Nakon što je 2016. održao fantastičan koncert u Kolarčevoj zadužbini, Miško Plavi Trio se 21. septembra vraća na mesto na kom je doživeo ovacije i nastupa tačno od 20.30 časova. Trio, koji u istom sastavu nastupa već devet godina, čine multiinstrumentalista Milivoje Petrović poznatiji kao Miško Plavi, najpopularniji domaći džez klavijaturista Vasil Hadžimanov i jedan od najboljih bubnjara u regionu Srđan Džoni Dunkić. Publici će uživo predstaviti album koji je regionu i kod nas izašao u aprilu 2019. pod nazivom Hiljadu osmeha (Jugoton – Croatia Records).
I to je drugi album Miško Plavi Trija, koji je stvorio autentičan muzički izraz, sublimirajući više stilova u snažno i emotivno autorsko muziciranje – kombinaciju klasične, džez i mediteranske muzike sa elementima soul, fank, rege i world music, uz upliv balkanskog folklora. Osim autorskih kompozicija, na repertoaru su im virtuozne obrade rok, soul i džez standarda.
Uoči koncerta razgovaramo sa čovekom koji je, čini se, uvek bio tu, čak i kad je bio odsutan, sarađivao sa mnogim muzičarima na domaćoj sceni, stvorio mnogo muzike u bendovima i solo, muzike za teatar i film, održao ne-zna-im-se-broj koncerata u zemlji, Japanu i svetu… Miško Plavi, sveprisutni muzički duh, odgovorio nam je i na pitanje – otkud u jednom čoveku toliko muzike i dokle misli da jezdi na novom talasu, reklo bi se cunamiju, koji ga je doneo.

Dobar dan, Miško. Krenimo s kraja ili od početka – u aprilu 2019. Miško Plavi Trio objavio je CD Hiljadu osmeha (Jugoton – Croatia Records). Recite nam nešto o tom albumu, kako je nastao i šta sve možemo da čujemo na njemu?
CD sam radio deset meseci 24 sata dnevno. Bilo je mukotrpno, ali isplatilo se – ja sam zadovoljan rezultatom, što nije baš lako postići. Inače trio u ovoj postavi postoji devet godina i jedini CD Live in Belgrade objavili smo 2012. Od tada smo imali puno koncerata i osećao sam potrebu da vernoj publici koja prati naš rad poklonim nešto novo. Stvaranje CD-a je pomogao SOKOJ, a gosti na albumu su Ana Stanić i Miroslav Tovirac. Oni će gostovati i na koncertu na Kolarcu. Žanrovski prevlađuje džez nota, ali ima različitih uticaja i CD sigurno nije samo za džez publiku.

Da li će nam stvarno doneti hiljadu osmeha, ili bar nekoliko? Zašto je važno da nam muzika lice razvuče u osmeh?
Evo, na to pitanje bih citirao gospodina Dragoljuba Matoševića, koji je napisao recenziju CD-a: „Miško Plavi Trio na ovom izdanju svira neku ’lakšu’ formu jazza, prijemčivu i onima koji baš ne preferiraju taj muzički stil, a i onima kojima jazz kola venama. Ovim izdanjem bend nas vodi svetskim muzičkim prostranstvima. Muzika je, kako netko reče, lijek od svake depresije. Ova muzika, bez dvojbe, liječi.“

Miško Plavi Trio izrastao je toliko da naši koncerti prerastaju u događaj. Svaki put, na svakom koncertu, dešava se onaj trenutak uzbuđenja kada i mi na sceni, i publika, ostajemo bez daha

Jednom ste izjavili da ste fan Vasil Hadžimanov benda, a onda dodali: „Zamislite, njegov sam fan a ujedno i sviram sa njim. Zar to nije sjajno!“ Kako ste vas trojica postali trio? Šta spaja vaše muzičke izraze i vizije?
Da, to što radi VHB i činjenica da postoji toliko dugo na sceni u ovakvoj zemlji, gde okolnosti nisu baš naklonjene takvoj visokoumnoj i vrhunskoj muzici, zaslužuje moje divljenje i puno poštovanje.
Nakon veoma uspešne turneje Miško Plavi Trija po Japanu 2008. godine, koja se zvala Serbia Passion, gde smo svirali deset koncerata u deset najvećih gradova, 2011. dobio sam poziv za novu turneju. U bendu iz 2008. svirali su Feđa Franklin i Miladin Stojković, ali 2011. bili su sprečeni, nisu mogli da idu. Morao sam da nađem novi bend. Tako sam pozvao Vasila i Džonija i usvirali smo repertoar, koncerti su već bili zakazani, no…. desio se zemljotres, cunami, nuklearna katastrofa u Fukušimi i svi kulturni događaji u Japanu su otkazani. Tako je propala naša turneja, ali ostao je bend u ovoj postavi. Sa njima dvojicom je zadovoljstvo raditi, oni su moje ideje podigli na visok nivo, uživanje je deliti binu sa njima.

