Fotografija: Youri Lenquette

Avishai Cohen, talentovani muzičar koji svira od svoje devete godine, isprva je bio u vojnom orkestru, a kasnije, profesionalno, uz mentorstvo Michaela Klinghoffera bira kontrabas kao svoje bojno oružje. Seli se u Njujork, gde šest godina, sve do 2003, muzicira sa Chickom Coreaom i njegovim bendom, kada osniva svoju vlastitu izdavačku kuću – Razdaz Recordz. Na taj način je omogućio sebi slobodu da prati svoj sopstveni muzički put. Tokom karijere nastupao je sa mnoštvom džez umetnika kao što su Bobby McFerrin, Roy Hargrove, Herbie Hancock, Kurt Rosenwinkel, Nnenna Freelon i Paquito D’Rivera. Sarađivao je sa Aliciom Keys, londonskim i izraelskim filharmonijskim orkestrom.

Objavio je 16 albuma, od kojih je poslednji iz 2017. pod nazivom 1970 . Ovim izdanjem Cohen nas podseća na muziku sedamdesetih, u koju inkorporira pop, soul i elemente afričkog bita. Upravo ovaj album će Avishai zajedno sa svojim bendom predstaviti na Montreux, North Sea, i mnogim drugim džez festivalima, a po 1. put u Srbiji 1970 će se slušati na Terminal Music & Arts Festivalu.

Evo nekoliko detalja iz njegove bogate muzičke karijere koje je podelio sa nama uoči ovog nastupa:

Kako je izgledalo vaše odrastanje u Kabriju i vaš prvi kontakt sa muzikom?
Mogu da kažem da sam se oformio kao muzičar kroz uticaj moje majke. Ona je potomak Sefarda i priča ladino jezik, tako da sam bio pod uticajem muzike koja proističe iz te kulture. Ona prelepo peva i mi smo napravili porodični album pre otprilike deset godina. Sve sam nasledio od svoje majke.

Vaša muzika se često definiše kao multidimenzionalna, sa mnoštvom uticaja: džez, latino, sefardske melodije, ladino jezik, Bliski istok, afroamerički zvuk, sve to prožeto izraelskom tradicionalnom muzikom – kada komponujete, kako  kanališete sve te uticaje i inspiraciju?
Moja muzika potiče sa svih teritorija i oblasti: afokaripskih, iz zapadnih zemalja, bliskoistočnih, ali me u skorije vreme veoma privlači nekoliko izraelskih narodnih pesama. Moja majka i otac su veoma uticali na mene i muzika iz ta dva izvora uticaja mogla se čuti u mojoj kući od mojih najmlađih dana.

Mogu da kažem da sam se oformio kao muzičar kroz uticaj moje majke. Ona je potomak Sefarda i priča ladino jezik

Koje je vaše najveće iskustvo i naučena lekcija iz perioda kada ste svirali sa Chickom Coreom u sastavima New Trio i Origin?
Učio sam od velikog broja ljudi tokom proteklih godina, ali Chic Corea mi je svojevremeno bio najveći učitelj. Bio je neprikosnoven u svojoj velikodušnosti kada je u pitanju muzika i muzičari sa kojima je delio scenu, nosim veoma lepe uspomene kao deo toga. Tokom šest godina koje sam proveo sa Chickom naučio me je kako da budem vođa benda i kako da na efikasan način komuniciram sa publikom.

Već ste svirali u Srbiji, u Beogradu, i ovo vam je prvi put da ste u Somboru u okviru Terminal Music and Arts Festivala. Vaši koncerti bili su uvek izuzetno dobro primljeni kod ovdašnje publike i ljudi u Srbiji su veliki ljubitelji vaše muzike. Kakve utiske nosite sa ovih koncerata i uopšte kada svirate na manje poznatim festivalima i gradovima poput Terminala i Sombora?
Veoma se radujem zato što ću se sa mojim partnerima na bini ponovo naći pred publikom u Srbiji i predstaviti novi projekat 1970. Nadam se da ćemo imati odličan nastup i publika bi trebalo da ustane, pleše i kreće se uz muziku. Da, poslednji put u Beogradu je bio sjajan! Osetio sam ljubav i atmosferu koja inspiriše, tako da se veoma radujem susretu sa vama.

