U modnoj industriji must have komadi smenjuju se na nekoliko meseci, ali jedan prevazilazi sve trendove i modne sezone – a to je sako! Katarina Stevanović je nakon studija u Italiji istraživala materijale, krojeve i forme i svoj dizajn posvetila upravo sakou, shvativši da on u trenutku menja izgled jedne žene. Polazeći od muškog kroja VERV sako se prilagođava ženskoj silueti sa idejom da ostavi snažan utisak i istakne najlepše na njoj.

Živela si u Italiji, vratila se i onda odlučila da pokreneš svoj modni brend.
Oduvek sam imala ideju i želela nešto sama da radim, to mi je uvek bio cilj jer sam veoma samostalna. Na fakultetu su se otvarale neke šanse same od sebe i još tada sam shvatila da praksom mogu da dođem jako brzo do dobrih rezultata. Već sa 23 godine otvorila sam svoj atelje, počela da izučavam materijale i tada je sve krenulo. Imala sam jaku podršku porodice sve vreme, to mi je dosta pomoglo i osetila sam se spremnom da krenem u svoj posao. Sako je došao spontano kao ideja – uvek sam ga nosila i uvek me je privlačilo to šta sako vizuelno može da uradi. Koliko može da promeni utisak o nekome i to psihološki. Bio mi je izazov da uzmem jedan komad i da od njega pokušam da napravim nešto autentično.

Iako radim ženske sakoe, uvek polazim od muškog kroja. To je moja tajna

Opredelila si se da kroz jedan komad, sako ili jaknu, izraziš svu svoju kreativnost. Zašto baš taj komad?
Kada nečemu pristupam, stvarno gledam da to temeljno uradim. Pomislila sam da ću dati sve od sebe ako se opredelim za jedan komad i tako se ograničim. Kada je u pitanju kreativnost, ona često ume da beži pomalo i pravi probleme (smeh). To sam više puta iskusila. Ljudi kada kažu sako, obično pomisle na nešto strogo poslovno, a ja se sa tim ne slažem. Ja na sako gledam kao na najlepši komad koji postoji. Baš zato što ga svi vezuju za posao, hajte da VERV pokuša da dokaže da to nije tako, da je sako statement komad koji može da se nosi u svim prilikama i ne vezuje te isključivo za posao. Žene treba da budu opuštenije kada misle o sakou i kada ga biraju za svoj stajling.

Kada si napravila prvi sako i kako je on izgledao?
Pre pet godina. Vidi se da su svi elementi u koheziji, da ništa ne štrči i izgleda kao jedna dobra celina.

Šta želiš da drugi vezuju za tvoj brend?
Da ga vezuju za jednostavnost do koje je, s druge strane, teško doći. Kada dizajniram, uvek mi je u glavi ležerna žena. Treba se osloboditi strahova i predrasuda – treba samo navući sako i on će odraditi svoje. Daće stilu autentičnost i ležernost, od jutra do mraka možeš da ideš gradom doterana.

Kada radiš skice, da li zamišljaš ceo stajling ili radiš isključivo na komadu?
Ja malo drugačije radim. Svaki dan izučavam materijale, i dalje – to je nešto što je moja strast i volim da sam u kontaktu sa njima, da osećam teksturu, što me uvodi u atmosferu koja me dalje vodi u stajling. Ne mogu da kažem da zamišljam čist stajling, već je uvek o atmosferi reč. Trenutak u nekom baru kada je prigušeno svetlo… nekad me čak i parfem inspiriše. I tako nastane jedan komad koji kasnije može da se kombinuje uz različite stajlinge.

Kako izgleda izrada, gde nabavljaš materijale i kada znaš da je sako gotov?
Nikada nije gotov (smeh). Postoji jedan model koji sam neprestano usavršavala, to je najklasičniji VERV model koji se radi u crnom vunenom štofu i njega smo razvijali dugo. Na nekom sakou radimo i do šest meseci – uradimo model i neprestano nešto dorađujemo, što se na kraju i vidi, tako da rad na sakou uvek traje. Što se materijala tiče, njih nabavljam ovde u Srbiji, ali su svi iz Italije, neki iz Francuske.