 „Miško Plavi Trio na ovom izdanju svira neku ’lakšu’ formu jazza, prijemčivu i onima koji baš ne preferiraju taj muzički stil, a i onima kojima jazz kola venama. Ovim izdanjem bend nas vodi svetskim muzičkim prostranstvima. Muzika je, kako netko reče, lijek od svake depresije. Ova muzika, bez dvojbe, liječi.“

Na sceni ste se pojavili početkom osamdesetih, u jeku novog talasa, kao gitarista, basista i klavijaturista, sarađivali ste sa bendovima Via Talas, D’Boys, Piloti, Ekatarina Velika… Od vašeg prvog izdanja (Demo top 10 – kompilacija Miško Plavi – Hemija, 1980) prošlo je bezmalo 40 godina, novi talas vas je odneo daleko. Odakle vam snaga i otkud u čoveku toliko muzike?
Dobro je pitanje. I ja sam ponekad zamišljen nad njim. Ponekad se osećam istrošeno, ne mogu ni da slušam muziku, a kamoli da sviram. No, kako je solo koncert najviši nivo muziciranja, uspevam da pronađem inspiraciju, svaki put je to novi izazov. Takođe, sa Džonijem i Vasilom je, kao što sam već rekao, veliki užitak svirati. I na kraju, nakon više decenija prangijanja po električnim instrumentima, divan i moćan akustični instrument – harmonika otvorio mi je nova poglavlja, kao i mogućnost da predstavljam sebe i svoju zemlju na različitim i dalekim meridijanima. O tome mašta svaki muzičar.

Kako vam s ove vremenske distance izgleda taj plodan i buran period domaće muzike?
Da, mladost – ludost Velika zemlja, različiti narodi i kulture, divna publika, putovanja, prijatelji i lepe devojke po svim gradovima bivše Juge, nije moglo biti ništa više što mlad čovek ne bi poželeo.

Imate li neku evidenciju, možete li pobrojati sa kim ste sve i koliko puta nastupili, koliko ste koncerata održali, sa bendovima i solo? I šta je ono što vas u tom smislu emotivno i profesionalno ispunjava?
Od onih sam ljudi koji su uvek krajnje neodgovorni prema sopstvenom radu, istorijatu. Nisam vodio i ne vodim nikakvu evidenciju. U pitanju su hiljade koncerata u mnogim zemljama… Sada me najviše ispunjava što sam priznat od kolega. Mnogi poštuju to što radim i rezultate koje sam ostvario. To je zaista divan osećaj, naročito kada dolazi od ljudi kojima se lično divim, a ima ih mnogo.

Nakon više decenija prangijanja po električnim instrumentima, divan i moćan akustični instrument – harmonika otvorio mi je nova poglavlja, kao i mogućnost da predstavljam sebe i svoju zemlju na različitim i dalekim meridijanima. O tome mašta svaki muzičar

Nakon gitare, basa i klavijature, pomenuli ste da ste se vratili vašem prvom instrumentu – harmonici, koja vas je odvela daleko na Istok. Ili ste možda vi nju tamo odveli?
Kako sam već odgovorio, privukla me je lepota akustičnog instrumenta, dosta mi je bilo struje. Svirati vrhunski bilo koji instrument je veoma teško, no ipak, na toj lestvici najteže je svirati akustični instrument. Moje muzičko delovanje u Japanu unapred sam veoma precizno osmislio i pripremao se, dakle ipak sam ja nju odveo ili odneo tamo:)

Išao sam 2011, 2012. i 2013. na dobrotvorne humanitarne turneje po krajevima pogođenim cunamijem. Održao sam veliki broj koncerata po srušenim gradovima, npr,, u Macušimi, Rikuzentakati, Ksenumi, Sendaiju i drugim. Tamo je bila crvena zona, visok nivo radioaktivnog zračenja

