Ona živi, stvara i pleše u Madridu, a za sobom ima nekolicinu sjajnih i internacionalno nagrađivanih autorskih projekata. Njen komad Café Cantante proglašen je najboljom plesnom predstavom na 29. festivalu u Sarajevu, komad La Rosa del Penal premijerno je izveden na festivalu CIBRA u Toledu, zatim, savremeni ples i flamenko muziku uspešno je spojila u delu Metamorphosis, izvedenom na Internacionalnom festivalu savremenog kazališta u Splitu, dok je sopstvenu ličnost istraživala kroz delo Confrontation.

Srpskoj publici predstaviće se 4. decembra u Operi i teatru Madlenianum komadom Vrli novi svet, plesno-dramskom predstavom koja se temelji na istoimenom delu Aldousa Huxleya.

O dehumanizaciji novog sveta, sterilnosti i odsustvu individualnosti, zatim kako se ove i srodne teme komuniciraju plesom i pokretima, otkriva nam Saša, multitalentovana umetnica koja za ovu predstavu potpisuje čak tri stavke – režiju, koreografiju i kostim.

Težnja za pozorišno-plesnim komadom na temu hiperhumanizacije, koju prati nedostatak originalnosti, sasvim je jasna u trenutku u kom živimo. Ali kako se ovoj temi prilazi iz koreografskog ugla? Kako se plesom govori o problemu prenaglašenog individualizma ili egocentrizma?
Moram priznati da sam samoj sebi postavila težak zadatak. Nije nimalo jednostavno prikazati ljudsko biće kao proizvod iz laboratorije, gde je svaka individua jedinstvena, srećna i zadovoljna plasiranom slikom svog života, a nasuprot tome svet koji je izolovan i daleko od umreženog i sofisticiranog sistema, svet koji ima želje, snove, strahove i veru. Iz koreografskog ugla ovoj temi može da se pristupi na razne načine. Smatram da je najbitnija emocija koju pokret prenosi i izaziva, i da je to upravo ono što smo uspeli da postignemo.

Nije nimalo jednostavno prikazati ljudsko biće kao proizvod iz laboratorije – gde je svaka individua jedinstvena, srećna i zadovoljna plasiranom slikom svog života

Koji je najveći koreografski izazov s kojim ste se sreli tokom rada na ovom komadu? Stvoriti pokret koji je potpuno dehumanizovan, koji je ples, a ujedno daleko od svih plesnih kodova. Na početku smo isključili svaku mogućnost ljudske kretnje, počevši od jednostavnih animalističkih pokreta, a potom smo išli sve dalje u istraživanju dokle pokret može da dosegne dajući mu jednu potpuno novu dimenziju.

Vrli novi svet

Koliko i kako su važni kvaliteti svakog plesača ponaosob u prenošenju poruke koju vi, kao rediteljka/koreografkinja, želite da publika oseti?
U Vrlom novom svetu insistira se na tome da su naizgled svi isti, a zapravo je individualnost svakog pojedinca prenaglašena. U skladu s tim bilo je vrlo važno pronaći plesače koji su potpuno različiti kako po fizičkom izgledu i kvalitetu pokreta, tako i po karakteru. Veliki izazov je bio ukrotiti taj pokret i karakter kako bi u pojedinim momentima delovalo kao da su jedno biće.

Kakvo je vaše mišljenje o savremenom plesu ovde, u Beogradu, u poređenju sa madridskom scenom?
Mislim da Beogradu najviše izostaje podrška države, grada i privatnih fondacija. U Madridu mnoga pozorišta nude plesačima umetničke rezidencije i sredstva kako bi pospešili njihovo stvaranje. Beograd ima jedan odličan plesni festival koji može da parira velikim svetskim festivalima, i to je zaista sjajno. Ali mislim da je, pored toga, potrebno još mnogo manjih festivala i događaja, na kojima bi se mogli prikazati radovi mladih i ne tako poznatih koreografa. To je ono što nedostaje beogradskoj plesnoj i kulturnoj sceni.