Foto: Dejan Blizanjac

Kako izgleda tvoja proizvodnja?
Proizvodnja je mala, ali opsednuti smo kvalitetom. Ja bukvalno ne mogu da spavam ako mi postava nije adekvatna za jedan sako. Mnogo vremena je uloženo u svaki komad. Materijalima se bavim i po tri sata dnevno. Kada se sve kockice slože, dobije se jedan kvalitetan komad. Izrada ne traje vremenski toliko dugo – sako po meri uz dve-tri probe uradimo za nedelju i po dana, ali to su detalji o kojima uvek vodimo računa. I to neprestano usavršavamo.

Sve je po meri, od radnje do ručno rađenih inicijala svilenim koncem, a to su detalji koji čine potpuni ugođaj, što je možda pomalo zaboravljeno

Otkud naziv VERV?
VERV inače znači elan ili umetnički zanos. VERV sam našla listajući rečnik, a tražila sam kratku i oštru reč. Volim da tu oštrinu provučem i kroz svoje modele, oni nikada nisu nežni, tako da mi je i za naziv bila potrebna takva reč. To je bilo to značenje za kojim sam tragala i VERV se savršeno uklopio.

Da li razmišljaš o muškoj liniji sakoa, s obzirom na to da je sako primarno muški komad?
Iako radim ženske sakoe, ja uvek polazim od muškog kroja. To je moja tajna (smeh). Ne volim strukirane sakoe. Krećem od muške forme i prilagođavanjem ženskoj silueti dolazim do finalnog modela. Inače, radim muške sakoe po meri, do sada smo radili nekoliko ekstravagantnih modela i neke od krzna. Želela bih da to usavršavam, da čak iako radim muške forme, ne radim klasiku već neke pomerene modele.

Kakva je tvoja saradnja sa klijentima i da li je nekad bilo komplikovanih zahteva?
Ceo brend je formiran tako da, kada se dođe u atelje, bude prijatna atmosfera, da klijent osim toga što kupuje dobije još neku vrstu usluge. Sve je po meri, od radnje do ručno rađenih inicijala svilenim koncem, i to su detalji koji čine potpuni ugođaj. Već od samog početka ljudima je bilo lepo da dožive tako nešto, što je možda pomalo zaboravljeno.
Svako telo je drugačije i uvek postoji caka kako da sako koji pravimo istakne najbolje na ženi za koju se pravi. Pa iako nije bilo komplikovanih situacija, bilo je takvih koje traže malo više vremena, ali na kraju sve ispadne kako treba.

Tvoj atelje se sada seli iz naselja Bellville u grad, pa kakvi su ti dalji planovi?
Da radim na marketingu kako bi se što veći broj ljudi upoznao sa ovim što ja mogu da im ponudim. A što se proizvodnje tiče, iskristalisala sam četiri modela koja želim da usavršavam. Oni se najviše prodaju i želim da eksperimentišem sa materijalima kao što je krzno i slično.

Tvoje modele rado nose poznate ličnosti, koliko ti to pomaže kao marketinški alat?
Mislim da je veoma jak marketinški alat jer je oduvek najbolja reklama bila preporuka. Sada se već redovno dešava da se klijentkinje vraćaju jer su zadovoljne ili preporučuju drugaricama. Što se tiče poznatih ličnosti, nisam mogla bolju da odaberem od početka nego Anu Stanić, koja je prosto VERV. Ona je ta ležerna gradska devojka koja nema nikakvih stega, navlači sako i sprema se u nekoliko minuta kao što se spremila za Elle Style Awards za 20 minuta – obukla je crveno odelo i izgledala je fenomenalno – i to je cela filozofija.

