Ima tome desetak godina, možda i koja više. Pokušavao sam da ugovorim intervju s jednim poznatim srpskim slikarom koji je gotovo čitav radni vek proveo u Parizu. Neoprezno sam, tom prilikom, upitao za broj mobilnog telefona, hoteći da ubrzam i olakšam stvari i sebi i njemu, i umalo upropastio svaku šansu za razgovor. Zgranuto je upitao: „Da li vi zaista mislite da bih upropastio ručak samo da bih odgovorio na poziv?! Uostalom, ja uopšte nemam, niti imam nameru da nabavljam spravu koja ukida svaku privatnost, dehumanizuje nas i čini usamljenima. Postoje dani kada se viđam s prijateljima u kafanama, na izložbama, književnim večerima i to me čini spokojnim.“ Oćutao sam ovo malo sociološko-filozofsko predavanje, svestan da bi iznošenje bilo kakve kontraargumentacije značilo da od intervjua nema ništa. Priznajem, pomislio sam u sebi, i to bez ikakve griže savesti i sa dozom izvesne zlobe, iako je reč o zaista velikom imenu: „Ma jebi se, ti si umetnik, može ti se… Jedna slika koju prodaš nekom francuskom zubaru obezbeđuje ti više para nego što ja mogu da zaradim za nekoliko godina. Šta je s nama kojima egzistencija zavisi od tog telefona i interneta.“

Danas, deceniju kasnije razumem zašto je tako razmišljao, ali i dalje mislim da mu se moglo. Za tih deset godina stvari su po nas obične smrtnike postale još dramatičnije. Svesni smo da današnji svet ne čeka nikoga i da mali odmor od tehnologije može da znači ispadanje iz svih tokova. Jednostavno je, u boljoj varijanti propustili smo poziv koji znači sjajan posao, u goroj – ne odgovoriti na mejl pretpostavljenog u narednih nekoliko minuta može značiti gubitak posla. A opet, ne mogu da se setim više od dva-tri pisma u životu, uključujući i ona elektronska, koja su zasluživala makar poštansku marku.

Nije zgoreg zapitati se koliko knjiga bismo godišnje mogli da pročitamo kada bismo internet koristili samo onoliko koliko to od nas zahteva posao? A možda bi nas strefio i taj usud da upoznamo nekog od najbliže rodbine. Ili saznamo da su nam klinci manje zavisni od tehnologije od nas samih

Ali čak i da apstrahujemo tako dramatične situacije, naša zavisnost od tehnologije postala je zastrašujuća. Jedno istraživanje koje je sprovedeno u Britaniji i u kome je 1.000 kandidata starosti između 18 i 65 godina 24 sata trebalo da bude lišeno pristupa modernim tehnologijama, uz dozvoljenu upotrebu fiksnih telefona, pokazalo je da se nivo stresa kod ispitanika dramatično povećava. Više od polovine njih osećalo se izuzetno uznemireno bez interneta, 40 odsto je kao primarni osećaj navelo usamljenost, dok su mnogi ovu vrstu apstinencije uporedili sa ostavljanjem cigareta i pića. Jedan od ispitanika rekao je da se osećao „kao da mu je neko odsekao ruku“, dok je drugi ta 24 sata opisao kao „najgori košmar u životu“. Dodamo li tome i podatak da je svakodnevno online 3,8 milijardi ljudi na planeti, a da prosečno provodimo 6,3 sata na internetu, postaje jasno koliko je teško odvojiti se od tehnologije, od navike da smo sveprisutni, makar i u sajber-prostoru, od potrebe da znamo sve informacije i još više da se svetu predstavimo boljim, pametnijim i lepšim nego što zaista jesmo. Podatak da se trećina brakova danas sklopi nakon online upoznavanja i da taj broj raste, jednako je opominjući. Znači li to da su računari, odnosno algoritmi počeli da uzgajaju ljude? Ili možda patimo od FOMO sindroma (Fear of Missing Out), straha da nešto suštinski važno propuštamo. „Možda propustimo važan imejl, telefonski poziv, možda prijatelj pokušava da kontaktira sa nama na Facebooku ili dođu neke hitne vesti. Ukoliko ne mogu da se nose sa tim stvarima jer nisu povezani, to će, naravno, imati negativan uticaj na njihovo emotivno stanje i duševni mir“, zaključuje psiholog Džejms Bruk, koji je učestvovao u pomenutom istraživanju.

Neupitno je da višak informacija stvara haos u glavi, smanjuje kreativnost i efikasnost na poslu. Zato su neki hoteli, poput hotela Mandarin Oriental u Njujorku, osmislili programe detoksikacije, koji podrazumevaju da na ulazu predate mobilni telefon. Umesto neurotičnog skakanja na svaki zvuk, takva mesta nude vežbe, časove meditacije, slikanje, čak i krečenje

Ključno pitanje je, dakle, moramo li neprekidno biti dostupni?