Sada nam predstavljate vaš novi muzički pravac kroz projekat 1970 koji se veoma razlikuje od vašeg dosadašnjeg rada. Pročitali smo da je to najintimniji album koji ste do sada uradili. Po čemu? Na njemu ste i vokalni izvođač – da li je za vas vokal instrument koji nadopunjuje melodiju ili vodeća melodija?
Želeo sam nešto specifično, sa sto posto vokala i pesama, ali da takođe bude otvoreno i decidirano, gde bi muzika predstavljala povratak i duhovnu vezu sa sedamdesetim godinama, kada sam ja rođen. Na mene mnogo utiče afroamerička muzika, umetnici poput Stevija Wondera, taj soul i fank zvuk koji je postojao pre hip-hopa, koji inače takođe volim. Mislim da su svi ti uticaji i moji koreni uvršteni u album koji ih definiše. Tako da je naziv morao da bude 1970. Bend sa kojim sviram trenutno nisu prevashodno džez muzičari, Shay Bakar je na klavijaturama, on je moj stari prijatelj, svirali smo zajedno kada smo imali 16 godina, Noam David je na bubnjevima, takođe stari prijatelj i bubnjar u mom aktuelnom triju, Marc Cacoon je na električnoj gitari, a Karen Malka je pevačica sa kojom na turnejama nastupam i snimam više od deset godina.

Učio sam od velikog broja ljudi tokom proteklih godina, ali Chick Corea mi je svojevremeno bio najveći učitelj

Šta planirate u predstojećem periodu? Svi smo oduševljeni zbog ponovnog okupljanja vašeg trija povodom deset godina od objavljivanja albuma Gently Disturbed – kakav je osećaj ponovo svirati zajedno?
Kada sam ušao u studio da snimim Gently Disturbed, znao sam da sam te 2007. radio na sjajnoj muzici, ali nikada nisam mogao da pretpostavim da će to postati toliko uticajan album, tako da sam blagosloven što ponovo delim binu na nekoliko ekskluzivnih koncerata sa Shayjem Maestrom i Marcom Giulianom.

The post Avishai Cohen: U Srbiji sam osetio ljubav i atmosferu koja inspiriše appeared first on 42 magazin.

Vladan Velimirović dokazao je da budizam nije vlasništvo azijskih tradicija već da čovek zapadnog društva i hrišćanskog backgrounda može praktikovati budističku praksu jednako posvećeno kao bilo ko sa azijskog kontinenta.

On je danas poznatiji po svom monaškom imenu – Okwang Sunim (u prevodu – Svetlost Prosvetljenja), a od kada se iz Južne Koreje, gde je živeo skoro 20 godina, nedavno vratio u Beograd, sasvim spontano počeo je da okuplja ljude zainteresovane za zen budizam. I sama planiram da se priključim njegovoj Zazen meditaciji, koja se održava dva puta mesečno, a posle čitanja ovog intervjua – možda ćete i vi!

Ovo vas verovatno svi pitaju, ali – kako ste se odlučili da postanete zenbudistički monah?
Jeste, i uvek ponavljam istu priču – moram jer ne mogu da izmišljam (smeh). Bila su dva faktora: prvo, ozbiljno sam se zainteresovao za azijsku duhovnost jer sam studirao filozofiju i čitao dosta tekstova o tome. U to vreme nije bilo puno takvih knjiga na srpskom, pa sam počeo da učim engleski sa ciljem da čitam i putujem. S druge strane, prolazio sam kroz neku životnu krizu – krizu sazrevanja, patio sam. Budino učenje mi je dalo odgovor na to pitanje – šta je patnja, kako nastaje i kako da je se oslobodimo. Te dve stvari su me navele da donesem odluku i posvetim život izučavanju budizma.

Tada ste počeli da putujete?
Pre svega želeo sam da pronađem učitelja koji će mi pomoći, a njih u Srbiji nije bilo. Sakupio sam malo novca i otisnuo se na put – nisam razmišljao koliko će to trajati i da li ću se predomisliti u međuvremenu. Nije postojao jasan plan, nekako se sve samo od sebe nameštalo. Prvo sam bio u Parizu i u Engleskoj, pa sam odatle otišao u Aziju, koju sam gotovo celu obišao.