Od 2000. izvodite solo program Music Around the World. U Japanu ste više od 200 puta nastupali u najeminentnijim koncertnim dvoranama, a u toj zemlji najpre ste svirali na ulici. Šta je vama i vašoj muzici dao Japan, a šta ste vi ostavili Japanu?
Japan je zaslužan za stvaranje moje autorske muzike, dakle oformio me je kao autora. Kada mi se otvorilo to veliko tržište, dalo mi je snagu i izazov da mogu da se posvetim pre svega osmočasovnom vežbanju mog instrumenta. Tako sam napredovao i kao izvođač i kao autor. Specijalno i činjenica da ne predstavljam samo sebe već i zemlju odakle dolazim.
Takođe, promenio me je i kao čoveka. Živeći tamo naučio sam od njih kakav treba imati odnos prema drugom čoveku, prema prirodi i prema poslu. Upravo su to kategorije koje nas razlikuju od životinja. Nažalost, ovde u Srbiji smo vrlo nisko po tom pitanju.
No, s obzirom na to da sam stalno bio na putu, stalno menjao kontinente, i to godinama, sve je to uticalo negativno na moj privatni život, brak, porodicu…

Music Around the World ili world music?
Muzikom oko sveta…. Zaista, velika je stvar kada ne morate da znate drugi jezik, a možete, zahvaljujući muzici i emocijama koje kroz nju šaljete, da stvorite veliki broj prijatelja svuda gde svirate. U Japanu imam puno prijatelja, koji su zaista oni pravi i osećam se bogatim zbog toga. Zahvaljujući njima išao sam 2011, 2012. i 2013, tri godine uzastopno, na dobrotvorne humanitarne turneje po krajevima pogođenim cunamijem. Održao sam veliki broj koncerata po srušenim gradovima, na primer, u Macušimi, Rikuzentakati, Ksenumi, Sendaiju i drugim. Tamo je bila crvena zona, visok nivo radioaktivnog zračenja. No, srce me je vodilo, moji prijatelji su bili tamo i obavestivši se o mogućim posledicama, bio sam mišljenja da mi desetodnevni boravak u toku jedne godine nije mogao mnogo nauditi.

Japan je zaslužan za stvaranje moje autorske muzike, dakle oformio me je kao autora. Promenio me je i kao čoveka. Živeći tamo naučio sam od njih kakav treba imati odnos prema drugom čoveku, prema prirodi i prema poslu. Upravo su to kategorije koje nas razlikuju od životinja

Osim što se pripremate za Kolarac, slušate li nešto posebno ovih dana?
U kolima slušam isključivo Radio Beograd 2. Puno umetničke muzike, nema reklama. Kod kuće slušam nekoliko džez radio-stanica na live streamingu.

Šta publika 21. septembra može da očekuje na Kolarcu? Hajde da pozovemo sve da dođu po dozu osmeha, sveta, Balkana, džeza, Mediterana…
Nakon devet godina rada sa dve muzičke gromade, Vasilom Hadžimanovim i Džonijem Dunkićem, Miško Plavi Trio je izrastao toliko da naši koncerti prerastaju u događaj. Svaki put, na svakom koncertu, dešava se onaj trenutak uzbuđenja kada i mi na sceni, i publika, ostajemo bez daha. To su posebni trenuci i za to vredi živeti i boriti se. Možete pogledati numere sa prošlog koncerta 2016. sa Kolarca na YouTubeu i poslušati reakcije publike.

I za kraj – koja je vaša životna mantra?
Ne tražim nikad ono što ne mogu da dobijem.

Hvala!

(Ulaznice za ovaj događaj možete kupiti na biletarnici Kolarčeve zadužbine po ceni od 1.200 i 1.500 dinara.)

The post Miško Plavi: Muzika 1.000 osmeha je lek za svaku depresiju appeared first on 42 magazin.