Nije teško zaključiti da nismo svi jednaki, niti su svi poslovi isti. Na ovom mestu se možemo pozvati na Izveštaj o svetskoj nejednakosti, koji pokazuje da je rast bogatstva 0,1 odsto najbogatijih bio identičan kao rast prihoda 50 odsto najsiromašnijih, kao i da je u Srbiji jaz između bogatih i siromašnih najveći u Evropi. Ovaj uznemirujući izveštaj ujedno daje i odgovor na pitanje ko sebi može da priušti najveći luksuz modernog sveta da bude „iskopčan“ koliko mu se hoće.

Ali budimo pošteni, dosta toga je i do nas. Ako već ne možemo sebi da dozvolimo tu privilegiju, možemo li bar onih desetak dana odmora svesti „konekciju“ na razumnu meru? Na odmor odlazimo sa zakletvom da ćemo mobilni telefon „zaboraviti“ u hotelskoj sobi ili apartmanu, a onda prvo tražimo Wi-Fi lozinku tog istog hotela, javljamo se svima na Facebooku, Instagramu i WhatsAppu, pizdimo na vlasnika bara na plaži čiji signal nije dovoljno jak kako bismo svetu aploudovali koju voćnu salatu jedemo ili koktel pijemo, koji smo kulturni spomenik obišli i kako smo nabasali na plažu koja je neotkriveni biser. Pitanje glasi: kada je to besprekorna fotografija postala važnija od tog savršenog momenta neodoljive dekadencije? Dajte, ljudi, budimo pošteni, koga zabole za to?! Osim možda najuže rodbine. Mada, nisam siguran ni u to. Njima je dovoljno da znaju da ste doputovali živi i zdravi.

Koliko je teško odvojiti se od tehnologije, od navike da smo sveprisutni, makar i u sajber-prostoru, od potrebe da znamo sve informacije i još više da se svetu predstavimo boljim, pametnijim i lepšim nego što zaista jesmo. Znači li to da su računari, odnosno algoritmi počeli da uzgajaju ljude? Ili možda patimo od  straha da nešto suštinski važno propuštamo?

Neupitno je da višak informacija stvara haos u glavi, smanjuje kreativnost i efikasnost na poslu. Zato su neki hoteli, poput hotela Mandarin Oriental u Njujorku, osmislili programe detoksikacije, koji podrazumevaju da na ulazu predate mobilni telefon. Umesto neurotičnog skakanja na svaki zvuk, takva mesta nude vežbe, časove meditacije, slikanje, čak i krečenje. Dakle, sve ono što ne podrazumeva angažman prepun svakodnevnih informacija. Iskustvo jedne turistkinje koja je boravila na Kubi, gde je opseg interneta ograničen samo na pojedine hotele, kazuje da je za dve nedelje provedene na ovom ostrvu pročitala tri knjige. Na ovom mestu nije se zgoreg zapitati koliko knjiga bismo godišnje mogli da pročitamo kada bismo internet koristili samo onoliko koliko to od nas zahteva posao? A možda bi nas strefio i taj usud da upoznamo nekog od najbliže rodbine. Ili saznamo da su nam klinci manje zavisni od tehnologije od nas samih.

Na odmor odlazimo sa zakletvom da ćemo mobilni telefon „zaboraviti“ u hotelskoj sobi ili apartmanu, a onda prvo tražimo Wi-Fi lozinku tog istog hotela, javljamo se svima na Facebooku, Instagramu i WhatsAppu, pizdimo na vlasnika bara na plaži čiji signal nije dovoljno jak kako bismo svetu aploudovali koju voćnu salatu jedemo ili koktel pijemo, koji smo kulturni spomenik obišli i kako smo nabasali na plažu koja je neotkriveni biser. Dajte, ljudi, budimo pošteni, koga zabole za to

Naposletku, ne možemo staviti mnogo zamerki onima koji tvrde da je internet najepohalniji i najotuđeniji izum čovečanstva. Da je beskrajno koristan i istovremeno ubitačno štetan, da je neophodan, ali i nepoželjan, da pruža nesagledive mogućnosti za nova saznanja, ali nas lišava neposrednog kontakta, samim tim osećanja i empatije.

Vraćajući se na ovom mestu na početak naše priče i slikara kome se moglo, ne bi bilo zgoreg da bar ponekad isti luksuz dopustimo i sebi. Jer planeta će nastaviti da se okreće i bez nas, a ono što treba da saznate uvek će doći po vas.

The post Offline – najveći luksuz modernog sveta appeared first on 42 magazin.

