Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se, što nam dopušta da stvorimo jedinstveno muzičko iskustvo svake večeri.

Šta biste izdvojili kao vaš najveći uspeh?
Za mene su najveći uspeh međusobni odnosi u okviru našeg benda. Mi već 15 godina sviramo zajedno, a i dalje se volimo. Zapravo se sada slažemo bolje nego ikada. I još nešto, ideja o tome da zarađujemo za život svirajući originalnu instrumentalnu muziku – to je zaista neverovatan osećaj.

Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni

Osvojili ste tri Grammy nagrade. Kakvo je bilo to iskustvo za vas? Da li ste ikada mislili da ćete osvojiti tako prestižna priznanja?
To je zaista, zaista nestvarno. Bio sam gotovo ubeđen da prvi Grammy nećemo osvojiti. Kada su nas prozvali, bio sam u apsolutnom šoku. I druge dve nagrade bile su neverovatno iskustvo, ali prvi put se pamti. Kendrik Lamar, Tamar Brekston, Hijatus Kejoti i Migel bili su u toj kategoriji. Osetili smo se kao potpuni autsajderi. Nismo očekivali nijednu nominaciju. Sa nagradama nikada ne znaš šta da očekuješ, naročito kada su drugi umetnici iz tvoje kategorije zaista izvrsni muzičari. Jedne godine smo čak bili u konkurenciji sa Bilom Frizelom i Markusom Milerom. Gotovo da me je bilo sramota što smo pobedili. Morali smo da se im se zahvalimo za neiscrpnu inspiraciju koju smo pronašli u njihovoj muzici.

Članovi vašeg kolektiva dolaze iz različitih kulturnih i muzičkih okruženja. Da li vas je ta raznovrsnost inspirisala da budete bolji i širi u vašoj muzičkoj orijentaciji?
Apsolutno. Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni.

Da li se članovi grupe druže i van vaše muzičke avanture?
Naravno. Većina nas živi u Njujorku i dosta se družimo. Onoliko vremena koliko na turneji zajedno provodimo na sceni toliko provedemo i van nje. Već smo postali porodica i svi se uzajamno veoma poštujemo.

Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se

Kako biste opisali svoju publiku? Da li je raznovrsna?
Definitivno. Rekao bih da je jedino što je povezuje duboka i opsesivna ljubav prema muzici. Godine, pol, rasa, religije… to u velikoj meri varira od svirke do svirke.

Nadate li se da ćete kao poznati umetnici imati uticaja na mlade muzičare?
Ja nas ne doživljavam kao poznate, ali mislim da se trudimo da što više podstičemo muzičare, naročito mlađe, da se maksimalno potrude da stvaraju muziku koju vole i u koju veruju. Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj.

The post Snarky Puppy: Svaki naš koncert je nova priča sa istom poentom appeared first on 42 magazin.

Za dve decenije na domaćoj muzičkoj pop sceni mnogo se toga promenilo, a jedina konstanta je Ana Stanić. Valjda zato što je kod nje jedina konstanta promena.
Zato smo je pozvali da nam objasni kako joj uspeva da uvek bude u korak i sa svetom i sa sobom. Nova i sveža.

Ana, ti si već neko vreme prisutna na sceni – koliko se ta scena promenila od momenta kada si na nju kročila?
Hvala ti na ovome – neko vreme (smeh). To „neko vreme“ je više od dvadeset godina, i kada pogledam unazad, puno toga se jeste promenilo, a ja učim da se sa tim promenama nosim. Ranije je bilo jednostavnije – jer sve je bilo fokusirano na televiziju. U tom kontekstu postojalo je puno muzičkih emisija, prostora za promociju našeg rada. Takođe, nije bilo tabloida koji su mi danas izvor stresa. Tada sam se brinula da l’ će u Huperu da me potkači čuvena muzička kolumnistkinja koja se potpisivala pseudonimom Sindi. Ona je volela da me pecne (smeh). To ne može da se poredi sa člancima koji danas izlaze u tabloidima.