U Vrlom novom svetu insistira se na tome da su naizgled svi isti, a zapravo je individualnost svakog pojedinca prenaglašena

Postajete sve poznatiji po predstavama na temu psihoanalize i samoistraživanja. S pretpostavkom da ste prošli (ili još uvek prolazite) kroz taj proces, koji momenti su za vas bili izazovni, a koji katarzični na ličnom, ali i na profesionalnom planu (u okviru predstava koje ste radili)?
Pre nekoliko godina počela sam intenzivno da čitam Junga, te zašla malo dublje u polje psihoanalize i istraživanja u domenu ljudskog nesvesnog. Odlučila sam da napravim solo performans u kome sam kroz samoposmatranje, analizu svojih doživljaja i iskustava, ogolila svoju dušu suočavajući se sa sopstvenim egom, sopstvenom senkom, svojim sećanjima i strahovima. U performansu evociram svoje detinjstvo, godine rata, košmare koji me prate u snovima i na javi, te stavljam pred publiku jaku ekspresiju svog nesvesnog. U periodu kada je ovo delo nastajalo sate i sate provodila sam u studiju suočena sama sa sobom i svojim strahovima koji su dobili novu dimenziju. To je dovelo do potpune transformacije moje ličnosti. Postala sam jača i izašla kao pobednik.

Uz koju muziku volite da plešete, a koju privatno slušate?
Volim da plešem uz zvuk talasa, šum vetra, cvrkut cvrčaka, muzika je sve što u datom trenutku pokreće.

Beograd ima jedan odličan plesni festival, ali mislim da je pored toga potrebno još mnogo manjih festivala i događaja, gde bi se mogli prikazati radovi mladih i ne tako poznatih koreografa

Za ovaj komad potpisujete i kostim. To ne čudi jer, osim što plešete i bavite se koreografijom, vi ste i vlasnica jednog lepog modnog brenda – Shash Couture. Recite nam nešto više o tome.
Umetnost je u meni i oko mene. Za umetnost je potrebna volja, snaga i odricanje. Ona je kao reka mog detinjstva – divlja, bogata, bujna i „srećna jer zna da će videti more“. I kao što se reka uliva u more, tako se i umetnost uliva u moje kreacije. Upravo zbog toga, Shash identifikujem više kao umetnički projekat nego modni brend. Sve što stvorimo u okviru ovog projekta kreće se oko ideje i čina odevanja na jedan prirodan i spontan način. Mi plešemo, eksperimentišemo, stvaramo, rušimo i ponovo stvaramo.

View this post on Instagram

VOGUE SPAIN: Cortesía de Shash ✔️✔️✔️ #filipa #dress #shash #ninamur #micuir #anatorresmakeup #fernandofrade

A post shared by s h a s h (@shash_couture) on Nov 12, 2018 at 3:07am PST

Čini mi se da su haljine koje stvarate u savršenoj vezi s vašom ljubavlju – plesom. One su lepršave, dozvoljavaju slobodu pokreta, a u isto vreme su elegantne i donekle smerne. Da li sam u pravu?
Ples i dizajn odeće su se kod mene razvijali paralelno. Inspiraciju za stvaranje koreografija crpela sam iz mojih kostima, i obrnuto. Dugo, vrlo dugo, postojala je u meni ideja da moje kreacije ponesu i drugi. A onda je ideja dobila ime i pretvorila se u Shash, iz početka stidljivo, a kasnije sve smelije, jedna za drugom nizale su se haljine, a svaka od njih pričala je svoju priču.

Shash identifikujem više kao umetnički projekat nego modni brend

Koje dame su u Beogradu otkrile vaš brend, ko je Shash devojka? Ima li ona veze s plesačicama na sceni?
Mnoge velike dame u Beogradu prepoznale su Shash, a pomenuću jednu koja je oduvek bila moj idol i inspiracija – Branka Katić – večni plesač na sceni života.

I za kraj, kroz sve ove discipline kojima se bavite, da li ste zagrebali odgovor na pitanje – šta nas čini ljudima?
U vreme kada se reči sve manje čuju, pokret govori istinu. Dobro došli na predstavu!

Premijera plesnog komada Vrli novi svet zakazana je za  4. decembar 2018. u 19.30 sati, u Operi i teatru Madlenianum.

The post SAŠA SAŠIĆ: Beogradskoj sceni potrebno je više plesnih festivala appeared first on 42 magazin.

Iako se vrlo često dešava da saloni nameštaja liče jedni na druge, što zbog sličnog asortimana, što zbog dizajna enterijera, ima i onih koji se ne uklapaju u ovu sliku, već se ističu na potpuno jedinstven način. Zato smo zavirili u jedan takav – nedavno otvoren. On ne liči na druge salone, niti na robne kuće koje izlažu proizvode masovne proizvodnje. Ovde kao da je svaki detalj stavljen i namešten sa idejom da se stvori dom, a osećaj tople atmosfere prisutan je već nakon što pogledate prvu fotografiju ili zakoračite preko praga. Da biste prošetali kroz njihovu ponudu, dovoljno je da kliknete na našu galeriju, ali da biste dotakli ove komade, potrebno je da skoknete do Španije, Madrida i ulice Calle de Mejía Lequeric broj 2.