Teško je verovati, bar nama u godinama, da u Srbiji neko nije čuo za Tintina, to apsolutno remek-delo belgijskog genija Žorža Remija Eržea (nadimak Erže nastao je tako što je inicijale svog imena i prezimena okrenuo naopako ERŽE) koje uveliko nadilazi značaj devete umetnosti, ali je srazmerno vrlo malo onih koji će vam reći da im je to omiljeni strip. Valja se, onda, zapitati zašto Tintin nikada nije dosegao kultni status jednog Asteriksa, Korta Maltezea, Dilana Doga ili Alana Forda… Možda i postoji racionalno objašnjenje u činjenici da smo se sa ovim simpatičnim i nespretnim novinarom sretali tek sporadično na stranicama žanrovski profilisanih Eks Almanaha i Politikinog Zabavnika i kroz nekoliko hrabrih ali komercijalno neuspešnih pokušaja Dečjih novina i izdavačke kuće IPS da nam bar malo približe Eržeovu magiju. Tintin nas je beskrajno zabavljao, bezglavo jureći iz avanture u avanturu, ali smo ga i isto tako lako zaboravljali do sledećeg, možda, i slučajnog susreta. Utoliko je značajniji naum Izdavačke kuće Darkwood da nam kroz osam knjiga, od kojih su se prve dve pojavile ovih dana, predstavi kompletan opus Tintinovih pustolovina.

Svejedno, mora biti da je reč o nekakvom prokletstvu kada se zna da se ni u čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije „zapatio“ strip koji je preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, koji je Stiven Spilberg tako uspešno ekranizovao 2011. godine, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, čak urađena i pozorišna predstava, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija, umetnost koju u Belgiji smatraju nacionalnim dobrom, a njegov autor dobio je i sopstveni muzej. Istovremeno, francuski parlament vodio je debatu da li su Tintinova politička uverenja na levom li desnom spektru. Šta tek reći o tome da je Šarl de Gol izjavio da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad. Uostalom, o tome kakvo mesto u svetu umetnosti ima Tintin možda najbolje svedoči činjenica da je samo jedna tabla mitskog albuma Šetnja po Mesecu na aukciji u Parizu prodata za „tričavih“ 1,55 miliona evra.

Čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku

Sva ova silna priznanja ostaju u senci činjenice da je Erže kroz ingeniozno svedeni crtež i duhovito pisani scenario stvorio briljantni atlas u slikama, neponovljivo svedočanstvo o 20. veku, stoleću u kome je civilizacija najviše napredovala, ali doživela i najveće ponore u svojoj istoriji. Autor, lukavo i spretno, secira i nemilosrdno kritikuje najvažniji događaje minulog veka, provodeći nas elegantno i bez želje da opseni kroz kulture, običaje i specifičnosti različitih nacija.

Erže svog junaka najpre šalje u okruženje Staljinovog Sovjetskog Saveza u sopstvenoj viziji Potemkinovih sela, preko Konga, tadašnje belgijske kolonije, do Amerike u vreme Velike depresije, gde će se Tintin sresti sa Al Kaponeom. Nespretni i dobronamerni reporter će putovati Južnom Amerikom, Škotskom, biće svedok japanske okupacije Mandžurije, hodaće Mesecom 15 godina pre Nila Armstronga, biće upleten u hladnoratovski špijunski triler, a nemirni duh će ga dovesti i na prostore Balkana, u izmaštanu zemlju Sildaviju, baš kao što neće mimoići ni fašističku Borduriju, čiji je lider Mistler neskrivena aluzija na nacističkog vođu Adolfa Hitlera i italijanskog fašistu Benita Musolinija.

Danas, u Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana

Sa ove vremenske distance, čini se da je Erže svom junaku najveću uslugu učinio odlukom da ne dozvoli da se nakon njegove smrti 1983. godine nastavi rad na serijalu, ostavljajući ga tamo gde mu je i mesto – u sopstvenom veku. Jer šta bi naivni novinar radio danas u eri digitalnih medija, lažnih vesti koje postaju postfaktualna stvarnost i propagandnoj mašineriji gebelsovskog tipa. Sasvim sigurno se ne bi snašao u korporativnom novinarstvu kome je profit jedino merilo stvari, nevešto bi se pitao šta je skriveni pi-ar i kako je nestala prava novinarska priča. Nije teško pretpostaviti da bi vrlo brzo postao tehnološki višak ili politički nepodoban.

Korto Malteze za 42: Ovo danas nije moj svet! Nije ni naš, ali nismo stigli da mu kažemo…

Iako ga Erže nijednog trenutka nacionalno ne određuje, Tintin živi u Briselu, današnjem sedištu Evropske unije. Teror političke korektnosti učinio bi ga nepoželjnim u „evropskoj prestonici“. Teško je zamisliti da bi bio na strani briselskih birokrata iskreno zabrinutih jedino za budućnost sopstvenih zadnjica, a malo je verovatno da bi držao stranu i dolazećim nacionalnim desničarima. Bio bi šokiran činjenicom da o Kosovu pregovaraju albanski ratni zločinci i srpski ratni huškači. U najboljoj varijanti bio bi, kao apatrdi, deportovan u neki migrantski kamp, zgranut da je svet, lišen bilo kakve empatije, postao još gore mesto za život nego u njegovo vreme.