Danas nemamo štampani muzički časopis.
Nemamo. Tada ih je bilo nekoliko, a rok i pop kritičari bili su dosta surovi, ali ujedno i cenjeni – zato što su uvek argumentovali svoje stavove. Oni su svojim znanjem zapravo i formirali scenu. Ta evaluacija od strane muzičkih stručnjaka je dosta značajna. Danas muzička kritika, i ako postoji, ne znam koliko je stručna. Uglavnom je objavljuju portali i a najubitačnije kritike su u stvari u komentarima čitalaca. Volela bih da je kulturna politika medijskih kuća takva da se ostavlja malo više prostora za promociju neke kvalitetne muzike, ali umesto toga stvari se obrću – muzika je podređena širokim narodnim masama. Demokratizacija medija, po mom mišljenju, i nije baš najbolja stvar. Ono što je danas bolje jesu društvene mreže – koje su odličan kanal za promociju, ali i komunikaciju sa publikom. Znaš, nekada sam dobijala pisma obožavalaca, i dalje ih čuvam u jednoj kutiji. I to je super, vrlo je romantično, ali retko kada sam zapravo stizala da na sve odgovorim. Danas sa svojom publikom komuniciram u realnom vremenu, što baš volim. Taj fidbek mi je vrlo važan, uvek ga usvajam i primenjujem u daljem radu.

Uprkos toj olakšanoj komunikaciji, meni se čini da je danas naročito teško dopreti do ljudi koji slušaju domaću pop muziku.
Pa da, jer, s jedne strane, iako je dosta ljudi aktivno na društvenim mrežama, postavlja se pitanje kako se te mreže koriste. Na Facebooku, na primer, uspevam da doprem do ljudi koje najviše zanima ono sto je vezano za moju muziku, dok, s druge strane, na Instagramu mi se čini da ljude manje zanima muzika, a više kako sam se danas obukla… ili nešto slično. Naravno, sve ja to razumem, i sama volim da se inspirišem nečijim odevanjem ili saznam kako se neko neguje, ali kada su moje mreže u pitanju, volela bih da se zna da su one, pre svega, kanali za promociju muzike.

Nekada sam se brinula da l’ će u Huperu da me potkači čuvena muzička kolumnistkinja koja se potpisivala pseudonimom Sindi

Kada smo kod promocije, nedavno si predstavila tri singla odjednom.
Odlučila sam da objavim maksi-singl Izgubljeno proleće, i da malo izađem iz te neke, recimo, ustaljenje prakse – da se objavi ili jedna pesma ili ceo album. Zadovoljna sam kako je to prošlo. Promocija pesama bila je zatvorenog tipa, u Dorćol Platzu, kada sam ih uživo izvela s bendom. Ono što mi je posebno bilo drago jeste što smo tu priliku iskoristili da, pored novinara, mojih kolega i prijatelja, dovedemo i najagilnije slušaoce koji su se prijavljivali preko društvenih mreža. Takođe, imala sam priliku da neke od pesama, osim sa bendom, izvedem uz pratnju gudačkog kvarteta Wonder Strings, u čemu sam iskreno uživala, a nadam se i svi prisutni. Taj kvartet čine zaista sjajne devojke, s kojima ću sigurno još nešto raditi.

Eto vidiš, zanimljivo mi je to što sada radiš sa gudačkim kvartetom jer, ti si, rekla bih, i poznata po tome što često sarađuješ s nekim novim i inovativnim mladim ljudima.
Jeste, ja sam među prvima sa mejnstrim scene koja je sarađivala sa Wikluh Sky-em, a zatim i Vukašinom Markovićem (IrieFM). Sada sarađujem sa Metom koji je producent i aranžer na pesmama Dužan si mi ostao i Bolesni. Ne znam, valjda je to prirodno – kada sam bila klinka, radila sam sa starijima od sebe, a sada su se stvari obrnule (smeh). Svi ti ljudi donose jedan sasvim novi kvalitet i svežinu. Uvek sam u potrazi i konstantno osluškujem s kim bih u budućnosti nešto mogla da pravim. Zanimljiva mi je pojava trepa na svetskom nivou, ali i dalje ne mogu da se odlučim da li je to samo trend ili je zapravo muzika koja će da traje.