Koga ceniš od dizajnera?
Oduvek Georgioa Armania baš zbog materijala. Imala sam prilike da ga vidim u Italiji i čovek nije pristupio tome kao biznisu već prepoznajem kod njega i tu svoju opsednutost materijalima. Mislim da ti u ovom poslu treba neka vrsta opsesije kako bi izvukao ono najbolje iz sebe.

Kada se sve kockice slože, dobije se jedan kvalitetan komad

Da li bi se oprobala u drugim sferama dizajna?
Ja sam već uradila jedan projekat, gde je svaki komad dizajniran – od kreveta, preko ogledala, do umivaonika i slavine. To sam radila u saradnji sa arhitektom, ali tu sam opet potvrdila svoju strast prema materijalima. Kada smo radili krevet, tražili smo odgovarajući štof i boju, tako da je to neka slična lepa priča za koju se nadam da će zaživeti. Volela bih da krenemo od fotelje, pa ćemo videti kako će se razvijati, ali o tome razmišljam. Volim da spajam različite sfere umetnosti. Fotelju sam radila po istom principu kao sako, samo sam, umesto sa modelarom, radila sa majstorom.

Kako vidiš budućnost svog brenda?
Što se dizajna tiče, volela bih da to ostanu sakoi, jedino gde bih želela da se moj brend širi jesu odela. Pored sakoa radim i jakne od krzna. Što se strategije brenda tiče, ja dosta putujem i uvek tražim neke prilike u inostranstvu. Ideja je pronaći put do Firence, do Londona, a kasnije do Njujorka kroz šourumove. U inostranstvu je dobro što svaki proizvod ima svog klijenta i to vidim uvek kad putujem. Ideja je da to budu male serije, ali još ekstravagantnije.

Kako bi opisala svoj dizajn?
Elegancija je jedna stvar, a druga je to što volim da provociram, upravo tim sakoima na kojim insistiram da se nose samostalno – to je mala lepa provokacija.

The post Katarina Stevanović: Potrebna ti je neka vrsta opsesije da bi izvukao najbolje iz sebe appeared first on 42 magazin.

Postoje ljudi za koje bez premišljanja možete reći da su se rodili sa olovkom u ruci, a jedan od njih je Ivan Paradinović. Galerijski prostor, platno i boje bili su njegovo porodično okruženje odmalena, a umetnost oduvek njegov životni put. Na tom putu, nakon slikanja, vajanja, studija industrijskog dizajna na Fakultetu primenjenih umetnosti, jedna umetnička oblast nametnula se sasvim slučajno kao primarna. I kako to biva kada se dogodi ljubav na prvi pogled, uvukla mu se pod kožu.

U momentu kada si počeo da tetoviraš ti si se bavio industrijskim dizajnom i radio na projektima rasvetnih tela. Kako je tetoviranje postalo tvoj primarni izbor?
Spontano. U periodu kada sam radio s lampama i bavio se aktivnije dizajnom radio sam crteže, grafike i ilustracije koje su mi delovale interesantno kao skice za tetovaže. Iz ljubavi prema tom svetu, jer sam ja krenuo dosta ranije da se tetoviram, jednostavno se probudila želja da se okušam u tome. Pre nego što sam počeo drugi su me savetovali da bi trebalo da se bavim time, ali sam uvek mislio da treba da budeš usmeren na stvari u kojima si dobar, da ne rasplinjuješ previše energiju jer tada gubiš fokus, pa vrednost i kvalitet nikada ne dostignu nivo kao kada si koncentrisan na jednu stvar. Ja sam odlagao to neko vreme i uz podršku sadašnje supruge nabavio sam inicijalnu opremu i počeo da vežbam na sebi i njoj. Odmah sam osetio da imam sigurnost u ruci jer crtam dugo, od svoje četvrte godine, i shvatio sam da mi tetoviranje ide.