U čitavoj bivšoj Jugoslaviji nije se „zapatio“strip preveden na više od 80 jezika i prodat u više od 350 miliona primeraka, delo o kojem su snimljeni brojni dokumentarci, saga o kojoj je stvorena čitava studija – tintinologija

U Americi bi mu se Al Kapone činio kao obični ulični bandit i naivni švercer viskija spram Donalda Trampa, možda bi ga iznenadilo to što u Rusiji i dalje nekolicina ima sve a većina gotovo ništa i kako je Kina toliko moćnija od Japana. Ne bi razumeo zašto je na Bliskom istoku važnije ratovati nego živeti u miru i kako se desilo da na čarobnom Levantu jasmini dobiju boju krvi. Ako ga ne bi ubili ekstremisti Islamske države, sigurno bi završio u turskom zatvoru kao zaverenik koji je upleten u pokušaj državnog udara na Erdogana. Veselilo bi ga što je na Kubi bar neko „pretekao“ od porodice Kastro, ali bi Raula sigurno pitao šta to bi s revolucijom?

Jedino što ga ne bi iznenadilo jeste ponovni obilazak Sildavije, izmaštane zemlje na Balkanu. Tu se, zna to Tintin, vekovima stvari ne menjaju. Možda dobijaju drugačije pojavne oblike, ali narativ je isti. Razumeo bi dobro da smo složni u tome da se ni oko čega ne slažemo, da smo taoci sopstvenih mitova po meri lične interpretirane istorije, da ne verujemo jedni drugima, a da je ono što dolazi iza nepoverenja nasilje. To što se ponekom u tranzicionoj okretnosti u međuvremenu dogodio džip, đakuzi ili uspešna of-šor kompanija ne znači da u prvoj narednoj podeli karata iz njega neće ponovo proviriti varvarin.

Šarl de Gol izjavio je da je Tintin njegov „jedini internacionalni rival, da mu je dalaj lama dodelio nagradu za promovisanje kulture Tibeta, a da ikone pop-arta Endi Vorhol i Roj Lihtenštajn nikada nisu skrivali da je Erže svojim svedenim crtežom presudno uticao na njihov rad

Nije ta mala tačka na planeti koja mu je još jedino poznata dovoljna za nove avanture. Osim toga, čovek, iako mladolik, ima već devedeset leta, a to nije baš doba u kojem se lako prihvataju krupne promene. Naposletku, ovako će biti bolje – oni koji ga poznaju odranije imaće zadovoljstvo da još jednom zajedno prođu kroz sve one divne avanture. Opet, onima koji su ga tek upoznali biće sjajan vodič kroz duhovitu povest veka koji su tek okrznuli ili o njemu samo slušali.

The post Devet decenija Tintina, novinara kome se poklonio i Šarl de Gol appeared first on 42 magazin.

Dok većina ljudi čeka da im lepota padne s neba, ima onih koji zaustavljaju vreme, režiraju svoje filmske kadrove i u njima život po sopstvenoj meri. Jedan od njih je Aleksandar Stipčić, habana somelier i guru hedonizma, koji daje poseban značaj fizičkom izgledu i uživanju u kubanskim cigarama, plemenitom alkoholu, kafi i crnoj čokoladi. Iako kaže da po definiciji nije dendi, njegov profil na Instagramu @alex_cigar_dandy stilizovan je baš u tom maniru. Njegova ideja hedonizma najviše ima veze s romantikom.
Razgovarali smo bez tenzije i žurbe iako je trebalo da se pakuje za 12. odlazak na Kubu, gde će se oprobati na svetskom prvenstvu u poznavanju kubanskih cigara,  toj samo na prvi pogled ležernoj disciplini.

Aleksandre, da li ste vi to vremeplovom stigli iz Čikaga 20-ih ili pak Buena Vista Social Cluba? A podsećate i na hipstera? Ko ste vi? I čime se bavite?
Ja sam bivši profesionalni a neuspeli košarkaš kog je izabralo ugostiteljstvo, savladao sam njegove alate, učio i polako stvarao svoj životni stil koji bih nazvao hedonizam bez neka posebne definicije, na koji utiču mnogi aspekti, a posebno to kako ga neko doživljava. A to može biti i uživanje za male pare, ali uz određena znanja. Sada sam habana somelijer, poznavalac kubanskih cigara, i edukator kako i uz šta u njima uživati, a u slobodno vreme promoter romantike.

