U modnoj industriji must have komadi smenjuju se na nekoliko meseci, ali jedan prevazilazi sve trendove i modne sezone – a to je sako! Katarina Stevanović je nakon studija u Italiji istraživala materijale, krojeve i forme i svoj dizajn posvetila upravo sakou, shvativši da on u trenutku menja izgled jedne žene. Polazeći od muškog kroja VERV sako se prilagođava ženskoj silueti sa idejom da ostavi snažan utisak i istakne najlepše na njoj.

Živela si u Italiji, vratila se i onda odlučila da pokreneš svoj modni brend.
Oduvek sam imala ideju i želela nešto sama da radim, to mi je uvek bio cilj jer sam veoma samostalna. Na fakultetu su se otvarale neke šanse same od sebe i još tada sam shvatila da praksom mogu da dođem jako brzo do dobrih rezultata. Već sa 23 godine otvorila sam svoj atelje, počela da izučavam materijale i tada je sve krenulo. Imala sam jaku podršku porodice sve vreme, to mi je dosta pomoglo i osetila sam se spremnom da krenem u svoj posao. Sako je došao spontano kao ideja – uvek sam ga nosila i uvek me je privlačilo to šta sako vizuelno može da uradi. Koliko može da promeni utisak o nekome i to psihološki. Bio mi je izazov da uzmem jedan komad i da od njega pokušam da napravim nešto autentično.

Iako radim ženske sakoe, uvek polazim od muškog kroja. To je moja tajna

Opredelila si se da kroz jedan komad, sako ili jaknu, izraziš svu svoju kreativnost. Zašto baš taj komad?
Kada nečemu pristupam, stvarno gledam da to temeljno uradim. Pomislila sam da ću dati sve od sebe ako se opredelim za jedan komad i tako se ograničim. Kada je u pitanju kreativnost, ona često ume da beži pomalo i pravi probleme (smeh). To sam više puta iskusila. Ljudi kada kažu sako, obično pomisle na nešto strogo poslovno, a ja se sa tim ne slažem. Ja na sako gledam kao na najlepši komad koji postoji. Baš zato što ga svi vezuju za posao, hajte da VERV pokuša da dokaže da to nije tako, da je sako statement komad koji može da se nosi u svim prilikama i ne vezuje te isključivo za posao. Žene treba da budu opuštenije kada misle o sakou i kada ga biraju za svoj stajling.

Kada si napravila prvi sako i kako je on izgledao?
Pre pet godina. Vidi se da su svi elementi u koheziji, da ništa ne štrči i izgleda kao jedna dobra celina.

Šta želiš da drugi vezuju za tvoj brend?
Da ga vezuju za jednostavnost do koje je, s druge strane, teško doći. Kada dizajniram, uvek mi je u glavi ležerna žena. Treba se osloboditi strahova i predrasuda – treba samo navući sako i on će odraditi svoje. Daće stilu autentičnost i ležernost, od jutra do mraka možeš da ideš gradom doterana.

Kada radiš skice, da li zamišljaš ceo stajling ili radiš isključivo na komadu?
Ja malo drugačije radim. Svaki dan izučavam materijale, i dalje – to je nešto što je moja strast i volim da sam u kontaktu sa njima, da osećam teksturu, što me uvodi u atmosferu koja me dalje vodi u stajling. Ne mogu da kažem da zamišljam čist stajling, već je uvek o atmosferi reč. Trenutak u nekom baru kada je prigušeno svetlo… nekad me čak i parfem inspiriše. I tako nastane jedan komad koji kasnije može da se kombinuje uz različite stajlinge.

Kako izgleda izrada, gde nabavljaš materijale i kada znaš da je sako gotov?
Nikada nije gotov (smeh). Postoji jedan model koji sam neprestano usavršavala, to je najklasičniji VERV model koji se radi u crnom vunenom štofu i njega smo razvijali dugo. Na nekom sakou radimo i do šest meseci – uradimo model i neprestano nešto dorađujemo, što se na kraju i vidi, tako da rad na sakou uvek traje. Što se materijala tiče, njih nabavljam ovde u Srbiji, ali su svi iz Italije, neki iz Francuske.

Foto: Dejan Blizanjac

Kako izgleda tvoja proizvodnja?
Proizvodnja je mala, ali opsednuti smo kvalitetom. Ja bukvalno ne mogu da spavam ako mi postava nije adekvatna za jedan sako. Mnogo vremena je uloženo u svaki komad. Materijalima se bavim i po tri sata dnevno. Kada se sve kockice slože, dobije se jedan kvalitetan komad. Izrada ne traje vremenski toliko dugo – sako po meri uz dve-tri probe uradimo za nedelju i po dana, ali to su detalji o kojima uvek vodimo računa. I to neprestano usavršavamo.

Sve je po meri, od radnje do ručno rađenih inicijala svilenim koncem, a to su detalji koji čine potpuni ugođaj, što je možda pomalo zaboravljeno

Otkud naziv VERV?
VERV inače znači elan ili umetnički zanos. VERV sam našla listajući rečnik, a tražila sam kratku i oštru reč. Volim da tu oštrinu provučem i kroz svoje modele, oni nikada nisu nežni, tako da mi je i za naziv bila potrebna takva reč. To je bilo to značenje za kojim sam tragala i VERV se savršeno uklopio.

Da li razmišljaš o muškoj liniji sakoa, s obzirom na to da je sako primarno muški komad?
Iako radim ženske sakoe, ja uvek polazim od muškog kroja. To je moja tajna (smeh). Ne volim strukirane sakoe. Krećem od muške forme i prilagođavanjem ženskoj silueti dolazim do finalnog modela. Inače, radim muške sakoe po meri, do sada smo radili nekoliko ekstravagantnih modela i neke od krzna. Želela bih da to usavršavam, da čak iako radim muške forme, ne radim klasiku već neke pomerene modele.

Kakva je tvoja saradnja sa klijentima i da li je nekad bilo komplikovanih zahteva?
Ceo brend je formiran tako da, kada se dođe u atelje, bude prijatna atmosfera, da klijent osim toga što kupuje dobije još neku vrstu usluge. Sve je po meri, od radnje do ručno rađenih inicijala svilenim koncem, i to su detalji koji čine potpuni ugođaj. Već od samog početka ljudima je bilo lepo da dožive tako nešto, što je možda pomalo zaboravljeno.
Svako telo je drugačije i uvek postoji caka kako da sako koji pravimo istakne najbolje na ženi za koju se pravi. Pa iako nije bilo komplikovanih situacija, bilo je takvih koje traže malo više vremena, ali na kraju sve ispadne kako treba.

Tvoj atelje se sada seli iz naselja Bellville u grad, pa kakvi su ti dalji planovi?
Da radim na marketingu kako bi se što veći broj ljudi upoznao sa ovim što ja mogu da im ponudim. A što se proizvodnje tiče, iskristalisala sam četiri modela koja želim da usavršavam. Oni se najviše prodaju i želim da eksperimentišem sa materijalima kao što je krzno i slično.

Tvoje modele rado nose poznate ličnosti, koliko ti to pomaže kao marketinški alat?
Mislim da je veoma jak marketinški alat jer je oduvek najbolja reklama bila preporuka. Sada se već redovno dešava da se klijentkinje vraćaju jer su zadovoljne ili preporučuju drugaricama. Što se tiče poznatih ličnosti, nisam mogla bolju da odaberem od početka nego Anu Stanić, koja je prosto VERV. Ona je ta ležerna gradska devojka koja nema nikakvih stega, navlači sako i sprema se u nekoliko minuta kao što se spremila za Elle Style Awards za 20 minuta – obukla je crveno odelo i izgledala je fenomenalno – i to je cela filozofija.

Koga ceniš od dizajnera?
Oduvek Georgioa Armania baš zbog materijala. Imala sam prilike da ga vidim u Italiji i čovek nije pristupio tome kao biznisu već prepoznajem kod njega i tu svoju opsednutost materijalima. Mislim da ti u ovom poslu treba neka vrsta opsesije kako bi izvukao ono najbolje iz sebe.

Kada se sve kockice slože, dobije se jedan kvalitetan komad

Da li bi se oprobala u drugim sferama dizajna?
Ja sam već uradila jedan projekat, gde je svaki komad dizajniran – od kreveta, preko ogledala, do umivaonika i slavine. To sam radila u saradnji sa arhitektom, ali tu sam opet potvrdila svoju strast prema materijalima. Kada smo radili krevet, tražili smo odgovarajući štof i boju, tako da je to neka slična lepa priča za koju se nadam da će zaživeti. Volela bih da krenemo od fotelje, pa ćemo videti kako će se razvijati, ali o tome razmišljam. Volim da spajam različite sfere umetnosti. Fotelju sam radila po istom principu kao sako, samo sam, umesto sa modelarom, radila sa majstorom.