Zen monah radi ono što radi, sabrano, opušteno, prisutno, bez dvoumljenja. Kad završi jednu stvar, pređe na drugu. Bez ambicije, bez straha

Najviše godina proveli ste u Koreji.
Jedan poznati korejski zen učitelj Seungsahn bio je prvi koji me je, na neki način, inspirisao da uopšte krenem ovim putem. Želeo sam da odem u Koreju, ali u to vreme tamo je bila diktatura, a ja sam dolazio iz Jugoslavije – komunističke zemlje, pa uopšte nije bilo lako otići. U međuvremenu sam se zainteresovao za jednu formu budizma koja se zove Vipassana i uspeo da dospem do Šri Lanke, gde sam proveo sedam godina izučavajući je. Tamo sam upoznao neke korejske monahinje i kroz priču sam spomenuo zen učitelja Seungsahna i kako sam radio sa njim, na šta su se one oduševile jer su čule za njega. Nakon toga su mi njih dve, zamisli, kupile kartu za Koreju. Kada sam došao u Koreju, povezao sam se s nekim ljudima iz budističke zajednice i ostao tamo. Istina je da u Koreji imaš neku vrstu sigurnosti koju nemaš u Indiji ili Šri Lanki jer je bogatija zemlja, pa ima više šansi da se nešto uštedi, a samim tim plati zdravstveno siguranje i slično.

Zašto Buda, a ne Hrist?
Hrist nas spasava, kažu. Ako spasenje postoji – onda je to kroz razumevanje grešaka koje smo pravili i kroz promenu pristupa problemu. To je moj način razmišljanja. I tu Buda dolazi u susret jer kaže: „Svoj život stvaraš svojim mislima, rečima i delima. Ako patiš, to je zato što nešto radiš neispravno. Praviš greške. Hrišćanski prvobitni greh je metafizički koncept. Ali budistička greška je stvarna, opipljiva. Svi činimo greške i učimo na greškama. Dakle, promeni misli, promeni reči koje izgovaraš, promeni način na koji se ponašaš – to menja našu sudbinu, naš svet. To mi je približilo Budu, a udaljilo me od hrišćanskog koncepta „spasa“ i „greha“.

Da bi čovek bio ozbiljno u budizmu i da bi napredovao, potrebno je dosta vremena, pa je u tom smislu bolje biti sam, bez obaveza prema drugima. Međutim, to je sve stvar izbora. Znam dosta ljudi koji imaju posao i porodicu, ali u isto vreme su i veoma dobri praktičari

Da li i vi patite?
Ponekad, ali manje nego pre. Osećati fizički bol je normalno, osećati tugu je ljudski, ali upasti u duboku depresiju, osećati beznadežnost, konstantni nemir, neprekidnu pomamu za stvarima, novcem, zadovoljstvima, ili opsesivno mrzeti – tu leže koreni patnje. Ako to razumemo i radimo na tome da ih uklonimo, moguće je živeti srećno i mudro. Ispunjeno, bez straha, bez iluzija. Niko nije neprekidno srećan, i to treba prihvatiti.

Kako biste jednom rečenicom opisali život zen monaha?
Samo sedi i ne razmišlja, kao Mujo u vicu (smeh). Naravno, ne – to je stereotip. Zen monah radi ono što radi, sabrano, opušteno, prisutno, bez dvoumljenja. Kad završi jednu stvar, pređe na drugu. Bez ambicije, bez straha.

Gde dalje? Šta je sledeći korak?
Treba voleti, saosećati s patnjom, radovati se s radošću… ali treba imati i distancu, odnosno razumeti da uvek može krenuti po zlu, pa to prihvatiti bez mnogo uzbuđivanja… Zato je neophodan trening, priprema uma. Cilj je kada shvatimo da je sebičnost koren sveg zla. A sebičnost dolazi iz a-vidye (sanskritska reč koja se sastoji od negacije a, i korena vid koji je i u srpskom glagolu videti). Dakle, neuviđanja, neznanja, pa ne možeš nikog okrivljivati. Moraš progledati, videti istinu.

Kako pomoći svetu?
Svetu, možda, nema leka. Kaže Leonard Cohen u jednom intervjuu: „Ništa u ovoj sferi ljudskog nije predviđeno da funkcioniše. Sve traje donekle i pukne. Tako da jednom kad to duboko spoznaš, i poštuješ, počinješ da saosećaš s ljudskom patnjom, jer shvataš da se svi suočavaju s istim problemom…“ Mislim da on lepo sumira problem: ništa nije savršeno, svi udaramo u zid, ali pomozi ljudima koliko možeš, budi saosećajan.