Novi saradnici daju drugačije boje mojoj muzici

Da li planiraš još nešto s gudačkim orkestrom, to mi je jako zanimljivo?
Planiram nešto još veće – radiću u oktobru koncert sa simfonijskim orkestrom ansambla Binički. I eto, kada spominjemo već potragu za novim talentima, tražim nekog ko ume da raspiše aranžmane za puno instrumenata (smeh). Imala sam prilike da na nekim grupnim koncertima nastupam u pratnji orkestra – i tada sam osetila moć, tu neopisivu moć muzike, koja nema veze sa aktuelnim trenutkom, trendovima i hitovima, već je vanvremenska. Upravo zato sam poželela da dozvolim sebi da čujem, a ujedno da čuje i moja publika, neke od mojih pesama u tom jedinstvenom aranžmanu, s novim kvalitetom.

Kako ljudi reaguju na te, recimo, nove pristupe promociji muzike?
Danas je, čini mi se, sve dozvoljeno. Meni se to dopada. Daje mi prostora da neke svoje ideje realizujem u kratkom roku, bez opterećenja.

Danas sa svojom publikom komuniciram u realnom vremenu, što baš volim. Njihov fidbek mi je vrlo važan, uvek ga usvajam i primenjujem u daljem radu

Da li planiraš poslovne poteze unapred ili nema više potrebe za tim?
Teško mi je da odgovorim na to. Nedavno me je voditeljka neke emisije pitala – da li sam predvidela da ću toliko dugo da trajem na sceni i tada sam shvatila da ja zapravo nikada nisam imala nikakve dugoročne planove. Zadajem sebi kratkoročne ciljeve i trudim se da im pristupim s velikom ozbiljnošću kako bih izvukla maksimalan kvalitet. Šta će biti posle – nikada ne znam (smeh). Recimo da imam neki nomadski pristup radu koji se zasad ispostavio kao dobar. Opet, ne znam šta će dalje da se dogodi (smeh).

Onda, kako se sada osećaš?
Super. Osvežavam svoju muziku saradnjom s nekim pomalo neočekivanim mladim ljudima. Privikavam ih polako i na neke ozbiljnije muzičke sastave i drugačije aranžmane na mojim nastupima. Ne znam gde će me to odvesti i da li će uopšte negde da me odvede, ali nije ni važno – trenutno se radujem tim novinama.

The post Ana Stanić: Prepuštam se muzičkim inovacijama iako ne znam kuda me vode appeared first on 42 magazin.

Muzička scena je zajednica, ili bi to trebalo da bude. Mesto na kom uživamo svi – oni koji muziku proizvode ili puštaju, i mi koji tu muziku volimo ili uz nju rado plešemo i pevamo. Iz vikenda u vikend, a nekad i češće.

Iako se u svetu alternativnom scenom smatra pre svega rok muzika (alt-rock), kod nas ona podrazumeva sve što nije folk (ili bilo koji folk-podžanr). Dakle, od popa, indie roka, klasičnog roka, džeza, elektronike i svega između i okolo – jer, zaista, sve u to u paketu jeste alternativa pomenutom folku, kao daleko preovladajućem žanru.

Zato smo poželeli da alternativi damo malo više prostora, te smo na jednom mestu okupili nekoliko muzičarki i muzičara, kao i di-džejki i di-džejeva i pitali ih – kakva je ta, alternativna scena? Za sve nas koji već jesmo deo nje (a želimo još koju insajdersku informaciju), ali i za one koji na taj podijum tek žele da zakorače.

Evo šta su nam rekli:

Ana Đurić – Konstrakta, Zemlja gruva
Naša pop/rok/džez scena je dosta živa, rekla bih. Ipak, to se ne vidi u mas-medijima. Mas-mediji se danas njom ne bave i to je recimo bitna transformacija koja se desila. Dakle, pop i rok, a pogotovu džez scena/publika nije masovna i možda bi nam bilo lakše da se oslobodimo fantazije o masovnosti nego da gledamo kako da delujemo u realnim okvirima.