Kada je reč o proizvodima koje možete naći u ovom salonu, postavka stvari funkcioniše po principu mix & matcha, pa su proizvodi lokalnih umetnika, zanatlija i dizajnera isprepletani sa vrhunskim proizvođačima većeg cenovnog ranga

Daleko od korporativnih marketinških strategija koje diktiraju uniformisanost, priča ovog salona ostavlja daleko jači utisak i dok čekamo da ovaj trend zavlada kod nas, zavirujemo fotografijama u sve ćoškove.Ovaj salon nameštaja u kome su izloženi komadi savremenog i modernog dizajna predstavlja neku vrstu proslavljanja godišnjice i nakon 20 godina rada na tržištu nameštaja kruniše svoj rad novim prodajno-izložbenim prostorom. Rezultat je showroom od 400 kvadratnim metara koji potpisuje arhitektonski studio Abaton. Ono što je zanimljivo kod ovog projekta jeste što se nalazi na mestu štale iz 19. veka, a danas je transformisan u moderan prostor koji odiše luksuzom.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kao omaž prethodnom životu koji je ovaj prostor živeo arhitekte su rešile da određene segmente ostave u životu. Neki elementi kao što su podovi sačinjeni od mozaika, stubovi od čvrstog kamena, veliki čelični okviri koji povezuju različite delove novog izložbenog prostora i sl… datiraju iz 1906. godine, što je fascinantno s obzirom na to da upravo oni naglašavaju postojaće savremene elemente.Idejno rešenje ovog projekta zamišljeno je kao prostor ljubitelja dizajna enterijera i nameštaja, gde je uz vrlo malo diskretnih i nenametljivih intervencija stvoren jedinstven prostor čiju estetiku posebno naglašava sistem rasvete.Kada je reč o proizvodima koje možete naći u ovom salonu, postavka stvari funkcioniše po principu mix & matcha, pa su proizvodi lokalnih umetnika, zanatlija i dizajnera isprepletani sa vrhunskim proizvođačima većeg cenovnog ranga. Rezultat je eklektična kombinacija savremenog i vintidž nameštaja, rasvete, antikviteta, starinskih tepiha i drugih umetničkih dela.Dok se prvi salon nameštaja sličnog tipa ne otvori kod nas, u ovom pronalazimo inspiraciju za naš dom ili kancelariju.

Dizajn: Abaton 
Arhitekte: Ignacio Lechón; Camino Alonso, Carlos Alonso, Jesús Agreda y Jorge Porto
Fotogragije: Juan Baraja, Belen Imaz

The post Potpuno drugačiji koncept prodaje nameštaja appeared first on 42 magazin.

Ništa nije kao realnost i kao život jednog Beograđanina i jedne Argentinke u Berlinu, gde evo već šest godina žive za putovanja, a zapravo više na putovanjima, deleći pritom sa svima sve one male tajne koje vam mogu pomoći da ne zalutate u svetu. Zovu se Marko i Sesilija Kecman, njihov putopisni blog Nothing Like Reality prozor je u Patagoniju, Peru, Argentinu i Čile, a vi ste na klik od odluke da kažete: „Idem“ jer oni to rade – tako lako. Onda smo ulovili Marka usred priprema za jedrenje do Kanarskih ostrva, on nam je dao uputstva kako se postaje traveler i otkrio nam tajnu kako je zapravo lako putovati. Na blogu kroz zanimljive Sesilijine tekstove možete naći razne korisne informacije o tačkama sveta koje su osvojili, a Markove fotografije… e njih morate da vidite.