Kako vidiš budućnost svog brenda?
Što se dizajna tiče, volela bih da to ostanu sakoi, jedino gde bih želela da se moj brend širi jesu odela. Pored sakoa radim i jakne od krzna. Što se strategije brenda tiče, ja dosta putujem i uvek tražim neke prilike u inostranstvu. Ideja je pronaći put do Firence, do Londona, a kasnije do Njujorka kroz šourumove. U inostranstvu je dobro što svaki proizvod ima svog klijenta i to vidim uvek kad putujem. Ideja je da to budu male serije, ali još ekstravagantnije.

Kako bi opisala svoj dizajn?
Elegancija je jedna stvar, a druga je to što volim da provociram, upravo tim sakoima na kojim insistiram da se nose samostalno – to je mala lepa provokacija.

The post Katarina Stevanović: Potrebna ti je neka vrsta opsesije da bi izvukao najbolje iz sebe appeared first on 42 magazin.

Ako pogledate fotografije, reviju ili haljinu sa etiketom Vlade Savića, već od prvog momenta bivate uvučeni u njegov opipljiv magični svet – a to je glavna karakteristika njegovog rada, nedodirljiva nakon godina i godina postojanja na našoj dizajnerskoj sceni. Zahvaljujući iskustvu rada na raznim projektima, poslovima stiliste, modnog urednika, bayera, te profesora, Vlada sagledava modu iz svih uglova i baš zato ga pitamo kako mu uspeva da njegov dizajn ostane izolovan od modnih i socijalnih uticaja.

U modnim kućama Tifany i Zekstra ispekao si zanat odmah nakon studija, koliko ti je to pomoglo da kasnije nastaviš rad pod svojim imenom?
Kad sam završio faks, uvek sam čitao biografije stranih dizajnera i tamo je uvek pisalo da su dizajneri praktično bili šegrti. Nikada niko nije iz klupe osnovao svoj brend. I bilo mi je uvek čudno kako kod nas odmah sa fakulteta imaš reviju. Ja sam hteo da idem tim putem jer mi je tako bilo logično. Sve što sam naučio, kako u biti moda funkcioniše, tamo sam naučio. Koji su to postupci i ko je sve uključen u jedan veliki sistem od belog parčeta papira, od kog i ja danas polazim, do kupca koji ode u radnju i odabere da to kupi. Tamo sam napravio širu sliku mode i biznisa. Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega. Dobra ideja u glavi ne mora da bude dobra i u realizaciji.

Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove

Kada si na fakultetu i studiraš dizajn, pun si entuzijazma i infantilno ulaziš u proces stvaranja sa velikim vizijama, to je osećaj koji svaki dizajner želi da zadrži, ali često ne uspe iz mnogo razloga. Kakav je slučaj sa tobom?
Kad sam upisivao Fakultet primenjenih umetnosti, nisam imao utisak da je to javni poziv. Mislio sam da je dovoljno da budeš talentovan i vredan i da je to to. Uopšte nisam imao sliku da treba da radiš na mnogo nekih polja da bi uspeo. Kada sam završio faks i shvatio da ne želim ići u inostranstvo na usavršavanje, ja sam shvatio da više ne vidim smisao u glamuroznom životu,  putovanjima,  velikim kolekcijama, aplauzima i životu gde nije moja porodica i prijatelji. Sve to mi je postalo nekako nebitno. Valjda sam sazreo kao čovek i nije mi stalo do preteranog uspeha i popularnosti, i da mi je najvažnije da budem srećan makar u kolekciji od deset modela. Važno je da se to meni dopada, makar niko ne morao to da kupi, da ja tu svoju umetničku crtu zadovoljim. Ni sada mi to nije važno, jer da jeste, verovatno bih bio negde drugde i imao svoju radnju, atelje ili veliku firmu. Negde mi je uvek bilo bitnije da budem priznat a ne poznat. Nisam izgubio entuzijazam, nego su mi neke stvari postale važnije od toga, a to je porodica.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Šta je najlepši deo tvog posla?
Sam susret sa belim papirom i moja vizija koja se pretoči u skicu a kasnije u model, to je ono što me tera da idem dalje. Uživam u tome da sve to zamišljam i nadograđujem kako bi sve moglo da bude veće i dalje. I to je najlepše, ta vizualizacija koja nekad i ne mora da se manifestuje. A onda dolazi realizacija koja nekad stvara dosta problema jer više nisam samo ja u igri, nego je ceo tim – krojači, šivači, izbor materijala i nailazimo na probleme  koje ne rešavam samo ja, već sve zavisi od više ljudi. Tako da mi je najslađe kada sam sâm, ispred mene je beli papir i maštam.

Kako izgleda ta scena u tvojoj glavi?
Nikad mi nije u glavi jedan odevni predmet, nego ceo koncept. Ja sam u nekom prostoru, ateljeu ili showroomu, i to izgleda tako, tu počinje stvaranje. Čak i kada ne znam kako komadno izgleda garderoba u njemu, znam kako izgleda štender. Imam kompletnu sliku neke vizije svog umetničkog sveta i koncepta koji želim da predstavim. Ne zamišljam top ili haljinu pojedinačno, već uvek gledam neku širu sliku, tek kasnije razmišljam o komadima ponaosob.  U takvom  prostoru, sa tom estetikom, i onda se tu osećam dobro.

Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka

Nakon mnogo godina uspeo si da se pozicioniraš na tržištu kao dizajner čiji stil prepoznajemo. Kako je išao taj put dok nisi pronašao tvoju ličnu estetiku koju danas vezujemo za tvoje modele?
Mislim da je to moja najveća vrednost. Dizajneri u moru svojih kolekcija propuštaju osnovu, a to je da nemaju svoju estetiku. Neki ponavljaju iz godine u godinu iste modele i publika ima privid da je to njihova estetika, jer toliko puta ponovljena stvar uđe u oko i oni prepoznaju rad nekog dizajnera. A suština mode nije u ponavljanju već u pružanju nečeg novog iz sezone u sezonu. Moda se na tome bazira. Valjda su iskustvo, sam rad i obrazovanje meni dali tu pozadinu da to kad izađe bude stvar koja nosi moju estetiku. To se gradilo konstantno, čak i kada neki modeli nisu izašli na pistu. Kao kod umetnika, radiš, slikaš i gradiš svoju estetiku, pa to posle nekog vremena izađe u javnost i neko primeti.

Bez obzira na tvoj dizajnerski potpis, kod tebe je s novom kolekcijom uvek nešto novo.
Posao dizajnera jeste da predviđa. Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove. On daje pretpostavku šta bi trebalo da se nosi.

Kako bi opisao svoj rad kao modni kritičar?
Geometrija, boja, redefinisanje kroja kroz geometriju, colorblocking, ženstvenost.

Geometrija je glavna karakteristika tvojih modela.
Kada bi rasklopila moju suknju, videla bi da su tu dva-tri geometrijska oblika i kada ona padnu na figuru, dešava se taj lep momenat. Kada kažem geometrija, to u mom slučaju nije banalan trougao na topu, već je geometrija sakrivena u kroju ili slaganju boja. Po principu umetničkih slika. Kada bih svoju haljinu nacrtao na platnu, to bi bila savremena slika u nekom modernom prostoru ili galeriji. To je ta moja granica između umetnosti i mode, s jedne strane, a mog komercijalnog pristupa, sa druge. Ja nisam dizajner koji je arty po svaku cenu. Želim da napravim brend koji je baziran na visokom prêt-à-porteru, ja ne želim da moja haljina bude iz Zare, ni da budu super i začudne na pisti i da se tu završi svaka priča. Želim da se nosi.

To su te česte krajnosti.
Kod nas se poslednjih godina modna scena svodi na čist amaterizam ili umetnički koncept koji je napravljen zarad fashion showa koji dobije aplauz, i to je to. Sve te revije u inostranstvu koje vidimo jesu takve, oni imaju novca da to zaista bude show, ali u radnji to nije tako, revija služi građenju kredibiliteta, modne filozofije, imidža firme i oni to mogu. A mislim da mi nismo u situaciji da pravimo show radi showa.