ANA ĐURIĆ KONSTRAKTA: Hrabrost je misliti svojom glavom, da nisi papagaj

Svakako opstaju oni uporni i oni koji uspevaju da sagledaju svoju poziciju te svoje okruženje

Opstaju oni koji su sposobni da uoče i prihvate nova pravila igre. A face su oni koji ta nova pravila nameću. Koliko god smešno zvučalo, u Srbiji je bitan i faktor podrške sredine i porodice. Jer biti muzičar – zna se kuda to vodi… I sad, ako ne postoji razumevanje tvog posla u tvojoj bliskoj okolini, onda stvar postaje izuzetno teška, a ti moraš da budeš izuzetno uveren u ono što radiš.

Ada Kaleh, di-džej i producent:
Volim to što je scena u ovom trenutku veoma eklektična, živa. Ono što ne volim, tj. što mi donekle smeta, jeste to što primećujem da klinci koji ulaze u posao nisu spremni da mu se posvete, već žele instant slavu. Tužno je i što nove generacije izbacuju vinyl only izdanja isključivo zbog činjenice da je to sada trend, a pritom ne znaju da miksuju te ploče.

Playlista za maj: Ada Kaleh

Johana i Dušan, Banda Panda kolektiv:
Johana: Scena je mala ali kvalitetna, ponekad deluje repetitivna, ponekad ne znam gde bih pre. Njen najveći problem je nevidljivost u medijima, uopšte ceo taj prostor koji treba da afirmiše i ujedno da edukuje publiku. Volele bih da ljudi na sceni ne gledaju jedni na druge kao na konkurenciju, već kao na saveznike.
Dušan: U principu sve je okej, svako može da uređuje svoju karijeru kako misli da je najbolje. Postoji grupa ljudi čiji rad cenimo i trudimo se da sarađujemo sa njima, a takve saradnje upravo stvaraju scene određenog prostora.

Oktobarska playlista: BANDA PANDA

Vukašin Marković, Irie FM:
Alternativna scena je neozbiljna. Nema čak ni prećutnog esnafa, ali zato ima ljubomore i ego tripova. Takođe, malo truda, malo ulaganja, a velika očekivanja. Dok se gubi vreme na dečje bolesti, narodnjaci drmaju. Tako nam i treba. Stvarno se trudim da ne budem deo toga. Moj rad priča sam, jasno i glasno, a u isto vreme nije nametljiv. Možda je ponekad drzak, ali rođen je iz revolta prema primitivizmu i mediokritetu, a isti mu na kraju dana guraju klipove u točkove.

Junska playlista: Vukašin Marković, IrieFM

Sve je okej, takva je igra, samo ne mogu baš da im ljubim ruke

Marko Nastić, di-džej i producent:
Sama scena ima dosta pravaca, stilova, veoma je velika ponuda i mislim da se svako nađe u onome što voli. Ja volim gramofone – probao sam razne opcije, ali sam se uvek vraćao tome. S obzirom na to kojom brzinom tehnologija napreduje, verujem da budućnost donosi mnogo lepih stvari, jedna od njih su live actovi koji su već sada imaju svoju ekspanziju.

MARKO NASTIĆ: Istorija klabinga u jednoj noći

Uroš Radenković, DJ Ewox:
Volim našu alternativnu scenu koja se godinama trudi da pronađe neko malo mesto u ovom ogavnom društvu Duloksa u kojem živimo.

MUZIČKA PLAYLISTA: Ewox

A na nama je da se borimo i da ne posustajemo nikada

Marko Radojković i Ivan Ojkić, Kišobran kolektiv:
Kišobran je neka fuzija svetske i domaće scene, ali ako pričamo o nekom trendu kod nas – najviše nas nervira učestalost big room techno žurki, koje nikako ne utiču dobro na razvitak ovoga što mi radimo.

Novembarska playlista: KIŠOBRAN

Muzička playlista: Tamara KEZZ

Tamara Ristić – Kezz, pevačica i live looping muzičarka:
Volim našu publiku i njihove reakcije na muziku, kao opozit bilo kakvoj vrsti foliranja koje me iritira.

