Foto SuperDot

Rastko Obradović ima samo 23 godine, a već je muzičar svetske klase. Iako tek svršeni student džez odseka Kraljevske muzičke akademije u Oslu, Rastko je jedan od najperspektivnijih saksofonista na srpskoj džez sceni. Njegovo sviranje odlikuje autentičan i upečatljiv ton koji mu je otvorio mogućnost da sarađuje sa iskusnim muzičarima iz zemlje i inostranstva. Osim što je vrhunski saksofonista, Rastko je i izuzetan improvizator i autor koji je ove jeseni objavio EP pod nazivom Wabi Sabi za AMP Music and Records iz Norveške, a ovog novembra na mini-turneji The Northern Experience u Srbiji (Kragujevac, Beograd i Novi Sad) čućemo program koji će se naći na prvom studijskom albumu Rastko Obradović Quarteta, koji je osnovao 2017. tokom studija u Norveškoj, a snimanje je zakazano od 18 do 20. novembra u studiju Future Nature Sound u Pančevu.
O svemu pomenutom razgovarali smo s Rastkom.

Prema dostupnim podacima, vaša muzička karijera odvijala se munjevito brzo – sa 13 ste prvi put zasvirali saksofon, potom završili sve obrazovne stepene uključujući i studije u inostranstvu, a sa 23 godine muzičar ste svetskog ranga, slovite za jednog od najboljih saksofonista mlađe generacije na srpskoj i evropskoj džez sceni, a radite i kao profesor saksofona na Džez odseku SMŠ Stanković.
Recite nam kako vas je i zašto odabrao baš ovaj instrument ili pak vi njega?
Pre saksofona išao sam u osnovnu muzičku školu za klavir, koju nisam završio zato što mi se nije svideo taj rigidni sistem učenja muzike. Kada sam čuo da postoji big bend u Muzičkoj školi Stanković, otišao sam na probu i tada sam, između ostalog, čuo i zvuk saksofona, u koji sam se odmah zaljubio.

View this post on Instagram

A post shared by Rastko Obradovic (@rastkoobradovic) on Sep 24, 2018 at 11:10am PDT

Ko vam je u početku bio uzor?
Od uzora koji su bili u neposrednom okruženju pre svega bih izdvojio tadašnjeg profesora Nenada Petrovića, a zatim starijeg kolegu iz škole Dušana Vukmirovića, čiji su me virtuoznost, posvećenost i odnos prema muzici veoma inspirisali tokom školovanja. Od muzičara koje sam slušao na pločama najznačajniji su bili Kenny Garrett i Sonny Rollins.

U Norveškoj ima dosta mesta za koncerte i svirke – klubovi, biblioteke, škole ili neka potpuno netipična mesta za sviranje. Muzičarima su dostupne razne stipendije i grantovi za snimanje, turneje, kupovinu instrumenata i sl., a naplata autorskih prava je dobro organizovana, sve to stimuliše autorski rad i razvoj mladih muzičara

Za samo dve godine završili ste Srednju muzičku školu Stanković, a profesor Nenad Petrović, naš cenjeni saksofonista, tvrdio je da ste talenat kakav se retko sreće i rađa. Negde sam pročitala da ste u početku pune četiri godine svirali na pokvarenom instrumentu koji ste stalno popravljali. Kada sa ove distance pogledate – da li ste svesni svog uspeha i šta mislite da u vašem slučaju stoji iza njega?
Zapravo, školu sam završio za tri godine. Iskreno, uspeh za mene znači ostati radoznao i nijednog trenutka ne izgubiti želju za napredovanjem i usavršavanjem. Što više učim, shvatam koliko toga ne znam i to mi je podstrek da još više vežbam i učim nove stvari. Mislim da sam stigao dovde gde sam sada zahvaljujući neizmernoj radoznalosti u muzici i iskrenosti prema sebi, o tome šta znam a šta ne znam.

Multikultivator – servis za razvoj kulture i umetnosti 2015. godine organizovao je u Narodnom pozorištu donatorski koncert kvarteta Dhafera Youssefa i prikupio više od 10.000 evra za vašu stipendiju na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Oslu, a ista organizacija sada predstavlja vaš internacionalni projekat. U potpunosti ste opravdali njihovo poverenje – šta bi mladi talenti kod nas radili bez ovakve podrške? Kako vi kao profesor prepoznajete i podržavate talente?
Bez podrške, poput ove koju sam ja dobio od Multikultivatora, mislim da bi za većinu mladih studenata bilo veoma teško, ako ne i nemoguće, da studiraju u inostranstvu, pogotovo ako ne dolaze iz dobrostojećih porodica. Kao profesor, trudim se da svojim učenicima prenesem iskustva koja sam sticao svih ovih godina. Cilj mi je da kod svakog on njih prepoznam karakter i postojeća interesovanja i iz te tačke zajedno krenemo u istraživanje sveta muzike. Svoje učenike podstičem da uče od što više različitih ljudi i pomažem im da kritički razmišljaju i na taj način razviju svoj stav i izgrade svoj put u muzici.