Marko, ti si, evo već šest meseci profesionalni traveler i sa suprugom Sesilijom posećuješ džepove planete koje možemo da gledamo na National Geographicu i za koje ne postoje turistički aranžmani. Pre nego što nam kažeš nešto o tvojim putešestvijima, ispričaj nam nešto i o tvom životnom putu pre putovanja – ti si iz Beograda, bio si foto-reporter u jednoj novinskoj agenciji, a onda si otišao u Berlin i tamo pravio igrice za mobilne…
Haha, da. Zvuči prilično haotično, ali u stvari samo su se delovi pazle sklapali vremenom.
Ceo život okružen sam umetnošću i naukom. U bliskoj porodici imam fizičara, inženjera, hemičarku, psihologa, ali i balerinu, glumicu, grafičkog dizajnera, slikara, pa sam i ja blisko povezan sa tim oblastima. Od mog prvog računara Commodore 64 potpuno sam fasciniran mogućnostima programiranja i time sam se bavio većim delom svoje profesionalne karijere. Opet, fotografija me je privlačila otkako sam, kao mali, sa ocem škljocao, a kasnije i razvijao crno-bele fotografije sa porodičnih putovanja. Čuvam moj prvi foto-aparat Agfa Rangefinder sa fiksnim sočivom 40mm f2 – i još radi! Već u srednjoj elektrotehničkoj programirao sam sajtove, a tokom studiranja kompjuterske umetnosti oprobao sam se profesionalno u fotografiji. Volontirao sam u novinskoj agenciji Tanjug i ubrzo dobio i stalan posao. To iskustvo mi je značajno iz dva razloga – prvo zato što je foto-žurnalizam najbolji trening kako ostati pribran u stresnim situacijama, morate biti na pravom mestu, u pravo vreme, sa podešenom kamerom i fokusirani na estetiku i kvalitet kadra, a drugo – imao sam prilike da putujem po zemlji i regionu, prisustvujem političkim skupovima, sportskim i kulturnim događajima, ali i da vidim socijalni status izbeglica, beskućnika, zatvorenika itd. Dešavalo se da me direktor agencije zove u sedam ujutru i kaže da za sat vremena putujemo za Moskvu da fotkamo Putina. Ili da sa slikanja romskog naselja koje po susnežnici dobija humanitarnu pomoć skoknem na otvaranje novog high-tech IT centra gde je krem naše elite, a ja sa blatom na čizmama.

Kako i kada si odlučio da napustiš Srbiju? Kuda si se krenuo, za čim i da li to ima veze sa tim što si nature lover (city hater)?
Nažalost, profesija foto-reportera je slabo cenjena u društvu, mahom iz neznanja koliko je to u stvari zahtevan i stresan posao. Prostor za kreativnu slobodu je mali i posle par godina sve počinje da se vrti ukrug. Proslave, praznici, konferencije za štampu, sednice Skupštine, modne revije, sportski događaji. Možda zvuči čudno, ali i to vremenom postane monotono.
Pritom, od programiranja sam zarađivao za život, ono je traženo svuda u svetu, pa sam odlučio da se upustim u profesionalne vode još jednog životnog interesovanja, a koje objedinjuje nauku i umetnost… to su video-igrice. Zavrteo sam globus i poslao CV firmama svuda u svetu, pa gde me put navede. Dopala mi se ideja da se preselim u drugu državu i potpuno promenim život.
Izbor je pao na Berlin, gde sam radio kao programer godinu i po dana, a poslednje četiri godine kao menadžer na mobilnim igricama koje imaju preko milion igrača dnevno.
Odlazak nije bio povezan sa mojom željom da živim bliže prirodi, ali je uticao da dublje potvrdim moje preferiranje ka minimalnom i održivom životu. Iako je Berlin izuzetno zelen grad, sa preko 400 parkova i na desetine jezera, ipak su gradovi previše kockasti za moj ukus. Želja mi je da jednog dana imam kuću negde na planini, a opet da je udaljena sat, dva od većeg grada.

Nakon tri dana pešačenja Stazom Inka rano u zoru stižete na Sunčevu kapiju sa koje se pruža pogled na veličanstvenost Maču Pikčua obasjanog prvim jutarnjim zracima sunca

I sve vreme si hobijima razbijao tu kockastost?
Dok sam radio kao foto-reporter, počeo sam da vozim skuter po gradu jer pruža veliku mobilnost. Tada se rodila ideja o putovanjima motorom po regionu i dokumentovanju priča iz lokalnih mesta. Skupio sam za Enduro motor i krenuo po Balkanu. Srbiju sam obišao uzduž i popreko i u krug, a onda su došli na red Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija, Grčka i Bugarska. Putovanje motorom je za mene jedna vrsta meditacije. Tu ste samo motor, put i vi. Posle kruza kroz vijugave puteve, vreme se uspori kada uđete u selo ili gradić i krenete u potragu za pričama tog mesta. Ili nekad samo prođete kroz glavnu ulicu naselja i udahnete jedan trenutak tog mesta, pa onda ponovo na brze i krivudave puteve. Ta dinamika brzog i sporog vremena je nešto što me iznova gura na konstantnu promenu između ta dva stanja.

