On je najkontroverzniji kineski umetnik današnjice. Aktivista koji teži da, kroz svoj rad, ukaže na povrede ljudskih prava. Tako on proširuje definiciju savremene umetnosti i uključuje u nju društveni angažman.

I to sve nije slučajno. Zapad nije izmislio revolucionare. Kina ima čitav spisak disidenata, protivnika autoritarne vlasti, ekscentrika i aktivista. Weiwei je apsolutno takav, te je prolazio kroz mnoge državne opresije. U Kini, gde je odrastao, sloboda govora praktično ne postoji, pa je često, zbog svojih radova ili aktivizma, bio tučen, zatvaran, pod prismotrom, rušili su mu studio i konstantno ga ispitivali. Na njega se gledalo kao na pretnju „harmoničnom društvu“.

Danas on živi i radi u Evropi, a tema kojom se već neko vreme bavi jeste izbeglička kriza. Prošle godine organizovao je u Atini izložbu upravo tim povodom. Podsetimo se, Lesbos je tada bio ulazna tačka u EU za desetine hiljada izbeglica iz Sirije i Iraka, ali zbog ugovora između Brisela i Ankare migranti su primorani da se iz Grčke vrate u Tursku. Atinskoj izložbi sledila je i jedna u Pragu i nekolicina manjih u Berlinu.

Paralelno s izložbama, Ai Weiwei počinje da radi na svom prvom dugometražnom dokumentarcu Human Flow, koji se bavi istom temom, a premijerno će biti prikazan na Internacionalnom filmskom festivalu u Veneciji krajem avgusta. Nakon toga, najavljeno je da će film biti i na redovnom repertoaru američkih bioskopa, a s tom informacijom nadamo se da će možda doći i do nas! U svakom slučaju, Amazon Studios zakupio je prava na ovaj film, tako da će fanovi kineskog umetnika i aktiviste ubrzo nakon festivalske i bioskopske premijere moći da strimuju ovaj naslov u svojim domovima.

Film Human Flow rađen je s dubokim uverenjem da se ljudska prava moraju poštovati i s porukom da nam je potrebno mnogo više tolerancije, saosećajnosti i međusobne vere jer, na kraju krajeva – svi smo mi ljudi

Tokom filma pratićemo putanju migranata isteranih iz domova zbog siromaštva, rata i klimatskih promena. Iako je većinom sniman na grčkom ostrvu Lesbos, dokumentarac sadrži intervjue i snimke iz više od 40 izbegličkih kampova u 23 zemlje (ne znamo ima li i Srbije na tom spisku). Sama tema sugeriše i autorski komentar, s obzirom na biografiju autora, koji je, kako smo već rekli, bio na mnoge načine ograničavan od države, a čak mu je jedno vreme oduzet pasoš, te nije bio u mogućnosti da putuje.

Human Flow je zbog toga i njegov lični put i pokušaj da se shvate uslovi u kojima danas žive mnogi ljudi. Rađen je s dubokim uverenjem da se ljudska prava moraju poštovati i s porukom da nam je potrebno mnogo više tolerancije, saosećajnosti i međusobne vere jer, na kraju krajeva – svi smo mi ljudi.

Pretpostavljamo da će i sama premijera u istorijskom srcu Italije biti kontroverzna. Teška situacija u kojoj se izbeglice iz severne Afrike nalaze, a u pokušaju da brodovima dođu do italijanske obale (mnogi od njih ne prežive putovanje) bitno je pitanje tamošnje i evropske politike. Međutim, italijanska televizija RAI je koproducent filma Human Flow, pa se nadamo da će to naslovu dati na važnosti, ali i da će nacionalni medij pokazati svoj stav prema ovoj tematici.

Internacionalni filmski festival u Veneciji održava se od 30. avgusta do 9. septembra 2017. Ukoliko vas zanima tema izbegličke krize u Srbiji, pročitajte naš intervju s Lazarom Marinković, foto-reporterkom koja je tokom proteklih godina fotografisala migrante i pisala članke upravo o tome.

The post Izbeglička kriza iz ugla kineskog revolucionara appeared first on 42 magazin.

Međutim, njena kreativnost se ne zaustavlja na samo jednoj stanici. Nedavno je ova vredna devojka otvorila izložbu fotografija koje su proistekle iz jedne od njenih reportaža. Izložba Homines ad portas/ Ljudi na vratima/ People at the Gates, izložena u Uličnoj galeriji, donosi priču o izbeglicama iz arapskih zemalja, temu koja je aktuelna u čitavom svetu, koja otvara pitanja i izaziva različite reakcije, ali i iznenađuje saznanjem koliko je ljudi u našoj zajednici spremno da pomogne drugima, pa čak i onda kada nemaju ni za sebe.