Iako Kolarčeva zadužbina već decenijama ima i neguje vernu publiku, u godini velikog jubileja – 140 godina postojanja – želi da poveća njen broj i fokusira se na mlađu publiku. Zato je po drugi put osnovan Savet mladih Kolarca u okviru projekta Kreativna Evropa, koji se mladim ljudima obraća tzv. novih medija i uz upotrebu najnovijih tehnologija.
Pošto i mi želimo da još više mladih dolazi u ovaj hram umetnosti, zamolili smo Mašu Mileusnić, koja vodi promotivni tim Kolarca, da nam ukratko ispriča šta se sve u zadužbini velikog poštovaoca i ktitora umetnosti – Ilije Milosavljevića Kolarca, priprema u jubilarnoj sezoni.

Zdravo, Mašo. Na Kolarcu se uvek nešto lepo i novo dešava, ali i priprema – šta bi nam ti od programa odmah preporučila?
Počeću od opere za koju uveliko traju probe. Pred kraj godine, kada Kolarčeva zadužbina obeležava veliki jubilej – 140 godina postojanja, očekuje nas opera za 21. vek, moderna La serva padrona, koju mladi umetnici rade u okviru projekta Young@Opera Kreativne Evrope. Ovo istraživačko-umetničko putovanje okupilo je preko 50 talentovanih, mladih umetnika iz raznih zemalja Evrope, koji sa Pergolezijevom operom Služavka gospodarica, ali u novoj formi, nastupaju u 12 gradova širom Srbije, Crne Gore i Bugarske. Kao i ostali projekti Kolarčeve zadužbine, i ovaj ima cilj da se umetnička muzika, u ovom slučaju opera, približi mlađoj publici.
Nova opera za novi vek omogućila je velikom broju mladih umetnika da tokom radionica istražuju nove poglede na „staru“ umetnost opere, da podstiču svoju kreativnost, ali i mobilnost i razmenu ideja sa drugim umetnicima iz različitih kultura. Imaju priliku da se usavršavaju, ali i da promovišu svoju umetnost.

Jedno naučno istraživanje dokazalo da bi lekari trebalo svojim pacijentima da prepisuju odlazak na koncerte, filmove, predstave, u muzeje, galerije, na predavanja, tribine, da uče nove jezike, sviraju, pevaju, da se usavršavaju na svaki način

Koje ćemo mlade umetnike videti i čuti na sceni, a ko je deo važne ekipe koja se po pravilu ne vidi?
Mladi izvode operu za mlade, a podela je sledeća: Serpina – Petra Radulović (Crna Gora; Uberto – Igor Andrić (Srbija) i Bozhidar Bozhkilov (Bugarska); Vespone – Nikola Ranđelović (Srbija) i Vladimir Tešović (Srbija). Izvođenje nove opere režirao je takođe mladi reditelj Vladan Đurković iz Beograda; dirigent je Milen Apostolov, scenografkinja Magdalena Vlajić, a kostimografkinja Lina Leković. Za klavirom će biti Bojana Radivojević (Srbija), koncert-majstor i pra violina je Isidora Dramićanin (Srbija), drugu violinu sviraće Atanasija Stanišić (Srbija), violu Marta Petrović (Srbija), a violončelo Petar Lazarević (Crna Gora). Mentor svima biće Predrag Gosta. Beogradska premijera (ujedno i izvođenje kojim se zvanično završava prvi ciklus projekta) biće održana 13. decembra u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine od 20 časova. A pre Beograda Služavka gospodarica biće izvođena u sledećim gradovima:  u Kulturni centru Pančeva 7. decembra, u Šabačkom pozorištu 8. decembra i u Narodnom pozorištu u Somboru 9. decembra – sve predstave počinju u 20 časova.

View this post on Instagram

Ne propustite vecerasnje izvodjenje opere "Sluzavka gospodarica" u @kolarac_kolarceva_zaduzbina @operosa_opera_festival @youngatopera bit.ly/2FpqgBP #kolarac #opera #operosa #youngatopera

A post shared by Kolarac (@kolarac_kolarceva_zaduzbina) on Dec 13, 2018 at 3:47am PST