Putovanje motorom je za mene jedna vrsta meditacije. Dinamika brzog i sporog vremena je nešto što me iznova gura na konstantnu promenu između ta dva stanja

Tvoja supruga Sesilija je iz Argentine, a njen životni cilj, dok je studirala menadžment, bio je da bude nezavisna i da vidi svet. Gde i kako su se našle dve srodne duše pre nego što su krenule u planetarnu ekspediciju?
Upoznali smo se na roštilju koji je organizovao zajednički prijatelj naših prijatelja u jednom berlinskom parku. Prilično random, ako izuzmemo da su Argentinci i Srbi ljubitelji dobrog roštilja, ali važno je da su naše varnice bljesnule!
Sesilija je imala drugačiji tip putovanja od mene. Dok sam ja imao bazu iz koje sam skakao na putovanja, ona je imala više baza na kojima bi ostajala po par godina i potpuno osetila život, kulturu i prirodu u državama Evrope u kojima je živela – u Madridu, Parizu i evo sada u Berlinu.
Ubrzo smo skontali da imamo iste životne motive, samostalnost i putovanja, i krenuli da ih ispunjavamo zajedno. Spaja nas i ta potreba za dinamikom između brzog i sporog vremena.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Od prošle godine vodite travel blog Nothing Like Reality, ti si zadužen za vizuelne impresije, a Sesilija piše putopise… Otkud blog? Deluje veoma podsticajno jer svim dajete savete i detaljne informacije – od toga kako uštedeti i kako isplanirati maršrutu do toga koliko vode poneti. Turiste pretvarate u travelere – kako ti vidiš razliku između ova dva načina da se vidi svet, danas kada je online sve moguće isplanirati?
Kako smo oboje zainteresovani za istraživanje planete, ubrzo smo organizovali nekoliko avantura po Evropi i putopise delili preko privatnih naloga na Facebooku i Instagramu. Utisci su bili odlični i počela su da nam stižu pitanja oko raznih aspekata putovanja. Odgovarali smo lično prijateljima, a onda smo uvideli da radimo copy-paste rečenica. Tada smo i došli na ideju da putujemo makar pola godine po svetu i kockice su se složile. Odlučili smo da napravimo blog o našim putovanjima koji bi nam rešio dva problema – da jednostavno vodimo dnevnik putovanja iz koga bi potencijalni traveleri mogli da nauče lekcije iz naših iskustava, dobiju detaljne informacije o mestima i. najvažnije – inspiraciju da krenu na sopstvena putovanja. U isto vreme, porodica i prijatelji bili bi u toku sa našim kretanjem.
Glavna razlika između turiste i travelera je u načinu putovanja i samim tim u iskustvu koje se doživljava. Turisti imaju vodiča i unapred definisanu rutu, dok prevoz, hrana i smeštaj organizuje agencija. Vaše je, kao turista, da se isključite i odgledate film u fizičkoj realnosti. Vi ste pasivni consumer.
Traveleri sami kreiraju svoje iskustvo odabirom lokacije i načinom prevoza, mahom sami spremaju hranu od lokalnih proizvoda, prenoćište je u retkim slučajevima u hotelima, obično se bira kampovanje, volontira u zamenu za smeštaj (WorkAway) ili iznajmljuje soba od lokalnih stanovnika (AirBnB). Vaše je, kao traveler, da se uključite u vašu avanturu i igrate igricu u kojoj ste vi glavni karakter. Na taj način, ne samo da ćete naučiti mnogo više o destinaciji već ćete na licu mesta imati daleko bliži i dublji odnos sa mestom i ljudima.

