Prvo bih ga mogla nazvati pankerom jer još je početkom osamdesetih aktivno svirao u bendu Urbana gerila. Zatim, iako je diplomirao Mašinski fakultet, nastavio je svoju karijeru kao novinar – povremeni saradnik na radiju B92 i autor tekstova za B92 online, a zatim i urednik na radio SKC-u, jedan od autora Leksikona YU mitologije i kolumnista i autor tekstova za mnoge mesečnike poput Playboya ili National Geographica, ali i nekih stranih magazina poput L Europeo, Max. Danas manje svira pank, ali i dalje praši na poziciji zamenika glavnog urednika Nedeljnika.

Osim muzičkog i novinarskog angažmana, Branko je autor dva romana. Njegov literarni debi A tako je dobro počelo, objavljen pre tri godine, bio je propraćen sjajnim kritikama, dok promociju „svežeg iz rerne“ romana nazvanog Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, nestrpljivo čekamo 12. februara u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

Dakle, u pauzama dok čitate Rosića, bilo da je to na netu, u novinama ili romanima, pročitajte i nešto o njemu: kako je dobio medalju Britanske imperije za doprinos u promovisanju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije, ili šta misli o panku danas – kroz razgovor koji sledi.

Čini mi se da sam gotovo sve intervjue s piscima počinjala pričom o muzici jer ispostavlja se da su ljudi koji pišu vrlo često i pasionirani muzičari, članovi nekog benda ili sviraju instrument(e). Pa je tako i sa tobom – ljudi te znaju kao pankera, a pank je muzika radničke klase.
Nekoliko puta sam pisao o dobu ustoličenja Slobodana Miloševića, kada su radnici iz Rakovice došli peške do Skupštine. Pomislio sam kako oni jesu došli da pokažu nezadovoljstvo, ali nisu imali konkretne zahteve, niti su se borili za radnička prava. I od tada o radničkim pravima niko ne priča, već i dalje pričamo isključivo o tom nezadovoljstvu. Fali konstruktivnosti. Tada nam, na primer, niko nije rekao da će uslediti ovaj, nazovikapitalizam. Niko nam nije rekao šta će nas snaći. A ni radnici nisu pitali. Nema tu puno panka.

Ali pank postoji. Samo možda u drugim oblicima.
Postoji, naravno. Pank je svaka vrsta bunta. Evo na primer, kada sam pričao o novoj knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, od nekoga sam dobio komentar da je ona totalni pank. Iako u njoj nema baš ništa o toj vrsti muzike. Ali drčna je, pa valjda zato. S druge strane, rekao bih da ću ja još dugo nositi tu etiketu – panker, da će me ljudi uvek s tim povezivati. Ne smeta mi, naravno. Međutim, danas je pank nešto sasvim drugačije od tog vremena kada sam ja bio panker – sada svi imaju čirokane. Pank mu dođe kao modni trend. Zato je danas pre Wikileaks pank.

Možda ne moraš da uključiš pojačala da bi bio/la panker/ka, već samo da imaš tastaturu ili neki kanal komunikacije, pa da oprašiš neki tajni dokument (smeh).

Meni je fenomenalno da je u socijalizmu pank bio cenjen – Pankrti su dobili nagradu Sedam sekretara SKOJ-a.
Jeste! Kad me optuže da sam komunjara i nostalgičar, ja im kažem da tadašnja vladajuća klasa nije nagrađivala isključivo komercijalne izvođače, već i bendove kao što su Pankrti. A oni su, zamisli, neposredno pre te nagrade izvodili pesmu Ne računajte na nas.

Tadašnji Savez socijalističke omladine Jugoslavije nagrađivao je neke hrabre ljude, a ne režimske. Hrabre i u muzici i u tekstu. I kako onda da ne budem nostalgičan?

Mislili smo da će sa demokratijom doći sva moguća sloboda.
A došlo je vreme političke podobnosti.