Pokušavam kroz svoj rad da pomirim 3D i 2D
jer sam u oba zaljubljen

I tako je počelo.
Malo pomalo moj krug poznanika je počeo da dolazi. Svideo im se način na koji ja rešavam skice koje sam posle prenosio na kožu i posle šest-sedam meseci to je postalo aktivnije. Na to sam gledao kao na hobi u tom trenutku, mislio sam da ću nastaviti sa radom u oblasti dizajna aktivnije i da će ovo biti sporedna stvar, a desilo se suprotno i sada mi je tetoviranje primarna okupacija. Zavoleo sam taj poziv i taj mali svet drugačiji od svega čime sam se do tada bavio.

Čime si se sve bavio do tada?
Isprobao sam se u više sfera umetnosti u životu. Imao sam tu privilegiju da kroz odrastanje, preko svoje porodice, dođem do mnogih poznanstava i znanja. Gledao sam na delu brojne eminentne umetnike iz oblasti slikanja, vajanja, crtanja i takvo okruženje je sigurno pomoglo da se izražavam kreativno na više načina. Svaki od tih pravaca je uvek u meni izazivao zadovoljstvo pri radu, ali tetoviranje na poseban način. Dopao mi se taj odnos sa ljudima i mali svet koji izgradim ponaosob sa svakim klijentom koji mi se obrati sa nekom željom.

Linija je oduvek bila sredstvo kojim manipulišeš i vladaš, a sada je umesto papira prenosiš na kožu. Da li si u početku osećao strah jer ostaje trajno iscrtana?
Osetio sam u samom startu da imam sigurnost pri radu, u sebe… Vremenom sam upoznavao ljude koji počinju da tetoviraju i interesuju se za ovaj posao i često bih osetio da ih je strah. To je i normalo, ali ja strah nisam osećao ne zato što mislim da sam pretalentovan već zato što čime god da sam se bavio u životu nisam – imao strah. Uvek sam radio stvari iz ljubavi i potrebe za nekim načinom izražavanja, a strah mi je u tome bio stran.
Prilagođavanje linija tetovaži je jako važno. Kroz rad se uči šta može dobro da se prenese na kožu a šta ne. Ja je još uvek savladavam, radim na tome da je unapredim kao i svako ko voli svoj posao i želi da bude bolji u njemu. Da, linija mi je oduvek bila važna, kao i svakome ko se bavi crtanjem ili grafikom, svako od nas pomoću nje dolazi do svog izraza i stila.

Da li su tvoje obrazovanje i iskustvo u umetnosti prednost u odnosu na nekoga ko počinje da tetovira a nema tu pozadinu?
Najveća prednost je komunikacija s ljudima. Dosta ljudi me pita šta je potrebno da bi počeo da tetoviraš, a onda kažu ti si talentovan, tebi ne treba ništa. Međutim, taj trenutak kada ti neko dođe i počneš da ga tetoviraš to je već grand finale cele vaše priče. Ja dosta komuniciram s ljudima, za sada sam možda malo više fokusiran na custom work nego na svoje ideje i teme, ali radim na tome da to izjednačim. Za takav pristup, gde ti se ljudi obrate sa nekom idejom koju treba razraditi na osnovu par rečenica, tu je veliki značaj mojih studija. U oblasti industrijskog dizajna moraš biti svestan da proizvod, u ovom slučaju crtež, treba da bude za nekoga. Samim tim moraš da imaš sluha za te ljude, za njihove želje. Strpljenje je  bitan faktor, da znaš da držiš svoj ego na uzici, posebno u samom startu kada je bitno da si otvoren za promene ako želiš da radiš i učiš. Kada se baviš dizajnom, tih stvari si uvek svestan. Na studijama, iako sam crtao predmete kao industrijski dizajner, taj 3D me prati kroz crteže i sada. Dosta skica ima neku priču između 3D i 2D. Pokušavam kroz svoj rad često da pomirim te dve dimenzije jer sam zaljubljen u obe, a znanje koje sam stekao služi mi kao alat u tome. Možda se to može nazvati prednošću na neki način.

