Prvo odustajanje od dosezanja ciljne linije. Stojim sa suzama u očima, osećam bol u zglobu. Gledam u druge trkače koji napuštaju kontrolnu stanicu. Shvatam da ne postoji nikakva šansa da nastavim dalje i pozivam svoj razum u odbranu od ludih ideja da se trka završava po svaku cenu. Jer nije ovo tek neka trka… Od trenutka kada krenete da trčite, vi spremate vaš um, korak po korak, da savlađuje sve veće distance. Vremenom, dobijate nove uvide i širite vašu percepciju, novim načinom života. Polumaraton, maraton, ultramaraton, duži ultramaraton, prva stotka.

Nikad za četiri godine nisam odustala ni od jedne trke. Bilo je trka na kojima sam probijala limit, ali nikad nisam stala pre ciljne linije. Moj pomalo neuobičajeni put trkačice koja je krenula u kasnim tridesetim, kao mama troje dece, kao žena koja je trčanjem povratila izgubljeno samopouzdanje i veru u sopstvene potencijale, kao neko ko je izmišljao vreme za treninge jer ga nije bilo. Posvećenost koja je postavila temelje novog identiteta. Snovi koji su se na početku činili nemogući, ostvarivali su se istrajnošću i strpljenjem. Stepenici nisu bili preskakani, korak po korak, osvajala sam vrhove. Stara je trebalo da bude kruna mog dosadašnjeg puta. I bila je, ali to sam shvatila tek nekoliko dana nakon trke. Ima trka koje završavaš i ima trka kroz koje učiš. I to sam spoznala u trenutku kada sam na ivici suza donela odluku da stanem. Povreda me je u stvari zaustavila na pravom mestu. Na mestu gde je moja trenutna mera. Ta 82 kilometra bila su moja ciljna linija u tom trenutku. Od tog mesta pa nadalje, radost kretanja bi prerasla u mučenje koje bi vodilo u samouništenje.

Kiša postaje jača i uskoro prelazi u grad. Ispod kleka se prave bazeni vode, u koje noge tonu. Potpuno sam mokra. Munje i gromovi sevaju na nebu. Apokaliptični prizor!

Dobro je imati jaku volju, ali nju ne sme da vodi ego već razum. I dok mi je ego u tom trenutku govorio – ne odustaj, nikad nisi, kako sad da odustaneš, možeš ti to, trpi bol, razum je tiho govorio – treba da staneš, biće još trka… Često su ti tihi glasovi koje čujemo samo ako želimo da budemo iskreni prema sebi mnogo važniji, ali ih buka ovih drugih misli prekrije. Shvatih jutros da je uspeh osećati se dobro posle napora a ne rastureno, i razmišljati kako usmeriti dalje treninge. Mudro i polako. Nije ovo bila jedina trka. Ja želim da i u narednim decenijama menjam svoj život kroz kretanje. Čekaće mene stotke i velika iskustva. Nema poraza i odustajanja. Ispod tih reči kriju se velike životne lekcije. Strpljenje i mali koraci. Trke su samo naše, put je samo naš. Telo nije nepotrošivo, moramo ga voleti i prema njemu se odnositi s poštovanjem. Kakvi su to razgovori sa sobom tokom 17 sati samovanja u prirodi…

Nijedan trenutak te škole u prirodi ne bih menjala. Do tog 55. kilometra bila sam najbolja predstavnica Srbije na trci. Sve vreme sjajna koncentracija, bez iscrpljenosti, dobra hidracija i unos hrane. Sve u najboljem redu. Koprenski plato prelazim sama. Primećujem da se oblaci navlače, kreće grmljavina u daljini, ali već je bilo sličnih situacija. Nastavljam dalje bez zaustavljanja. Nailazim na jaku nizbrdicu koja vodi kroz težak i neprohodan teren, pod klekama. U tom trenutku kreće i slaba kiša. Gazim po korenju kleka, koje sapliće, upliće i ne dozvoljava nogama da idu ustaljenim ritmom. Kiša postaje jača i uskoro prelazi u grad. Ispod kleka se prave bazeni vode, u koje noge tonu. Potpuno sam mokra. Munje i gromovi sevaju na nebu. Apokaliptični prizor. U jednom od tih trenutaka nezgodno gazim na podlogu, stopalo mi sklizne sa vlažnog kamena i tako iskrivljeno udari u tvrdu podlogu. Osetila sam da je nešto kvrcnulo. Pomislih „ne, ne, samo ne ovde!“. Jak bol u trenutku, brzo prolazi i ja koračam dalje. Zagrejana, ne odmaram se, nastavljam i ubrzo se kritična deonica završava, ulazi u šumu i nakon toga na makadam. Sve vreme se krećem, ali osećam da nije sve kao što je bilo.

Dobro je imati jaku volju, ali nju ne sme da vodi ego već razum. I dok mi je ego u tom trenutku govorio – ne odustaj, nikad nisi, kako sad da odustaneš, možeš ti to, trpi bol, razum je tiho govorio – treba da staneš, biće još trka…

Ono šta mi je ostalo najupečatljivije je trenutak oko 21 čas kada sam bila na nekom 75. kilometru. Mrak je i ja usporavam zbog bola u zglobu. Nemam problem da se krećem, ali ne trčim. Pratim samo snop svetla čeone lampe i povremeno dižem pogled da bih pratila markacije. Prvi put noću u planini. Nema straha. Slušam zvukove, voda huči na sve strane. Prelazim rečice i potoke. U jednom trenutku primećujem svetla iza mene. Okrenem se i ugledam Miru i Zeku, koji idu dosta brže od mene. Obradujem se drugarima na stazi, i zajedno nastavljamo dalje. Uhvatili su dobar ritam, koji je meni u tom trenutku bio prebrz zbog žuljeva i zgloba. Kažem im da idu svojim ritmom, da ih ne usporavam, ja ću polako blizu je Beleđe na 82. kilometru. Mira kaže „nema šanse da te ostavimo ovde, idemo tvojim tempom“. Zeka mi kaže da idem prva, a oni će me pratiti. I u tom trenutku mi udahnu snagu i zaista dosta ubrzam u odnosu na ritam kada sam bila sama. Ta vrsta podrške je nešto što gane čoveka. Saborci na stazi. Zajedno brži i jači. Empatija i toplina. Izgurasmo zajedno tih nekoliko kilometara i zahvalna sam im neizmerno. Na Beleđu ja ostajem, a njih pratim u noć, sa željom da istraju do kraja. I istrajali su. Veliki su borci, ali i ljudi, što je najvažnije na stazi. I u životu. Kroz sva ta iskustva shvatam zašto je važno biti na trci, ali i zašto je važno stati kad je telo u opasnosti, čuvati ga i razumno sa njim postupati.

Da sam trku završila, bila bi to trka još jedna u nizu uspešno završenih. Osećala bih se ispunjeno i radosno zbog ostvarenog uspeha. Kako trku nisam završila, Stara je time postala moja učiteljica, koja me je još jednom podstakla na razmišljanje, na još jaču ljubav i poštovanje prema prirodi, uz želju da je dublje upoznajem. Darovala mi je neprocenjivo iskustvo i uvid. Pozvala me je da se vratim sledeće godine i dovršim započeto. Stara je mudra i strpljiva planina. A mi? Ako smo spremni da učimo, obdariće i nas mudrošću i strpljenjem.

P.S. Veruj mi, obuj patike i kreni sa mnom! 

The post Stara planina: Osnažena neuspehom appeared first on 42 magazin.

Udah-izdah-udah-izdah-udah, još samo 200 metara, još malo… uuuuh da, evo konačno kapije! A evo i sata koji pokazuje 2 sata, 2 minuta i 42 sekunde. Gledam na svoj sat na ruci, kome verujem jer je startovan na liniji cilja pre tačno 1 sat i 57 minuta. Nasmejem se i sa zadovoljstvom, koje ne umem ni sa čim da uporedim a da nije poročno, zgazim na liniju i prolazim kroz cilj – stigla sam! Usporavam lagano, stajem i počinju konfete, muzika, vrisci, čestitke, dobijam medalju, pa vodu, pa bananu, zagrljaj, pa još jedan, pa poljubac, pa ponosan pogled, pa bravo, bravo, bravo!!! I dok vidite trkača koji se tog trenutka transformiše u pobednika, sa medaljom oko vrata, punim osmehom na licu (što znači i usta i oči) i konfetama u vazduhu muzičkom pozadinom We are The Champions ili radije birate himnu kao soundtrack ove scene (šta god vam draže), njega ili nju svi dočekuju i pozdravljaju najjačim aplauzom i skandiranjem sa rukama u vazduhu i… stop!

Nisam znala ni koliko je vruće, niti da je deset stepeni vrelije nego što meteorolozi kažu dok trčiš i prolaziš ulicama dok Beograd stoji da ti prođeš, a onda te šmrk gradske čistoće rashladi na nekom 14. kilometru

Molim vas zamrznite ovu scenu baš sada i zadržite ovu sliku u glavi (treba nam za kasnije). Neka šarene, svetlucave konfete ostanu u vazduhu, nek se osmeh uhvati kad je najširi, neka se oči cakle, nek pobednik bude u fokusu! To je slika nastala 21. aprila negde oko 12 sati na Terazijama u Beogradu. I ko god je prošao kroz taj isti cilj, tog dana, u bilo koje vreme, pobednik je i glavni akter svog ličnog filma.