Za stanje na srpskoj dizajnerskoj sceni zaslužna je šira slika, kako politička i kulturna, tako i društvena, ali to se na tvojim modelima ne vidi. Kako uspevaš da izoluješ svoj rad od svih ovih uticaja i održiš kvalitet i pravac i da li nekad praviš kompromise?
To je sama promišljenost kreatora i onoga što on želi da bude. Mi svi gledamo iste stvari, čitamo istu literaturu, gledamo iste sajtove, idemo na ista mesta, a ti si kao umetnik i dizajner filter koji prima onoliko koliko želi i filtrira šta će na njega uticati, a šta ne, i šta će na kraju prikazati. Iks puta mi se dešavalo da skice koje nikada nisam realizovao vidim i prepoznam kao slična rešenja negde u inostranstvu. Taj ciklus mode je krug koji se neprestano okreće i dešava se da neko na drugoj strani planete ima istu viziju ili istu misao kao ja, i to mi je jako zanimljivo kada vidim.

Imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar i ovu drugu gde sam slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem

Šta treba da zadovolji tvoj proizvod da bi ti stajao 100 odsto iza toga?
Počev od kroja, materijala i fitinga do te umetničke strane, kako taj odevni predmet izgleda i da li opravdava tu etiketu koja je za vratom.

Šta ti je najteže u poslu?
Da budem sam sa sobom i donosim odluke kuda ja to idem, a kuda želim. Nije mi teško da radim, niti rad s klijentima jer je to ciljna grupa koja razume moj rad i nema puno lutanja. Oni meni ne traže nešto što nije moj potpis. Nemam problem ni sa saradnicima, ni sa medijima, ali sam sa sobom imam – koji su sledeći koraci, gde ja to želim da idem, ne sa svojim estetikom, već sa svojim brendom, kako ga razvijati i to mi je teško. Nikako da se odreknem svojih interesovanja u modi na kojima sve vreme radim. Za brend za koji sam radio idem kao bayer u inostranstvo, prošle godine bio sam profesor na privatnoj modnoj akademiji, radim kao stilista i modni urednik i najmanje se posvećujem svom radu i svom imenu. Ja se klijentima  mnogo više dam jer osećam odgovornost i ne mogu da zabušavam, a najteže mi je da presečem da sam sâm sebi najvažniji klijent.

Važno mi je da svaki moj model opravdava etiketu koju nosi za vratom

Otvorila su ti se nova tržišta, kako je došlo do toga i kako to utiče na tvoj način razmišljanja vezan za tvoj dizajn i biznis plan?
To je jako teško jer se rad odavde svodi na tvoj rad sa samim sobom. Nemam nikog ko se bavi marketingom ili bilo kojim segmentom posla. Kao što je to inače u Srbiji – sam svoj majstor od belog papira pa do krajnog produkta. Imao sam neke upite vezane za Bliski istok i dopao mi se taj način rada koji sam inače i zamišljao da tako funkcioniše. Tamo određeni showroomovi naprave order, odabir modela i boja koji se njima dopadaju, u konfekcijskim veličinama koje oni žele, oni to plate 50 odsto unapred, a 50 odsto po isporuci robe, i to je kraj. Tako se radi u svetu. Imao sam super iskustvo sa tim, a da bi se to nastavilo i širilo, potreban ti je agent u inostranstvu koji će tražiti te showroomove, raditi za tebe i uzimati procenat i biti deo tvog tima koji širi mrežu. Tržište Srbije je malo, moja ciljna grupa je mala, a ja ne želim da širim ciljnu grupu jer bi to onda bilo podilaženje masi, što ne želim i moj put bi bio inostrani put. A pozivi iz showroomova iz regiona traže komisionu prodaju. Ti njima napraviš kolekciju, uložiš i deo koji ne prodaju, oni ti to vrate. Oni nemaju nikakve troškove i nikakav rizik već ti jednostavno ulažeš u njihovu radnju. Jedina opcija u ovako maloj zemlji jeste da se otvoriš ka inostranstvu. Mi se još uvek nismo zasitili brendova kao što je H&M, koji je nedavno došao kod nas, a svet je davno otišao dalje, oni svi žele da budu individualci i ne žele da izgledaju kao svi. Kada stranci dođu kod nas i uđu u П1 radnju gde prodajem, oni pitaju šta je od domaćih dizajnera jer žele da odavde ponesu to, a ne idu u radnje koje imaju robu kao svuda u svetu. Mi još uvek nemamo tu kulturu da kupujemo autorske komade domaćih dizajnera.

Tvoje modele nosila je Jelena Đoković, stilizovao si princezu Jelisavetu, a često na naslovnim stranama domaćih magazina tvoji modeli su u glavnoj ulozi. Govoriš kako ti je svaki klijent važan, a koga bi sa internacionalne scene voleo da vidiš u svojoj kreaciji?
Kao što nisam razmišljao ko bi ovde to nosio, nisam razmišljao ni ko bi to nosio u inostranstvu. Ja nemam razvijenu tu, možda je glupo da kažem, ali socijalnu inteligenciju. Nikada se nisam družio sa ljudima koji su bitni, koji bi mi pomogli, nisam vukao nikog za rukav da stavi moje stvari u novine ili da ih obuče. Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka i to je to. Ali moraću da razmislim ko bi od stranih ličnosti to mogao da bude.

Šta čini jedan brend?
Brend je reč koja se ovde često koristi i tamo gde joj mesto nije. Mislim da je samo par dizajnera u Srbiji uspeo da izgradi svoj brend, i to je to. Ako bi sutra neki stranac želeo da ih kupi, oni bi lako mogli da prodaju svoj brend i njima se stvarno divim. Čak i neka zvučna imena za koje zna široka masa nisu brend. Brend se bazira na kvalitetu, dobom proizvodu, marketingu, tradiciji, uokviren tako da čini celu jednu filozofiju, tako da je, nažalost, malo dizajnera koji su uspeli u tome.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Kako ti vidiš brend Vlada Savić u budućnosti?
Nemam neke velike ambicije, znam da bi trebalo da zvuči možda drugačije, ali u principu nemam. Imam ambiciju da pravim svoje kolekcije, da imam svoj atelje i prodajno mesto u Beogradu, i to je to. Ako se desi nešto veliko za inostranstvo, mislim na prodaju o kojoj sam pričao, a bazirana je na radu odavde, to bi bilo lepo. Mene ne bi činilo srećnim ništa što je megalomanski. Nije mi sreća u novcu, aplauzima, da me nose najveće zvezde u Srbiji. Ja sam srećan kada stvaram svoj svet. Dobar dizajner je onaj koji je stvorio svoj estetski univerzum koji funkcioniše nezavisno od drugog modnog univerzuma. Napraviti magiju oko sebe i svog brenda je nešto najteže.

Ti se sa suprugom konsultuješ u radu, ona vrlo često i prva proba modele tvojih novih kolekcija, a da ne govorimo o osloncu koji se vidi iz vašeg odnosa. Koliko ti je važno da imaš i taj ženski senzibilitet u procesu kreiranja i kako je to uticalo na tebe?
Ona je kao neki skretničar i pomaže mi možda manje u vizuelnom, a više u nekim odlukama o kojima sam pričao. Kada nisam siguran kojim putem treba da idem, onda ona nastupa, zato kažem da je kao skretničar (smeh).

Na čemu sada radiš i kakvi su ti bliski planovi?
Ja ne razmišljam nikada o samoj reviji, razmišljam o toj celoj slici kolekcije. Zamišljam 15 outfita, kako to teče, kako to funkcioniše zajedno ali i kako će posle pojedinačno funcionisati. Trenutna želja mi je da napravim malu wedding kolekciju, ali ne kroz čipku i til, već bi to bili moji modeli samo u beloj boji. Želeo sam da napravim pandan tome, da svoje modele koji su bestseleri selektujem i napravim ih i u crnoj boji. Da imam deset belih i deset crnih outfita. Mene često vezuju za boju, međutim, kad se neki komad oboji u crnu ili belu boju, to postaje potpuno druga priča koju želim sada da ispričam.

Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega

Posao modnog urednika Bazara i stiliste je potpuno drugačija stvar od dizajnerskog, kako se tebi čini i koliko on doprinosi tvom primarnom zanimanju?
Odmah posle fakulteta počeo sam da radim na više strana i sve mi je bilo zanimljivo. Želeo sam da vidim kako stvari funkcionišu i krenuo sam u sve vode. Kad sve to krene, onda ti uvek bude žao da se otisneš samo na jednu stranu jer želiš da je istražiš do kraja i onda ti se desi da sediš na više stolica. S jedne strane je to super, jer se razvijaš i modu sagledavaš iz više uglova, kroz novine, klijente, stajling, komercijalni pristup, kroz rad za brendove. Ono što je zajedničko za sve jeste to što si ti ograničen, imaš zadate impute koje moraš da ispuniš. Meni puni baterije što sam ja u svom primarnom poslu slobodan, a umetnik ako nije slobodan, nije umetnik. Tako da sam uvek na dve strane. Kao da imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar, i ovu drugu, gde sam potpuno slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem.