Smatram da je tetoviranje jedna intimna, mistična i magična stvar i ne želim da se iko oseća da mora da mi otkriva svoju vezu sa tim stvarima odmah

Da li ti dolaze samo ljudi sa srodnom estetikom i koliko često ih odbijaš?
Svojim radovima privukao sam određenu grupu ljudi kojima se sviđa kako radim i žele takvu estetiku. Naravno da ima i onih koji traže nešto što ja ne bih radio. Odbijam određeni procenat ljudi koji mi se javi jer ne volim da crtam sve, a ljudi imaju razne zahteve. Iako radim custom work, biram teme i trudim se da ostanem dosledan svom stilu.

Šta podrazumeva custom work u tvom slučaju?
Podrazumeva zadovoljavanje klijenata (smeh). To je proces u kom se meni klijenti obrate s određenom temom, a ja kasnije tu temu prilagođavam svom stilu i njihovim željama. Radim po sistemu da je svaka skica unikatna, ne ponavljam ih nikada. To su originalna rešenja. To je custom work. Crtanje po narudžbini.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Da li svaka tetovaža mora da ima priču iza koje se krije neka emotivna pozadina ili ih ljudi žele iz čisto estetskih razloga?
Sve je to jako individualno. Svet tetoviranja ne možeš baš da podvučeš pod istu regiju razmišljanja i načina na koji klijenti razvijaju svoje ideje. Neko dođe sa velikom potrebom i pričom iza te stvari, a neko vidi crtež pa mu se probudi asocijacija i simbolika. Dešavalo se svašta. Moj pristup je takav da nikom ne tražim direktno da priča o tome. Smatram da je tetoviranje jedna intimna, mistična i magična stvar i ne želim da se iko oseća da mora da mi otkriva svoju vezu sa tim stvarima odmah.
Ja na to gledam iz svoje subjektivne perspektive – ne volim preterano kada me ljudi ispituju o tetovažama. Svaki put kad pokušavam nekom da objasnim, a da to nije bliska osoba, zvuči čudno. Često se dešavalo da me o značenju tetovaža ispituju ljudi koji nemaju tetovažu ili su protiv toga, pa imaju pomalo ciničan pristup i to mi nikad nije prijalo. Deluje mi kao guranje nosa u nečiju intimu, kao da nekog pitaš sa kim spavaš. Iz tog razloga ni ja ne pitam direktno, već kroz razgovor nekad dođemo do tog dela, a nekad ne. Sa druge strane, podrobnije objašnjenje o značenju teme koju neko želi je od velike važnosti, ne samo zbog implementiranja tih osećanja ili detalja u crtež već i zbog njegovog pozicioniranja na telu.

Kako se ti osećaš kao deo te intimne priče koja ostaje sa njima zauvek?
Ja se osećam sjajno. Prvo zbog toga što toliki broj ljudi ima poverenja u mene da mi dâ svoj hram da ga ukrašavam. To je velika privilegija zaista. Svaki mali segment te priče je lep jer ljudi učestvuju u procesu sa tobom i onda se zbližite. Kada nekom uradiš nešto što će nositi celog života sa sobom, to ipak ima određenu težinu.

Koliko traje proces nastajanja jedne tetovaže od ideje, preko skice, do konačne izrade?
Opet je to individualna star. Ranije sam više radio na kraće staze, a sada se zbog količine posla taj proces komuniciranja sa ljudima malo odužio. Sada obično zakazujem mesec, dva, do tri unapred i u većini slučajeva ta komunikacija traje toliko.