Kroz upravo pank, kako pominješ, ali i kroz pisanje, te razne društvene angažmane, poznat si i kao neko ko promoviše britansku kulturu u Srbiji. Za to si, uostalom, dobio medalju Britanske imperije. Nedavno sam radila nekakvu listu britanskih komičnih serija koje su snimane i emitovane od dvehiljaditih naovamo. Pomislila sam kako smo devedesetih bili vezani za britanski TV program. Serije poput Mućki, na primer, bile su i ostale – kultne. Dok, s druge strane, te novije ipak nisu imale takvu vrstu popularnosti. Takođe, ti obožavaš serije, a čitajući neke tvoje intervjue otkrila sam da među omiljenim uglavnom nabrajaš američke.
Evo sada je prilika da se ispravim (smeh)! Nikada nisam napuštao britanske serije, ali istina je da sam im se sada u potpunosti vratio. U poslednje vreme opterećen sam britanskim krimi-serijama. Stalno nešto ispitujem i preispitujem. Nemoj da se iznenadiš ako u nastavku intervjua krenem i tebe da propitujem (smeh). Inspirišu me krimići, a tu inspiraciju obilato koristim u knjigama koje pišem. Tako sam imao neku scenu u knjizi koja namerno liči na scenu iz jedne serije. Pored toga, povodom promocije moje knjige, održaće se u Muzeju jugoslovenske kinoteke, biću u prilici da napravim izbor filmova koji će se tamo puštati neko vreme. To će sve biti britanski film, logično.

Kod Britanskog filma bitan je socijalni angažman koji možemo da vidimo i u serijama – kao što su npr. oni s potpisom reditelja Kena Loacha.

Naravno, i činjenica da je ovde i dalje sve na mućke (smeh).
Pa jeste, mi smo svi pomalo Del Boy i Rodney, zar ne? Ali dobro, volimo mi i moderne britanske komičare. Na primer, Jimmy Carr je dolazio i punio dvorane.

O Britaniji pišeš i u svojoj novoj knjizi koju smo samo ovlaš pomenuli – Za sutra najavljuju konačno razvedravanje.
Mislim da niko nije o Britaniji pisao kod nas koliko sam ja to radio. Pritom, izostavljam putopise iz ove pretpostavke.

Mi, u stvari, češće možemo naići na knjige Britanaca i Britanki koji su pisali o Beogradu, Srbiji ili Jugoslaviji. Pada mi na pamet Rebecca West.
Jeste. Mi smo imali Crnjanskog u obrnutoj ulozi, ali je to više bila neka forma migrantskog plača (smeh). Za razliku od Crnjanskog, meni Britanija veoma prija. Nisam bio migrant već zaljubljenik u zemlju u koju dolazim. Čini mi se da taj sentiment uspevam da prenesem čitaocima – moje priče smeštene su u kulise Londona ili Mančestera.

Branko Rosić sa Medaljom Britanske imperije, koju mu je u ime njenog kraljevskog visočanstva Elizabete II, uručio ambasador Velike Britanije u Srbiji, njegova ekselencija Denis Kif. Foto: Nedeljnik

Hajde mi reci nešto više o knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje?
Roman prati sudbinu braće Braunović. Jedan je voditelj popularne talk-show emisije, dok je drugi bivša muzička zvezda koja je emigrirala u London. Zanimljivo je da su situaciju iz romana – kada voditelj pravi incident s prvim čovekom države – čitaoci odmah povezali sa Kesićem i Vučićem, dok su ovog drugog brata prekrstili u Štulića. Iako nisam imao baš to na umu, ne smeta mi, dopada mi se kada se priča smesti u neke životne okvire. Dakle, ljubav, ubistva, korupcija, zloupotreba vlasti i političke intrige. Kao što već rekoh, i ovoga puta sasvim je jasno da sam opsednut krimićima.

Ljudi koji su pročitali knjigu, a među njima su neki koje veoma cenim (recenziju romana pisao je Filip David, prim. aut.) rekli su da je bolja od prve. Odlučio sam da im verujem (smeh).

Da li je pisanje romana za tebe došlo u momentu zasićenja od novinarstva ili je to logičan sledeći korak?
Ne znam zašto sam počeo da pišem prvi roman. Sećam se da sam bio u Berlinu, i tamo me pukla neka inspiracija, ali kada sam pokušao da je prenesem na papir – loše mi je išlo. Hvatao sam tu misao u toku naredne dve godine dok sam paralelno radio kao novinar. Tako da ne bih rekao da sam se zasitio, niti je to sledeći korak – već te dve stvari funkcionišu uporedo. Nisam u mogućnosti da kao Lav Tolstoj sedim zavejan u dači i pišem roman, već moram da plaćam infostan i ostale račune – što traži stalno zaposlenje u redakciji.

View this post on Instagram

A post shared by Branko Rosic (@branko_rosic) on Feb 2, 2019 at 2:57am PST

Pored toga, novinarstvo mi je pomoglo da upoznam sve anomalije tranzicije o kojima se često bavim u romanima.