Kada se ne bi bavio modom, čime bi se bavio?
Pa enterijerom! Sada bih dao više novca za dobru stolicu nego za komad garderobe. Ja generalno imam stav da jedan talenat nikad ne ide sam, naročito kada je dizajn u pitanju, tako da bih se ja time bavio.

Kada bi trebalo da stilizuješ naslovnu stranu 42 magazina, kako bi izgledala, odrešene su ti ruke?
Ona bi izgledala minimalno, fashion, fashion, fashion! Jer ja vas percipiram kao fashion, ne znam zašto. Možda bi izgledala crno-belo zbog vašeg vizuelnog koncepta. Nekako inostrano,  kao vaš vizuelni identitet. Urbano, a kao da ne dolazi odavde. A stajling bih dao Lari da radi.

The post VLADA SAVIĆ: Dobar dizajner stvara svoj nezavisni estetski univerzum appeared first on 42 magazin.

Kako izgleda baviti se dizajnom u Srbiji, možete da pretpostavite, modom takođe, a ako sve to podignete stepenik više i selektujete kategoriju muška moda, onda ste ravno zašli u sferu ekstremnog sporta. Milica Vukadinović, iako se slaže sa mnom, ne pridaje mnogo značaja tome. Iako se bavi sporednim projektima kako njena moda ne bi trpela kompromise, ona je pronašla neiscrpnu inspiraciju koja se dopunjuje svakodnevno, izlazi čim uhvati papir i olovku, pa posao dizajnera muške mode radi s lakoćom, dečjom iskrenošću i ozbiljnom ljubavlju. Za nju je njena profesija mesto kome apsolutno pripada.

Otkud muška moda?
Ne postoji neki konkretan razlog zašto muška moda. Počelo je od fakulteta, kroz zadatke i teme koje smo obrađivali, i muška moda je sama izašla iz mene. To je očigledno nešto što sam oduvek nosila u sebi. Nikada se nisam ni pitala, niti želim da znam zašto sam u polju muške mode. U tome se samo prijatno osećam i crpim ogromnu inspiraciju. To je trenutno moj život i nadam se da će i dalje biti.

Ne beležim usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene

Šta je ono što te privlači kod muške mode što ne pronalaziš u ženskoj?
Mislim da sam bila tomboy kao mala i dosta sam okružena muškarcima. Imam lep odnos sa svojim ocem, bratom i drugarima i mislim da je esencija svega što radim izvučena iz odnosa sa tim ljudima. Od detinjstva do dana današnjeg crpim iz naših svakodnevnih razgovora, žurki i vremena koje provodimo zajedno – kada sednem za sto, to samo ispliva iz mene. Ne beležim to usput na papiru, ne pravim moodboardove, ne tražim fotografije koje me inspirišu. To su stvari koje svakodnevno zabeležiš duboko u svojoj podsvesti i kada dođe trenutak da radim na kolekciji, krenem da radim i sve to što se nakupilo izleti samo od sebe.

Foto: Jani Ugrin

Kada umetnik dobije nagradu ULUPUDS-a, to dâ izvestan vetar u leđa, ali koji momenat ti je zapravo dao pravi vetar u leđa?
To je bila prva kolekcija na Beogradskoj nedelji mode 2013. godine. Između fakulteta i te prve kolekcije sam malo istraživala i udaljila se od svog posla. Bavila sam se drugim poslovima i preispitivala sam sebe. Vodila sam jedan bar u Beogradu i mislila sam da se neću ni vratiti u modu koliko sam se udaljila. Zatim se desio taj prelomni trenutak kada sam počela da radim na kolekciji i kada sam je prikazala publici. Nisam očekivala nikakvu reakciju, radila sam je za svoju dušu iz ljubavi prema sadašnjoj profesiji i želji da se vratim njoj. Kada se revija završila, taj osećaj bio je prekretnica za sve što se dalje dešavalo, za ono što danas radim i ono što me danas pokreće. Tada sam se setila koliko ljubavi imam za svoj posao, kakav je osećaj biti u profesiji koju voliš. Ja se neću više odvajati od toga, to je definitivno i nema više nazad. Ja tu pripadam.

Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo

Kako je došlo do saradnje sa Not Just a Labelom i šta ti je to donelo?
NJAL su sa mnom kontaktirali nakon revije u Holandiji. Prezentovala sam samo svoj rad, nisam još uvek ušla u prodaju, jer ti komadi koje sam radila odmah posle revije odu, tako da nije bio trenutak da uradim nešto vezano za prodaju. Oni su poznati, ali nisu jedini način, postoje druga mesta gde dizajneri mogu da se promovišu. Ja se ne promovišem previše i znam da je to pogrešno. To je ta umetnička strana sa kojom se borim i radim na tome.

Šta je razlika između autorskih kolekcija i brenda u tvom slučaju?
Autorska moda je nešto gde se mi predstavljamo kao umetnici, bar iz mog ugla. To je kada ja kao umetnik želim da ispričam jednu priču koju će svako doživeti na svoj način, to je neka neobjašnjiva potreba da izbaciš iz sebe tu kreativnost koja se taloži, koju ako ne prikažeš imaš osećaj da ćeš eksplodirati. A brend je drugi vid celine, gde ti kao umetnik pratiš klijente. Gledaš i ispituješ ko bi mogao da ponese tvoje stvari i svakodnevno uživa u nečemu što ja stvaram, to je jako kompleksna stvar. To zahteva ne samo biti umetnik, već se prilagoditi tržištu, kupcu i socijalizovati se. Kada me posmatraš kao umetnika, ja ne moram da se socijalizujem, da se krećem, ni komuniciram, sve što imam da kažem je kroz reviju prikazano. Ne moram da dam opis kolekcije, ni da kažem šta me inspiriše, svako može da doživi kolekciju na svoj način. A brend je nešto od čega se živi, uspostavlja se komunikacija sa svim ljudima i teško je iako istovremeno i lepo.

Tvoji modeli predstavljeni su u Holandiji, Sloveniji, Italiji, kako reaguju ta tržišta na tvoje modele i gde se najbolje pozicioniraju?
Reakcije su uvek pozitivne. U Srbiji takođe, ali to nije isti tip reakcije.

Foto: Jani Ugrin

U kom smislu?
Izlažem istu kolekciju u Holandiji, Sloveniji, Italiji, Engleskoj i Srbiji. Ne pravim posebne korekcije za inostranstvo i Srbiju, idem uvek sa istim komadima. Za ovo tržište trebalo bi da ne budem previše ekstravagantna, da bude malo mirnije, a svesna sam da se u inostranstvu traži nešto inovativno, pomereno i nesvakidašnje. Dosta mi je izazovno da radim kolekcije koje će biti predstavljene ovde i tamo, jer treba da zadovoljim oba tržišta. U tom smislu su reakcije drugačije. Kod nas je reakcija da je to malo pomereno i nešto što nismo videli do tada, a tamo je reakcija da je to super i pomereno, ali komercijalno, ono što bi moglo da se ponese. Tako da su to potpuno različita dva tržišta. Izazovno je raditi paralelno i iz te pozicije postaviti cilj. Moram sebe da preispitam više puta i dosta je kompleksnije nego da su ti razrešene ruke. Baviti se ovakvim poslom u Srbiji tera te da se preispituješ svakodnevno, ali mi je drago i kada naletim na prepreke, ne bežim od toga, to doživljavam kao iskustvo.

Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao

Izazov je baviti se dizajnom u Srbiji, modom, a muškom pogotovu. To dođe kao neki ekstremni sport.
Jeste kao ekstremni sport, i fizički i psihički! Iz čiste ljubavi možeš da se baviš time, ali moraš da imaš backup.

Šta je tvoj backup?
Ja ih na sreću imam više. Upuštam se u mnogo projekata koji mi zvuče interesantno kada se skupi dobra ekipa, tako da ne mogu da se požalim. Bavim se muškom modom, to je moja primarna profesija, ali sam konstantno u predivnim projektima, okružena sam super ekipom, radim punom parom, ali apsolutno uživam u tome.