Foto Marija Piroški

Podelite sa nama neki utisak sa studija u Norveškoj. Osim što ste se usavršavali kao saksofonista i muzičar, šta ste još naučili u toj skandinavskoj zemlji?
U Norveškoj sam upoznao jednu novu i drugačiju kulturu, ne samo muziku. Jedna od najvažnijih stvari koju sam tamo naučio jeste koliko je važno provoditi vreme u prirodi, koliko to opušta i u kojoj meri pozitivno utiče na sve aspekte života.

View this post on Instagram

#sunnydays #rastkoobradovic #jazz #multikultivator #JazzAtBelgradePhil

A post shared by Multikultivator (@multikultivator_official) on Oct 29, 2018 at 3:25pm PDT

Da li ste tokom studija imali prilike da upoznate norveški folk i ako jeste, da li i u kojoj meri njihova tradicionalna muzika utiče na njihovu džez scenu?
Tokom studija u Oslu pohađao sam i predmet norveške folk muzike. Primetio sam da je jezik njihove tradicionalne muzike veoma prisutan kod džez muzičara kako u improvizacijama tako i u kompozicijama.

Najveći izazovi za mlade ljude koji žele da se bave džez muzikom u Srbiji je nedovoljan broj prostora za svirke, bilo da je reč o koncertnim salama ili klubovima, i nedovoljna podrška institucija, ali i medija

Foto Marija Piroški

Šta su najveći izazovi za mlade ljude koji žele profesionalno da se bave muzikom danas u Srbiji? Kako su te stvari uređene/rešene u Norveškoj?
Po mom mišljenu, najveći izazovi za mlade ljude koji žele da se bave džez muzikom u Srbiji je nedovoljan broj prostora za svirke, bilo da je reč o koncertnim salama ili klubovima, i nedovoljna podrška od institucija. U tradicionalnim medijima, pre svega mislim na radio i televiziju, gotovo da nema nimalo prostora za džez. S druge strane, u Norveškoj ima dosta mesta na kojima se organizuju koncerti i svirke, bilo da je reč o klubovima, bibliotekama, školama ili nekim potpuno netipičnim mestima za sviranje. Muzičarima su dostupne razne stipendije i grantovi za snimanje, pokrivanje putnih troškova turneje, kupovinu instrumenata i slično. Naplata autorskih prava i distribucija novca od autorskih prava je veoma dobro organizovana, tako da muzičari u Norveškoj veliki deo svog prihoda ostvaruju upravo od autorskih prava za originalnu muziku i aranžmane, što, naravno, stimuliše autorski rad i razvoj mladih muzičara.

Pod čijim se uticajem razvijala vaša autorska umetnost? Kog instrumentalistu i kog džezera posebno cenite?
Na moj autorski rad su u velikoj meri uticali Tigran Hamasyan, Ben Wendel, Bojan Z, Misha Alperin, Jan Garbarek, Arve Henriksen… Sve ove muzičare veoma cenim i još uvek slušam, ali u poslednje vreme intenzivnije slušam Lennija Tristana.

Sarađivali ste sa Bojanom Z, kvartetom Miloša Branisavljevića, Aleksandrom Dendom, Vasilom Hadžimanovim, Schime Triom, Raymondom Storaunetom Lavikom, Markom Đorđevićem, Lukom Ignjatovićem… domaćim i svetskim jazz kremom. Čini se da su džezeri uvek otvoreni za saradnju i razmenu – deluju kao jedan veliki orkestar koji je uvek i na svakom mestu spreman da zasvira, improvizuje i iznenadi. Kako vi gledate na te saradnje, iznenađenja, šta vam one donose?
Svaka saradnja za mene je prilika da naučim nešto novo i unapredim sebe. Svi muzičari koje ste pomenuli su profesionalci na jako visokom nivou i svako od njih ima nešto posebno da ponudi.

Uskoro na mini-turneju po Srbiji, specijalni gost na koncertima biće Arkady Shilkloper, jedan od najboljih svetskih džez izvođača na francuskom i alpskom rogu. Kako ste baš njega odabrali za saradnju u ovom projektu?
Arkadyja Shilklopera sam slušao na pločama sastava Moscow Art Trio i drugim projektima na kojima je sarađivao sa pijanistom i kompozitorom Mishom Alperinom – jednim od mojih profesora na akademiji u Oslu. Njegov stil, instrumenti koje svira i senzibilitet je veoma specifičan i u mnogome će doprineti atmosferi koju želim da postignem ovim projektom.

Ko čini ostatak četvorke?
Ostatak benda čine muzičari sa kojima sam osnovao ovaj bend prošle godine u Norveškoj: kontrabasista Alexander Hoholm, bubnjar Raymond Lavik i pijanista Martin Jerde.

https://www.youtube.com/watch?v=ER_8UJgTBQM

I šta će publika imati priliku da čuje?
Publika će imati priliku da čuje moje kompozicije koje su većinom bile komponovane baš za ovu priliku. Te kompozicije će se takodje naći na albumu koji ćemo snimiti po završetku turneje. Dakle – svetska premijera potpuno nove muzike.