Ipak, navodiš Roberta Perišića kao jednog od omiljenih autora, a on je upravo novinar koji se tog posla odrekao kako bi se bavio književnošću.
Pitao sam ga jednom, kada smo se sreli, zašto više ne piše za Globus. On mi je odgovorio kako mu smeta to što smo limitirani fondom dobrih rečenica. U tom smislu njemu je draže da se ispuca s tim dobrim rečenicama u nekoj dužoj pisanoj formi – književnoj, a da se ne troši u novinama. Naša medijska scena je u veoma lošem stanju i jasno mi je zbog čega tumačiš moj književni angažman kao nekakav otklon od novinarskog posla, ali to zaista nije slučaj. Za razliku od Perišića, još uvek imam ambiciju da novinarski posao radim paralelno i – što je bolje moguće, jer ovde se niko nije obogatio od pisanja knjiga. Pa i Andrić, Pekić i Crnjanski su morali, ne na prekvalifikaciju, ali su imali dodatni posao – bio on novinarski ili diplomatski.

Hvala, Branko.

The post BRANKO ROSIĆ: Kažu da je moj novi roman totalni pank. Drčan je, valjda zato appeared first on 42 magazin.

Međutim, čini nam se da smo mi, iako poprilično daleko od Britanije, sasvim dobro taj jezik razumeli. Ključ je ne pričati o stvarima, ljudima ili događajima preterano ozbiljno – ma koliko one ozbiljne bile. Dakle, u parodiranju društva. Valjda to ima veze sa situacijom u kojoj godinama živimo.

Tako smo voleli (i još uvek volimo) Alo, alo!, seriju koja se bavila Drugim svetskim ratom, zatim Mućke – o pekamskim muljatorima

… ili seriju Crna Guja – o tamnoj strani britanske istorije. Ne zaboravimo Mr. Beana, lika koji parodiju pravi od običnih građana i svakodnevnih situacija.

S druge strane, nakon svih ovih godina i nebrojenih repriza pomenutih serijala, čini se da još uvek nismo naučili da se šalimo na svopstveni račun. A to je jedna od važnih poruka britanskog humora.

Šalom do samospoznaje? Hm, možda nam samo treba još nekoliko lekcija.

Ako je to slučaj, izabrali smo pet serijala koji su se u Britaniji emitovali od 1970. naovamo, a koje trenutno možete strimovati na Netflixu.

The Fix (Netflix)

Premijeru je imala 2018. na Netflix platformi, a zasada je emitovana prva sezona od 10 epizoda.

Ok, ovo nije serija već komični kviz. Ali vodi ga Jimmy Carr – jedan od najkontroverznijih i definitivno najsmešnijih modernih britanskih komičara (koji pritom liči na Rogera Federera), uz malu pomoć talentovane američke komičarke Katherine Ryan i komičara kog smo ovom prilikom otkrili (i baš nam se dopada) D. L. Hughleya.

Nalik na kultne britanske kvizove QI ili Big Fat Quizz of The Year, Carr svojim gostima komičarkama i komičarima postavlja razna pritanja iz opšte kulture. Naravno, voditelji su urnebesni, kao i gosti, pa se spremite na nekoliko pucanja od smeha.

Toast of London (Channel 4)

Emituje se od 2012. Zasad su prikazane tri sezone, dok se premijera četvrte čeka.

Matt Berry (Garth Marenghi’s Darkplace, IT Crowd, The Mighty Boosh) jeste Stephen Toast, pompezan, samozadovoljan i egocentričan propali glumac, koji preživljava radeći sihnronizacije i loše TV drame.

Dajte Toastu šansu. Biće vam potrebno neko vreme da se naviknete na humor ove serije, njenu šablonsku sktrukturu, kao i na glavnog protagonistu koji je u isto vreme nepodnošljivo iritantan i simpatičan.

Međutim, prateći Toasta, kroz naizgled smešne ili skroz banalne situacije, doživećete dozu iskrene emocije i empatije.

IT Crowd (Channel 4)

Emitovana je od 2006. do 2013.

Zanimljivo je da smo poprilično posvećeno pratili američku seriju Štreberi (Big Bang Theory), dok je britanska serija IT Crowd, bazirana na sličnim premisama, prošla poprilično neopaženo. Iako je, ako smemo subjektivno da dodamo – milion puta bolja.

Dakle, pre nego što je serija Big Bang Theory pretvorila štrebere u heroje, IT Crowd se bavila svakodnevicom radnika najštreberskijeg posla na svetu – tehničkom podrškom. Serija je prepuna štreberskih stereotipa, presmešnih situacija, ali i nekih s kojima možemo da se povežemo – smeštena je u okruženje (ne)funkcionalnog preduzeća koje liči na domaće, državno.