Startujemo od slike koju ste upravo zamrzli, a sada je vreme za premotavanje, unazad, kao pomoću video-rikordera ili vremenske mašine, pa sve do 1. 1. 2018. Vreme: oko 7.30 ujutru, otvaram oči i budim se. Mesto: Herceg Novi, Crna Gora. Razlog vremena i mesta: isto kao i pre 10 godina, ja moram na more u ovo vreme jer pluća tako kažu, ako ih ne poslušam, čini mi se da više nećemo razgovarati, jer tvrdoglavost je karakteristika i mene i njih (što se mene tiče tako drugi kažu, iako ja ne mislim tako, ali to je manje važno). Stoga, bez pogovora kada svi idu na planinu i skijanje, ja idem na more i ne žalim se. Kad malo bolje razmislim, ja se zapravo ne žalim mnogo, ne žalim se ni što sam astmatičar, niti što su mi takva pluća, niti kad ostajem bez daha, niti što nisam nikada trčala kros kada sva deca jesu, jer mi je bio zabranjen, niti… No, da se sažaljenje ne bi proširilo vazduhom oko vas i mene brzinom svetlosti, vreme je da ga sprečim da ne zagadi ovo sportsko okruženje. Dakle, kao i u svakom filmu, pa i životnom, preokret je ključna stvar za dinamiku scenarija.

Ovo je tekst o samo jednom od 7.300 filmova i priča jer toliko je bilo rekordnih učesnika na 31. Beogradskom maratonu

Još nismo došli do dela o trčanju, ali bližimo se, samo moram da vam otkrijem još nešto zbog čega će vam biti manje žao. U tom trenutku ja pušim paklu i po cigareta dnevno i uživam u tome, vrlo strastveno, kao i u kvalitetnom vinu, kao i u nespavanju do pet ujutru, kao i u tome da što bolje ignorišem sve rečeno pre dve rečenice i zaista mi to odlično ide u tom trenutku. No, već sledećeg momenta, koji dođe negde već narednog jutra, ne ignorišem ništa jer sve ignoriše mene, toliko da su sve moje želje i potrebe od jednostavnih kao što je disanje do složenih kao što su novogodišnje odluke i ciljevi koje želim da postavim tog 1. 1. vrlo limitirane i stavljene ne u drugi već u 42. plan, daleko koliko je 42 km od starta bilo koga ko nikada nije potrčao. Kad odjednom shvataš da cilj i plan zahtevaju sredstva da postanu stvarnost, a da ti ta sredstva nemaš i ne možeš da ih realizuješ. Nijedan. Sve što tada imaš si samo ti. A ako je to jedino što je preostalo, nema veze, daj šta daš, jer moraš dalje. Znam da zvuči kao kliše i to (kao) svi znamo – život stvarno nema pauzu, baš kao i maraton – vreme, sve vreme, teče. Ne razmišljam mnogo, tog dana, 1. 1. 2018. dva sata nakon doručka, kafe i cigarete krećem prvi put na trčanje. Nije bilo lako, ali pored mora je bar lepo.

Zagrejali smo se, vreme je da se ova priča ubrza jer nikada nećemo stići do kraja. Kada sam se vratila posle deset dana u Beograd sačekao me je virus, pa dnevna bolnica i pauza u trčanju. Još od Adama i Eve poznato je da zabranjeno još više želiš, strast raste i postaje sve veća, tako sam ja želela da obujem patike tada. Ali problem je bio još jedan, a to je što ja u tom trenutku imam dve strasti: jedna je trčanje,druga su cigarete. A kako sedenje na dve stolice za rezultat ima pad na trtičnu kost, vreme je da raskinem sa jednom i tada prestajem da pušim. Svako ko puši zna da to nije lako, a to kažem ipak za slučaj da nepušačima to izgleda drugačije. Meso ne jedem već par godina, a pošto sada želim da ojačam imunitet, prestajem da jedem sve životinjskog porekla jer se tada dobro osećam.
Taman što sam se krajem februara oporavila i vratila trčanju, usledio je još jedan virus i gnojna angina, dakle pauza još mesec dana. Ništa ne ide po planu, ni oporavak, ni kapacitet pluća, ni mišićna masa, ni broj kilometara, niti ovaj spisak ima kraja u tom trenutku… to je onaj momenat kada nemaš za šta da se uhvatiš.

Znam da zvuči kao kliše i to (kao) svi znamo – život stvarno nema pauzu, baš kao i maraton – vreme, sve vreme, teče

I stiže mart – ponovo pokušavam, možda je ipak tačno da je treća sreća. Vrlooo polako i bojažljivo se vraćam trčanju. Počinjem da osećam, već nakon nekoliko dana, da se sa svakim kilometrom moje telo transformiše, ćelije se smenjuju, loše odlaze, a mesto se pravi za nove koje dolaze u paru. I to je zaista odnos u trčanju – ono koliko daš, a to je (kao) neko odricanje – u mom slučaju pušenje, ustajanje rano, ili šta god je smešno i sramotno malo naspram onoga što dobiješ nazad. Sa svakim pređenim metrom trčanje me je upoznavalo sa mojim fizičkim i psihičkim kvalitetima i limitima koji su se pomerali. A onda ubrzo dolazi trenutak kada shvatiš da ti se sve više dopada ta osoba sa kojom provodiš vreme, nakon dva sata razgovora tokom trčanja na duge staze, iako se ne sećaš o čemu ste pričali. Na pitanje o čemu mislim dok trčim, ne znam odgovor, ali negde je najbliži ovaj: sve i ništa. I to je možda trenutno moj najbliži odgovor na pitanje šta je trčanje – ništa je koliko truda uloži svako ko izgleda kao da se muči dok ga gledate kako trči, kao što je to bilo u subotu na maratonu, čak i kada nema sve udove kao što su najuporniji takmičari pokazali. Ništa je naspram onog što se vraća – a to je ono šta ili koliko dobijaš, a to je – sve!

Ja sada ništa novo nisam rekla o trčanju, niti umem da dam odgovor na pitanje zašto se ljudi lože na trčanje (Najbliži osećaj sličan zaljubljenosti, pa strasti i na kraju ljubavi) jer ja sam na početku (predlažem O čemu govorim kada govorim o trčanju H. Murakamija ako ga već niste čitali, ili Breaking 2 na YouTubeu), tek rođeni trkač tog 1. 1. 2018, a zvanično zaveden na 31. Beogradskom maratonu sa prvi put istrčanih rekordnih 21 km i 190 m sa vremenom 1:58, koje stoji na diplomi. Tek treba da „prohodam“ kada prvi put zakoračim posle istrčana 42 km.

21. april, jutro, 9.55 h.
Nisam imala tremu, jedva sam čekala da krene trka.
Nisam znala ni gde treba da se pozicioniram iza linije elitnih trkača, pa sam stala previše daleko i kroz start prošla nekoliko minuta nakon 10 časova kada je počela trka, kad je (kao) pištolj opalio i počeo da otkucava zvaničan sat trke, tzv. Gun Time.
Nisam znala ni koje vreme da očekujem, niti koliko je teška trasa, kako ću se osećati, niti kako tačno izgleda okrepna stanica (voda i banane), ko su ljudi s kojima delim ovo putovanje, niti kako izgleda kada trčiš u društvu, u masi, niti kakav je osećaj kada te Beogradska filharmonijabodri i Vivaldijevom kompozicijom Četiri godišnja dobati aplaudira što si se upravo popeo uz Most na Adi.

Nisam znala ni da li smem da se dam potpuno ili da pažljivo, kao što jesam, pazim da ne premorim pluća i sve vreme dišem stabilno i mirno, zbog čega, kada me pitaju da li sam zadovoljna trkom, zastanem. Nisam znala ni koliko je vruće, niti da je deset stepeni vrelije nego što meteorolozi kažu dok trčiš i prolaziš ulicama dok Beograd stoji da ti prođeš, a onda te šmrk gradske čistoće rashladi na nekom 14. kilometru i čini ti se da možeš sve iz početka iako su ti noge bile preteške pre samo dve sekunde.
Nisam znala ni kako izgleda kada oni sa kojima si blizak stoje negde pored staze i vi se ponovo upoznajete u trenutku kada se ugledate, kada te bodre, niti sam znala kako to rade, nije mi trebalo nikada, nije ni sada, ali u sekundi mi je korak bio lakši, a ni oni nisu me videli nikada kako trčim polumaraton.
Nisam znala ni koji su moji kapaciteti, niti da li ću stići do kraja, a da se ne osnesvestim… Moglo bi se reći da skoro ništa nisam znala. Zapravo, znala sam samo jednu stvar, a to je da sve ovo proizilazi iz najjednostavnije radnje koju ja proizvodim u tom trenutku, a to je prosto – trčanje.

I sada je vreme da se vratimo na sliku pobednika s početka koju ja lično, trkač sa brojem 2270 prilažem kao dokaz da su reči najbržeg čovek na svetu Eliuda Kipchogea: No Human is limited istina, jednostavno ja znam da je tako. Jednostavno, baš kao trčanje.

The post Zašto je 7.300 ljudi trčalo maraton, ne znam, ali ovo je moj odgovor appeared first on 42 magazin.

Da li znate ko je žena koja predstavlja Srbiju na spartanskim trkama i osvaja medalje? Ko ustaje iz kreveta dok dan još nije svanuo i odlazi na trčanje? Ko je igrao košarku za reprezentaciju i bio na naslovnici Playboya? Ko je trener i vežbač u isto vreme? Ko stoji iza Hangar fitnes centra, smišlja nove projekte kad ne trenira sebe ili druge i ambasadorka je najjačih sportskih brendova? Ko je srpska žena visoka 187 cm, duge crne kose vezane u rep i sa gomilom tetovaža?
Odgovori na sva pitanja glase – Jasmina Aleksandrov.