Mnoge tvoje kolege se bave stajlingom, kostimom i sličnim stvarima kako bi zaradili da ulažu u svoje primarno zanimanje, odnosno u izradu kolekcija. Kako ti gledaš na to?
Baš malopre sam rekla da se inspiracija sreće svakodnevno i gde ćeš više od toga. Kada radiš kao kostimograf, stilista, dizajner za jednu, drugu, treću firmu, od kojih se jedna bavi sportskom odećom, druga trikotažom, treća uniformama… ti se svakodnevno susretneš sa toliko ljudi, toliko različitih prostora, enterijera, eksterijera, upoznaš mnogo toga i kako, kada dođeš na to da radiš na svojoj kolekciji, ne možeš da nemaš inspiraciju. Nemoguće je da, kada si konstantno zaposlen i okružen timom kreativnih ljudi, budeš neispunjen.

Foto: Jani Ugrin

Gde nabavljaš materijale?
Kada putujem. Kada sam na godišnjem odmoru (smeh).

Kada reaguješ na kolekciju – kada je vidiš prvi put na modelima tokom revije ili kada je gotova kampanja?
Reakcija publike mi je jako bitna. Kada vidim gotovu kolekciju, editorijale i kampanje, tada je već to davno prošlo. Kada dođe do editorijala i kampanje, ja sam već u sledećem projektu. Kada se završi prvo predstavljanje pred publikom, ta histerija i pozitivno zadovoljstvo traju par dana i odmah imam potrebu da uđem u nešto novo – to je za mene sasvim dovoljno.

Od koga tražiš drugo mišljenje kada nisi sigurna u nešto što napraviš?
Dešava mi se da se, pred sam kraj kolekcije, ja malo zasitim, krenem da razmišljam o sledećem projektu i imam neke nove ideje koje se ne uklapaju u ono na čemu radim u tom trenutku. Tada počnem da mislim da to nije dovoljno, da je trebalo više, bolje i onda se žalim par dana prijateljima koji su iz istog posla. Niko me ne podrži tada, ali imam njihovu ogromnu podršku za ono što radim i to prođe. To se uvek dešava, sada već znam, to je uvek nedelju dana pred predstavljanje kolekcije kada je najveći haos. Onda samo ustaneš jednog jutra, uđeš u atelje, pogledaš kolekciju i kažeš sebi – strava!

Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju

Šta pomisliš kada iz publike gledaš svoju reviju?
To je pravi osećaj! Ti si odabrao muziku, prošao fitinge, tu i tamo si uhvatio zihernadlom neke modele da to bolje stoji, sediš u publici i znaš šta je iza svega toga i sve ti izgleda savršeno. Ti si jedini iz publike koji zna sve mane, a opet ti izgleda fenomenalno, onda skapiraš da si uradio baš dobar posao.

Kada govorimo o ciljnoj grupi za tvoje modele, oni su neprestano na granici između dečaka i muškarca, za koga ih zapravo praviš?
Ja se držim dosta te dečje, dečačke strane muškarca. Svaki muškarac, koliko god je odsečan, ozbiljan, skockan, simetričan, ima tu dečju crtu, koju kod nekog prepoznaš na prvu loptu, a kod nekog zagrebeš, pa je opet nađeš. Koliko god kolekcije različite bile, mislim da je ono što ih objedinjuje baš ta dečja strana muškarca. Nekad je predstavljena kroz vez, kroz kolorit, aksesoar, ali to dečačko je ono što svaka kolekcija nosi. Ta igra dečaka i muškarca je konstanta, i to će se provući kroz svaku kolekciju. To je srž svega toga. Toga ima i kod žena, ali kod muškaraca je intrigantnije s obzirom na njihov stav. Otkriti tog dečaka u njima, to je jako kompleksan, ali i zanimljiv put – to je istraživanje koje ne može da se generalizuje, vrlo je individualno. To je neiscrpna inspiracija!

Kakve su tvoje ambicije, o čemu maštaš?
Mislim da ništa nije preambiciozno – sve može, zašto da ne? Kada sam bila mlađa, bilo je svakakvih snova, ali prava draž i prava stvar je ono što se dešava dok ideš ka cilju. U tome sam najviše uživala, to je ono što me formiralo kao ličnost i kao umetnika, i onda sam svoje ciljeve počela da postavljam u što bližoj budućnosti da bih više uživala. Tako da su moji ciljevi uglavnom kratkoročni, tu su. Svako veče ležem s novim ciljem i novom idejom i to je ono što me ispunjava.

 Završen je Ljubljana Fashion Week, gde si se predstavila kolekcijom Fallirant, a šta je sledeće?
Nastavljam sa radom na seriji, spremam autorsku kolekciju koja bi trebalo da bude gotova na jesen i radim na svom brendu, to su krupnije stvari, a ima sa strane projekata i projekata.

 Šta je koncept prethodne kampanje Fallirant i otkud taj naziv?
Svi znamo značenje reči folirant. Kada sam krenula da pišem tekstove i najave za kolekciju, ta igra reči se desila spontano, ali ne bih volela da taj fallirant ima negativno značenje. Mi smo navikli da kada kažemo za nekog folirant kada je prevrtljiv, lažljiv i sl., ali ne – to može da bude muškarac koji će da se zaigra i poigra svojom pojavom, ali to ne mora nužno da bude loše. U ovom slučaju sigurno nije loše. Pretposlednja kolekcija bila je Haiduk jer je to bio savršen opis energije muškarca koji bi poneo tu kolekciju i uvek je prisutan taj bunt, pa sam odlučila da taj naziv zadržim i za brend koji radim – u toj jednoj reči najbolje se predstavlja muškarac za kog ja stvaram, muškarac koji to može da ponese, njegov stav prema svetu i samoj modi definitivno jeste Haiduk.

The post Milica Vukadinović: Hajduk je tip muškarca za kog stvaram appeared first on 42 magazin.

Ko je Ana Ljubinković profesionalno, a ko privatno?
Profesionalno, sve više se u ovom mom poslu doživljavam kao umetnica. Baviti se ovde drugačijom modom, autorskom, zahteva neke sposobnosti i razmišljanja van okvira. U poslednje vreme osećam želju da se vratim umetnosti jer sam diplomirala slikarstvo i ta crta mi radi više nego ova… modom sam krenula da se bavim kao nekim eksperimentom i, sticajem okolnosti, otišla sam na tu stranu. A privatno, jako sam stidljiva, a ljudi misle da sam nepristupačna. Ne volim da izlazim, volim s malim krugom ljudi da se družim, volim prirodu i životinje i volim puno da radim. Volim da radim prvo i pre svega. Posao mi dođe kao hobi jer se zabavljam dok radim – što je idealno. Takav osećaj imam od starta i to mi je pomoglo da prevaziđem mnoge prepreke i ostanem dosledna sopstvenom stilu, koji je teži za pomovisanje, a i za opstanak.

Završila si Fakultet likovnih umetnosti i u tvom radu se baš vidi ta dodatna crta. Jesi li nastavila da se baviš slikarstvom usputno?
Nisam, baš nisam, jer je moda ono što me trenutno u potpunosti zaokuplja. Ali sada kreće da mi smeta jedna stvar u modi, a to je intenzivnost, brzina, mom karakteru bi odgovaralo kada bi se pravila jedna kolekcija godišnje. I onda bih joj se ja posvetila tokom cele godine jer je to neki tempo koji meni odgovara. Imam ideju da na jesen predstavim kolekciju u kojoj će se sezone stopiti, da probam da radim na taj način jer mislim da će mi to više prijati. Umetnošću se ne bavim, jer bi u tom slučaju meni umetnost bila hobi, a to ne može da bude. Ako se baviš umetnošću, moraš da stvaraš i telom i umom. Stvarno bih volela da u budućnosti neki period posvetim samo umetnosti. Toj nekoj ideji koja bi mi oduzela dosta vremena, i ne mogu da je realizujem dok god se bavim nečim drugim, a to je neka vrsta instalacije koja bi obuhvatala i slikanje i modu donekle.

Smeta mi intenzivnost i brzina u modi. Mom karakteru bi odgovarala jedna kolekcija godišnje

Mnogi ljudi tvoju modu i doživljavaju kao neku vrstu instalacije, a modele kao mahom nenosive. Kako ti doživljavaš svoj izraz, smatraš da je nenosiv ili mu ipak dodeljuješ neku krajnju namenu?
Ta moja moda ima slobodu da se ponaša i razvija kako hoće. Ako mi se rade nekomercijalne stvari – ja ću raditi to što me inspiriše, ako mi se odjednom radi neki minimalizam – radiću, ako mi se radi komercijalno – radiću, mada, nije do toga došlo. Na primer, ja sama radim svoje krojeve. Onda me taj proces pravljenja oblika, ispitivanja forme, linije, ritma, proporcije itd. – to me odvede na jednu ili na drugu stranu. Ako preovladaju detalji kao u prethodnoj kolekciji, s vezom, onda taj oblik postane nešto što nosi vez i mora da bude potčinjen vezu. A ako prevlada oblik, onda je sve podređeno obliku.