Trudim se da svojim učenicima prenesem iskustva koja sam sticao svih ovih godina. Cilj mi je da kod svakog on njih prepoznam karakter i interesovanja i da iz te tačke zajedno krenemo u istraživanje sveta muzike

Hajde da pozovemo ljude na koncerte – u Beogradskoj filharmoniji svirate 17. novembra od 20 časova…
Turneja počinje 16. novembra koncertom u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu u organizaciji tamošnjeg Studentskog kulturnog centra. Nakon toga sledi koncert u Beogradskoj filharmoniji u subotu 17. novembra, i na ovom koncertu će nam se pridružiti Arkady Shilkloper, koji će biti gost i na albumu. Poslednji na ovoj turneji je koncert u Novom Sadu, u Kulturnom centru Lab 20. novembra u 20 sati.

I za kraj – šta je za vas smisao života?
Sve što radim i svi dragi ljudi kojima sam okružen daju smisao mom životu, tako da ne mogu dati jedan odgovor na to pitanje.

Hvala, Rastko.

The post Rastko Obradović: Svetska premijera potpuno nove muzike na srpskoj mini-turneji appeared first on 42 magazin.

Misija ovih muzičara jeste podsećanje domaće javnosti koliko kvalitetnih muzičara potiče iz Srbije i predstavljanje njihovog džez/soul/world music/ bluz/ R’n’B zvuka razvijenog van granica naše zemlje.
Ne znamo da li ste i vi primetili, ali Beograd je postao utočište kvalitetnog zvuka i u poslednje vreme svedočimo tome koliko džez/soul/R’n’B/fank/world music/bluz scena raste sa pojavom novih izvođača. Ono što je potrebno radi negovanja ovih žanrova i opstanka unikatnog zvuka jeste okupljanje i kultivisanje  publike. To su dobro primetili predstavnici nove generacije muzičara.
Entuzijastična grupa muzičara odlučila se za prvi korak da udruženim glasovima i instrumentima stane iza ideje da umetnička muzika ima jaku, originalnu poruku od izuzetne važnosti za kulturu u Srbiji.

Glavna motivacija cele akcije ovih muzičara jeste izgradnja zajednice koja bi se međusobno inspirisala i podsticala na dalji rad

Autentičnost koju muzičari alternativne scene iskazuju sve više ima zadatak da domaću publiku upozna s tim koliko kvalitetnih muzičara (čiji zvuk pripada svetskim binama) potiče iz naše zemlje. U ovoj nameri, mladi studenti sa Berklee College of Music iz Bostona – Andrija Gavrilović, Tamara Jokić, Gagi Hajnnrih, Ilija Mihailović, Ognjen Gotovčević udružili su snage sa alumnistima čuvenog koledža – Vasilom Hadžimanovim, Markom Đorđevićem, Katarinom Pejak, Petrom i Anom Krstajić, ali i sa muzičarima koji su članovi najcenjenijih bendova na domaćoj sceni – VH Band, Irie FM, Qzama Quartet, Schime Trio, Zemlja gruva.

Muzika uživo u centu gradaPoP/Rock/House/RnB Najlepši klub na otvorenomNatkriven i siguran od kiše Osetite magiju i sinergiju najluđeg noćnog provoda i istorije, na Kalemegdanskoj tvrđavi. Dobro došli u klub u kome se STVARNO đuska ➡️Petak 3. avgust – Girls, Boys and Toys ️https://goo.gl/hMTNmU ➡️Subota 4. avgust – Electric Funx ️https://goo.gl/9SxRCE Rezervacije ☎️ 38163594294 & 063594054 https://goo.gl/VMfVrw

A post shared by Novi BitefArtCafe (@bitefartcafe) on Aug 1, 2018 at 3:41am PDT

Berklee College of Music je zaista jedna jedinstvena muzička sredina u koju se godinama upućuju mnogi muzičari iz Srbije. Studenti ovog koledža bili su između ostalog i kompozitor Vasil Hadžimanov, internacionalno poznat bubnjar Marko Đorđević, kantautorke Aleksandra Denda i Katarina Pejak koje su nakon studija ostale da stvaraju na američkoj sceni. Nije slučajno da većina koja ode na ovaj fakultet donosi svež zvuk na domaću scenu koji dalje motiviše mlade muzičare da odvažnije krenu u osvajanja.
Inače, Berklee je u proteklih pet godina bio rangiran među top tri najbolja muzička koledža na svetu, često ispred čuvenog Juilliarda.