Kada uporediš sebe kada si igrala košarku za reprezentaciju i sada što se tiče kondicije, treninga i ishrane, šta se razlikuje ili, bolje pitanje, šta je ostalo slično?
Daleko sam u boljoj i fizičkoj snazi i kondiciji sada, sa 33 godine, nego dok sam igrala košarku na profesionalnom nivou u svojim dvadesetim. Bolje poznajem svoje telo i koristim ga na najbolji mogući način u svrhu sporta. Prva spartanska trka koju sam istrčala bila mi je surova slika realnog stanja moje nespremnosti, porazila me je i psihički i fizički, jer sam sebe smatrala i jakom i spremnom. Ipak sam bila profesionalni sportista. Pa onda nisam bila, ali tri godine kasnije, 2017, našla sam se na Evropskom i Svetskom prvenstvu kao jedini predstavnik iz Srbije. Negde se i tu ocrtava moj karakter sportiste, da želim i da sam spremna da se takmičim prvo sa sobom pa onda sa ostalima. Kao i većina sportista, nisam bila ljubitelj napornih treninga jer sam ih doživljavala kao kaznu, i nešto što moram da uradim kako bih igrala utakmice, ali, ponavljam, nisam bila svesna na koje sve načine mogu da iskoristim sve svoje fizikalije na terenu, što je šteta. Inače, ja sam godinama vegan, a vegetarijanac sam od 2006. godine, kada to i nije bilo toliko popularno i prihvatljivo, tako da svoje telo kvalitetno hranim već godinama, a samim tim opovrgavam teorije o ovom načinu ishrane i vrhunskom sportu.

Jako je lako, bar u današnjem svetu, biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom, a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje

Kako ti to polazi za rukom, s obzirom na to da je kod nas ustaljeno mišljenje da ako treniraš, ne možeš da se hraniš vegetarijanski ili veganski, a tvoj primer to apsolutno demantuje?
Moj konzervativni deo porodice i društva mislio je da sam u sekti, ne šalim se. Zamislite već dovoljno ekscentričnu ćerku, koja se istetovirala sa 16 godina, otišla iz zemlje i sa dvadesetak godina vam saopštava da više i ne jede ni životinje… Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša. Košarka mi je otvorila mnoga vrata u životu, pa time i šansu da studiram na renomiranom fakultetu u SAD, da proširim svoje vidike i prepoznam sebi slične ljude koji imaju iste vrednosti kao ja, a pritom i to žive.
Trudim se da svojim primerom, a ne samo pustom pričom, promenim viđenje i utičem na ljude oko sebe i, eto, možda izazovem nova osećanja i misli, podstaknem nekog da malo drugačije razmišlja.
Imam balansiranu vegansku ishranu koja je za mene sada već normalna, i ne vidim razlog zašto bih išta menjala. Osećam se dobro, snažno, odmorno, moje telo mi je zahvalno, to se vidi i, opet ponavljam, imam i više i snage i kondicije nego većina mlađih sportista. Naravno, i ja variram u kilaži i jedem junk food. Nisam rob svojih dobrih navika, i nisam mašina, ali trudim se da se ne opterećujem kilažom, već čistim subjektivnim osećajem, kako se ja osećam.

Kako izgleda tvoj dnevni meni?
Svako jutro imam isti ritual. Pored crvenog grejpa ili nekog voća popijem i kafu, pojedem jedan visokokalorični smoothie i spremna sam za dan. Konstantno grickam nešto u toku dana, uvek sa sobom nosim koštunjavo voće kao brz i kvalitetan izbor masti i kalorija. Ručak i večera su dosta slični, standard, protein i ugljeni hidrati… u mom slučaju protein crpim iz mahunarki, kinoe, humusa… a ugljene hidrate iz sveg povraća kog možete da se setite. U kuvanju koristim dosta začina tako da volim da se igram egzotičnim ukusima. 

Šta te privlači kod ekstremnog sporta kao što je Spartan Race?
Moraš biti spreman na sve, apsolutno sve, psihički i fizički, pogotovo na trkama koje traju preko deset sati. Spartan Raceje jedna od najzahtevnijih terenskih trka sa preprekama na svetu. Većina trka je na neuređenim terenima, loše vreme, surov teren, ledena voda, puno blata, preko 60 prepreka na stazama su samo neke stvari koje znaš unapred, a ostalo saznaješ u toku trke. Ovo je moja treća godina kako se takmičim. Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam jeste da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja. Telo prati šta mu um kaže, ja znam da mogu.

Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. najbanalniji primer: osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“

Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada?
Iskreno, ostanak u Srbiji i prkošenje stereotipima u različitim sferama života. To je dosta filozofsko pitanje, bar za mene, ali ako me pitate za sport, smatram da mi je najveći uspeh do sada, profesionalizam u dva apsolutno različita sporta i takmičenje na najvišem nivou u oba. Nisam sigurna da je to još nekom pošlo za rukom, ispravite me

Kako izgleda tvoj radni dan od jutra do večeri?
Kada sam u trkačkoj sezoni, ustajem i pre šest kako bih stigla da odradim i trčanje i trening u sali. S obzirom na to da sam vlasnica i trener u Hangaru,većinu svog radnog vremena provedem u sali. Držim grupne i personalne treninge, a u pauzama ili treniram ili sastančim i smišljam nove projekte koje želim da realizujem. Evo baš sada jurim sponzore i dozvole za jedan društveno odgovoran projekat, videćemo kako će se završiti.
Pored svog posla i svoje sale, koju sam napravila i osmislila kao sportski centar atipičnih sportova, gde vlada samo dobra energija, želim da posvetim svoju energiju i razvoju sporta i ekologije na teritoriji cele Srbije, smatram to kao svoju obavezu.
Radim to što volim, tako da mi nije teško da sam 12 sati u toku dana vezana za svoj posao.

Koliko ti je to što radiš kao trener pomoglo da sagledaš neke nove stvari iz te druge perspektive i primeniš ih kod sebe kada sama sebe treniraš i koje su to stvari?
Upornost i strpljenje. Strpljenje je nešto što mi generalno manjka, jer sam hiperaktivna i želim sve odmah sad, tj. juče. Mnogo cenim tuđi trud i zalaganje, i daleko više slavim napredak svojih vežbača nego sebe same, mislim da oni to znaju. Većinu ljudi koje treniram (rekreativce) treba da ubedim da su i oni sportisti, da ne odustaju i da ne posustaju, a samim tim i sebi obećam isto. Psihološki momenat je, po meni, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti.

Apsolutno ne smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim

 Nekome su teške trke na duge staze kao što je maraton, nekome da diže tegove ili radi zgibove, šta je tebi teško i kako sebe motivišeš kada to radiš?
Sve mi je teško (smeh), ali satisfakcija da nešto mogu da odradim uprkos trenutnim fizičkim nedostacima je najbolji osećaj. Svi znamo da se tokom treninga luči endorfin, hormon sreće, a ja sam zavisna Volim trenutak kada pobedim sebe i kada malim uspesima shvatim da i dalje mogu da napredujem i da se razvijam. Ponavljam, sve je u glavi.

Negde sam pročitala da si rekla da parovi i prijatelji koji u dolaze u paru na trening  zajedno pate i da podsvesno obećanje dato drugoj osobi kada je teško stvara veću odgovornost. Kako porediš samostalni i grupni trening, šta su prednosti jednog, šta drugog, a šta otežavajuće okolnosti?
Tačno je. Svi smo različiti, i samim tim nas podstiču i stimulišu različite stvari. Većina ljudi ne voli da trenira, ali voli da vidi rezultate, i, ako je moguće, što brze. Ja se trudim da, osim rezultatima, zarazim ljude kompletnim ritualom treninga i tim dobrim osećajem posle. Nekome je potreban vizual da je i drugim ljudima jednako teško i da zajedno pate i time stvaraju hemiju između njih samih. Parovi i prijatelji drže se zajedno kada je teško, solidarnost, i pozitivna ali i negativna iskustva zbližavaju ljude i samim tim grade i tim. Svoje vežbače podstičem da imaju aktivan lifestyle i da pričaju o tome, tako se menja svest. Sa druge strane, ljudi koji ne vole da su izloženi pogledima imaju drugačiji sklop, onda sam tu ja sama, 1 na 1, i čitam tu osobu i njene želje. Nekada su fizički nedostaci prikriveni, psihičke prirode, i tu sam ja da te ubedim da kad vladaš svojim telom, hraniš podsvesno svoje samopouzdanje i tako utičeš na situaciju. Stvarno se izvinjavam što filozofiram, ali zaista je tako. Eto i moje studije i iskustva u nekom momentu da se iskoriste. Da podvučem, niko ne može da ti oduzme osećaj samozadovoljstva.

Da li ti treniraš ponekad sa svojim suprugom Nemanjom Aleksandrovim, košarkašem?
Da, često, najviše leti, kada je van košarkaške sezone. I uglavnom smo pred razvodom jer me smatra najstrožim trenerom (smeh). Takmičimo se u svemu što radimo, od kada smo se upoznali, nekada je to bilo šutiranje trojki i bacanja, a sada su to zgibovi i sklekovi Odrasli smo zajedno i formirali smo se kroz naše karijere kao svestrani sportisti, svestrane ličnosti, imali smo dosta i uspona i padova, ali prevashodno smo jedno drugom maksimalna podrška i oslonac. Iskreno, mene je teško trpeti, preambiciozna sam, ne dam na sebe, ne umem da ćutim, svojeglava sam i tvrdoglava, nisam baš tipična supruga, a on to sve filtrira i usmerava me u pravom smeru, njemu treba dati medalju za rad i trud.