Dakle, ne stvaraš u glavi sliku žene koja nosi tvoje modele i onda ih njoj prilagođavaš?
Ne mogu baš da kažem da zamišljam ženu koja će to da ponese… Kada predstavljam modele na revijama, oni zajedno formiraju siluetu koja možda deluje isuviše avangardno, međutim, kada se rasparčaju ti komadi, sve ispadne mnogo nosivije. Moć prezentacije je velika i meni se dopada da moji modeli izgledaju što vernije početnoj tački inspiracije, ali nikad ne znam šta će na kraju proizaći iz svega. Na primer, ove kapice pionirske koje sam imala na poslednjoj reviji, nikad ne bih rekla, ali više ne znam koliko smo komada napravili i izvezli. Potpuno neočekivano.

Kad kažeš „izvezli“, očigledno je da postoji razlika između inostranstva i našeg tržišta, odnosno modnih senzibiliteta i sklonosti ka eksperimentisanju i testiranju granica. Ljudi su mnogo slobodniji tamo negde. Okej, reč je o standardu, ali možda ima veze i sa mentalitetom…
Mislim da ima veze sa tim što je kod nas kultura zapostavljena već decenijama. Ne pokušavam ovim što pričam da omalovažim srpski narod na bilo koji način, samo iznosim činjenice. U medijima su zapostavljena umetnička dešavanja. Evo FEST na primer, kada se na premijeri pojavi neka svetski poznata glumica, ona preuzme fokus sa tog dešavanja i događaj nije više FEST ili čak film u kome glumi, već činjenica da je ona došla u Beograd.

Mina Davidovac s pionirskom kapom, kolekcija proleće – leto 2017.

U medijima danas generalno ima dosta odvlačenja pažnje i fokusa na nebitno, dok ono bitno promiče.
Da, imamo i situaciju gde u modnim magazinima nema reportaža sa modnih događaja. Kako god da okrenemo, mi imamo najjaču nedelju mode u regionu, ali taj događaj je godinama zapostavljen u medijima. Mi smo stavljeni u situaciju izokrenutih vrednosti, zaboravila sam koje je bilo početno pitanje, ali ovo je zaključak (smeh). Kada bi kod nas, na primer, svako otvaranje umetničke izložbe bilo malo slavlje kulture, svi prisutni bi imali priliku da odenu i nešto ekstravagantnije.

Recimo da u modi postoje neke dve struje, ako ćemo baš da pojednostavimo stvari. Jedna je nosiva, komercijalna struja, koja ne mora da bude komercijalna u smislu Zare, već se tretira kao nosiva moda, a druga je ta, avangardna, koju si ti definisala kao malo drugačiju i kojoj pripadaš. Večita je polemika koja je ciljna grupa ove potonje i da li ona pripada pisti ili galerijskom prostoru.
U pravu si, definitivno se danas moda razdvaja na te dve struje. Jedna je komercijalna, konzumentska, a druga ona koja, prema mom mišljenju, pomera neke standarde, pa i razmišljanja. Ne razumem zašto sebe zamišljati u outfitu iz izloga ako može da se osmisli nešto kreativnije? A s druge strane, najpametnije je pronaći najbolje i od jednog i od drugog i iskoristiti to, odnosno kloniti se i jednog i drugog ekstrema. Široka je to tema, ali evo, i ova moda koja se bavi eksperimentom može da postane main stream. Da li smo pre deset godina mislili da će plavi karmin ili zelena kosa biti normalne pojave?

Koji je najveći nedostatak naše modne scene?
Odsustvo originalnosti. Ne mora da znači da sam u pravu jer trenutno sve u svetu liči na Gucci, a prolazi kao autorska moda. Zameram nedostatak originalnosti, upornosti, predanosti, posvećenosti. Razumem da je teško realizovati kolekciju kada je skoro nemoguće plasirati je, bilo da je komercijalna ili ne. Ipak, najveći problem je percepcija te iste mode, gde se neke ružne čipkane haljine s perjem i pregršt cirkona kapiraju kao dizajn.

Danas je modni bloger ko god za sebe kaže da je modni bloger, a modni dizajner ko sebe proglasi modnim dizajnerom. Ali ako ja sebe proglasim lekarom, ići ću u zatvor

Misliš li da je to zahvaljujući nedostatku kriterijuma, da imamo standarde koji ne bi trebalo da budu standardi? Ako je tako, ko su ti koji kreiraju ove standarde i šta se to desilo sa autentičnim influenserima, magazinima i svima onima koji bi trebalo da su kompetentni da utiču na javno mišljenje?
Mnogi ljudi koji se bave modom, koji na primer prave te haljine, ne znaju da je moda primenjena umetnost. To bi trebalo nešto da govori o tome kakva ta moda treba da bude. Ne kažem da ona obavezno treba da bude ekstravagantna ili avangardna da bi se smatrala primenjenom umetnošću, ali jednostavno, onaj ko se bavi modom mora da ima barem neko osnovno vizuelno obrazovanje. Da zna šta je proporcija, da zna osnovne elemente likovnog izražavanja, a ne da voli da prelistava magazine i da bira šta mu se dopada, pa to da pravi.

Ranije su dizajneri plasirali trendove i nametali svoje viđenje žene, dok se danas dizajnerima plasira šta tržište želi, odnosno podilazi se tržištu.
I zato je sada vreme da se to preseče (smeh). Danas je modni bloger ko god za sebe kaže da je modni bloger. Isto tako, ko god sebe proglasi modnim dizajnerom, on je modni dizajner. Ali ako ja sebe proglasim lekarom, ići ću u zatvor.

Dakle, ako se od sada neko proglasi modnim dizajnerom, predlažeš da ga zatvore (smeh)?
Samo kažem da ukoliko ja sad otvorim kliniku i krenem da lečim ljude, završiću u zatvoru.

Da zaboravimo sad na tvoju lekarsku praksu i vratimo se na modnu, koji je najveći kamen spoticanja do sada, a koja tačka prekretnica?
Mislim da je to jedno, jedna stvar – ono zbog čega mi je bilo i teško i lako. Od početka sam imala svoju viziju mode koje se nisam odrekla do danas, iako mi je to znatno otežalo put. Da sam želela da kreiram modu koja je komercijalnija, imala bih više sredstava, lakši bi mi bio život. Ali ja ne bih mogla tako time da se bavim, bilo bi mi dosadno i odustala bih vrlo brzo. Jer, volim ja da nosim bele košulje, ali me one ne zanimaju kao izraz. A taj kamen spoticanja, to me je na kraju izdvojilo i izguralo. Od prve revije imala sam podršku Beogradske nedelje mode, to ne govorim jer nešto nekome dugujem, nego je zaista tako. Uvek sam imala prostor da pokažem šta god hoću. Mislim da na modnoj sceni ima mesta za svakoga ko radi vredno i predano i kvalitetno, bilo komercijalno ili ne.

Marina Krtinić u kampanji za kolekciju proleće – leto 2016.

Da li kod nas može da se živi od mode?
Pa, može. U svojoj radnji prodajem delimično modele sa revija, a delimično modele koji su nosiviji. Ove nosivije stvari pravim isključivo za radnju, to je ta jednostavnija linija. Najkomplikovanije modele ni ne stavim u radnju. Evo, daću ti primer goblen-haljine iz prošle godine. Nju smo napravili od četiri goblena, i to se bockalo mesecima, na kraju smo ih sastavili u haljinu koju ne mogu ni da ponovim, niti da joj odredim cenu.

A je l’ možeš da je podigneš?
(Smeh) Mogu, nije tako teška. Iza te kolekcije stoji čitava priča o svim tim goblenima za zlatnim ramovima koji te privlače da uđeš u njih. Moja baba je pravila te goblene i oni su meni uvek izgledali kao prozori u neki savršeni svet, drugačiji svet. Eto, mene inspirišu takve neke stvari. Ne inspiriše me trend određeni, ne gledam šta se dešava na modnoj sceni, između ostalog i zato što imam jako vizuelno pamćenje i ne želim da to ostavi traga na mojim kolekcijama.

Ali svakako postoje neki svetski kreatori čiji rad ti je blizak?
Ovo što sada radi Gucci jeste nešto što se meni baš dopada. Njihove aktuelne kolekcije su kič u osnovi, kič, kič, kič. I to se svima dopada. Radi se o percepciji brenda i prezentaciji. Kada ja napravim nešto što je kič, onda je to neukus, ali kada Gucci to uradi, onda je ultratrendi.