The post Kakva je domaća alternativna scena? appeared first on 42 magazin.

https://www.youtube.com/watch?v=Vofy4NH-Xe4

Nakon prošlogodišnjeg, rasprodatog BUKA! izdanja, koje je ostavilo neizbrisiv trag u novijoj istoriji alternativne scene, sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da će se ova posebna muzička manifestacija ponoviti – i još jednom,  još glasnije, protresti grad!

Za BUKA! SADA! gramofonima, na čak tri bine, u celom KPGT-u, smenjivaće se: Mile Kekin (Hladno pivo), Ivan Novak (Laibach), Cane (Partibrejkers, Škrtice), Jovan Matić (Del Arno Band), Žika Todorović i Uroš Đurić, Dr Pop (Atheist Rap), Vukašin Marković (irieFM), Maja Cvetković (E-Play), Kojot (Hornsman Coyote, ex Eyesburn), Vasil Hadžimanov, Igor Perović (Plejboj), Bojan Slačala (Artan Lili, Stuttgart Online), Constructa & Zoe Kida (Zemlja gruva), Boško Mijušković (Straight Mickey And The Boys, Škrtice)… I to nije sve! Više informacija uskoro.

O muzici koju će puštati 13. aprila, Dr Pop iz benda Atheist Rap rekao je: „Veoma mi je važno da budem deo žurke BUKA! SADA!, deo sjajne ekipe kolega i koleginica.

Puštaću svoje i, nadam se, favorite publike

Možete očekivati Me First and Gimmie Gimmies, Rich Kids on LSD, Bad Brains, Ruts, Gang of Four, NoFX, Kawasaki3P, TBF, Vojko V, Dubioza, Stereo Banana, Novembar i  još dosta toga. Radujem se BUCI!, već sada!“

Maja Cvetković iz benda E-Play dodaje: „Interesantno mi je što sam pozvana da puštam muziku, s obzirom na to da to ne radim često.

Fokusiraću se na ritmove koji su za mene bili revolucionarni – Prodigy, Propellerheads, Chemical Brothers…

Zatim neke novijie stvari poput Viagra Boys. Bez sporih pesama! Društvo u kome ću se naći je vrlo zanimljivo – verujem da će biti dobre muzike, atmosfere i puno osmeha.“

Nakon prošlogodišnje lokacije Kluz u centru Beograda ovoga puta je zbog velikog interesovanja publike i neočekivano brze prodaje karata, BUKA! SADA! smeštena u veći, izuzetno atraktivan prostor pozorišta KPGT (Stara šećerana, Radnička 3), sa bogatom klupskom istorijom. Takođe, datum održavanja manifestacije BUKA!SADA! nije slučajan – on obeležava i Resord Store Day (13. april), globalnu manifestaciju koja slavi rokenrol, ploče, ljubav prema slušanju muzike i njenoj selekciji. Samim tim prirodni prijatelj BUKA! SADA! žurke je izdavačka kuća Mascom.

BUKA! SADA! zakazana je za subotu 13. april u KPGT prostorijama (Stara šećerana, Radnička 3).

The post BUKA! okuplja najzvučnije regionalne muzičare i muzičarke appeared first on 42 magazin.

OD LOKALNOG KA GLOBALNOM

Nastajala je i razvijala se uglavnom na jugu SAD, trap muzika je vremenom od lokalnog, autentičnog vida izražavanja jednog dela marginalizovanog sloja društva prerasla u globalni fenomen koji osvaja svetske, muzičke i kulturne tokove.
Koliko je trep muzika izvorno autentičan i pre svega lokalan vid izražavanja, najbolje govori samo ime žanra. Trap je sleng ulice i kao termin se koristi i odnosi na kuću, tj. objekat koji služi za pripremanje i dilovanje droge. Dakle, jasno je koji je tip sredine u pitanju i koji socijalni stalež izvorno koristi trep kao vid izražavanja. Od tog vrlo lokalnog izraza, trep je otišao u mejnstrim i u potpunosti promenio muzičku scenu danas. To se ne odnosi samo na muziku nego i na načine i forme komunikacije uopšte. A pod ,,uopšte“ pre svega mislim na internet i društvene mreže.