Koncerti autorske muzike Berklee alumnista i stipendista uz podršku talentovanih muzičara iz Srbije Be Here and There održaće se 6. i 7. avgusta na letnjoj sceni Bitefartcafea – jer kvalitetna muzika može da živi i Tamo i Ovde (Here and There), a vi možete da date podršku pokretu i da uživate u izuzetnom izvođenju originalne muzike  pomenutih Berklee muzičara.
A o tome šta su Tamo, na Berklee College of Music otkrili, pitali smo i alumniste i trenutne studente.

„Jedan od najbitnijih faktora za brz i delotvoran napredak je muziciranje sa drugim studentima iz celog sveta jer sve to znanje koje ti se nudi nije ništa bez prakse, a najbolji način da sprovedeš u delo sve te lekcije jeste da sviraš i stvaraš sa drugim muzičarima“, istakao je Vasil Hadžimanov, zasigurno vođa kvaliteta na domaćoj sceni.

Najbolji način da sprovedeš u delo sve lekcije jeste da sviraš i stvaraš sa drugim muzičarima

Katarina Pejak je kantautorka koja je 2014. završila svoje studije na pomenutom koledžu, objavila tri albuma i trenutno stvara i živi u Nešvilu. Za sve one koji nisu prisustvovali njenom koncertu u Beogradu ove zime, koncertni serijal na Kalemegdanu je jedinstvena prilika da je čujete u tandemu sa basistkinjom i vokalom Anom Protulipac (Irie FM). Ona ističe da je Berklee institucija koja okuplja hiljade studenata i da iako nudi sve uslove i resurse potrebne za rad, izuzetno je važna individualna inicijativa i volja da se od tog koledža izvuče maksimum.
„Činjenica jeste da na Berklee koledžu morate sami da otkrijete i dođete do onih informacija i resursa koji će najviše doprineti vašem obrazovanju“, kaže Katarina i o tome šta je očekivala a šta dobila na kraju studija govori: „Drago mi je što sam pred kraj studija ipak došla do onog mikrokosmosa zbog kog sam tamo i otišla, a to je upravo kantautorski stil i svi njegovi aspekti. Ljudi sa kojim sam učestvovala u sviranju i pisanju ovakve muzike deo su mog muzičkog života i dan-danas.“

Na Berklee koledžu morate sami da otkrijete i dođete do onih informacija i resursa koji će najviše doprineti vašem obrazovanju

Berklee College je svakako pionir u muzičkom obrazovanju i sve inovacije u pogledu programa odgovaraju zahtevima koje ova industrija nameće. Koncept je rastao i menjao se, a sigurno najbolji uvid u to ima Marko Đorđević, jedan od najznačajnijih srpskih bubnjara a ujedno i profesor na ovom koledžu. Marko je pohađao prestižni koledž od 1989. do 1993, a od 2012. krasi ga titula predavača:
,,Veza sa Berklee koledžom je umnogome odredila moj životni put. U vreme mojih studija to je još uvek bila ’sviračka’ škola, te je najveći broj studenata pohađao Berklee u nameri da se svirački osposobi na najvišem mogućem nivou.  U današnje vreme, uprkos činjenici da na Berklee još uvek dolaze fantastično talentovani mladi svirači, akcenat je na raznovrsnosti koju Berklee nudi – mnogo je relativno novih  smerova poput muzičke terapije, muzičkog biznisa, muzike za video-igre itd., koji su odraz držanja koraka s vremenom.“

Veza sa Berklee koledžom je umnogome odredila moj životni put

Da li  je to džez, klasika, metal, rok, EDM ili možda neka muzika koju student tek treba da otkrije, Berklee ima način da ti pomogne u tome i da ti omogući znanje potrebno za tvoj lični napredak i dalji rad na sebi. Ova moćna ustanova svakako da je pokrenula srpske berklijevce jer su svi na fakultet primljeni uz stipendiju i na svakom polju ostvaruju zavidne rezultate zbog motivacije koje ovaj koledž unosi u njihovo muzičko biće.

Na Berklee koledžu neminovno se otkrivaju novi žanrovi i zvukovi sveta

„Verovali ili ne – ja sam otkrio našu tradicionalnu muziku tek na koledžu. Toliko sam bio izložen tradicionalnoj muzici iz drugih delova planete da sam nekako shvatio da ne znam ništa o našoj muzici. Tako sam počeo da se interesujem, sviram i prenosim prepoznatljive motive srpskih tradicionalnih melodija u svoju muzički izraz“, rekao je trubač i kompozitor Andrija Gavrilović, koji je ove godine snimio svoj prvi autorski album u Bostonu. Andrija ima dvostruko poštovanje svojih kolega – i kao klasičan i kao džez trubač. Na albumu su svirale njegove kolege sa studija – muzičari iz Izraela i Srbije – koji su svojim identitetom neizbežno inspirisali zvuk Andrijinog albuma Cafun é. Muziku koju će publika čuti na njegovom koncertu nema definisanu etiketu, ali za publiku ističe da je to kombinacija modernog džeza, tradicionalnih melodija i liricizma.