Šta je to Savet mladih Kolarčeve zadužbine, ko ga je osmislio i čega je on deo?
Kolarčeva zadužbina  slavi 140 godina postojanja – sama činjenica da jedna institucija koja se bavi umetnošću, posebno umetničkom muzikom, kulturom, naukom i edukacijom, traje u kontinuitetu toliko dugo veoma je važna ne samo za Beograd i Srbiju već i za region. Kolarac je sinonim za koncerte klasične muzike, jer se u njemu godišnje održi preko 300 muzičkih događaja, a svi najznačajniji svetski umetnici nastupali su i dalje nastupaju upravo u Velikoj sali. To je i dalje najakustičnija dvorana u Beogradu, iako je celo zdanje sagrađeno 1932. Kolarac ima i dugu tradiciju i vernu publiku, a zadužbina svojim programima nastavlja da prati put svog osnivača Ilije Milosavljevića Kolarca, koji je 1878. sav svoj imetak ostavio narodu u cilju širenja kulture i nauke. Jedan od načina da se verna publika i dalje širi jeste Savet mladih, čiji članovi rade na tome da što više njihovih vršnjaka privuku u Kolarac programima koji njih najviše interesuju. Na koncerte umetničke muzike, mnogobrojna predavanja na najsavremenije teme, bioskop, galeriju i u centar za učenje stranih jezika Kolarčeve zadužbine i dalje dolazi veliki broj mladih ljudi, ali i male dece, koja učestvuju u muzičkim radionicama i uče da vole i slušaju umetničku muziku. Ipak, nikad dovoljno mladih, tako da je Savet mladih po drugi put među nama.

Gde god da živite, studirate ili radite, na YouTube kanalu Slušate Kolarac svake sedmice možete čuti dva koncerta i dva predavanja koji su održani u salama Kolarca

Ovu praksu započeli ste projektom Take Over (2014–2017), takođe u okviru Kreativne Evrope,  recite nam koliko je članova imao Savet, šta je sve uradio i gde su sada njegovi članovi?
Veoma zanimljiv i uspešan projekat Take Over okupio je 11 članova Saveta mladih, od kojih se osmoro posle završetka ciklusa zaposlilo u institucijama kulture ili već vode uspešne samostalne karijere. Take Over je preporučivao postojeće sardžaje Kolarca, zatim su osmislili program Zašto se sluša muzika, ciklus o filmu, niz predavanja o bezbednosti na internetu, izložbu Svet zvuka u okviru Noći muzeja i na kraju festival, na kome je, između ostalih, nastupio sada već čuveni LP duo.

Budući da su članovi Saveta za naredne dve godine poznati, recite nam nešto o principu prijavljivanja – kako neko može postati član Saveta, koje uslove treba da ispuni?
Mi smo u svakom trenutku otvoreni za sve mlade ljude koji žele da se bave savremenim, zanimljivim i kvalitetnim sadržajima, da ih prave i da učestvuju u njima, ali i da aktivno pomažu u radu Kolarčeve zadužbine. Jedini uslovi koje bi trebalo neko da ispuni jeste da želi da se razvija, usavršava, da uči nešto novo, da osmišljava nove sadržaje, tj. da ima ideje. Jednostavno, zar ne?! J

Članovi Saveta u naredne dve godine biće Ana Anastasov, Fakultet dramskih umetnosti, smer Snimanje i dizajn zvuka; Bogdan Đurić, Filološko-umetnički fakultet, smer Muzika u medijima; Predrag Mladenović, sa Više elektrotehničke škole – šta će biti njihov zadatak?
Savet mladih ima isti zadatak kao što je i imao u prethodnom sazivu, da privuče još više mladih ljudi na Kolarac, da osmisle nove i zanimljive sadržaje: predavanja, izložbe, radionice, koncerte, tj. da promovišu rad mladih umetnika, naučnika, stručnjaka svih vrsta… jer šta je lepše nego da takvi ljudi postanu idoli novih generacija.

Činjenica da institucija koja se bavi umetnošću, posebno umetničkom muzikom, kulturom, naukom i edukacijom traje u kontinuitetu toliko dugo je veoma važna ne samo za Beograd i Srbiju već i za region. Na Kolarcu, koji je sinonim za koncerte klasične muzike, godišnje se održi preko 300 muzičkih događaja