THE SUPERVISION of Cigar lighting #LACASADELHABANO #HABANOSFESTIVAL

A post shared by Cigar Aficionado (@alex_cigar_dandy) on Feb 20, 2018 at 3:11am PST

I šta uključuje hedonizam baš po vašoj meri?
Kvalitetnu premium kubansku cigaru, kafu, crnu čokoladu, a uz to čašicu ruma ili nekog drugog plemenitog alkohola, te za mene jako važnu udobnu fotelja, ali i to kako sam obučen, koji sam parfem stavio, kako sam se pripremio za uživanje. Ceo čin hedonizma počinje satima pre nego što zapalim cigaru ili uzmem prvi gutljaj kafe, tada već kreću da se mešaju arome, kreće taj senzualni trenutak, i miris, i ukus, i dodir. Naravno, važno je i kako držim cigaru, kakva je koža na fotelji na kojoj sedim, koliko je ona stara, da li ima neku istoriju, u šta gledam, u beo zid ili parket od brazilske trešnje, stare zavese… Cela slika ulazi u taj čin, do veoma važne stvari – sa kim delim taj trenutak. Ali i crni čaj, omiljena knjiga, karirano ćebence i cigara jesu moj hedonizam i renesansa.

Cigara je emotivna, ona je uvek ti, s tim što je ona uvek ista, ali ti nisi uvek isti. Uživanje je beskrajna komunikacija sa njom, a to je u krajnjem i komunikacija sa samim sobom

Zvuči i vrlo poročno.
Najvažnija je mera koja dolazi iz edukacije. Ja kao sportista nikad nisam zapalio cigaretu, a kad me pitaju koja je razlika između cigarete i cigare, kažem – cigareta se puši a cigara se uživa, što su dva totalno različita puta. Ali ovde to još nije ni jasno ni živo kao u Španiji, Engleskoj, Americi, gde ljudi tradicionalno uživaju u cigari i imaju klubove i udruženja, pa je i edukacija na višem nivou.

A kako se dolazi do tih znanja, da li ste se vi negde edukovali i od kog ste nivoa krenuli?
Ušao sam u svet ugostiteljstva u Hyattu sa 23 godine kao barmen, tada sam saznao šta je plemeniti alkohol, šta su cigare,  premium vina… šta je minimalizam, da možemo da uživamo u malim količinama, a da dobijemo mnogo, da obrok ne mora da bude obiman i pun kalorija da bi nam pružio puno različitih senzualnih doživljaja… Brzo sam sve to zavoleo, počeo da se takmičim u pravljenju koktela, 2005. osvojio prvo mesto na takmičenju Srbije i Crne Gore, a onda u Finskoj bio drugi u finalu internacionalnog takmičenja barmena. Tada sam prelomio, otkrio svoju pasiju za kreiranje nečega, strast sa kojom sam to radio i kako su ljudi na to reagovali. I počeo sam da idem dalje, da saznajem više. Ubrzo posle Finske otišao sam na Kuba, gde sam dosad bio 11 puta i gde uskoro opet idem.

Šta ste to otkrili na Kubi?
Otišao sam tamo na festival kubanskih cigara i, kada sam izašao iz aviona i u prvih 30 sekundi udahnuo miris i ukus vazduha, zaljubio sam se u tu zemlju i bio tamo tri puta za 12 meseci. To je ujedno i odgovor na pitanje da li sam završio neke škole… To je životna škola – ako želite nešto da saznajete, morate da uđete u to. Na Kubi sam se dva puta takmičio na svetskom prvenstvu habana somelijera, to su osobe koje preporučuju kunabske cigare nakon večere u restoranu, što imaju samo premium restorani u koje dolaze ljudi koji to sebi mogu da priušte u Londonu, Španiji, Francuskoj… Kod nas još nema tog zanimanja niti takvog prostora, ali nas petoro-šestoro započeli smo ovde tu romantičnu a ne i ekonomsku priču, budući da smo malo tržište, i već se stvorila kritična masa koja želi da uživa u cigarama, tako da mi sada radimo i edukacije. Ja održavam edukovanje za cigare, crnu čokoladu, plemenite alkohole i kafu. Potrebno je znanje da biste zaokružili priču i mogli da iskoristite najbolje od svega.

Kakao, duvan, kafa, rum, sve ima sličan DNK, sve je raslo na plantažama koje su gotovo jedna uz drugu, i onda se mešaju arome sa istog podneblja

Koje su osnovne instrukcije za uživanje cigare?
Za uživanje cigare važno je znati sa kog je podneblja, koje su njene arome, način na koji se seče, sa čim se uparuje. Sok od narandže baš i ne ide uz cigaru, ona voli kremaste, puteraste arome, čokoladu, kafu, bejlis, nešto što ima dosta ulja, a ne voli kiseline, đus, voće. Traži drugačiju senzoriku. No, vi ćete možda uživati i uz đus, svako ima svoje viđenje. Svaka cigara ima svoju priču – kraća, duža, deblja, tanja. Važno je i kako se drži. Obično kažem da se drži kao što svaki džentlmen drži ženu kraj sebe – čvrsto i nežno u isto vreme, a svako onda traži svoj balans. Cigara je poslednja stanica uživanja, nakon obroka i pića ona je finiš i otvara drugu dimenziju. Da biste nekoga uveli u taj svet, morate sa njim da sednete, da mu ga otkrijete. Cigara je emotivna, ona je uvek ti, s tim što je ona uvek ista, ali ti nisi uvek isti. Uživanje je beskrajna komunikacija sa njom, a to je u krajnjem i komunikacija sa samim sobom.