Turisti imaju vodiča i unapred definisanu rutu, prevoz, hranu i smeštaj koje organizuje agencija. Treba samo da se isključe i odgledaju film u fizičkoj realnosti. Turista je pasivni consumer

A koliko detaljan plan može da predupredi nepredvidivost kao važan deo avanture?
Naći granicu između detaljnog plana i improvizacije na putu jeste težak zadatak. Sa jedne strane, ne želite da otkrijete sve pre nego što ste krenuli, dok sa druge strane, najviše zbog sigurnosti, želite da znate što više o mestu, šta videti, gde jesti, kakav smeštaj uzeti i, naravno, šta izbegavati, koji su običaji, zakoni, valuta itd.
Naše trenutno rešenje je nešto što zovemo teaser istraživanje. Prvo krenemo od fotografije, na raznim sajtovima kao što su Instagram, 500px, Flickr, EyeEm pronađemo šta nam je interesantno i dobijemo inspiraciju. Ako nas privuče lokacija, uradimo brze preglede cena smeštaja, izbora hrane i kulturnih dešavanja. Od prikupljenih podataka izračunamo okvirni budžet u vremenskom i finansijskom smislu i obeležimo lokaciju na mapi. Mi koristimo sajt Furkot za planiranje rute. Topla preporuka!
Za naš put po Južnoj Americi na taj način smo obeležili sve potencijalne lokacije i samo gledajući na raspored markera redosled puta se sam sklopio. Dublje istraživanje obično radimo na licu mesta jer se dosta dobrih saveta dobije od lokalaca. Postoji još uvek dosta skrivenih dragulja koji nisu na internetu i to utiče na osećaj zbližavanja sa mestom i ljudima. Najbolju klopu gotovo nikada nećete naći na internetu! Sa druge strane, internet je odličan za tehničke informacije, poput recimo raspona cena smeštaja. Postoji nekoliko aplikacija za mobilne gde drugi traveleri obeležavaju dobre i skrivene lokacije na mapama i one su nama dosta pomogle. Kampovali smo na najlepšim vidikovcima koristeći Maps.me i iOverlander aplikacije.

Južna Amerika, daleka i egzotična. Buenos Ajres, glavni grad Argentine iz vašeg ugla. Koliko je potrebno vremena da se taj grad istinski doživi?
Ja, kao city hater, kažem tri dana! Sesilija predlaže minimum nedelju dana, ali zavisi dosta od toga da li poznajete nekoga ili ne. Ja sam imao sreću da Sesilijina sestra i njen dečko žive tamo i poznaju grad kao svoj džep. Tako smo mi iskusili lokalni život tokom celog boravka, dok nam je za turizam trebalo svega dva dana. Ako ne poznajete nekoga i ne znate španski, trebaće vam mnogo više vremena da dođete do informacija o mestima i događajima koje jednostavno ne možete naći na internetu.

Kao traveler, vaše je da se uključite u vašu avanturu i igrate igricu u kojoj ste vi glavni karakter, ne samo da ćete naučiti mnogo više o destinaciji već ćete na licu mesta imati daleko bliži i dublji odnos sa mestom i ljudima

Patagonija, daleki južnoamerički jug, postojbina dinosaurusa, prešli ste njen južni i severni deo, Argentinu i Čile. Nepregledni predeli bez vegetacije, vulkani, lagune, pećine, Andi… Šta je na vas ostavilo najjači utisak, ukratko, opširno sve piše na vašem blogu.
Tišina! Imao sam problem da zaspim jer bi svaki zvuk bio izuzetno glasan! Smešno je da sam u jednom momentu stavio čepove u uši usred te tišine kako bih prigušio i najmanji zvuk i mogao da spavam.
Ali retki su i ti trenuci tišine zbog huka vetra! Vetar je vaš najveći neprijatelj u Patagoniji. Zato je dobra jakna vaš najbolji prijatelj! Na nekim mestima je toliko duvalo da je bilo teško stajati u mestu.

Vetar je vaš najveći neprijatelj u Patagoniji. Zato je dobra jakna vaš najbolji prijatelj!

Peru, Stazom Inka u pohod na Maču Pikču išli ste peške. Šta je na toj ruti najimpresivnije?
Taj osećaj da ste Inka Chasqui, odnosno pismonoše koje su trčale tim stazama sa kodiranim porukama. Mi smo se potpuno ubacili u priču kako treba da dostavimo važnu poruku o španskim trupama caru Atahualpi u hramu Sunca. Kad je bilo najteže, ta misija bi nam dala snage… i, naravno, žvakanje lišća koke!
Najbolji trenutak je poslednjeg dana – rano pre zore počinjete finalni trek. Stižete na Sunčevu kapiju sa koje se pruža prvi pogled na veličanstvenost Maču Pikčua obasjanog prvim jutarnjim zracima sunca!
Sesilija ovih dana završava članak o našem istraživanju istorije Inka civilizacije i kako smo pratili njihove korake od prethodne civilizacije Tivanaku sve do pada pod špansku vlast. Bio je to jedan pravi vremeplov i otkrivanje istorije i mitologije tog vremena. Kao što svaki put u Peru treba da uključuje, i naš je obuhvatio istraživanje peruanske džungle i starih tradicija. Volontirali smo par nedelja kod jedne šamanske porodice u blizini grada Pukalpa i upoznali se sa biljkama Amazona. Pisaćemo i o tim iskustvima na blogu.