Uvek sam mislio da treba da budeš usmeren na stvari u kojima si dobar, da ne rasplinjuješ previše energiju jer tada gubiš fokus, pa vrednost i kvalitet nikada ne dostignu nivo kao kada si koncentrisan na jednu stvar

Zašto?
Iz tehničkih razloga. Danas mi se neko javi, a ja imam naredna dva meseca popunjena i ne mogu istog trenutka da se posvetim njegovoj/njenoj priči jer nemam vremena. Ljudi koji u tom trenutku čekaju na moje tetovaže čekaju i moje skice, zato sam morao da stvorim prioritete.

Kako bi okarakterisao svoj stil kada se uporediš sa drugima?
Mislim da tek ide period u kom ću više raditi na unikatnosti svog stila. On je i sada prepoznatljiv, puno radova sam nacrtao kako sam želeo, ali bilo je dosta različitih tema, pa uvek tražiš neka svoja rešenja u drugačijim pravcima tetoviranja. Drago mi je da sam uspeo da se snađem sa nizom različitih zadataka. To je dobra praksa.
Vrlo je važno shvatiti da stil ne znači samo tehnički način izvođenja ili način na koji crtaš, stil takođe znači odabir tema i motiva. Mnogo je tu faktora koje učiš vremenom – od baratanja mašinama i opremom do tipova kože jer nije svaka koža ista, kao što nijedno mesto na telu nije isto. Te stvari takođe utiču na stil kojim radiš, npr. znati odabrati pravo mesto na telu koje će još više naglasiti određeni crtež.

Koliko su različite te površine?
Jedan isti deo tela se kod različitih osoba ponaša na drugačiji način. Svi smo mi različito građeni, drugačiji su nam organi, pa nam je drugačija i koža. Nekom je mekša, finija, nekome je jača i grublja…

Da li se promenio tvoj odnos prema telu sada kada se svakodnevno susrećeš sa raznim delovima tela najrazličitijih ljudi?
Verovatno mi je to postalo profesionalna deformacija. Malo ti se taj momenat intime razredi, jer si u situaciji da često moraš da se postaviš tako da toj osobi ne bude neprijatno. Ponekad im kažem: „Što si ti meni manje primetan dok radim, to je meni lakše za rad.“ Nikada nisam hteo da se neko oseća neprijatno, naročito kada radim tetovažu na nekim intimnijim delovima tela. Shvatam da nikome nije prijatno da se odmah skine pred nekim koga je tek upoznao, a onda te još i boli. Svakome je njegovo telo bitna stvar, to je ono što te čini tobom i svakom je stalo do svakog centimetra njegove kože. Svakako da sve to utiče na tvoj pogled na telo, ali sa neke umetničke strane.

Šta misliš, koliki je vek trajanja tvojih tetovaža?
Ja sam se od početka trudio da nabavljam što bolju opremu, boje i da radim kvalitetno tako da to bude trajno rešenje. Vreme će pokazati kako će se one održati, ali moj uvid do današnjeg dana je da neke tetovaže posle tri godine, koliko radim, izgledaju kao posle dve-tri nedelje nakon što su zarasle. Održavanje tetovaže je takođe bitan faktor za njenu dugovečnost. Uvek savetujem ljudima da brinu o svojoj koži i tetovažama tokom godina koje dolaze a ne samo u prvom periodu zarastanja.

Da li postoji jedna tetovaža koju bi mogao da izdvojiš a koja prezentuje tvoj dosadašnji rad?
Trudim se da svaka bude dobra, ne samo skica, već i pozicioniranje na telu i odabir veličine, jer je to takođe jako značajno. Te tri-četiri stvari moraš uvek da uskladiš da bi tetovaža bila dobra. Ako omašiš veličinu i loše je pozicioniraš, koliko god da je to dobar crtež, neće imati taj efekat. Sve stvari treba da se poklope da bi tetovaža kao celina izgledala kako treba. Možda bih neke rukave i veće crteže izdvojio. Ne kažem da volim da obrađujem samo velike teme. Mnogo puta sam uživao i u malim crtežima koji su dobro izvedeni tehnički i zarastali su kao biseri na telu. Možda mi je draže tih par velikih radova zbog celokupnog procesa koji sam prošao sa njima, zbog količine posla i vremena koje sam proveo sa tim ljudima.