Kada neko nikada nije vežbao i prvi put dolazi kod tebe na trening, šta mu kažeš, šta je najvažnije da u startu nauči i usvoji?
Da trening nije kazna.

Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam je da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja

Da li misliš da motiv zbog koga je neko počeo da vežba diktira proces i razvoj vežbanja?
Ne. Bitan je, ali ne i presudan, sve počinje od svesne odluke da promeniš nešto, a posle te odluke i euforije ide period preispitivanja, tada se definiše karakter i dovodi se pravo lice u prvi plan, ko si i šta želiš da uradiš ili da promeniš. Ja ne mogu umesto tebe ni da treniram, ni da vežbam, ni da želim promenu više od tebe, ali mogu da ti pomognem usput, zato sam tu. Znam kako ti je, prolazim taj ciklus preko 25 godina i eto me, još sam tu. Mogla sam da odustanem milion puta, ali nisam. Proglašavali su me netalentovanom i nedovoljno dobrom odmalena, izbacivali me iz timova, branili mi da treniram, ali opstala sam. Kada sam prestala da budem košarkašica, nisam prestala da postojim kao ličnost, košarka nije bila nešto što me definiše već samo nešto što ja radim, a iskustva su me oblikovala i naučila mnogo više od košarke. To sve dajem svojim vežbačima.

Pošto većina vežbača dolazi zbog fizičkog izgleda i toga da što brže smrša, šta im savetuješ, koji trening, intenzitet, ishranu?
Za početak su mi uvek potrebne minimum tri-četiri nedelje. Naučno je dokazano da se navike menjaju i stvaraju tek posle 21 dana rutine. Ja insistiram da ti trening postane rutina u kojoj uživaš, a samim tim će doći i rezultati.

Šta je tvoj lični motiv za vežbanje bio pre 10 godina, a šta je danas?
Takmičenje sama sa sobom i dokazivanje, prvo sebi da mogu, pa ostalima da smem.

Ti si se još 2013. slikala za Playboy, a danas svakodnevno možemo da vidimo rezultate tvojih treninga kroz profesionalne fotografije na tvom Instagram profilu. Kako ti gledaš na svoje telo?
Kroz celu istoriju čovečanstva ljudi su veličali naga ljudska tela, i fizionomiju i seksualnost, ja apsolutno nemam problem niti smatram da je obnaženost strašna, daleko nam je vulgarniji sadržaj plasiran svakodnevno, a niko nema problem sa tim. Volim svoje telo, volim i svoje atribute i svoje nedostatke i to me čini jedinstvenom. Mislim da se na mojim fotkama više vidi samopouzdanje nego neka erotika, bar ja sebe ne doživljavam tako.

Psihološki momenat je, po mom mišljenju, daleko bitniji od fizičkog, telo sluša i radi ono što mi želimo, jako je jednostavno, samo treba prelomiti

Jasmina Aleksandrov je danas brend koji prepoznaju drugi brendovi, po kom sistemu biraš sa kime ćeš sarađivati?
Isključivo sarađujem sa brendovima koji dele sličan sistem vrednosti, bar u poslovnom smislu, kao ja. Odbijam svaku vrstu saradnje koja se kosi sa mojim principima bez obzira na ponudu. Daleko bih bila uspešnija da sam trendi, ali nisam to bila do sada i odlično se snalazim. Pored brendova, odbijam i emisije i novine za koje smatram da nisam adekvatan sagovornik.
Jako je lako danas biti popularan i influenser, ali trudim se da svoj status opravdam delima i radom a ne intenzivnim promovisanjem zarad malo pažnje. Da želim da sam estrada, to bih i bila, ali moj fokus je na onim stvarima koje ne prodaju tiraž. Najbanalniji primer, osvojim tri medalje, napravim neverovatan uspeh, a u naslovu stoji „instruktorka se skinula… bla bla“, to jednostavno nije moj fazon, i svi to znaju.

Šta si zacrtala kao svoju sledeću prepreku i kako se spremaš da je preskočiš?
Želim da realizujem neke od svojih undergorund projekata, da istrčim sve najteže trke na svetu i da pokrenem priču i sve polemike o jednoj čudnoj, visokoj, tetoviranoj, hipi, ekscentričnoj modernoj ženi koja u Srbiji živi život na svoj način bez kompromisa… Eto, želim da budem taj uzor svima.

The post Jasmina Aleksandrov: Apsolutni udar na balkanski mit šta sve žena treba da bude i kako da se ponaša appeared first on 42 magazin.

Beograd je na još jedan, sportski način deo društva najvećih svetskih metropola budući da je i kod nas osnovana adidas Runners zajednica (AR), popularni sportski klub koji okuplja ljude sa svih meridijana. Time se prestonica Srbije pridružila Londonu, Berlinu, Parizu, Tokiju i drugim velikim gradovima koji su već deo ovog globalnog trkačkog pokreta.

Treninzi i radionice su besplatni i biće realizovani uz nadzor profesionalnih i stručnih trenera

Kroz povezivanje različitih ljudi sličnih ciljeva, adidas Runners donosi jedno sasvim novo iskustvo ljubiteljima trčanja. Ovaj pokret ujedinjuje sve one koji žele više od treninga, više od trčanja, više od običnog sportskog kluba. One koji žele zabavu, ali na ozbiljniji način.

„Mi smo zajednica, prijatelji, porodica i trkači. Sa ponosom mogu da kažem da smo mi prvi članovi adidas Runners pokreta u Srbiji. Za nas ovo nije još jedan vid rekreacije, već istinska filozofija života. Želimo da među naše članove primimo sve istomišljenike i apsolutno je nebitno da li neko iza sebe ima pet, šest maratona ili je na samom početku. Važno je da nas spaja isti cilj, a to je želja da budemo najbolja verzija sebe“, istakao je Marko Tomić, kapiten tima i dodao: „Treninzi i radionice su besplatni i biće realizovani uz nadzor profesionalnih i stručnih trenera, a kroz pažljivo osmišljeni program svako će imati priliku da ostvari svoje trkačke ambicije.“

Pokret ujedinjuje sve one koji žele više od treninga, više od trčanja, više od običnog sportskog kluba, one koji žele zabavu, ali na ozbiljniji način

Osim što će se treninzi održavati na zanimljivim lokacijama, dinamičnost celom projektu daće i različiti sadržaji koje je pažljivo osmislio tim stručnjaka trenera. Kako bi se adekvatno uklopio u tim, svakom članu će se pristupiti individualno u skladu sa trenutnom fizičkom spremnošću, a na raspolaganju će imati i profesionalne savete o zdravlju.

Prestonica Srbije pridružila se Londonu, Berlinu, Parizu, Tokiju i drugim velikim gradovima koji su već deo ovog globalnog trkačkog pokreta

Za više informacija o adidas Runners Beograd pokretu, treninzima i načinu učlanjenja, posetite zvaničnu Facebook grupu adidas Running Belgrade, a preko lokalnog haštaga #TakeChargeBelgrade delite svoja iskustva i napretke sa drugim trkačima.

The post U korak sa svetom – adidas Runners Beograd appeared first on 42 magazin.

Kada je ušao u naš studio, već nakon nekoliko sekundi bilo je jasno da je reč o čoveku koji je došao s puta pun utisaka, što nam je kasnije i potvrdio. Nakon što je skinuo slamnati šešir i zapalio cigaretu, počinjemo priču o medijima, najpre štampanim, u kojima je decenijama radio kao novinar, pa prelazimo na digitalne jer je i sam glavni i odgovorni urednik regionalnog vinskog portala Vino.rs. Uz kratak kurs o vinima, o kojima ne znamo dovoljno iako prema njima delimo sličnu strast, shvatili smo da, i pored toga što smo ga slušali satima, pravo znanje o vinu stiče kroz putovanja tokom života. Svoju ljubav prema vinu Viktor Čikeš probaće da približi svima koji zakorače na tlo Palića 23. septembra kao predsednik Udruženja Vinski maraton. Njegova ideja je da spoji tri vinske regije na ovom lokalitetu i organizuje tri savršena dana za one koji uživaju u prirodi, trčanju, džez muzici, kvalitetnoj priči – sve, naravno, povezano čašom dobrog vina.

Jedna od velikih mudrosti kada je vino u pitanju je ta da, gde god se nađete, tražite prvo da probate njihova lokalna vina s lokalnom hranom. Ako odete u Župu, nemojte da naručite brancina i čašu kalifornijskog kabernea, propustićete suštinu!

Vino i trčanje nije nešto što ljudi nužno povezuju. Odakle ideja za ovu manifestaciju?
Ljubitelji prirode, pa i trčanja, na neki način su povezani s vinima jer je u suštini svaka vinska priča vezana za zemlju iz koje raste loza, za prirodu koja okružuje vinograde… Ima tu neka iskonska veza. Naravno, rezultat na tim trkama nije važan, već doživljaj koji imate dok trčite. Takve manifestacije postoje u svetu već dugo, a najveća je u Bordou, u Francuskoj, Marathon du Médoc, koji svake godine dovede na start oko 10.000 učesnika sa svih strana sveta. Osim što je dobar bizinis, jer čitav događaj okupi više od 100.000 ljudi koji tu spavaju, kupuju vina, odlaze u restorane, sam najveći efekat je u promociji tog kraja. Jer oni koji su bili tu i dobro se zabavili doći će ponovo, dovesti sledeći put i neke prijatelje, pričati o vinima i hrani koju su probali, šta se sve tu dešava… Naravno, da bi sve to imalo željeni efekat, potrebno je mnogo toga, od organizacije do kvaliteta smeštaja, vina, hrane, usluge, programa… Dovoljno je da vam kažem kako maraton u Bordou ima organizacioni tim od stotinak ljudi, da je u realizaciju uključeno 3.000 volonetra, da iza njih stoje sve lokalne vinarije, strukture vlasti, velike firme, banke… Sve ono na čemu mi još dosta moramo da radimo kako bi se svi u to uključili. Jer potencijalno ovo je velika stvar za Srbiju, posebno za taj deo oko Subotice.