Čini se da ovde malo ljudi, iz poznatih razloga, može da osvesti trenutak uživanja.
E, posredi je sam pristup tom trenutku koji odvojite za uživanje. Već kada se pripremate za taj čin počinjete da uživate, sat vremena pre nego što ćete uopšte videti cigaru. Tada kreće i priča kako ćete se obući. U evropskim džentlmen klubovima nećete videti ljude u trenerci i patikama. Utisak mora da bude potpun. Kada se lepo obučete, lepo ćete se i osećati. Birate lepu košulju, džemper, cipele, čarape… I kad stignete, onda sledi čin biranja cigare po tome koliko vremena imate, koje arome volite, šta ćete uživati uz cigaru, da li je to samo kafa ili i čokolada, rum, viski… Ali bez znanja teško da ćete uočiti suptilne razlike.

Ne treba vam skupo, već samo želja da sami kreirate magične trenutke, to je i moja definicija hedonizma

Koja je najbolja cigara koju ste uživali?
Uživao sam ih mnogo, ali definitivno je to bila cigara koju sam uživao više puta, ali tada sam je kupio u fabrici Partagas, pa odšetao do hotela Nacional u Havani sa najlepšom baštom na svetu i u njoj sam je zapalio. Uživao sam i mnogo skuplje cigare uz mnogo kvalitetnije piće u mnogo boljem društvu, ali nisu bile tako dobre kao ta cigara u tom momentu.

Znači kontekst je najbitniji.
Tako je. Mnogo potrošenog novca ne garantuje uživanje. Ljudi mi kažu „ti znaš da uživaš, ti uvek sebi organizuješ taj mali trenutak“, a ja samo koristim znanja i tehnike da sebi napravim atmosferu u kojoj ću uživati. Isključiti telefon, pa uz laganu kubansku muziku, džez… Ne treba vam skupo, već samo želja da sami kreirate magične trenutke, to je i moja definicija hedonizma. Što duže o hedonizmu pričam, sve teže ga definišem. Za pet godina definicija mi se promenila 500 puta, shvatio sam da su to sve ti mali džepovi koje mi sami kreiramo i u njih ulazimo, oni definišu hedonistu ili konzumenta. Na svom Instagramu imam malo fotografija sa Kube i sa svojih putovanja jer sam te svoje džepove čuvao za sebe i nigde ništa nisam slikao jer čim bih izvadio telefon da slikam, nestao bi taj trenutak za koji se borim.

Imam stotinak košulja, a što se cipela tiče, tu sam najgori, imam 70-80 pari

Jednu od definicija dendija, što je sastavni deo vašeg nika na Instagramu, kaže da je to neko ko uzdiže estetiku na nivo religije, da su to ljudi koji nemaju drugi status osim toga da neguju ideju lepote u svojim ličnostima, zadovoljavaju svoje strasti, osećanja i razmišljanja…., da je kicošenje oblik romantizma.
Da. Lepo rečeno. Ali to je opet definicija koju menjaju okolnosti.

Kao da se lomite između dendija i hipstera jer sve ovo što radite je i bunt prema globalizumu, što je svojstveno i jednom i drugom. Ali čini se da, budući da imate veoma praćen Instagram, od savremenog trenutka uzimate ono što vam je korisno.
Nisam imao socijalne mreže jer mislim da su asocijalne, nemam ni televizor već pet-šest godina, ne čitam novine, čuvam se. I taj moj Instagram nastao je u Americi, u Las Vegasu, iz praktičnih razloga. Kad sam došao tamo, bio sam im vrlo egzotičan. Postao sam generalni menadžer najboljeg cigar laundža u Las Vegasu – Habanos Festival Lounge: La Casa Cigar&Launge, a ta funkcija nosi prevelika očekivanja jer je njima uživanje u cigari kulturološki značajno. Moje kubansko iskustvo za njih je bilo san snova i sve su mi verovali, ali odmah su me pitali imam li neku društvenu mrežu. U gradu sa naboljim restoranima i barovima niko se ne zaustavlja u vremenu, zarađuju mnogo para, ali brzo prolaze kroz dan. A kad bi dolazili kod mene i počeli da pričaju sa mnom, ja kažem „ajd samo skloni telefon“, onda počnem da im uparujem piće i cigare, a oni bi ulazili lagano u taj moj mali svet, on im se svideo i tražili su neku mrežu da ostanemo u kontaktu. Tada sam napravio Instagram.