Verovali ili ne – ja sam otkrio našu tradicionalnu muziku tek na Berklee koledžu

Gitarista Gagi Hajnrih, koji je ovog leta takođe snimio svoj prvi album sa kolegama iz Bostona, ali i sa mladim muzičarima sa domaće scene, osvrće se na balans koji moraju imati svi kreatori autorske muzike:
„Često sam imao priliku da uočim da dosta kolega, izvrsnih muzičara, veoma retko ima priliku da izvodi svoju muziku, što me je nateralo da razmislim na koji način možemo pronaći balans između muzike i biznisa, a da pritom ne pravimo kompromise. Okupani izobiljem informacija u vezi sa muzikom i ljudima – na koledžu se lako možete zapitati ko ste zapravo vi i na šta želite da se fokusirate. Ono što sam sigurno naučio jeste da se kockice sklapaju jedino kretanjem prema konkretnoj viziji koju morate izgraditi i imati na tom putu.“
Što se tiče vizije, Gagi nam je zasad otkrio da zamišlja svoje koncerte kao jedno mesto gde ljudi dolaze elegantno obučeni, otvorenog uma i odlaze nadahnuti kao da su se upravo zaljubili. Muzika sa prvog albuma odiše prefinjenošću, stilski je raznovrsna uz zvuk modernog džeza. U njoj se smenjuju parni i neparni ritmovi, a melodije su pevljive i jake.

Okupani izobiljem informacija u vezi sa muzikom i ljudima – na koledžu se lako možete zapitati ko ste zapravo vi i na šta želite da se fokusirate

Dama koja je ljubav prema jezicima i muzici Iberijskog poluostrva pretočila u umetnost tako što piše poeziju na romanskim jezicima i komponuje muziku za tekstove, jeste Tamara Jokić. Kao jedan od najistaknutijih vokala u svom pravcu i stilu, ova world music umetnica svoju muziku opisuje kao Poeziju u muzici, muziku u poeziji. Ljudske lične priče su joj veoma zanimljive, zato je uvek inspirišu ljudi iz okruženja, ali i oni o kojima čita ili sluša u pesmama, nastupima, intervjuima. Vrlo često ističe koliko je važno taj altruizam pretočiti u istančane socijalne veštine.
„Poštovanje kolega i njihovog rada, tačnost i socijalne veštine su veliki deo karijere svakog profesionalnog muzičara. Naravno, to smo znali i pre nego što smo otišli na Berklee, ali mi se veoma dopalo što se to potencira kao jedan od osnovnih kvaliteta.“
Tamara će nas odvesti na putovanje kroz Mediteran, Balkan i Bliski istok na svom koncertu na Kalemegdanu.

Poštovanje kolega i njihovog rada, tačnost i socijalne veštine su veliki deo karijere svakog profesionalnog muzičara

Ilija Mihailović i Ognjen Gotovčević su pravi soul/džez/R’n’B tandem. Obojica su išli u Srednju muzičku školu Stanković, žive zajedno u Bostonu i udružili su svoju muzikalnost kojoj ćemo svedočiti na koncertima. Ova dvojica najmlađih članova ekipe se definitivno od početka studija trude da izvuku maksimum od celokupnog iskustva u Americi.

Mladi saksofonista Ognjen Gotovčević imao je priliku da upozna jednog od svojih omiljenih mladih muzičara/kompozitora: Braxtona Cooka. Slušajući njegov koncert bio je posavetovan muzičkim idejama koje, nažalost, ne ume da prevede u reči, ali jedan savet pamti od početka studija:

Govori ono što misliš, sviraj ono sto osećaš.

Iliju Mihailovića odabrao je Berklee Voice Department u najuži krug od deset pevača koji su imali priliku da nastupaju pred legendarnim džez pevačem, pedagogom i dobitnikom nagrade Grammy Kurtom Ellingom i da se upoznaju sa njim.
„Najveće zadovoljstvo mi je bilo kada sam upoznao jednog od svojih najvećih muzičkih idola. Najviše me je obradovao njegov savet da treba da nastavim u pravcu soul muzike jer je u mom fraziranju prepoznao sklonost ka njoj“, kaže Ilija.

Glavna motivacija cele akcije ovih muzičara jeste izgradnja jedne zajednice koja bi se međusobno inspirisala i podsticala na dalji rad. Pera i Ana Krstajić imaju tu sreću da se ceo život podržavaju i međusobno podstiču. Alumnisti Berklee koledža, kao i njegovi nekadašnji stipendisti, brat i sestra Krstajić već godinama svojom muzičkim umećem i uspesima pomeraju granice na koje smo se navikli u Srbiji. Muzika kompozitorke Ane Krstajić izvodila se na festivalima u Rusiji, Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj i Americi i dobitnica je brojnih nagrada u inostranstvu. Komponovala je i za pozorište, a tokom studija na Berkleeju u Valensiji komponovala je muziku za filmove i video-igre koju će ovom prilikom i predstaviti. Basista Petar Krstajić osvojio je nedavno najprestižnije takmičenje iz savremene muzike – Lee Ritenour’s Six String Theory. Kao nagradu proputovaće svet svirajući sa Leejem Ritenourom i biće predstavljen svetskoj džez sceni preko jednog od najuticajnijih džez gitarista. Ono što ističu da je recept uspeha za stvaranje kvalitetnije muzičke scene: hrabrost koja rađa inicijativu, ali i saradnja između muzičara, institucija i medija koja pruža neophodnu podršku.