Postoji još uvek dosta skrivenih dragulja koji nisu na internetu i to utiče na osećaj zbližavanja sa mestom i ljudima. Najbolju klopu gotovo nikada nećete naći na internetu!

Puna četiri dana, 72 sata, auto vam je bio zaglavljen u skoro živom blatu u pustinji severne Argentine – daleko od civilizacije, bez signala za mobilni, sa malo vode i malo kolačića, pešačili ste skoro 50 kilometara skoro bez kiseonika na 4.700 metara nadmorske visine! Kako se čovek oseća u takvoj situaciji, šta mu prolazi kroz glavu? Dok sam čitala vaš tekst o tome, imala sam utisak kao da gledam film i morala sam nekoliko puta duboko da udahnem.
Osećaj je kao da vas je neko ubacio usred igrice čija pravila delimično poznajete, ali bez uputstva ili mogućnosti da resetujete nivo. Svi problemi nestaju i svedeni ste na osnovni životni nagon za preživljavanje.
Razmišljate o svim najbližim ljudima u životu i svim neizgovorenim stvarima koje ste hteli da kažete, a niste. Osećate ljubav i u tom momentu više niste bitni vi, već svi ti ljudi kojima ćete nedostajati ukoliko se ne izvučete. To vas zaista gura dalje.

Da li uvek nosite upaljač, vojnički nož, filter za vodu i parče konopca? Kaže Sesilija da vas je to spaslo?
To su najosnovniji alati za svakog travelera i sada možemo da potvrdimo to iz iskustva. Bez noža ne bih uspeo da obijem vrata kuće u napuštenom selu, bez upaljača ne bismo imali vatru koja nam je poslužila za spremanje „hrane“ i grejanje tokom noći, bez filtera za vodu rizikovali bismo trovanje, a konopac je univerzalna alatka, nama je poslužila da nosimo ašov na leđima. Da se sve može uz pomoć štapa i kanapa, još jednom je potvrđeno!

Posetili ste i Iguazu vodopade. Fotografije su divne, mnogo je korisnih saveta kako tamo stići, a mene zanima i akustična dimenzija – huk vode koja pada?
Ah da, taj zaglušujuć šum diže adrenalin u krvi! Toliko je glasno da je osećaj kao da ste na koncertu jer vičete sve vreme i jedva čujete šta vam neko govori. Obavezno treba uzeti turu gde vas čamcem provozaju ispod vodopada! Nezaboravno iskustvo! Svakako bih preporučio da se obiđu sve staze parka jer te sporedne ture slabo posećuju turisti i imaćete potpuno iskustvo džungle.

Putovanje po Južnoj Americi je samo delić vaše travelerske karijere koja, čini se, brzo napreduje. Uskoro ćemo čitati o vašoj avanturi sa jedrenja po Evropi? Šta ste sve obišli i gde ste se sve usidrili?
Da, ovo je četvrta godina da jedrimo po Evropi na brodu Matenka moje drugarice Elise. Njen otac je sam sagradio jahtu dugu 14 metara, ali je zbog bolesti preminuo krajem 90-ih. Ona je nastavila njegov san da brod stalno plovi.
Obišli smo zapadnu Italiju, deo oko Rima, Korzike i Sardinije, zatim južnu Španiju i Portugal od Malage do Lisabona, a onda smo iskusili i ozbiljnije jedrenje u severnom delu Evrope, od Amsterdama do Hamburga, i konačno u Norveškoj od Stavangera do Bergena. Vetrovito i kišovito!
Upravo se spremamo za polazak na jedrenje od južne Španije do Kanarskih ostrva. Elisa ove godine obeležava 30 godina otkako je njen otac prešao sa Kanarskih ostrva do Barbadosa, pa će se i ona uputiti istom rutom krajem godine. Jedrenje je od mog prvog iskustva, kad nisam znao ništa o tome, izraslo u višegodišnji projekat i hobi. Osećaj je kao da putujete svemirom, ali u dve dimenzije. Imate punu slobodu kretanja, ali na jednoj ravni. Noću se vidi svaka zvezda Mlečnog puta, pa je utisak još izraženiji. Brod je vaša mobilna kuća koja zahteva konstantno održavanje. Deo ste posade i timski rad je jako važan deo svake ekspedicije. Luke i marine su kao baze na planetama na kojima se popune zalihe hrane, vode i struje, čuju lokalne priče starih mornara i prenoći u mirnim vodama. Kada siđete sa broda, hodanje po zemlji je tvrdo i teško, nije fluidno i talasasto. Zbog svega toga, brzo poželite da se vratite na brod i ponovo razapnete jedra.