A jesi li uradio neku tetovažu iza koje danas ne stojiš?
Nikada nisam prihvatao nešto što mi je bilo bezveze jer ne volim da se tako ophodim prema samom sebi i pravcu kog se držim od starta.

Da li si više naučio od svojih kolega ili na tattoo konvencijama?
Ja sam samouk. Nisam imao učitelja, nisam išao po konvencijama. Volim taj rad jedan na jedan, volim tu intimu u okviru tetoviranja i nisam osetio potrebu da se prezentujem većem broju ljudi koji prolaze i gledaju. Možda će doći period kada će mi to delovati primamljivije, zasada ne.

Ja sam samouk. Nisam imao učitelja, nisam išao po konvencijama. Volim taj rad jedan na jedan, volim tu intimu u okviru tetoviranja

Kako gledaš na tetovaže na svom telu?
Imam prema njima odnos da je tu neka simbolika ili priča koja je meni u nekom trenutku značila dovoljno da je nosim na sebi i da je se sećam. Kao neki dnevnik gde upisuješ neke značajne stvari. Nisam nikad imao potrebu da to radim kako bih izgledao super na plaži ili u majici. Neko voli operu, neko balet, izložbe, sport, ja volim ovo. Sada na tetovaže gledam malo drugačije jer su one postale moja svakodnevica, ali definitivno imam drugačiju vezu sa svakom od njih ponaosob. Taj osećaj je jako teško iskazati. Mislim da je to dublje od reči. To je kao kad opisuješ sliku nekome, postoje istoričari umetnosti koji će lepo da objasne simboliku, ali taj intimni osećaj koji ona u tebi budi jeste stvar percepcije svakog pojedinca. Ja svoje tetovaže doživljavam drugačije od bilo čijeg pogleda na njih, kao i njihovu simboliku, jer ja imam svoj lični odnos prema toj simbolici. Istu sliku svako od nas drugačije doživljava i ona u svakome budi malo drugačiju emociju. Teško je staviti reči na to.

Kad si osetio potrebu da se tetoviraš?
Nisam imao punih 18 godina kada sam uradio prvu tetovažu. Priča iza te tetovaže je meni draga jer je to bio poklon od mojih najbližih ortaka za 18. rođendan. Tako da šta god da sam uradio, kakva god da je, i tada je imala i sada ima za mene značenje i opet budi osećaj odnosa sa tim ljudima koji su mi je poklonili i nekih trenutaka koje sam proživljavao tada. Shvatio sam iz priče sa ljudima da se puno njih mnogo jasnije seća stvari iz tih perioda kada su uradili tetovaže. Sve to ostane čoveku u sećanju, verovatno se vezuje taj trenutak i sa nekim drugim momentima u životu. Ceo svet tetoviranja je veza ljudi sa njihovim značenjima, religijama, verovanjima, određenim trenucima, ali i čistom estetikom ukrašavanja tela.

Sada živiš u tom svetu i stvaraš umetnost koja ostaje da živi i kreće se kroz različite životne cikluse ljudi koji je nose. Šta još želiš?
Samo to da uspem da celu stvar okrenem na svoju vodenicu (smeh). Da nastavim da radim svoje crteže, svoju umetnost, svoje teme, da kroz to uspem da napravim umetnička dela i skice sa kojima će se ljudi povezati i biti zadovoljni onim što su dobili. To mi je želja od samog početka. Kao što je verovatno većini muzičara poenta da stvara svoju muziku. To je želja svakog iskrenog umetnika, bio on slikar, vajar, fotograf. Svi mi pokušavamo da izbacimo iz sebe taj višak energije koji nam često ne dâ da spavamo noću.

The post IVAN PARADINOVIĆ: Osećaj prema tetovaži je dublji od reči appeared first on 42 magazin.