O svemu tome Petar Krstajić priča: ,,Pre svega mislim da postoji nedostatak hrabrosti kako bi se muzička scena postavila na čvrste noge. Srbija ima muzičare na jako visokom nivou, ali kao da ne postoji inicijativa. To se izričito tiče mlađih kolega. Zaista mislim da treba neustrašivo da idu ka svojim ciljevima i idejama. Važno je da stalno prave muziku, slušaju novu i pokušavaju da je izvode uživo. Najbolji primeri svega toga u našoj zemlji su muzičari: Vasil Hadžimanov, Luka Ignjatović iz Qzama Quarteta i Schime Trio, Peđa Milutinović iz VH Banda, Qzama Quarteta, Schime Trio i benda Manivi. To su jedini ljudi za koje znam da konstantno idu ka novim muzičkim ciljevima. Jedino zbog takvih ljudi džez scena i postoji. U slučaju da se broj tih ljudi poveća povećaće se i broj klubova i kulturnih centara. Mislim da će ljudi (publika) tada imati veću svest o tome šta zaista umetnička muzika sa sobom nosi.“

Srbija ima muzičare na jako visokom nivou, ali kao da ne postoji inicijativa. To se izričito tiče mlađih kolega. Zaista mislim da treba neustrašivo da idu ka svojim ciljevima i idejama

O saradnji i okupljanju Ana Krstajić kaže: „Da bismo se čvršće okupili oko kvalitetnog zvuka i postali kolektivni ambasadori umetničke muzike, ljudima u Srbiji je potrebna podrška. Inicijativa mladih umetnika uvek postoji, ali je izuzetno teško ostvariti rezultate ako niste podržani od institucija. Uz veću podršku institucija, svest publike bi se promenila i mladi umetnici bi bili ispunjeniji i srećniji i ne bi masovno odlazili iz zemlje. Mislim da bi tada sav taj talenat, elan i kreativnost mogli nešto kvalitetno da rode u okvirima Srbije.“

Uz veću podršku institucija, svest publike bi se promenila i mladi umetnici bi bili ispunjeniji i srećniji i ne bi masovno odlazili iz zemlje

Ovi studenti raduju se saradnji sa kvalitetnim ljudima i muzičarima. Događaji poput ovog festivala nisu dovoljno česti u Srbiji, a ističu i činjenicu da ne postoji dovoljno prostora da autorski rad izađe na videlo. Ipak, ovi mladi muzičari uvideli su da su upravo oni ti koji treba da se potrude i poguraju da stvari krenu nabolje na muzičkoj i kulturnoj sceni.
Uvereni smo da Srbija ima mnogo talenata i da jedino zajedno možemo privući publiku, napraviti bolje uslove i praviti ovakve muzičke događaje češće.

U realizaciji događaja učestvuju i koleginice sa Berklee koledža: Višnja Begović i Teodora Kaljević koje će ovoga puta imati najviše posla iza zavese, organizacija pripada timu SOUL Society – stari Bitef i Novog Bitefartcafea i spoljnih saradnika, mladih muzičkih entuzijasta Marine Zec i Vukašina Jekića. Program se realizuje uz podršku Multikultivatora – oficijelnog Berklee Global Partnera za Srbiju i susedne zemlje.

Kako zvuči Berklee u Beogradu

The post Be Here and There: Svi naši Berklee muzičari zajedno na Kalemegdanu appeared first on 42 magazin.

Više od 20 godina pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov i muzičari u Vasil Hadžimanov Bandu neumorno, sa ogromnom ljubavlju, entuzijazmom i još većim uspehom stvaraju autentičnu muziku i s posebnom energijom i spontanošću sviraju je na koncertima i jazz festivalima širom sveta. Uoči premijerne koncertne promocije njihovog novog, sedmog albuma Lines in Sand – 13. juna u letnjem klubu Bitefartcafe na Kalemegdanu – popričali smo s Vasilom, a on nam je između ostalog objasnio kako to jazz nastaje poput linija u pesku i kako u isto vreme briše sve moguće granice, koje jesu samo linije u pesku.

Dobar dan, Vasile, kako ste? Kako je VHBand ovih dana?
Dobro sam, hvala na pitanju. Srećni smo i uzbuđeni oko koncerta i promocije našeg novog, sedmog albuma. Imate pozdrave od svih članova benda: Branko Trijić, gitara, Miroslav Tovirac, bas, Peđa Milutinović, bubnjevi, i Boki Ivković, udaraljke, šalju pozdrave.