Luke i marine su kao baze na planetama na kojima se popune zalihe hrane, vode i struje, čuju priče starih mornara i prenoći u mirnim vodama. Kada siđete sa broda, hodanje po zemlji je tvrdo i teško, nije fluidno i talasasto

Moramo da pomenemo i veoma zanimljiv roadtrip oko bivše Jugoslavije, pa onda po zapadnoj Turskoj, lov na polarnu svetlost u Norveškoj, zujanje po Tajlandu… Kada ćemo to moći da vidimo i o tome čitamo?
Huh, da! Imamo dosta toga u backlogu, ali za svaki članak je potrebno vreme da se spremi sav materijal. U planu je da pomenute avanture objavimo do kraja godine.
Kada smo napravili plan za Južnu Ameriku, odlučili smo da kao probu teaser načina planiranja i putovanja, testiramo na obilasku država bivše Jugoslavije. Obišli smo sve osim Makedonije, jer nismo imali vremena jer smo ostali duže na Tari, mojoj omiljenoj planini, ima nešto magično tamo, a i Sesiliji su se najviše svideli predeli, pa smo ostali do poslednjeg dana.
Iskustvo polarne svetlosti je zaista vanzemaljsko! Sve se pretvori u staru rusku bajku i odjednom ste u zemlji čuda. Ljudi misle da je skupo i teško organizovati takvo iskustvo, ali nadam se da ćemo u našem članku o tom putu razbiti i taj mit.
U Turskoj smo istraživali antičke i napuštene gradove kao što su Efes i selo Kajakoj i uživali u izvrsnoj kuhinji malih sela na obali mora.
Na Tajlandu sam bio za Novu godinu na Full Moon Partyju i vozio skuter po ostrvima. Predivna priroda, ali previše turistički. Osim što je stvarno jeftino, čak i ako su cene povišene za turiste, nisam siguran da bih ga ponovo posetio. Jednostavno, nije mi kliknulo u Aziji.

Iskustvo polarne svetlosti je zaista vanzemaljsko! Sve se pretvori u staru rusku bajku i odjednom ste u zemlji čuda

Uskoro ćemo videti i film sa nekih putovanja?
Evo, kao što spomenuh, spremamo se za jedrenje do Kanarskih ostrva, a onda pravimo pauzu dok ne sredimo sve materijale koje imamo. Tu spada i nekoliko video-klipova koji su već u montaži. Jedan je sa jedrenja, a drugi sa našeg puta po Južnoj Americi. Iako još ne mogu da preciziram datum, najkasnije bi jedan od njih trebalo da bude objavljen do kraja godine.

Ukoliko neko želi da postane traveler, daj nam brzo neku destinaciju kao prvi korak – za razbijanje straha.
Otvorite mapu, obeležite krug od 500 km i krenite sa našim teaser pristupom. Lokalna okolina će vam drastično smanjiti nivo stresa zbog nepoznavanja tehničkih detalja neke strane zemlje, a siguran sam da ima dosta mesta koja nikad niste obišli. Čak i u vašem rodnom gradu! Probajte da kampujete, ili da nađete dobar deal za prenoćište direktno na lokaciji. Improvizujte i probajte. Naučite iz grešaka i zapamtite koje ste radnje stalno ponavljali, a onda nađite bolji pristup. Budite spremni na to da prvih nekoliko puta možete osećati nelagodnost, pa i strah zbog neizvesnosti, ali brzo se čovek navikne na promenu i onda čin putovanja postaje druga priroda!

Kao jednu, možda ne tako popularnu destinaciju, izabrao bih Portugal. Predivna obala, izvrsna hrana, gostoljubiv narod i svi pričaju dobar engleski, a cene pristupačne! Istražite!

The post Marko Kecman: Zavrteli smo globus i sad osvajamo nivoe u našoj travel igrici appeared first on 42 magazin.