U eri u kojoj je muzičko tržište prezasićeno, a pažnja prosečnog slušaoca svodi se na nekoliko klikova i desetak sekundi slušanja,  teško pridobiti i pre svega zadržati pažnju slušaoca

(T)reper 2 Chainz jeste produkt gorepomenutih margina društva. Uz to i veoma dobro razume današnje društvene tokove, trendove i vidove komunikacije. Njegov pristup predstavlja vid autentičnog lokalnog izraza putem globalnih platformi komunikacije. A čim na taj način pričamo o komunikaciji, pričamo o marketingu.

Kakva je to komunikacija? Kako uopšte jedan takav lokalni izraz izgleda kad preraste u globalne tokove? Kako se u takvom kontekstu danas objavljuje jedan album? Kakva kampanja prethodi albumu? Da li je kampanja neophodna uopšte?

U eri u kojoj je muzičko tržište prezasićeno, a pažnja prosečnog slušaoca svodi se na nekoliko klikova i desetak sekundi slušanja, gde review albuma izlazi desetak minuta po njegovom objavljivanju, lako je zaključiti koliko je teško pridobiti i pre svega zadržati pažnju slušaoca. U takvim okolnostima, muzičari se trude da pridobiju željenu pažnju na razne načine.

Iako su konvencionalne metode uvek prisutne, serija divljih, agresivnih tvitova, prepucavanja i drugih postova na društvenim mrežama često prethodi objavljivanju novog albuma, kao njegova svojevrsna najava. Drama i konflikt danas privlače pažnju više od samog sadržaja. Izazivanje konflikta (uglavnom veštački) i buđenje niskih strasti predstavlja svojevrstan alat za generisanje publiciteta i privlačenje pažnje. Isto tako, pomalo je paradoksalno to što najava i kampanja za novi album najčešće nisu ni potrebni, barem kada je reč o velikim muzičkim imenima. Oni naprosto okače album, i to je to. Sve u svemu, album dođe i brzo prođe.

Glavna karakteristika 2 Chainz kampanje jeste moć transformacije i konstantna evolucija. Dobra postavka ostavlja izuzetno širok prostor za manevar, te se komunikacija samo dalje grana, rasejava i razvija

U svem tom haosu i instant odnosu prema celom procesu, pristup (t)repera 2 Chainza izdvaja se kao vrlo originalan i, još bitnije, veoma uspešan. Zašto je originalan i po čemu je specifičan?

PRETTY GIRLS LIKE TRAP MUSIC

Počnimo od samog naziva albuma Pretty Girls Like Trap Music iliti Lepe devojke vole trep muziku. Šta to ime govori? Pre svega, jasno cilja određenu grupu ljudi – (lepe) devojke. Zašto je to bitno? Pa lepe devojke su uvek bitne, ako ni zbog čega drugog, barem zbog toga što su uvek u centru pažnje. Dakle, odmah pogodak u centar, pa još i pažnje. Samim nazivom on sve ,,dobre ribe“ (i one koje se tako osećaju) čini ambasadorima svog brenda. Sve devojke vole da su dobre ribe, a muškarci će uvek ići za lepim devojkama. Dakle, više muva jednim udarcem. Takođe je album cover urađen tako da umesto Like u imenu albuma stoji. Na taj način, on komunikaciju nedvosmisleno prebacuje u svet interneta i na polje društvenih mreža, gde su u centru pažnje obično atraktivni i poznati, a prisutni su svi, bacajući tako seme za dalje rasejavanje svoje muzike i uticaja. Sve to je propraćeno gorućim heštegovima i jasnim referencama na ime albuma i elemente sa njega.