Koliko ti se život promenio u poslednje tri godine?
Kada pričamo o karijeri, imam utisak da sam u poslednje tri godine živela nekoliko života. Mislim da je razlog to što mene ne drži mesto, a imam i širi opseg interesovanja, nalazim se stalno na novim putevima koji me odvedu u nekom neočekivanom pravcu.

Ljudi te najviše prepoznaju kao novinarku, reporterku iako si radila dosta toga. Da li si se tu pronašla?
Više godina radila sam u oblasti PR-a i organizacije. U međuvremenu sam kao spoljna saradnica objavljivala tekstove za razne medije – Peščanik, NIN, magazin Bturn, ali pre dve godine počela sam da radim u redakciji Vice Srbija. Tada sam se usmerila ka novinarstvu i foto-žurnalizmu u potpunosti i mislim da sam se snašla u tome. Sada sam na nekoj vrsti pauze i povremeno objavljujem u Viceu, ali i u drugim medijima – kao što su Al Jazeera i nedavno Dazed and Confuzed. Međutim, to nije jedina profesija koje želim da se držim do kraja života. Znaš, naši roditelji ili starije generacije živeli su u nekom sistemu gde je bilo poželjno da nađeš jedan posao i da na tom radnom mestu budeš dok ne odeš u penziju. Danas su se vreme, kultura ili način života toliko promenili – na sreću! Apsolutno nije neophodno da se fokusiramo na jednu stvar, već upravo suprotno – rastemo kroz promene. Pa se tom idejom vodim i ja. Svakako želim da se bavim foto-žurnalizmom, ali i još nekim stvarima.

Sirova, dokumentarna fotografija me inspiriše. Volim da beležim trenutke, da kroz fotografije zapažam situacije, ljude i pre svega – stavljam u fokus neke bitne događaje

Da li si kroz posao počela da se baviš dokumentarnom fotografijom ili je to neka stara pasija?
E to je, vidiš, jako zanimljivo. Prvi analogni foto-aparat sam dobila na poklon od jedne prijateljice 2009. godine. Zanimala me je fotografija i ranije, ali to je bio inicijalni momenat kada sam njome počela da se bavim na određen način. Prvo kao hobijem – beleženjem sveta koji me okružuje, ali se vremenom taj hobi pretvorio u posao. Na poslu sam uvek radila kao dokumentarna fotografkinja, ne kao umetnica – smatram da ne razmišljam na taj način. Sirova, dokumentarna fotografija me inspiriše. Volim da beležim trenutke, da kroz fotografije zapažam situacije, ljude i, pre svega – stavljam u fokus neke bitne događaje.

Hajde mi pričaj o najinteresantnijim reportažama koje si radila.
U poslednjih godinu i po najviše reportaža koje sam radila bile su o protestima. Različitim protestima u Beogradu. Pritom, daleko od toga da sam ih ispratila sve, ali sam definitivno stekla utisak o količini nezadovoljstva među narodom. Možda najveći koje sam pokrivala jesu protesti Inicijative Ne davimo Beograd, i drago mi je da sam bila tu, bila deo te priče na neki način.

Vice Srbija ima veliku publiku. Da li ljude zanimaju protesti, njihov efekat?
Uvek možemo da se pitamo koji je efekat protesta. Svakako treba da donesu promenu, ali oni takođe utiču i na stvaranje osećaja zajedništva među ljudima. Na primer, prošlogodišnji Osmomartovski marš mi je upravo bio primer toga – dosta različitih ljudi, svi su ujedinjeni,  atmosfera je bila fantastična. Eto, to je takođe jedna od meni dražih reportaža, i veoma sam zadovoljna fotografijama.

Ima li još nekih reportaža koje pamtiš?
Pamtim jednu super slatku priču koju smo radili u sobama studentskih domova. Naizgled je obična, ali zapravo smo ulazili u intimu ljudi, u njihove male prostore i smatram da se mnogo ljudi može identifikovati s tim životnim iskustvom. Jedna od važnijih reportaža koju sam radila nije bila u formi teksta ili fotografije, već je to bio moj prvi dokumentarni film za Vice, na kojem sam radila kao autorka i voditeljka. Kroz taj film pratila sam život i probleme sa kojim se suočava jedna od najmarginalizovanijih grupa – seks radnice u Srbiji. Međutim, ispostavilo se da je do sada jedna od možda najznačajnijih – priča o izbegličkoj krizi. Počela sam pratim ovu temu 2015. godine – i zapravo je jedna od mojih prvih foto-reportaža za Vice Srbija, nastavila sam da je pratim i radim na njoj i dalje, veoma intenzivno.