U seriji glume sve sami carevi i jedna carica – Chris O’Dowd, Richard Ayoade, Katherine Parkinson, Noel Fielding i (opet) Matt Berry. Nagrađivana je Baftom nekoliko puta, a uskoro će dobiti i američki rimejk.

Peep Show (Channel 4)

Emitovana je od 2003. do 2015, a 2010. godine proglašena je za seriju koja se najduže prikazivala na britanskom Kanalu 4.

Prva sezona vraća nas na početak dvehiljaditih, kada je bilo kul snimati fisheye kamerom, kada su boje bile saturisane i slušao se drum’n’base. Baš tada upoznajemo štrebera Marka (David Mitchell) i muzičara Jaza (Robert Webb), dva potpuno različita cimera koji žive običnim životima.

Iako isprva nije delovala kao očigledni hit, ova serija bila je kultna u Britaniji i definisala je generaciju X. U formi klasičnog sitkoma, Peep Show kroz unutrašnje monologe protagonista daje voajerski kvalitet priči, što je posebno interesantno svima onima koji vole krindž komediju i rijaliti TV.

Monty Python’s Flying Circus (BBC)

Emitovana je od 1969. do 1974.

Ljudi koji vode Netflix stvarno su nas obradovali uploadovanjem sve četiri sezone ove kultne serije.

Grupa (tada) amatera zezatora – Graham Chapman, John Cleese, Eric Idle, Terry Jones, Michael Palin, ilustrator Terry Gilliam i reditelj Ian MacNaughton udruženim snagama stvorila je Monty Python’s Flying Circus, seriju koja je vrlo brzo postala najuticajnija komedija na svetu, a to ostaje i dan-danas – skoro 50 godina od kada je prestala da se emituje.

Pored serije radili su tetarske predstave i filmove, kao što su Cambridge Circus, We Have Ways of Making You Laugh, I’m Sorry, I’ll Read That Again,  Do Not Adjust Your Set, te su se proslavili i van granica Velike Britanije.

Čuveni Pajtonovci inspirisali su i mnoge domaće komičare poput Sedmorice mladih, Nadrealista, a čak je i Nikola Kojo nedavno glumio u predstavi Spamalot, zasnovanoj na filmu Monti Pajton i Sveti gral.

The post Britanski sitkomi (i još ponešto) koje možete strimovati na Netflixu appeared first on 42 magazin.

Beleška autora: Serije nisu poređane po nekom specijalnom redosledu, nego kako su nam padale na pamet! A sve su apsolutni TOP, nema rangiranja!

Will & Grace

Dok čekamo novu sezonu serije, koja bi trebalo da krene na jesen ove godine, posle deset godina pauze, prisećamo se starog dobrog serijala koji se puštao u popodnevnim časovima na Studiju B. Zašto je ova serija važna? U vreme kada je bilo nezamislivo da se Parada ponosa desi u Srbiji, apsolutno SVI su gledali i smejali se uz dva gej muškarca – Willa i Jacka, pola sata dnevno, koji se zezaju sa svojim ortakinjama – dizajnerkom enterijera Grace i bogatom kučkom Karren. Pa kako je to moguće – da se strejt Srbenda smeje sa nekim pederima? Eto, ispade da jeste. I to na javnom servisu, još pre skoro 20 godina, s obzirom na to da se serija emitovala od 1998. do 2006. godine.

CSI: Los Anđeles

CSI serijal smo baš, baš voleli. Nekome je najdraži CSI: Miami s legendarnim Horatiom Caineom na čelu ekipe, neko voli CSI: New York zbog toga što glavni glumac Gary Sinise malo podseća na Colina Firtha, ali apsolutno najbolji od svih CSI-jeva je CSI: LA! Serija se u Americi emitovala od 2000. do 2015, a kod nas je imala nešto kraći rok. Svi su bili zaljubljeni u Marg Helgenberger, koja je navodno eks-striptizeta pretvorena u glumicu, ali i bucmastog Williama Petersena u ulozi Dr. Gilberta Gila Grissoma – supervizora tima. Među omiljenim likovima bila je i Sara Sidle (glumi je Jorja Fox), valjda zbog toga što se muvala sa Gilom, a i gotivna je ovako. Gila je u kasnijim epizodama zamenio megacar Ted Denson, tako da – jesmo žalili, ali Ted je bio sasvim adekvatna zamena.