Kakvu ste vi podršku dobili u tome?
Na lokalu smo odličnu saradnju ostvarili s Parkom Palić, gde su odmah prepoznali potencijal ovakvog događaja, u priču su ušle i lokalne vinarije Zvonko Bogdan, Tonković, Petra i Maurer, restorani i hoteli na Paliću, okolni salaši, pojedina sportska udruženja trkača… Ne mogu da kažem, uključeno je tu dosta ljudi, ali mislim da će mnogi tek prepoznati svoje mesto na ovoj manifestaciji u godinama koje dolaze.

Zašto ste izabrali Palić kao mesto održavanja Vinskog maratona?
Zato što ima najbolju infrastrukturu od svih potencijalnih mesta u Srbiji gde na relativno malom prostoru postoje značajne vinarije. Ima dovoljno ugostiteljskih objekata, pristojne puteve, mesta za parking, hotele… Treba primiti, smestiti i ugostiti tog vikenda negde između pet i deset hiljada ljudi, koliko računamo da će prve godine posetiti Vinski maraton. U ovom trenutku imamo više od 300 prijavljenih trkača za polumaratonsku trku i oko 500 njih za trku uživanja, a do početka je realno očekivati da se taj broj udvostruči. Treba zatim uzeti u obzir i da će mnogi doći u društvu onih koji ne trče, biće i onih znatiželjnih koji će želeti da provere šta se tu dešava.

Da biste prošli kroz ta velika vrata, morate prvo da otvorite mnoga mala, da sami tražite put ka velikim vinima, a ne da sednete u restoran i naručite od kelnera najskuplje vino i sada vi kao znate šta valja!

Šta će se tu u stvari sve dešavati?
Manifestacija praktično počinje u petak 22. septembra, kada očekujemo prve učesnike iz inostranstva. To veće napravićemo Welcome Party na Ženskom štrandu, gde će se uz vina služiti razne varijante domaće bačke štrudle. Sutradan, u subotu, program počinje već od 10 časova, start obe trke je u 10.30, a zatim kreće nešto što smo nazvali Maratonska vinska zabava: degustacije vina i hrane, zabavne trke u kotrljanju buradi, vinske ture po okolnim vinarijama, vinske radionice, predstavljanje lokalnih vinarija, koncerti, proglasićemo pobednike trka, izabraćemo najbolje kostimirane trkače, jer jedna od specifičnosti čitavog događaja je i ta da ćemo ohrabriti što više trkača da na start izađu u zabavnim kostimima, a najmaštovitiji će dobiti kao nagradu vredna vina, biće tu i svojevrsni vinski brod koji će čitavog dana da plovi jezerom i na kojem će moći da se degustiraju vina uz zvuke tamburaša, ali besplatni koncerti grupa Del Arno Band, Fish in Oil, The Beatles cover band The Bestbeet i bend Muzičke škole Subotica Iz principa.
Sve u svemu, toliko toga da ćete se na kraju pitati: Da li je moguće da se sve ovo desilo samo u jednom danu?!

Kakvo je interesovanje u okolnim zemljama za manifestaciju?
Iznad očekivanja, mada smo bili svesni da bi čitav koncept trebalo da bude zanimljiv i za one izvan Srbije. Otprilike, čak petina dosad prijavljenih su iz Mađarske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije… Po meni, to je ključ ove priče, da Vinski maraton postane brend Srbije u regionalnim okvirima!

Spomenuli ste kostimirane trkače. Po čemu se još ova trka razlikuje od ostalih?
Po tome što je ovo pre svega zabava, a osim u kostimima, to se ogleda i u tome što će duž staze obe trke biti postavljene u vinarijama, vinogradima i na salašima zabavne okrepne stanice na kojim će oni koji ne jure rezultat moći da zastanu, uživaju u prirodi, popiju čašu vina uz neki ukusan zalogaj, biće na pojedinim takvim stanicama i muzički program… Sve je podređeno opuštenom raspoloženju i uživanju.

Kada smo kod uživanja, kod nas se ljudi nekako češće okreću pivu ili rakiji, manje vinu.
Okreću se alkoholu! A kad pijete vino, ono vrhunsko, to nije potreba za alkoholom, već je u pitanju sasvim druga senzacija. Vino je tu da isprati određenu hranu, ambijent, određene emocije, uz vino možete da meditirate, da ga delite s nekim, razgovarate o njemu…

Veća je umetnost napraviti dobro vino nego dobar film. U flaši vrhunskog vina ima više neizvesnosti i nijansi nego u bilo kom filmu! To je podjednako uzbudljiva priča, ali ispričana tako da je razumeju svuda na svetu, da ne govorim o tome kako je proces nastanka filma moguće daleko više kontrolisati nego nastanak vina

Kako ste vi otpočeli svoju vinsku priču?
Pre desetak godina, kada sam s dvojicom prijatelja pokrenuo Vino.rs. A to je, kao i mnogo toga bitnog u životu, počelo slučajno. Kao novinar i glavni urednik karijeru sam do tada proveo u štampanim medijima, a onda se pojavio internet koji je svima nama iz ove branše ponudio mogućnost da radimo to isto s tim da ne moramo da brinemo o štampi, remitendi, distribuciji i svemu onome što je pratilo taj posao do tada. Nisam baš imao jasnu ideju šta bi bio taj magazin, do tada sam se uglavnom bavio temama iz kulture, film i muzika, vino mi nikada nije bilo u fokusu. Međutim, igrom slučaja, u to vreme su se menjale oznake za internet domene u Srbiji i ispostavilo se da je adresa www.vino.rs slobodna. Pomislio sam: Što da ne? Napravićemo onlajn magazin o vinima, ali ne za profesionalce, već za one koji žele nešto da nauče o tome. Počelo je kao hobi, u vreme kada Srbija i nije imala baš neka vina kojima bi mogla da se pohvali, da bi danas postalo glavni predmet mog interesovanja, pre svega zahvaljujući tome što se vinska scena u Srbiji u poslednjih desetak godina izuzetno razvila. Danas imamo mnoga odlična vina, sve više ozbiljnih vinarija i vinara, mnoštvo vinskih manifestacija, sve više ljudi ovde prepoznaje vino kao najperspektivniju delatnost unutar celokupne srpske privrede, ukratko Srbija doživljava pravu malu vinsku renesansu. I kada sam malo-pomalo zakoračio u taj vinski svet, otvorio mi se potpuno nov univerzum za koji do tada nisam imao pojma ni da postoji. Krenuo sam da putujem prvo po vinarijama Srbije, zatim regiona, pa dalje… Ako želiš da spoznaš tajne vina, moraš tome potpuno da se prepustiš. Da bi pisao o vinu, moraš da prođeš i osetiš šta se sve tu dešava, ne samo da otvoriš flašu. Znate, vinari ne bez razloga kažu da vino traži čitavog čoveka da bi bilo dobro napravljeno. Isto važi i za uživaoca u vinu, da biste do kraja shvatili šta je to u čaši što vam nudi to zadovoljstvo potrebno je da mu se i vi posvetite u celosti.

Da li razmišljate nekad da li ste doneli pravu odluku, budući da ste s takvim pristupom morali da se lišite drugih stvari oko kojih se vaš život do tada vrteo?
Čovek se najlakše upusti u nešto ako ne razmišlja previše o tome. Naravno da nisam imao pojma da će mi odluka o pokretanju vinskog magazina promeniti život, pa i poglede na njega, ali ako zagaziš u neku oblast koja te zbog nečega zainteresuje, onda je valjda normalno i da nastaviš tim putem. Meni se sada čini da je vino našlo mene, a ne obrnuto. Nekoliko decenija sam pratio dešavanja na filmskoj sceni, nekada Jugoslavije, posle Srbije, i sada mislim da je veća umetnost napraviti dobro vino nego dobar film. U flaši vrhunskog vina ima više neizvesnosti i nijansi nego u bilo kom filmu! To je podjednako uzbudljiva priča, ali ispričana tako da je razumeju svuda na svetu, da ne govorim o tome kako je proces nastanka filma moguće daleko više kontrolisati nego nastanak vina. Kada krenete da snimate film, vi ste već definisali glumce, scenografiju, znate šta možete da očekujete od kamermana, imate scenario, knjigu snimanja, dijaloge, još ako imate dobar budžet, praktično držaćete mnoge konce u rukama, pod kontrolom. Kod vina ste u najvećoj meri prepušteni zemlji i prirodi, a to je nemoguće kontrolisati, svakako ne u meri koliko možete da kontrolišete krajnji rezultat kod snimanja filma. Pravljenje vina je stalna igra, borba i taloženje iskustva.