Vaš nov, sedmi album zove se Lines in Sand – šta znači taj poetični i romantični naziv  Linije u pesku? Ima li to možda veze sa onim kad ispišeš svoje ime na plaži pa ga talasi odnesu, a ti ga onda opet ispišeš samo malo dalje…? Ili možda sa linijama u pesku zen-bašte… koji sam ravnaš pa opet stvaraš nove oblike od linija? Kakav je to pesak i kakve su to linije inspirisali vaše novo muzičko putovanje?
Možemo naći i takvu vrstu simbolike u nazivu, pogotovu kad pričamo o jazz muzici koja i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle. Postoji druga vrsta poruke koja se odnosi na državne granice – koje su ljudi izmislili i koje su zapravo samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo.

Svaki naš koncert pomalo je iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo

Na albumu je 12 pesama snimljenih uživo u studiju Binta Sound i u rezidenciji nemačkog ambasadora u Beogradu – snimili ste ga u Evropi a niste ni mrdnuli iz Beograda. Kako to da ste baš odabrali rezidenciju nemačke ambasade? I po čemu je album još specifičan?
Hehe. Sviđa mi se kako razmišljate. Većinu materijala snimili smo u Binta Sound studiju. Ispostavilo se da smo na TV snimanju u tom studiju otkrili da je akustika tog prostora idealna za nas, baš kao i mladi Marko Perić, snimatelj i producent koji nas je tada zabeležio za potrebe emisije koja je emitovana na Studiju B. Odlučili smo da to ponovimo i mislim da smo doneli pravu odluku jer album zvuči sjajno. Glavni razlog dosnimavanja materijala u nemačkoj rezidenciji bio je klavir. Izvrsni polukoncertni Steinway, koji mi je zapao za uvo kad smo nastupali u istoj toj rezidencij. Nemački ambasador Axel Deitman je veliki fan jazz muzike, a i našeg benda, tako da smo bili pozvani da sviramo koncert za njegove goste i tada sam se susreo sa ovim odličnim instrumentom. Bio sam tako bezobrazan da ga pitam da jedan dan uzurpiramo njegov dom i snimimo nekoliko pesama sa klavirom za naš novi album, a on je pak bio tako ljubazan, baš kao i njegova supruga, da pristane na moju molbu.

Ključ stvaranja je u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek

Vaš prethodni album Alive iz 2016, vaš prvi album snimljen uživo u pet različitih gradova i pet koncertnih dvorana, dobio je širom sveta više od 50 fenomenalnih recenzija i bio je na listi najboljih albuma u 2016. američkog magazina DownBeat, a izdala ga je kuća MoonJune Records iz Njujorka. Ne menjate izdavača – a muzičku recepturu/partituru?
Posle takvog uspeha ne menjamo izdavača, niti ćemo još dugo. Prezadovoljni smo saradnjom sa Leonardom Pavkovicem, čovekom koji na svojim plećima nosi celu tu izdavačku kuću koja je, iako mala i nezavisna, uspela da se nađe na mestu broj 4 najvećih jazz izdavača u istom tom Down Beat magazinu, što je neverovatan uspeh. Što se muzike tiče, ona se menja i mora da se menja, međutim, sa ovakvom ekipom muzičara sve je izvodljivo. Bilo koja ideja ili maštarija koja vam padne na pamet brzo prelazi u delo kad si okružen ovako talentovanim.

Berklee mi je samo potvrdio da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo

Vasil Hadžimanov Band vlada jednom alternativnom nišom na domaćoj, ali i na svetskoj jazz sceni. Sva vaša izdanja i muzika proglašeni su za umetnička dela od kulturnog značaja za Srbiju, a uprkos tome establišment nije spreman da to čuje, vidi i oseti. Šta vas vodi preko granica (ne)mogućeg?
Pravo da vam kažem, ni sam ne znam potpun odgovor na ovo pitanje, ali pretpostavljam da je ta ljubav prema muzici koju stvaramo i taj neponovljivi osećaj na sceni, kad se sve kockice poklope, ono što mene, a i ostale, tera u nove pobede. Ključna stvar je skromnost u kontekstu pronalaženja sreće u jednostavnim i „malim“ stvarima koje čine život. Skromnost, koja baš kao i ispunjenost i sreća, prirodno dolazi kad se baviš pozivom koji toliko voliš i poštuješ. Onda si zaista nedodirljiv i nepobediv uprkos svim zlim silama koje aktivno deluju protiv tebe.

Kroz numere provlačite muzičke elemente Balkana, a i dalje ste alternativni. Vaše kombinovanje tradicionalnih ritmova i modernih muzičkih stilova autentično je i uvek je nov i svež pristup jazz muzici. Kako uspevate da uvek dodate nešto novo svem tom jazzu?
Mislim da je ključ u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek. Ta kombinacija novih iskustava i starih vrednosti kod mene je sistem kako na najefektniji način u sebi budim inspiraciju i otkrivam nove načine da kreiram svoju muziku.