Sve dok modni magazini imaju istu ciljnu grupu kao i trač novine, nikada se ne bih vratila uređivanju mode i stajlingu

Saradnja sa Avonom je nesporno bila od velikog značaja za tebe, ali kako si ti pronašla svoj interes u svemu tome?
Avon je jedan veoma komercijalan brend namenjen prosečnoj Srpkinji. I meni je drago da su te žene, koje možda nisu ni znale da postoji Beogradska nedelja mode, na ovaj način saznale baš za mene. U celoj priči, najsvetlija tačka jeste da me oni nisu ni na koji način uslovljavali i tražili od mene da se prilagodim Avonu i ženi kojoj se obraćaju, već su želeli da prezentuju mene koja radim to što volim i ostvarujem svoje snove, možda kao neku motivaciju. I zbog toga ta saradnja i dalje traje. Velika je stvar kada vas neko podrži bez zareza. Kada bih želela da napravim reviju gde se ni u jednom trenutku ne vide lica manekenki, a Avon je beauty brend – to bi bilo u redu. Takve saradnje su takođe i veoma, veoma retke. Meni se ranije dešavalo da sponzor traži da njegov brend bude veći i vidljiviji na reviji od mog.

Nedavno se Miley Cyrus pojavila u tvojoj haljini. Da li ti znači taj vid promocije, kada neka poznata ličnost ponese tvoj model?
Meni to i znači i ne znači. Opet, jedno je kada neka svetski poznata ličnost ponese neki model, jer je to promocija na svetskom nivou, a drugo je kada se to desi lokalno. Uglavnom se to izokrene, pa fokus bude na toj ličnosti, a ne na onome što nosi. Desilo mi se i da Katie Price traži neku haljinu, ali odbila sam, ne mislim da bi mi to baš pomoglo.

Da pomenemo i tvoj izlet u izdavaštvo, rekla si mi malo pre nego što sam počela da snimam ovaj razgovor, nikad više u magazin, baš ti se nije dopalo?
Stajlingom i uređivanjem mode sam počela da se bavim u Prestupu, a sve iz nekog viška kreativne energije i želje da nađem način da finansiram svoje kolekcije. To je bio neki drugačiji magazin, nije bio komercijalan i bavio se raznolikim temama, eto, tad je postojao takav magazin. Onda je došao L’Oficiell, dobila sam odličnu ponudu koju nisam mogla da odbijem. To je bio i najozbiljniji period mog bavljenja stajlingom. To je bio super period. Ali tada su magazini bili drugačiji, imali smo ozbiljnu produkciju, editorijali su bili zaista na svetskom nivou, mogao si da pročitaš svašta zanimljivo. Sada u modnim magazinima čitamo o poslovnim uspesima generalnih zastupnika brendova umesto o dizajnerima tih brendova. Ne znam koga to zanima, ali je jasno kakva je situacija i šta je važno.

Znači, magazini stop.
Pa sve dok modni magazin bude imao istu ciljnu grupu kao i neke trač novine, da.

Za ovih deset godina bavljenja modom postala si javna ličnost, a niko ne zna ništa o tebi?
I ovo što će moja slika da izađe na portalu 42 negde me duboko ometa. Kada bi, ne daj bože, krenuli da me prepoznaju na ulici, sumnjam da bih se ikada više slikala za nešto. Ono što radim je za mene prioritet i jedino što je bitno. Ali shvatam da nekad moram i da pričam.

Pa, okej je da ljudi znaju ko stoji iza nekog imena. I ako je to jedna osoba, sa individualnom pričom, možda ta priča može da ohrabri nekog da se upusti u istu priču?
Zato i pričamo, jer iz tih razloga i treba da se priča. A što se tiče moje privatnosti, kada me novinar pita gde sam bila na letovanju, mogu samo da se zapitam zašto je to bitno, tako da to neće nikad biti u novinama. Nije mi razumljivo interesovanje za bilo šta što radim van profesije. Mislim, razumem da je to neki tip voajerizma, ali nema tu ništa zanimljivije od onoga što pokažem na pisti.

Ima li slobodnog vremena uopšte u tvom privatnom životu?
Pa, prošle godine nisam imala. To je bilo užasno. Desilo se da su se pojavljivale poslovne mogućnosti koje nisam mogla da odbijem i non-stop sam se nalazila u situacijama „ako prihvatim, kajaću se, ako ne prihvatim, kajaću se“. Ako prihvatim, posao će pojesti svaki moj slobodni trenutak, ako ne prihvatim, propustila sam dobru priliku i tako cele godine. Zato sam se sada, u januaru i februaru, samo odmarala, totalno sam se deaktivirala, spavala sam po 14 sati i videla koliko sam se zapravo ispraznila. Ali moj pravi problem je što sam definitivno one man show, ne daj bože da znam da šijem, onda bih imala krevet u radionici i to bi bilo to.

I za kraj, gde si bila na letovanju?
(Smeh).

The post Ana Ljubinković: Moja moda je slobodna da ide gde hoće appeared first on 42 magazin.

Kada napravite brend, nikad ne znate u kom pravcu će se kretati njegova evolucija, ali kada već prvom kampanjom postavite standard, onda se logično očekuje da svaka sledeća bude bolja od prethodne. A ako logika nije dovoljna, onda je motivacija pariski showroom i dizajneri kao što su Rick Owens i Come de Grason sa kojima se prodaje u istim radnjama ranac sa Ruksag potpisom više nego dovoljna. Marko Ćerketa stoji iza Ruksaga i, nakon multitaskinga koji ga prati godinama, sada je sav svoj fokus usmerio ka jednom cilju – da njegov brend bude globalan – a taj zadatak je moguće ostvariti samo ako imate jasnu viziju i stojite iza onoga što stvarate.

Već s prvom modnom kampanjom pre nekoliko godina pokazao si kako je Ruksag jedan drugačiji koncept i pristup formiranju brenda u odnosu na već postojaće dizajnerske brendove kod nas? Šta je bila prva zamisao?
Prva zamisao bila je da napravim kožni proizvod koji je dostupan najobičnijem klincu sa ulice, međutim, to je bilo nemoguće jer ne možeš da ispratiš kvalitet i cijenu. Ja sam više hteo da ispunim svoju viziju kako jedan brend treba da izgleda nego da nešto prodam.

Kako si ga zamislio?
Da bude ogoljen. Bio sam inspirisan industrial, gitarskim i nekim pank bendovima koje sam tada slušao, a i dan-danas ih slušam. Pa sam tako zamišljao šta treba klincu koji sve to sluša i onda sam pomislio na kožni ranac, i eto, to bilo je to.

Ruskag – foto: Sergy Dmitriev

Koliko se ta ideja promenila do danas?
Promijenilo se to što ne radim više sa tim materijalima i oblicima. Sada je sve masivnije, a prije je to bio više kao neki dodatak. To je sada postalo popularno, a tada to niko nije radio. Zapravo sam bio inspirisan sportskim malim rancem koji sam video i želeo sam da uradim to u koži jer me je oduvijek inspirisala.

Kako nastaje jedan ranac s potpisom Ruksag?
Sada potpuno drugačije nego tada. Kao kad praviš auto. Prvo praviš u kartonu prototip, to radimo moj modelar i ja zajedno. Onda se radi prva ruka, tada radiš sa kožom koja je petorazredna. Zatim ide druga ruka, a mi stignemo i do pete jer sve mora da bude savršeno.

Ništa ne prolazi na foru, a tu ljudi često greše. To mora da bude dobro i da se izdvaja. To je najteže, ali ako želiš da budeš dizajner u moru dizajnera, moraš da se izdvojiš

S obzirom na to da je ruksak jedan predmet, vrlo je lako napraviti hronološku evoluciju tvog dizajna. Šta ti misliš o tome kad pogledaš unazad?
Ja sam ovaj sadašnji nacrt imao i davno prije, samo sam bio u fazonu ko će to meni da kupi. Ja sam zapravo hteo da upišem vajarstvo i zato volim da moj ranac izgleda skulpturalno i da bude weareable u pravom smislu te riječi. Da izgleda kao neki dobar komad. Ne volim trendseterske stvari, ni trend generalno, volim neku klasiku koja se pomjera, koja ide.

Odkud Ruksag u Parizu u Lakić Showroomu?
Tamo sa tim dosta poznatim brendovima i kao eto, ja sam tu upao nekako s neba pa u rebra. Njima se to svidelo još prije tri godine, ali nisu mogli da me stave tada jer sam morao da ispunim zahtjeve koje su tražili. To ti je ono kao kada bend potpisuje ugovor s diskografskom kućom i onda moraš da se prilagođavaš njima. Meni je to pritom bilo strava  zato što sam to tako htjeo da radim, samo su mi dali zeleno svjetlo jer ja to u Srbiji ovjde – mislim za koga ja to tako da radim.