Izbegavam puno detalja, iako dendi voli da ide do kraja, da ima i maramicu i cvetić, i minđušicu i bradu, i prsten, dva, tri, i tri narukvice, i neki štap, šešir… ja nisam za to da treba da staviš sve odjednom uvek

I mnogo ljudi vas prati, a vi ništa ne prepuštate slučaju.
Kad već propagiram ovo čime se bavim, onda moram da imam i vrlo istančan osećaj za estetiku i romantiku. Da bi kreirao atmosferu, moraš da budeš romantičan. I poželeo sam da taj svoj trenutak malo narušim ne bih li neke ljude inspirisao da oni sami probaju da osmisle svoje lepe trenutke. I to je eksplodiralo. Ljudima prenosim ono što se meni sviđa, slike na zidu, ljude sa kojima pričam, čarape koje nosim, sve stvari koje i meni kreiraju momenat. Ne mogu da prenesem miris, ali fotka dosta može da prenese. Sada grupa od oko hiljadu ljudi konstantno nešto pita, traži savete, komentariše. Ljudi prepoznaju moj trenutak kao nešto što bi oni voleli da kreiraju za sebe.

JUST PUFF Hope all of you chose smoke for tomorrow night… @legendarymq

A post shared by Cigar Aficionado (@alex_cigar_dandy) on Dec 30, 2017 at 1:26pm PST

A moda, šta vas tu vodi? Da li dendi mora da prati modu do u sitnicu?
Nemam potrebu da otvorim časopis i kažem „to ću da nosim“. I dalje više volim sako sa tri dugmeta nego sa dva. Volim klasične krojeve i stare materijale, poput kašmira, kože i svile, novi materijali mi ne prijaju. Volim stvari koje su večna klasika, a da, kad se sve iskombinuje, izgleda kao da je iz nekog najmodernijeg butika. I cigara u ruci je moda, ona je detalj.

Da li imate svog šnajdera?
To bi negde bio neki sledeći korak. Nemam šnajdera, ali pobornik sam italijanske mode. Njihovi brendovi su skupi, ali dugo traju. Recimo, imam sako koji nosim deset godina, ali svaki put kada ga obučem izgledam kao da sam izašao iz najbolje radnje.

Je l’ to uključuje neko posebno čuvanje?
Mora da se vodi računa. Evo sada imam stotinak košulja, što zahteva i prostor. Što se cipela tiče, tu sam najgori, imam 70-80 pari.

Da li ih čuvate u kutijama, napunjene zgužvanom hartijom?
(Smeh) Ne. Naravno, sakoi moraju stajati na debelim ofingerima, ali volim da sve stvari koje imam proživljavaju zub vremena sa mnom. Neću gužvati stvari, ali neću ih ni čuvati u kutijama. Imam, recimo, cipele zumbane, braon-bele koje nosim samo na Kubi, u kojima volim da se prošetam kroz Havanu.

Šta bi bilo kad biste ovde nosili te cipele?
Prosto bi bile mnogo ružne.

A na Kubi su lepe?
Ovde bi mi bile ružne kada bih u njima izašao u Knez Mihailovu. I one na bele čarape… izgledao bih smešno sam sebi. Ali na Kubi one dobijaju totalno drugu dimenziju, i laneno belo odelo sa kubanskom zastavicom, koje sam tamo kupio, svaki put ide sa mnom na Kubu. Imamo već neki istorijat. Tamo kad obujem te cipele i to odelo izgledam kao kad Hemingvej opisuje nekog Kubanca koji se šeta ulicama Havane u zavrnutim pantalonama na crtu, znojavog… kuca na neka vrata, čeka neku devojku, nešto se dešava… to su te cipele koje apsolutno nemaju smisla u Beogradu. A uz tu odeću, miris šećerne trske, pogled na more i cigaru sve to dobija drugu dimenziju.

SALUTE MY FRIENDS! It’s my Birthday and I enjoyed the way I like it! Around 10 years old Hand Rolled Cuban Cigar (no body knows where beside country of origin) and drinking The Macallan 7 y.o matured in Sherry Wood at La Casa del Habano Belgrade 🥃🥃🥃

A post shared by Cigar Aficionado (@alex_cigar_dandy) on Nov 15, 2017 at 1:15pm PST

Da li ste imali neprijatnosti zato što držite do mode ovde gde je doskora bilo normalno da muškarci ne prate modu i gde se tačno zna da je plavo za bate a roze za seke?
Ja recimo volim roze košulje i kada sam stavio na Instagram sliku sa roze košuljom, stiglo je oko sto komentara „real men wear pink“, ne vidim boju kao problem. Niti bih se uzbuđivao oko negativnih komentara. A jesam dobijao naše klasične komentare „al’ si se skockao“. Izbegavam puno detalja, što je malo kontra definiciji dendija koji voli da ide do kraja, da ima i maramicu i cvetić, i minđušicu i bradu, i prsten, dva, tri, i tri narukvice, i neki štap, šešir… ja nisam za to da treba da staviš sve odjednom uvek. Ima tipova koji vole ekscentričnost, ja više volim da se obučem pametno, da ima puno detalja, a da ništa ne iskače, da je sve ukomponovano u celinu.