Drama i konflikt danas privlače pažnju više od samog sadržaja. Izazivanje konflikta (uglavnom veštački) i buđenje niskih strasti predstavlja svojevrstan alat za generisanje publiciteta i privlačenje pažnje

Album art je potpuno roze. I u ovom slučaju, 2 Chainz mlati više muva odjednom. Roze boja je jasna referenca na sirup za kašalj, a jasno je šta ti pojmovi predstavljaju u hip-hop kulturi, posebno na lokalnom nivou odakle je trep muzika proizišla. Takođe, roze boja je tradicionalno ,,rezervisana“ za devojke, pa se i tu poigrava estetikom ,,lepih devojaka“ koja je centralna tačka komunikacije. Na ovaj način on komunicira sa izvornim i novim slušaocima, još jednom spajajući lokalno i globalno, krećući se od jednog ka drugom. (Album cover ima još zanimljivih i skrivenih referenci čija je analiza suvišna za ljubitelje žanra.)

Od 16 pesama na albumu, čak 12 su kolaboracije s drugim poznatim umetnicima. Ti umetnici su i te kako prisutni na društvenim mrežama i više nego voljni da promovišu svoj rad i rad svog kolege (Ima li potrebe napomenuti da svaki od njih ima milione pratilaca?). Dakle, tim pristupom, još jednom u samom korenu svog projekta, otvara nove kanale za dalje širenje uticaja. Zanimljivo je da je zapravo kompletna kampanja počela u saradnji s poznatim umetnicama iz hip-hop sveta (Erykah Badu, Cardi B itd.), koje su pravile svoje trep plejliste na Spotifyju, a sve pod imenom Pretty Girls Like Trap Music.

Zatim su organizovane posebne večeri i žurke slušanja novog albuma, i to u posebno napravljenoj roze Trep kući, koja ubrzo postoje jedinstveno obeležje hip-hop kulture. Koliko je uspešna ideja s kućicom i koliki je zamajac uhvatila, najbolje govori činjenica da je vremenom od Instagram atrakcije prerasla u kliniku za testiranje HIV-a (makar za jednu priliku), a potom je postala i ženski simbol u toj meri da su se devojke slikale ispred nje slaveći Međunarodni dan žena.

Još jednom 2 Chainz vrlo uspešno koristi lokalne autentične elemente i prebacuje ih na globalni nivo. Paralelno otvara i (roze) pop-up salon za nokte koji nosi isti naziv kao i album, te tako nastavlja da promoviše bitne elemente iz hip-hop kulture, u isto vreme targetirajući devojke kao svoje pratioce, ali i ambasadore brenda. Svaki dizajn noktiju nosi ime pesme sa albuma, a ceo potez sa pop-up salonom za nokte ispostavlja se kao apsolutni pogodak.

2 Chainz mlati više muva odjednom. Roze boja je jasna referenca na sirup za kašalj, a jasno je šta ti pojmovi predstavljaju u hip-hop kulturi

INTEGRACIJA, EVOLUCIJA

Šta se može zaključiti iz ovog primera i celokupnog pristupa?

U digitalnom dobu u kom živimo postoji pregršt opcija i prilika za komuniciranje i sprovođenje (originalnih) ideja. Iako je dokazano da se muzika danas može plasirati i bez kampanje (ili putem prljave kampanje), dobro koncipirana, integrisana kampanja sigurno donosi rezultat. Suština je u poznavanju sopstvene publike i sopstvenog proizvoda. Pre svega je bitno znati sa kim se komunicira i koja se poruka šalje, kao i s kojim ciljem. U ovom slučaju, ne samo da se konzumeri povezuju s kampanjom, nego se povezuju među sobom i aktivno učestvuju čak i van okvira kampanje.

Glavna karakteristika 2 Chainz kampanje jeste moć transformacije i konstantna evolucija. Dobra postavka ostavlja izuzetno širok prostor za manevar, te se komunikacija samo dalje grana, rasejava i razvija.

Ovim pristupom reper ne samo da je aktivno uključio zajednicu nego joj je pružio i vratio nešto zauzvrat, kako hip-hop kulturi kao celini, tako i zajednici iz koje dolazi (klinikom za testiranje HIV-a). U tom smislu kampanja je prevazišla puku promociju albuma, ostvarujući usput značajan kulturni i društveni uticaj.

The post Kako je trap muzika postala mejnstrim i globalni fenomen appeared first on 42 magazin.