Bafi, ubica vampira

Ako ste bili tinejdžer početkom dvehiljaditih, onda ste gledali ovu seriju. Ako ne ovu, onda jeste spin-off pod nazivom Angel. A ukoliko niste, onda definitivno morate jer Bafi je pravi kulturni fenomen. Cela priča počela je istoimenim filmom, koji je, uprkos tome što su tadašnji teen idoli Kristy Swanson i Luke Perry igrali glavne uloge, ispao totalni promašaj. Međutim, serija je postala apsolutni hit, a Buffi idol žena širom planete. Ona je, znate, na prvi pogled glupa plavuša od koje očekujete da prva pogine u horor-filmovima. Ali upravo u tome je i neka čar – ne da se ispostavi da nije glupa plavuša, već uspeva da se bori za sebe i sve oko sebe. Buffy je bila idol svih tinejdžerki, i to je dobra stvar – menjala je mišljenja ljudi o ženama na filmu, gde su one uglavnom bile dame koje treba spasavati, ali i pravila od njih heroine i u stvarnom životu.

Zvono kao spas

Pored serije Nestašne godine, devedesetih, kada se slušala Nirvana, a čitali časopisi Tin i Huper, gledali smo i seriju Zvono kao spas. Ova se serija malo-malo nalazi u fokusu iako je prestala da se emituje pre dvadesetak godina. Uglavnom zbog uloga i gluposti koje su glavni protagonisti serije kasnije pravili – Elizabeth Berkley (koja je u seriji Zvono kao spas glumila Jessie) izglasana je za najgoru glumicu nakon role u filmu Showgirls, a tu je i Mario Lopez (Slater u seriji), koji je, izgleda, seksualni prestupnik. Nedavno se opet spominjala ekipa serije, ali ovog puta u dobrom svetlu jer je Zack iz serije, a glumac Mark-Paul Gosselaar u stvarnom životu, bio sjajan u serijama Pitch, Family Guy i CSI. Eto. bar neko da ostane idol i nakon teen dana.

Put za Ejvonli

Možda najdivnija serija koja se prikazivala na domaćim kanalima, a konkretno na BK televiziji, jeste Put za Ejvonli. Nastala je po knjizi Ann of Green Gables, i ako imate decu koja idu u osnovnu školu – obavezno im je dajte za lektiru. Snimana je na Ostrvu Princa Edvarda u Kanadi, za koje se smatra da je de jedno od najlepših na svetu. Ova serija je definitivno obeležila naše odrastanje i unela dozu nevinog i lepog u vreme kada smo živeli upravo suprotno od toga.

Nepristojni ljudi

https://www.youtube.com/watch?v=1LkqZedhnu8&list=PLYrRIpqn6Tkt-YfXV2GTMQ0J1RzhBneKy

Valjda nama najbolje leži britanski humor, jer njihovi sitkomi su više voljeni u Srbiji nego u Britaniji. Iako se serija ne emituje već dugo, njene šale, a i čitav lifestyle glavnih protagonista Garyja (Martin Clunes) i Tonyja (Neil Morrissey) nekako nam je blizak. Čak i danas. Na YT možete naći nekoliko sezona sa srpskim titlom, pa ako vam se gleda – ne znamo šta čekate.

Porodica Soprano

Pored britanskog humora, domaća publika voli i krimi-drame. Još ako je mafija upetljala prste – onda je stvoren idealan scenario! Serija Porodica Soprano ima šest sezona i emitovala se na Pinku početkom dvehiljaditih. U originalnoj je produkciji HBO televizije i nakon toliko godina i sjajnih naslova koje je ova kuća iznedrila (a i dalje to radi) – Sopranosi i Seks i grad uporno ostaju u vrhu najvoljenijih i najnagrađivanijih. Kad smo već kod nagrada, Sopranovi su osvojili tačno 21 Emi, pet Zlatnih globusa, a zatim su po njenom scenariju nastale i knjige, video-igre i muzički albumi. Krimi-rad, doslovce!

Mućke

Iako smo, znamo, izostavili mnoge TV naslove (Prijatelji, Seks i grad ili Charmed su samo neki od njih), ne možemo da završimo listu bez Del Boja i Rodnija. Pa to bi bilo jednako bogohuljenju! O Mućkama nemamo šta da vam pričamo, sve znate. Ostaje nam samo da ih beskonačno obožavamo i zahvalimo im se što su nas tako lepo zasmejavali godinama.

The post Top 20 serija koje smo obožavali – deo 2 appeared first on 42 magazin.