Uvek možemo da se pitamo koji je efekat protesta. Svakako treba da donesu promenu, ali oni takođe utiču i na stvaranje osećaja zajedništva među ljudima

Da li imaš utisak da su u poslednjih godinu dana ljudi tu temu pomalo zapostavili? Možda se tek nakon Trampove antiizbegličke kampanje ponovo vraća u žižu javnosti.
Izbeglička kriza je počela pre dve godine na ovim prostorima, iako zapravo traje duže. Za Srbiju je tada bio šok – parkovi kod Železničke stanice i Ekonomskog fakulteta bili su prepuni šatora. Ali bilo je leto, lepo vreme i kako god delovalo, istina je da su se u tom trenutku ljudi zadržavali u Srbiji tek nekoliko dana, a zatim odlazili dalje. Međutim, prvo je Mađarska zatvorila svoje granice, a 2016. i mnoge druge zemlje, pa se priča promenila. Ljudi ostaju zaglavljeni u Srbiji. Ta tema se nije izgubila, već se možda, nažalost, nekako normalizovala. Postala je deo našeg svakodnevnog života. Danas se preko 6.500 ljudi nalazi u kampovima – ne vide se. A onda, prirodno, ljudi manje i pitaju. U zoni oko Savamale trenutno ima oko 1.000 ljudi, koji žive u zaista užasnim uslovima, a takođe su nevidljivi.

Pružaju li ljudi pomoć i dalje?
Da, jako puno ljudi pomaže. Kako iz Srbije, tako iz inostranstva. To je zaista impresivno.

Nedavno sam bila u Nemačkoj, gde sam čula jezive stavove. Tretiraju izbeglice kao lopove, silovatelje…
I u Srbiji ima takvih stavova. Nedavno je kružila priča kako su izbeglice otele bebu iz Obrenovca, ali se nakon dva dana ispostavilo da su optužbe lažne. U svakom društvu ima onih koji mrze i onih koji se plaše, a tu su i oni koji pružaju svu moguću podršku i pomoć. Eto, imam jednu prijateljicu u Nemačkoj koja baš radi na integraciji izbeglica. Oni imaju skoro milion izbeglica, možda najviše u Evropi, pa je valjda situacija tamo najkritičnija. Slušala sam priče o tretmanu policije u drugim zemljama – u Bugarskoj ili Mađarskoj, gde mogu reći da je u pitanju čist fašizam. Naša policija do sada nije primenjivala silu. Kod nas je stav donekle pozitivan. Srbija je imala svoje izbeglice, valjda ih razumemo.

Slušala sam priče o tretmanu policije u drugim zemljama – u Bugarskoj ili Mađarskoj, gde mogu reći da je u pitanju čist fašizam. Naša policija do sada nije primenjivala silu. Srbija je imala svoje izbeglice, valjda ih razumemo

U toku je tvoja izložba fotografija Homines ad portas/ Ljudi na vratima/ People at the Gates, koja upravo govori o životu izbeglica.
Kada sam, krajem 2016, prestala da radim kao stalni član i opet postala spoljni saradnik redakcije Vice Srbija, ipak sam nastavila da pratim, da se interesujem za neke teme, a izbeglička kriza bila je jedna od njih. Prvih dana januara je jedan moj prijatelj, inače novinar Al Jazeere, napisao priču o skvotu iza Železničke stanice, a mene je zamolio da fotografišem. Tada sam prvi put bila u toj zoni i malo je reći da sam se šokirala situacijom i njihovim životnim uslovima. Neke organizacije su pomagale, i dalje svakodnevno pomažu direktno na terenu, ali to nije dovoljno. Samo saznanje da živimo u gradu od skoro dva miliona stanovnika u 21. veku, a da više od 1000 ljudi i dece u samom centru grada spava na minus 15 i živi u đubretu – bukvalno je poražavajuće.

Tamo su nastale slike?
Jedan deo. Bila sam i do mađarske granice i par kampova u Srbiji. Međutim, kada sam ih radila, nisam planirala izložbu. One su uglavnom pratile tekstove, imale su reportažni karakter. Kada su me zvali ljudi iz Ulične galerije s idejom da napravimo izložbu na tu temu, zainteresovali su me. Pre svega jer mislim da je mesto sasvim prikladno, bavi se društveno angažovanim temama i zaista se i nalazi na ulici, ne bih mogla da zamislim te slike u nekom kulturnom centru. Ne bi imalo smisla da sedimo, pijuckamo šampanjac okruženi tuđom nesrećom. Želela sam da ona ima i humanitarni karakter, da kroz otkup fotografija prikupimo pomoć. Da izložbom podsetimo ljude da mogu da doniraju odeću ili novac i kome da se obrate ako žele to da urade.

Na otvaranju izložbe je, simbolično, padala kiša.
Da, ali to nije sprečilo ljude da dođu i doniraju stvari. Jedan moj prijatelj je rekao – poetska pravda. Ako hoćeš da gledaš slike ljudi koji žive loše – pa, stani u baru.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Sve fotografije Lazare Marinković možete pogledati ovde

The post Lazara Marinković: U svakom društvu ima onih koji mrze, onih koji se plaše, a tu su i oni koji pomažu appeared first on 42 magazin.