Istovremeno radite dve stvari – imate ideju da napravite brend od Srbije kroz Vinski maraton i edukujete ljude kroz Vino.rs. Koliki je to izazov?
Dovoljan. Lako je polirati nešto što je već izbrušeno, nešto što već ima svoju prepoznatljivu vrednost, kao što je podjednako lako reći da nešto ne valja i samo ostati na tome. Hajde učini da to nešto što ne valja ili nije dovoljno dobro postane bolje! Mnogo ljudi ovde kuka kako u Srbiji ništa ne valja. Ali neće nikada ni valjati ako ti sam ne uradiš nešto da to promeniš. Često slušam kako je vinska kultura u Srbiji na niskim granama. Slažem se. Ali, vinska kultura je ista kao i sve drugo kod nas, na niskim granama je i pozorišna kultura, filmska, saobraćajna, muzička… mnogo toga. Hajde da popravljamo stvari. OK, ne može pojedinac tu da uradi previše ako nema sistemsku podršku onih koji de facto vedre i oblače na makroplanu, ali nijedna inicijativa neće uspeti ako inicijative nema. Koliko god se ona uzaludnom činila.

Često slušam kako je vinska kultura u Srbiji na niskim granama. Slažem se. Ali, vinska kultura je ista kao i sve drugo kod nas, na niskim granama je i pozorišna kultura, filmska, saobraćajna, muzička… mnogo toga. Hajde da popravljamo stvari

Da li je bilo neko vino koje je presudno uticalo da zavolite čitavu tu vinsku priču?
Kada uđu na neki nepoznat teren, ljudi prvo gledaju šta su oni s više iskustva izdvojili kao najbolje, bilo da se radi o slikarstvu, muzici, književnosti, modi, automobilima, bilo čemu. Zato je normalno da i oni koji ulaze u vinski svet požele prvo da upoznaju ono najbolje. I ta velika vina koja imaju reputaciju najboljih vas uvedu u tu priču na velika vrata. Ali to ne znači da ste vi i razumeli zašto je to nešto dobro ili najbolje, u suštini ne možete da znate šta je to što to vino čini velikim. Niste spremni, to vam je kao s nivoima meditacije. Da biste prošli kroz ta velika vrata, morate prvo da otvorite mnoga mala, da sami tražite put ka velikim vinima, a ne da sednete u restoran i naručite od kelnera najskuplje vino i sada vi kao znate šta valja! To može svaka šuša s debelim budželarom. S vinima vam je kao i u svemu, do velikih stvari se dolazi malim koracima na putu koji pokušavate da razumete. I u tome je lepota, izazov. Tek kada pređete taj put, možete da shvatite šta se sve u vinu i zašto odigrava. Zato je jedna od velikih mudrosti kada je vino u pitanju ta da, gde god se nađete, tražite prvo da probate njihova lokalna vina s lokalnom hranom. Ako odete u Župu, nemojte da naručite brancina i čašu kalifornijskog kabernea, propustićete suštinu! Zato će na Paliću Vinski maraton spojiti lokalna vina s lokalnom kuhinjom. Misli globalno, deluj lokalno!

Šta se dešava s vinom koje donesete s puta i onda ga otvorite u stanu, da li ono i tada ima isti efekat kao kada se pije gde je nastalo?
Vino je uvek najbolje kada se pije tamo gde i nastaje, po mogućstvu u vinariji. Tu je kompletna priča, a još ako imate vinara pored sebe da vas uvede u tajne samo njemu znane… Ali, kada ga donesete kući, ono definitivno pokreće sećanja, vraća vas na mesto zločina. To je tajna moć vina – da putuješ sa svakim gutljajem u čaši!

The post Viktor Čikeš: Vinski maraton spaja uživanje – u prirodi, trčanju, džezu i vinu appeared first on 42 magazin.

Bivša atletičarka, magistar komunikologije, žena iz čijeg se CV-ja izdvajaju Olimpijske igre, Pesma Evrovizije i adidas u Nemačkoj i, kada tu zastanete, sve izgleda kao da ona korača uzlazom putanjom koju je sama osmislila, ali ako nastavite, sledi povratak u Srbiju. Pitali smo je zašto, a ona s osmehom, spontano, odgovara zato što tamo nije imala dovoljno onog što želi. Onda postaje deo Mikser festivala, Urbanog inkubatora, Krokodila, a paralelno otpočinje svoj najveći projekat – osnivanje Atletskog kluba Running sa idejom da promeni svest ljudima u Srbiji kada je reč o sportu. Kada žena sa takvim iskustvom počinje od nule i gradi brend, onda je zadovoljstvo razgovarati o njenim desetogodišnjim ciljevima, a već za nekoliko godina ostvarila je gotovo nemoguće, trčanje je postalo trend u Srbiji!

Radila si na velikim projektima kao što su Olimpijske igre u Atini 2004. Pesma Evrovizije 2006, u centrali adidasa u Nemačkoj između ostalog, a zatim se vratila u Srbiju. Šta je uticalo na tvoju odluku?
To se nije desilo planski, jer da se desilo planski, ne bi bilo tako. To je bilo pre deset godina. U tom trenutku su stvari ovde izgledale optimistično, izgledalo je kao da će se krenuti u nekom boljem pravcu. Tada mi se činilo da sa svim svojim iskustvom mogu ovde da napravim promenu. I nije mi odgovaralo da imam kancelarijski posao u inostranstvu – imala sam stabilan posao od devet do pet i osećala sam se kao u zatvoru, da gubim vreme i da ne doprinosim dovoljno. Nije mi bilo dovoljno da imam lepu platu s kojom mogu sebi i svom partneru da obezbedim lepši život, kola, letovanje… To mi nije bilo dovoljno. Sasvim slučajno odlučila sam da ne obnovim ugovor i da to stavim na stand by. Došla sam ovde na poziciju direktora u konsultantskoj kompaniji gde sam se zadržala pet dana. Zatim me je drugarica, producentkinja Maja Đulić, sada Maršićević, pozvala da pomognem revitalizaciji gradske četvrti Savamale, odnosno prvom Mikser festivalu i od tog trenutka počinje posao koji traje 24 sata, a nije usmeren na honorar već na društveno angažovanje.

Kod nas ne postoji neki profesionalni pristup u komunikacijama u sportu, pa se ljudi ili deca uključuju u sport kako bi bili Novak Đoković, a onda se isključuju u nekom periodu kada shvate da to nisu

To je prelomna godina budući da si tada osnovala Atletski klub Running.
Da, u novembru te godine osnovan je Running. Nekada sam se bavila profesionalno atletikom i odrasla sam na Partizanovom stadionu. Ono što je dobro u Nemačkoj jeste što sam se vratila trčanju, s obzirom na to da tamo postoji kultura trčanja i oprema mi je bila na raspolaganju (smeh). Polako sam se spremala za Beogradski maraton u aprilu te 2012. godine. Tada su već u Nemačkoj postojali road-running klubovi i ljudi koji trče. U Beogradu je tada je bilo svega stotinak rekreativnih trkača. Njih dvadesetak se okupljalo oko sajta Trčanje.rs koje je osnovano na jesen 2011. Njima sam se priključila i pomagala svojim znanjem i iskustvom jer sam mislila da kroz trčanje ljudi ovde mogu da postanu mentalno zdraviji, a onda i fizički. Paralelno su se dešavali projekti revitalizacije Savamale, Mikser festival, potom Urbani inkubator sa Goethe Institutom, koji je obuhvatao 10 projekata.

Kako nastaje Running?
Na preporuku glavnog trenera Trčanje.rs u novembru osnivam Running sa idejom da ponudim nešto drugačije. Da inkorporiram svoje iskustvo i ekspertizu u komunikaciju u sportu. Kod nas ne postoji neki profesionalni pristup u komunikacijama u sportu, pa se ljudi ili deca uključuju u sport kako bi bili Novak Đoković, a onda se isključuju kada shvate da to nisu i nikad se sportom više ne bave. Moja ideja je bila da se to promeni, da trčanje i sport učinim pristupačnim širim narodnim masama na njima blizak način – moderan i zabavan. U trenutku osnivanja Runninga želela sam dve stvari – prvo, da pokrenem besplatan program za decu kako bismo im trčanje predstavili kao omiljenu obavezu koja se neguje kroz život. To je trend u svetu, a kod nas to mora da počne da se dešava paralelno sa drugim promenama u Srbiji. Druga stvar je bila da rekreativnim trkačima obezbedimo prostor za presvlačenje, tuševe i trenersku podršku. To je falilo u tom trenutku. U saradnji sa opštinom Savski venac i Dečjim kulturnim centrom Majdan pokrenula sam program za decu i obezbedili smo trkačima da koriste prostorije. Nakon toga pokrenuli smo program za odrasle 10 Running, ali ovo su bile osnove.

Kakve je bio odziv ljudi te prve godine, a kako je danas s obzirom na to da je sada trčanje trend? Kako je to izgledalo prve godine?
Rekla si da se ljudi sada uključuju jer je trčanje kul. E to je rezultat onoga što smo tada radili. To je upravo to što sam želela da postignem, da ljudima trčanje postane kul obaveza. To smo postigli, a kako? U toj prvoj godini najbitnije je bilo vrlo jasno planiranje onoga što želite da postignete i kako. Tada smo imali kampanju Trčanje je. Želeli smo da kažemo da to nije samo atletika već je ljudima i revolucija u životu, vrsta meditacije… svakome je nešto drugo. Želeli smo da kroz online i offline kampanju te prve godine prbližimo trčanje na kul način pre svega mladim ljudima, a onda i starijim. Bilo je bitno planiranje, ali i prepoznavanje stvari i dalja modifikacija planova u skladu sa tržištem i društvom. U stvari, prvih godinu dana ništa drugo nismo radili osim što smo gradili vizuelni identitet, pravili jasne ciljeve, planove, kratkoročne i dugoročne, saradnje, ugovore, dizajn i komunikaciju. To traje! Kada pokrenete nešto od nule da biste stvorili brend koji ima identitet, morate da odvojite vreme za to. To vreme sam omogućila tako što sam radila druge stvari, pa nisam živela od toga i moglo je vrlo temeljno i profesionalno da se radi.