Svoj život stvaraš svojim mislima, rečima i delima. Ako patiš, to je zato što nešto radiš neispravno. Praviš greške. Hrišćanski prvobitni greh je metafizički koncept

Šta je zen?
Promena u percipiranju sveta. Gledaš na stvari novim očima. Kao dete. Ali ima i razlike od dečjeg gledanja. Razum funkcioniše, prošao si kroz greške i zablude. Dete nije. To te čini mudrim. Dete je samo čisto, neokaljano. Ali nije još mudro, a čistoću polako gubi… To je jednostavna mudrost. Vidiš da je drvo zeleno, nebo plavo. Nisi izgubljen u hodnicima sopstvenog komplikovanog uma. Izašao si na čistinu. To nije mudrost filozofa, nije proizvedena intelektom. Intuitivna je, direktna, ne praviš se pametan, prosto si tu, budan…

Kako promeniti život?
Kad vidiš gde je tvoj pravi interes, odmah se zaputi tamo. Ne čekaj pravo vreme, idealne uslove, novac, podršku… Idi što pre. „Ostavi mrtvima da zakopavaju svoje mrtve“, kažu negde u Novom zavetu…

Da li čovek može biti duboko u budizmu, a da ima porodicu i živi neki, uslovno rečeno – običan život?
Da bi čovek bio ozbiljno u tome i da bi napredovao, potrebno je dosta vremena, pa je u tom smislu bolje biti sam, bez obaveza prema drugima. Međutim, to je sve stvar izbora. Znam dosta ljudi koji imaju posao i porodicu, ali u isto vreme su veoma dobri praktičari.

Svetu, možda, nema leka. Kaže Leonard Cohen u jednom intervjuu: „Ništa u ovoj sferi ljudskog nije predviđeno da funkcioniše“

Kako reaguju ljudi kad vas upoznaju? Kod nas nema puno zenbudističkih monaha, a društvo je većinski tradicionalno.
Rekao bih sve bolje i bolje. Čini mi se da interesovanje za azijsku kulturu raste, dok je ranije vezivano uglavnom za sektašenje. Kada sam postao monah, svi su me se odricali, počevši od moje porodice koja me nije razumela, a samim tim ni podržavala. Sada se stvari menjaju, zahvaljujući internetu ljudi se upoznaju sa zenom koji je nekada bio nepoznanica, pa me zovu da držim predavanja. Javljaju mi se i rođaci koji kažu da su mislili da sam poludeo, ali su uvideli da nije tako.

Nedavno ste imali i predavanje u okviru Dana korejske kulture koje je realizovala Ambasada Koreje.
Na tom predavanju govorio sam o korejskoj kulturi i o tome kako izgleda živeti u korejskom manastiru. Iznenadio sam se da je sala bila puna, i to uglavnom mladih ljudi. Jedna devojka mi je prišla na kraju predavanja i rekla mi kako bi želela da se zamonaši, pa da joj pomognem oko toga. Ja sam je obeshrabrio i rekao joj da razmisli još malo, da ne žuri (smeh). Ali, ako je odlučna – tu sam.

Dva puta mesečno držite i meditaciju u Vedanta joga centru u Beogradu.
Tako je, osnovali smo Zazen grupu i počeli da organizujemo meditacije dva puta mesečno. Moram da napomenem da nije za svakoga – na poslednju je došlo dosta ljudi, ali nisu izdržali do kraja. Meditacija počinje od devet sati ujutru, a završava se u pet po podne. Dakle, dosta je intenzivno. Prave se male pauze, takozvane hodajuće meditacije, ali ceo proces traje oko osam sati. Zahtevno je fizički – ljudi prosto ne mogu da sede uspravno i prekrštenih nogu toliko dugo, a onda i mentalno – moraš da opažaš sadržaje uma jedno duže vreme. Na početku same meditacije dajem bazične instrukcije, a na kraju diskutujemo o individualnim iskustvima. Kada smo to pokretali, pitali smo se hoće li se iko pojaviti, ali na naše iznenađenje odziv je uvek dobar i grupe su pune. Ljudi žele da nauče praktične veštine – kako da ostanu zdravi, mentalno i fizički, da budu prisutni, da vežbaju koncentraciju. Drago mi je da mogu da pomognem u tome.

Poruka ljudima koji meditiraju?
Polako, bez očekivanja, samo posmatrajte, bez stvaranja ičega. Nema se gde stići, nema se gde pobeći. Stoga, budite tu gde ste.

The post OKWANG SUNIM (Vladan Velimirović): Svetu, možda, nema leka appeared first on 42 magazin.