Šta su ti bili zahtevi?
Da produkcija bude na high, high levelu, zahtjevi za vizuelnu komunikaciju – kako da komuniciram s klijentima. Jednostavno, sve je moralo da bude za pet lijestvica više. I konačno je u junu prošle godine bila moja prva sezona za njih, sada u januaru druga i u junu će biti treća.

Ruksag proleće-leto 2017. Foto: Dragan Mandić; Model: Marina Krtinić Cooper; Frizura: Đurđica Ivanović; Šminka: Ana Aćimović

Kako je prošla prva sezona?
Super! Nisam očekivao ništa. To ti je ono: treba da prođe pet sezona, pa onda tek vidiš kako to ide internacionalno. A prošla je dobro jer sam skapirao da ja to stvarno mogu da izguram. Video sam šta klijenti traže i onda sam upao u Italiju, Hongkong, gde sam sa Rickom Owensom i Comeom de Garconom. Oni rade sa brednovima koju su malo više dark orijentisani.

Kako to funkcioniše?
U toku Fashion Weeka mi imamo showroom gde je deset brendova, svako ima svoj korner gde izlaže svoju kolekciju za narednu sezonu. Mi smo u sklopu Modem Fashion Week Paris, Showrooms Paris i Fairs.

Sve tvoje kampanje ostavljaju utisak kao da nisu rađene kod nas? Kako praviš tim sa kojim ih realizuješ? Ko radi art direkciju?
Ja sam u stvari završio vizuelnu umjetnost i grafički dizajn. Nisam modni dizajner, možda je to razlog zašto ulazim u modu potpuno rasterećen. Vidim kako razmišljaju dizajneri sa kojima se najviše i družim i kako ja razmišljam. U početku sam mislio da to možda nije u redu, a kasnije sam od dizajnera koji imaju više iskustva, npr. Dejana Momčilović, skapirao gdje sam. Ona mi je govorila kako je super to što radim i što dolazim iz neke druge perspektive u ovo. Kako je vrijeme prolazilo, shvatio sam da je u redu ovo kako ja razmišljam. Nije mi važno da savršeno da radim modne skice, važnije mi je da to nekako osjećam.
Mene je uvijek interesovala art direkcija i ja sam to uvijek volio da radim. Kada radim s Ruksagom, uvijek imam jasnu viziju kako želim da to izgleda. Ja sam u stvari freak control, nikad ne improvizujem, spremim uvijek moodboard za sve što sam zamislio i improvizacija je moguća sa svijetlom ili slično, ostalo bude kako sam zamislio. Već poslje samog slikanja jedne kampanje znam kako će druga da izgleda. Sve radim u dogovoru s Draganom Mandićem jer imamo jako sličan senzibilitet. On je po mom mišljenju jedan od najtalentovanijih fotografa kod nas. Kada sam živio u inostranstvu, radio sam sa par vrhunskih fotografa i kada sam se vratio, želio sam to da radim i ovdje. Bitni su mi modeli, da imaju taj graciozni, dragon-dark look, a Marina je definitivno to. Volim da nalazim likove koji su nekako kao iz moje mašte. Ja ih zamišljam kao neke front likove bendova. Ne moraju biti najuspješniji modeli na svijetu. Radio sam nedavno sa Marcellom, sa kojom mi je super da radim. Volim kada imam svoj pravi mali tim ljudi sa kojima radim i beskrajno sam im zahvalan.

Uniseks je popularna tema već nekoliko godina u svetu mode i sve više joj se dizajneri okreću, sve više je uniseks modnih kolekcija odeće gde se smenjuju muškarci i žene u istim modelima. A to je tvoja ciljna grupa od starta kao karakteristika tvog dizajna. Kako kao dizajner zamišljaš ljude koji će nositi  tvoje rančeve? Za koga ih praviš?
Što ja znam, da si me pitala pre dvije godine, znao bih tačno da ti kažem, a sada ne volim da ih stavljam u box. Vidio sam neke ljude koji su kupili moj ranac koji imaju potpuno drugačiji stil, a moj ranac im stoji potpuno minimalistički i izbalansira sve to, i to mi je strava. Ja sam uvijek za nekog ko je obučen u crno, minimal, ima neki light-dark stil i nosi moj ranac i to je sasvim dovoljno. Ali kažem, ne želim da stavljam u box.

Uz kakve ili čije modele vidiš Ruksag kao deo stajlinga?
Uz Rafa Simonsa! Uvijek mi je super sve što on radi. Uvijek sam za Margielu. Uz Dejanu Momčilović, Prokovićke, Zoranu Stojanović, sestre Stevančević, Jovanu Marković. Uz Jovaninu kolekciju je i bio već dva puta kada smo radili zajedno na njenoj reviji u Domu omladine, a svirao je Nouvelle Vague.

Najveća greška je kada neko gleda šta ima napolju, a nema ovde. Kada nešto stvaraš i kreativno razmišljaš, ne treba da popunjavaš rupe

U Srbiji se nekako podrazumeva da dizajner radi više stvari, a ti radiš art direkciju, uređuješ, krećeš se po gradu, dizajniraš, radiš stajling i kostim i sam radiš svoj marketing– kako ide multitasking?
Sada sam najviše fokusiran na Ruksag zato što meni non-stop ide proizvodnja za klijente koji naručuju i na mejlovima sam sve vreme. Kad imam snimanja, onda sam po cijeli dan tamo. Sa Lollobrigidom radim već sedam godina i mi se vrlo dobro poznajemo. Zapravo, ja sam sa njima krenuo da radim kostim, onda me je pozvala Adela Jovanović i rekla: „Ma ti to super radiš, hajde sa mnom da radiš stajling“ i mi smo tako počeli. Kostim nikad nisam planirao da radim, to je baš krenulo slučajno. U stvari, to je bila moja ljubav prema bendovima. Ja sam imao viziju kako želim da Lollobrigida izgleda, iako Ida zna šta želi. I tako sam odjednom počeo da radim sa brdom njih.

Ruksag jesen-zima 2017/2018. Foto: Dragan Mandić; Video: Marcella Zanki; Model: Sandy Bogovac; Dop: Nemanja Knežević; Frizura: Danilo Mataruga; Šminka: Ljiljana Petrović; Muzika: Strahinja Beganović, Jan Nemeček; Asistent: Lidija Andrić

Šta je najvažnije za jedan brend u Srbiji ili svetu da bi se pozicionirao?
Najveća greška je kada neko gleda šta ima napolju, a nema ovde. Kada nešto stvaraš i kreativno razmišljaš, ne treba da popunjavaš rupe. Šta ja treba da budem – Rick Owens u Srbiji? Copy-paste me ne interesuje! Nijedan dizajner ne treba da popunjava rupe i da pokušava globalno da prebaci na lokalno, nego da se zaista challengeuje i radi na globalnom nivou. Da ti zaista doneseš nešto posebno. To je trnovit put, ali treba da budemo kritični prema sebi. Ništa ne prolazi na foru, a tu ljudi često greše. To mora da bude dobro i da se izdvaja. To je najteže, ali ako želiš da budeš dizajner u moru dizajnera, moraš da se izdvojiš.

Kako ti se čini srpska dizajnerska scena ove 2017. godine?
Jednostavno, ljudi nemaju novca da eksperimentišu sa svojim oblačenjem i to se odražava na domaći dizajn i mislim da nikad nije bila teža situacija za lokalni dizajn. Postoji nekoliko brendova koji traju godinama, ali generalno mislim da je jako teško.

 Kako izgledaju budući planovi za Ruksag?
To je takav posao, danas te ima – sutra te nema, i to sam naučio. Plan je da radim novu kolekciju za jun. Već sam ispunio neke planove za Ruksag kad sada pogledam. A sada je plan da gradim retail listu, da se Ruksag nalazi u što boljim storeovima širom svijeta.

Šta je stvarno brend?
Kada imaš zaista pravu prodajnu mrežu , kada imaš showroom koji za tebe zaista radi šta treba da radi i kada ti u stvari imaš plan za narednih tri-četiri-pet sezona i kada imaš ozbiljnu proizvodnju. I to je to. To je brend!

Tvoj proizvod može da se proda.
Može, samo je potrebno vrijeme, trenutak i mjesto. I to je to.

The post MARKO ĆERKETA: U modu ulazim potpuno rasterećen appeared first on 42 magazin.