Zatim je nastao dečji program.
Ljudi misle da će odmah da se prijavi gomila dece, ali to nije tako. Ono što u realnosti igra najveću ulogu jeste reputacija i preporuka i prepoznavanje po senzibilitetu. Što se tiče dece, imamo između 10 i 20 klinaca koji prolaze kroz školu. Kod nas je, nažalost, mentalitet takav da ljudi ako ne plate, misle da ne dobijaju kvalitetnu uslugu, a mi angažujemo najbolje trenere na tržištu, biramo ih po visokim kriterijumima, tako ih i plaćamo i trudimo se da taj nivo kvaliteta održimo.

Kako izgleda dečji program?
On se sastoji iz treninga i radionica o ishrani. Treninzi su prilagođeni uzrastima. Počinje zagrevanjem, pa se radi tzv. poligon gde deca rade na koordinaciji tela kroz kolut napred, trčanje… osim na kondiciji, radi se i na motorici. Trening se završava igrom, sakrije se predmet recimo, pa ga oni traže i za kraj ide istezanje. To se održava za vikend, subotom i nedeljom. Volela bih da ovo raste jer je ovaj program osnovan kako bismo roditeljima, pored svega što plaćaju, knjiga, škola, odeće, obuće i ostalog, mogli da omogućimo nešto besplatno.

Uključila si i roditelje da ne moraju da čekaju da klinci završe s treningom već da to bude porodična aktivnost.
Pratili smo šta je nabolja praksa u inostranstvu kako bismo je primenili i ovde. U isto vreme primetili smo da roditelji, kad dovedu decu, sede ispred sale, pa ih dovedu kad im odgovara, a ne dovedu ih kad im ne odgovara. Želeli smo da postoji kontinuitet i da to bude zajednička obaveza jer smo znali da, ako to bude obaveza roditelja, oni će povesti i dete. Pa smo uveli program Running mama i Running tata uz nadoknadu od 800 dinara mesečno, što je 100 dinara po treningu, gde dobiju individualni trening u odnosu na kapacitete koje procenjujemo testiranjem. Oni odrade svoj trening i vrate se na rastezanje s decom i to postaje zajednička aktivnost.

Trčala sam sve trke Beogradskog maratona osim onih kada sam živela van Srbije. Sećam se i ’99. godine kada je bilo bombardovanje i pljuštala je kiša

Kakav izgleda program za odrasle?
Program 10 Running nastao je sasvim slučajno u februaru 2014. Mi smo koorganizator trke s preprekama Challenge Race na Košutnjaku i, odlazeći tamo, razgovarala sam sa glavim trenerom Igorom Čurovićem. Oboje smo se spremali za Beogradski maraton i razmišljali zašto ne spremamo još neke ljude za ovaj program. Sećam se da je on rekao da to ne može da bude da se samo skupimo i trčimo zajedno, već mora da bude prilagođenu kvalitetu koji želimo da postignemo. Da to bude manja grupa ljudi sa tri treninga nedeljno, da imaju kabine i tuševe, da jedan trening bude stabilizacija snage i rastezanja u sali, a zatim trčanje sa detaljnim planom ishrane. Onda smo se složili da tako krenemo i napravili smo prvi vizual. Trčali smo 10 Running Beograd, Novi Sad, Budimpešta, zatim Rim. Najdirljivije je to da imamo ljude od 16 do 60 godina. Jedna 16-godišnjakinja spremala se za maraton, a kada smo išli u Rim, ona i još neki mladi ljudi su sa našim programom prvi put putovali u inostranstvo i leteli avionom. Tada sam shvatila šta zapravo radimo! Dvoje dece leti s nama avionom, jedno prvi put ide u inostranstvo, drugo prvi put leti avionom – a razlog je trčanje!

To je dobar osećaj.
Jeste, zato smo 2013. počeli s programom međunarodne saradnje, a to je pregovaranje s međunarodnim trkama za povoljnije uslove za učešće trkača iz Srbije. Maraton i polumaraton u Stokholmu, gde smo bili prošle godine, košta skoro 100 evra, a nama je to mnogo. Nakon pregovora dobili smo popust i to ne samo za ljude iz Runninga već za sve ljude iz Srbije koji se prijave preko nas, a plaćali su 25 evra za trku. Za Rim smo takođe dogovorili odličan popust i poveli preko 70 ljudi iz Srbije u Italiju. Svi mediji su tada objavili da je to rekordni broj trkača iz Srbije na bilo kojoj maratonskoj trci u Italiji.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Nakon Košutnjak Challenge Race, koji je svake godine drugačiji, sledi Color Running, otkud ideja?
Košutnjak Challenge Race nastao je isto spontano, nekoliko rekreativnih trkača sa kojima sam trčala poželelo je da organizujemo trku s preprekama. Mi smo to organizovali za nas i prijatelje i to je skroz neplanirano preraslo u značajnu trku u Srbiji. O trci s bojama pričam otkad sam osnovala Running. To je najpopularnija tematska trka na svetu. Ona upravo uključuje decu i mlade ljude u sport na prezabavan način. Moja želja je bila da zvanični The Color Run dovedem u Srbiju, to je ogroman brend. Kontaktirala sam sa njima, ali licenca za naše tržište koštala je oko pola miliona evra. Tada sam shvatila da ne možemo zvanični Color Run da dovedemo već da napravimo našu tematsku trku u Srbiji, pa smo je nazvali Color Running, po našem Runningu. Boje su naravno najvažnije ali su preskupe – 100 grama te boje košta jedan evro, a na trci bacite oko 200 kilograma. Boje treba da budu organske i jestive, da ako nekom upadne u usta, ne bude problema, da se lako ispiraju. One moraju da prođu sve sanitarne kontrole, pa je procedura organizovanja ove trke mnogo komplikovanija od drugih.

Ovo je već treća po redu trka, što znači da ste ipak uspeli.
Prve godine kada smo je organizovali nismo imali glavnog sponzora – glavno sponzorstvo je nakon potpisanog ugovora bilo otkazano, tako da sam svu svoju ušteđevinu uložila da se desi prva trka, uz pomoć prijatelja i partera, među kojima je Savez za rekreaciju i fitnes Srbije. Boje, reći ću vam otvoreno, uzela sam od dečka koji u Mađarskoj organizuje žurke s bojama, a meni je 50 kilograma boje dovezao preko Horgoša. Bukvalno uz pomoć prijatelja i volontera uspeli smo da organizujemo prvu trku. Imali smo ogromnu medijsku pažnju i u Srbiji i u regionu. Tada sam znala da sa dobro obavljenim poslom možemo da nađemo sponzora za sledeću godinu, iako sam tada iskreno rekla da ja to više nikad neću raditi. Teško iskustvo u svakom smislu – vremena, emocija i finansija, svega!

Mislim da su ljudi efikasniji u svojim poslovima ako se bave sportom, generalni menadžeri velikih svetskih kompanija najčešće trče

Kako je onda došlo do druge trke?
Sledeće godine me je pozvala bivša koleginica iz agencije u kojoj sam radila pet godina i rekla „Dobar dan, da li je to Running? Da li će biti trke ove godine, mi želimo da budemo sponzor.“ Napravila sam prezentaciju uz ogromnu muku i poslala je i kompanijama koje se bave bojama. Ujutru sam poslala i bukvalno me je popodne zvala Tikkurila i rekli su da žele da rezervišu glavno sponzorstvo. Da jure ovu trku otkad je održana i da žele da budu glavni sponzor. To je ono kad ljudi kažu moraš nešto da daš da bi dobio. Trka je doživela neverovatan uspeh i sada mi je želja da samo raste. I ove godine je Tikkurila sponzor, oni proizvode boje organskog porekla, a ljudi koji imaju problem sa alergijama isključivo koriste Tikkuriline boje jer su antialergenske. Sada i drugi to prepoznaju, pa nam je ove godine sponzor i opština Stari grad jer je svake godine druga lokacija trke, a ove je na Dorćolu.

Šta mogu da očekuju 16. septembra oni koji se prijave za trku?
Ova trka sastoji se od dve trke – za decu i za odrasle. Ona je i pet friendly, pa smo prošle godine imali dve kuce, a ove godine imamo zvaničnu prijavu kako bismo mogli brojeve da uradimo i za kuce i mace. Za sada imamo blizu 10 prijavljenih. U 10 časova počine trka za decu na 300 metara, a u podne trka za odrasle. Manifestacija ne uključuje samo trku, već i aktivnosti pre trke koje naši partneri i sponzori organizuju i oni su zabavnog karaktera. Tako će na raspolaganju biti Jeep Renagede za avanturističku test vožnju kroz gradsku sredinu, ali i mnogi drugi, pa ljudi mogu da dođu ranije i da uživaju pre trke, ali i posle trke kada kreće žurka.