Šta mislite o raznim i sve češćim pokušajima da se tradicija spoji s modernim? Reklo bi se da je to ovde recept za podilaženje i očito hod po tankoj liniji. Kako ne pasti? Čije vam se transponovanje tzv. world music elemenata baš dopada na domaćoj a čije na svetskoj sceni?
To je oduvek bio pipav teren. Ja stalno ponavljam da je muzika jedna. Kad malo dublje uđete u istraživanje različitih muzičkih pravaca i počnete da povezujete tačkice između njih, shvatite koliko toga imaju zajedničkog, iako su na prvo slušanje potpuno različiti. U tom kontekstu deluje jednostavno obraditi neku tradicionalnu melodiju u novom, modernijem ruhu, ali nije tako. Smatram da neke pesme, muzičke komade ne treba ni dirati. Neka muzika je jednostavno već komponovana i odsvirana na najbolji mogući način. Ostavite je na miru i uživajte u njoj. Sa druge strane, imamo i primere kako se može modernije aranžirati tradicionalna muzika a da se ne upropasti njena inicijalna poruka. Neka od imena koja to rade na najbolji mogući način jesu grupa Ljubojna, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Božo Vrećo, Bojan Z, Theodossi Spasov, Bato Andonov.

Godine 2013. sve vaše albume – 11 razloga za… (2001), Kafanki (2003), 3 Sega Mu e Majkata (2007), Života mi (2009), Can you dig it? (2013) – u digitalnom formatu objavila je kuća OverJazz Records iz Hamburga – gde to može da se nađe i preslušava?
Svi albumi, uključujući Alive, mogu se pronaći u prodaji online, tj. na internetu. Prva četiri albuma možete naći i u prodavnicama PGP-a, a album Alive u prodavnicama Metropolis Music.

Državne granice, koje su ljudi izmislili, zapravo su samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo

Spisak umetnika sa kojima ste sarađivali (Joe Zawinul, Theodossi Spassov, Marko Đorđević, Toni Kitanovski, David Binney, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Dado Topić, Rosen Zahariev, Hana Vučićević, Nigel Kennedy, Vlatko Stefanovski, Darkwood Dub, Božo Vrećo, Bojan Zulifikarpašić…), ali i zemalja, na svim kontinentima, gde ste predstavljali Srbiju je impresivan i ogroman. Šta vam te saradnje donose, kakva je to razmena? Kog umetnika/bend biste izdvojili, na šta ste posebno ponosni?
Za ovih tridesetak godina rada bilo je toliko različitih i divnih saradnji da mi je zaista teško da u jednom odgovoru izdvojim bilo koje. Svaka saradnja i kontakt sa svim tim vrsnim muzičarima me je izgradila u ovo što jesam danas i ja sam im svima zahvalan na tome.

Da li ste se tim spajanjem iliti brisanjem svih granica inficirali na Beerklee College of Music gde ste studirali? Zapravo, vi ste povukli nogu, nakon vas mnogo mladih ljudi odavde otišlo je u Boston.
Granice su mi oduvek predstavljale barijeru, problem, iako su samo linije u pesku. Tako sam odmalena odgajan i zahvalan sam svojim roditeljima na tome. Berklee je samo to još više pospešio jer kada sam se u toj školi susreo sa muzičarima iz celog sveta i sa mnogima od njih podelio scenu, samo sam potvrdio teoriju da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo.

Jazz muzika i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle

Cela vaša velika muzička porodica – vaš otac Zafir Hadžimanov, majka Senka Veletanlić, tetka Bisera Veletanlić – uvek je bila ponosna na vas i vaš rad, a evo na poslednjem albumu pridružila vam se i kćerka, mlada umetnica Marta Hadžimanov. Kako se vi osećate u vezi sa tim?
Priča se ponavlja. Moji roditelji su srećni zbog mene iz istih razloga zbog kojih sam ja srećan kad je Marta u pitanju. Taj glavni razlog nije Martin izbor da se bavi muzikom, već to što je odabrala ono što je čini srećnom i ispunjenom. Da je to bio bilo koji drugi izbor, ja bih jednako bio srećan, dok god je ona ta koja je srećna.

Šta možemo da očekujemo na koncertu 13. juna u letnjem Bitefartcafeu Summer Stage na Kalemegdanu? Da se spremimo na odstupanja od snimljenog koja vaše koncerte čine neponovljivim? I ako ima nekih iznenađenja, slobodno ih prećutite, neka ostanu iznenađenja.
Sve i da želimo da ponovimo ono što je snimljeno, ne bismo znali kako. Baš kao što ne mogu da najavim i odam ni iznenađenja jer je svaki naš koncert pomalo iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo.

Hvala najlepše!

The post Vasil Hadžimanov: Granice su zapravo samo linije u pesku appeared first on 42 magazin.