Pomenuli ste da volite džez, što baš ide uz čitav vaš životni stil i taj romantizam, nostalgiju.
Ima tu i nostalgije za prošlim vremenima, kojima nisam imao prilike da prisustvujem, i dobro se osećam u odelu, kad stavim ešarpu i šešir, i verovatno bih se u tim ulogama bolje snašao nego u ovim danas. I uz to ide kubanska muzika, koja uglavnom jeste džez, iako je većina veže za salsu. Kada odete u El Gato Tuerto (Ćoravi mačor ili Jedooki mačor), to je klub u Havani gde sviraju i pevaju isključivo penzionisani kubanski džez pevači, prosek godina 70 plus. E tu muziku kad doživite u tom klubu, u atmosferi ruma, dima, znoja i plesa, e onda taj džez ima onu notu kao i američki. Cigara i plemeniti alkohol zahtevaju romantiku, sentimentalni pristup, a svakako je uho jako važno, slušanje cele priče. Cigara se ne može uživati ako je muzika glasna, ako se pet ljudi dere na pet različitih tema.

Kako to postići u ubrzanoj stvarnosti?
Preduslov je smirenje, disciplina. Danas stalno bežimo u komunikaciju da bismo pobegli od nečega. Mejlovi, notifikacije, zvonjava telefona. Onda se lepo obučem, osamim se i zapalim cigaru. I lepo mi je jer hoću da mi bude lepo. Teško je ljudima koji ne uživaju u svim tim stvarima da razumeju, pa me često pitaju „da li si ti model“. Pa nisam.

Volite zapravo da ste stalno u filmskom kadru.
Da, i zašto da ne? Pogledamo neki film i kažemo „jao što je njemu lepo“. A zašto ti ne bi napravio svoj mali film dva puta dnevno ili jednom dnevno, svoj film, pazi – svoj film?! Sve si kreirao i organizovao. Izabrao ljude, kostim, atmosferu, muziku, ti si reditelj. Ali ljudi se plaše da krenu, misle da će pogrešiti. I onda odustanu. I odu kući i gledaju tuđi film. Slažem svoj momenat satima pre nego što on počne i kad mi neko kaže „blago tebi, ti uživaš“, moj odgovor je: „Pa uživaj i ti. Iscimaj se pa da bude blago i tebi.“

A da li može od tih ležernih hobija da se živi?
Imam dosta upita, ali moja stranica nije na prodaju, neću reklamirati ništa što se ne uklapa u moju sliku. Nije mi aspiracija da živim od toga uz kompromis, ali ako mogu da pomognem, ja sam vrlo rad.

U evropskim džentlmen klubovima nećete videti ljude u trenerci i patikama. Utisak mora da bude potpun. Kada se lepo obučete, lepo ćete se i osećati. Birate lepu košulju, džemper, cipele, čarape…

Od čega onda živite?
Držim prezentacije cigara i plemenitih alkohola, a sada trenutno pravim svoju čokoladu namenjenu za uživanje u cigari, crnu čokoladu sa 90 odsto kakaoa, za koju je potrebna i edukacija – korisna je za organizam, ne grize se već se polako otapa na jeziku, ima svoju priču, vreme, svoj par poput kafe. Mešaju se arome sa istog podneblja, a onda je tu i cigara, sve ima sličan DNK – kakao, duvan, kafa, rum, a sve je raslo na plantažama koje su gotovo jedna uz drugu. Kada se to napravi u premium izdanju i stigne do nas, pred sobom imamo…

Hedonistički kvartet.
(Smeh) Tako je. I onda u zavisnosti od našeg pristupa počinje uživanje. Čokolada mi je projekat, uskoro ću se takmičiti na svetskom prvenstvu habana somelijera, spremam jednog mladog vinskog somelijera da postane i habano somelijer. Posle Amerike i puno rada, iskustva, poznanstava sa zanimljivim ljudima, mnogo edukacija na kojima sam spajao proizvođače alkohola i cigara, pokušavam da razvijem stvari za koje ranije, i pored afiniteta, nisam imao vremena. A vreme je definitivno za romantiku.

Hvala, Aleksandre.

The post Aleksandar Stipčić: Svoje ležerne hobije pretvorio sam u zanimanje appeared first on 42 magazin.

Posebno posteri služili su kao svetionici propagande – vozila prinude, instrukcije, cenzure i debate – u svakoj komunističkoj naciji. Promovisali su državnu i revolucionu vlast, ali su se takođe koristili kao efikasno sredstvo protesta. Po svojoj prirodi, plakati su efemerni, vezani za vreme i mesto, ali mnogi imaju dalekosežni, dugotrajan uticaj. Oni su prožeti umetničkim integritetom i ličnim ubeđenjem – na primer, posteri sa boljševicima spadaju među najživlje, strastvene grafike istorije umetnosti.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kroz galeriju propagandnih postera Rusije, Mongolije, Kine, Istočne Evrope, Severne Koreje, Vijetnama, Kube i Jugoslavije (ima jedan!) podsetimo se kako na najbolji način komuniciraju politika i vizuelne umetnosti.

The post Propagandni posteri: umetnost u službi politike appeared first on 42 magazin.