Kada pokrenete nešto od nule da biste stvorili brend koji ima identitet, morate da odvojite vreme

Kad si trčala svoj prvi maraton?
Kada je osnovan Beogradski maraton. Trčala sam sve maratone osim onih kada sam živela van Srbije. Kao mala pet kilometara, kao malo starija polumaraton, a jednom i ceo maraton. Sećam se i ’99. godine kada je bilo bombardovanje i pljuštala kiša. Tako da trčim ceo život sa jednom ogromnom pauzom, zbog koje mi je žao, a to je kada sam otišla u Atinu da radim i otprilike pet godina do Nemačke bila sam isključena. Kroz uključivanje u sport se sve menja, okruženje i poslovi, navike. Mislim da su ljudi efikasniji u svojim poslovima, ako se bave sportom, generalni menadžeri velikih svetskih kompanija najčešće trče. Ljudima se jednostavno promeni život kada počnu da trče, a kako se oni menjaju iznutra, to se vidi i spolja. Ja to vidim kod nas u Runningu, bukvalno na našem primeru, ne moram da gledam dalje – to su ljudi koji sada dobro izgledaju i sebi i drugima i dobro se osećaju.

Kakvi su dalji planovi?
Da Color Running raste zdravo. Da svake godine pružamo više trkačima i društvu, da naši partneki budu svake godine zadovoljni sa nama. Da se uključuju i drugi koji to prepoznaju, da budžet raste i da možemo da kažemo da ćemo imati na Ušću trku za 5.000 ljudi, da ćemo imati 1.000 kilograma boja, da će to biti regionalni događaj u isto vreme u nekoliko država, da ćemo imati video-bim gde u isto vreme svi startuju… Imam viziju te trke kako raste i već sada dogovaramo šta će biti za dve godine jer ona mora da raste i nema nazad. Volela bih da 10 Running naraste da imamo pet Running programa i da odemo na neke lokacije koje nismo videli, a da razlog putovanja bude trčanje. Ove godine idemo u Bejrut. Da dečji program nastavimo i da skupimo sredstva za još radionica o ishrani. A desetogodišnji cilj za Running jeste da aktiviramo tinejdžere kroz teen program, a ideja je aktivacija dece, pogotovo devojčica koje se isključuju iz sporta u tom periodu. To je već ispričana priča u Evropi, a kod nas je to sada aktuelna tema.

U vašoj kampanji ljudi su odgovarali na pitanje šta je za njih trčanje – a šta je ono za tebe, šta bi ti dodala na kraju rečenice: Trčanje je…
Život!

The post Milena Berić: Trčanje je revolucija u životu! appeared first on 42 magazin.

Iako 42 stepena ne predstavljaju idealnu vremensku priliku da se preznojavate u teretani, ne znači da to može da posluži kao adekvatan izgovor da odustanete od vežbanja. Ako pretpostavimo da ste se ulenjili tokom letnjih meseci ili tokom desetak dana provedenih na obali mora, vreme je da se odlučite za nov sistem vežbanja koji će vam dati fizičku i mentalnu snagu da puni energije uplovite u nove radne i privatne pobede. Ali ne samo to, već i da stignete na cilj kao pobednik.

Ne morate mnogo da mislite kojoj aktivnosti treba da se prepustite – probajte jednostavno rešenje za koje vam ne trebaju ni posebna oprema, ni posebni uslovi, ni posebna pravila, ni poseban tim. Trčanje je stara i novotkrivena (svakom ko prvi put proba) fizička aktivnost koju svako idealno prilagođava svojim potrebama. Birajte savršenu lokaciju na kojoj ćete vežbati – pored reke, u šumi ili ulicama grada. Zatim odaberite vreme koje vam najviše odgovara, ujutru kada je vazduh još uvek svež i dan još nije uzavreo, ili ste ipak noćni tip, pa čekate da zađe sunce i vetar počne da duva. Idealna stvar je što trčanje možete da kombinujete u skladu sa vašim obavezama ili raspoloženjem – danas mi se ustaje rano, sutra mi se spava jer je vikend, pa pomeram trening za večernji termin – bez telefona, jer sami ste svoj trener.

Nakon šestog kilometra možda osetite da su vam noge teške kao đule, zato vam treba lakoća na stopalima koje će vas pogurati još koji kilometar napred

E da! I sami određujete tempo, brzinu, pređene kilometre, vreme za koje trčite i dinamiku – da li krećete laganijim tempom pa ubrzavate i na kraju finiširate sprintom poslednjih 100 metara i zamišljate da ste Usain Bolt, recimo. Šta god da ste nametnuli sami sebi kao parametre, vremenom ćete ih povećavati, u to ne sumnjajte, pa ćete istovremeno napredovati i kao trkač i kao trener.

Ako se pitate zašto smo sigurni u to, to je zato što je ova aktivnost kao droga, konzumiranje se vremenom povećava, jer ste za vrlo kratko vreme navučeni na trčanje. Ako sumnjate, probajte i uverićete se da je tako. Ukoliko sumnjate već u startu, istinitost ove tvrdnje možete i da izmerite. Jednostavno, skinete Nike aplikaciju za trčanje koja vam iscrtava stazu, pokazuje pređene kilometre, brzinu kojom trčite i ukoliko pređete više nego juče, dobijate pehar! Obaranje ličnog rekorda uz medalju ili pehar je super stvar, za slučaj da vam nedostaje motivacija! A mi imamo još bolju!

Naime, trčanjem se najbrže skidaju suvišni kilogrami, za svega nekoliko dana, baš kada prođe upala i bol u mišićima, videćete kako su vaše noge preoblikovane, a mekani jastučići iliti šlauf koji vam stoji već neko vreme oko struka nestaje, stav vam postaje sinonim za gazelu, a imate snage za maratonske napore. Ovo su fizički benefiti, o mentalnim ćete zaključiti sami, jer reči su suvišne, ali evo par čisto da možete da prepoznate stanje kada se nađete u njemu. Ima onih trkača koji slušaju muziku, tada je važno da birate playlistu koja ima beat u skladu s vašim koracima i samo ga pratite.

Ukoliko spadate u one trkače kojima je muzika suvišna i ne mislite ni o čemu nego kroz znoj izbacujete sve negativne misli nakupljene tokom dana ili nedelja, negde na desetom kilometru osetićete kao da ste se apsolutno mentalno restartovali i umili hladnom vodom lice skinuvši sve negativnosti. Osećaj praznine kada ne mislite ni o čemu o čemu je pisao i Murakami jeste upravo onaj momenat koji vas tera da se navučete na trčanje i da ste i sutradan na stazi.

A sada dolazimo do stavki koja će vam olakšati ovu magičnu aktivnost. Jedina važna stvar o kojoj treba da razmislite pre nego potrčite jesu patike za trčanje. One su vaša podrška i partner koji vam olakšava svaki naredni kilometar. Trebalo bi da budu fleksibilne i da imaju đon koji amortizuje svaki korak. Ako nas pitate za izbor, od mnoštvo modela biramo najnoviji Nike Air Vapor Max koje ponovo aktiviraju vazdušnu revoluciju.

Fleksibilni gornji deo sa Nik Flynit tehnologijom i vazdušni Air Max đon čine ovaj model najlakšim do sada. A to je važno jer nakon šestog kilometra možda osetite da su vam noge teške kao đule, zato vam treba lakoća na stopalima koje će vas pogurati još koji kilometar napred. Godine 1987. prvi put je razvijena Air Max linija sa vazdušnim đonom i tada je pokrenuta vazdušna revolucija. Ono što je započelo kao eksperiment u obliku vazdušnih jastuka na đonu ubrzo je evoluiralo u ikonu na stazi i na ulicama.

Kada ste rešili ovu stavku, onda vam ostaje ono što ćete obući, izbor je na vama – majica na bretele ili sa rukavima, šorts ili helanke. Ukoliko biste da zaobiđete mrlje od znoja ili na kraju trčanja ne biste da cedite majicu, predlažemo da birate one sa dri fit tehnologijom, čije tkanje momentalno upija svaku kapljicu znoja, pa cilj izgleda kao start bar što se odeće tiče.

Ovo je samo uvod u trčanje, ali s obzirom na to da reči malo toga mogu da vam pokažu, predlažemo da ih testirate na stazi, a ako to uradite posle petnaestog dana, vrlo su velike šanse da ćete tražiti svoje mesto na sledećem maratonu ili bar polumaratonu.

The post Navucite se na trčanje appeared first on 42 magazin.

Adidas New York

Ukoliko volite nomadski stil života i uživate u izazovu osvajanja novih destinacija, adidas Originals ima nešto za vas – najnovije NMD_R2 i NMD_R2 PK patike. Modeli koji objedinjuju nasleđe legendarnog brenda adidas Originals i tehnologiju poslednje generacije unose u modnu svakodnevicu nešto drugačiji avanturistički stil. Napravljene u neutralnim paletama boja, NMD patike se savršeno uklapaju u svaku odevnu kombinaciju. Sa lakoćom pokazuju jedinstven modni stav.

NMD_R2 PK model objedinjuje futuristički dizajn patike sa širokim spektrom komplementarnih grafičkih detalja. Primeknit gornjište u sivoj boji ističe siluetu patike. Jedinstvena shadow knit tehnika stvara utisak da patika menja boju u zavisnosti od svetla. Izgled je upotpunjen pertlama u istoj boji, kao i kožnim ojačanjem za petu. Tu je  i BOOST središnjim đonom u koji je asimetrično dodata EVA pena.

Adidas New York

NMD je dostupan globalno u adidas Originals radnjama i putem sajta adidas.com/NMD, a u Srbiji u Buzz Sneaker Station, radnji Tike, radnjama The Spot, kao i na sajtu www.capsule.rs.

The post Kameleon patike! appeared first on 42 magazin.