Koje sve aktivnosti uključuje rad Saveta i šta je njegov cilj, a šta je njegova misija?
Prvenstveno i svakodnevno se radi na YouTube kanalu Slušate Kolarac, koji je otvoren u okviru obeležavanja 140 godina Zadužbine. Na tom kanalu svake sedmice možete čuti dva koncerta i dva predavanja koji su održani u salama Kolarca. Tako da sada imate priliku da na YouTubu, u svakom trenutku, na bilo kom meridijanu, uživate u umetničkoj muzici, učite o svemu na predavanjima i jednostavno pratite ono što se događalo na Kolarcu, iako niste fizički prisutni u zgradi Zadužbine. Mislimo da je veoma važno da se sadržaji i program Kolarca približe savremenoj publici preko popularno nazvanih novih medija. Savet mladih je sa projektom Slušate Kolarac aktivan na svim društvenim mrežama, a na sajtu će biti i mnogo drugih sadržaja, intervjua, tekstova na temu umetničke muzike, kulture i nauke uopšte.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kako dovesti više mlađe publike Rahmanjinovu, Šostakoviču, Bartoku, naučnoj tribini ili pak filmovima koji se prikazuju u Art bioskopu Zadužbine?
Upravo onako kako mi to radimo J. Mlada publika postoji na svim ovim događajima, ali, kao što rekoh: mladih nikad dovoljno.

Osim već pomenutih projekata koje realizuje Savet, šta je još aktuelno?
Osim YouTube kanala Slušate Kolarac, Savet mladih osmislio je niz predavanja i radionica za učenike srednjih muzičkih škola, na kojima je učestvovao profesor univerziteta Berklee Tom Stajn, koji je govorio o tome kako početi umetničku karijeru, kako za to koristiti društvene mreže, pokazivao je kako se prave prezentacije… a učenici su posle predavanja pravili svoje prezentacije, koje je profesor Stajn ocenjivao i ukazivao kako poboljšati javni nastup, a naravno odgovarao je na sva moguća pitanja koja su učenici postavljali u vezi sa klasičnom muzikom u modernnom svetu, o njegovim iskustvima…. Drugi saziv Saveta mladih je još mlad, ali imamo velike planove: koncerte, izložbe, predavanja, radionice… pratite nas na mrežama Facebook i Instagram, pa ćete saznati.

Velika sala Kolarca je i dalje najakustičnija dvorana u Beogradu, a zdanje je sagrađeno daleke 1932.

I za kraj – zašto je važno da mladi slušaju klasičnu muziku, posećuju izložbe, naučne tribine i predavanja? Zašto je važno slediti put Ilije Milosavljevića Kolarca? Šta umetnost donosi mladima, uopšte čoveku?
Mislim da je od životne važnosti da se bavimo umetnošću i naukom, da učimo do kraja života. Evo, ponovo je još jedno naučno istraživanje dokazalo da bi lekari trebalo svojim pacijentima da prepisuju odlazak na koncerte, filmove, predstave, u muzeje, galerije, na predavanja, tribine, ali i da uče nove jezike, da sviraju, pevaju, da se usavršavaju na svaki način. To je dobro za zdravlje.

Hvala, Mašo.

The post Maša Mileusnić: Mladi svoje idole treba da potraže na Kolarcu appeared first on 42 magazin.

O glasu, muzici i tekstovima Boža Vreća najbolje govori njegov četvrti autorski album Pandora, gde se on potpuno prepustio sevdahu, dozvolio da ga sasvim obuzme i iz njega izađu pesme koje se slušaju u tišini, dok dozvoljavate da i vas obuzmu emocije do stanja transa u kom je bio dok ih je stvarao. O Božu, čoveku koji je u isto vreme osoba stara 500 godina i avangarda, govori svaki njegov odgovor kroz naš razgovor, koji svojom iskrenošću jednako deluje kao i njegova muzika – izmešta vas iz lične zone komfora pa, iako ga vidite po prvi put, jednostavno mu verujete.

U šali kažem pre mesec dana nekome ko je tek otkrio vašu muziku da ću raditi s vama intervju, nekoliko dana kasnije saznajemo za koncert i, evo, sada stvarno razgovaramo.
Sve se poklopi. Ja nekako vjerujem u taj trenutak. Neki otkriju kasno, ali čini mi se da je to njihovo pravo vrijeme za otkrivanje moje muzike, razgovora i suradnje. Sinoć pričam s Vasilom, imam pjesmu za peti album i radiću sa njim duet. I kažem mu jednostavno nije bilo vrijeme da ti je ranije pošaljem, ali ću ti je poslati sada i ako uspjemo, onda bismo je propjevali prvi put na Kolarcu. To ti je život. Samo ako ga ne kontrolišeš. Ako zategneš s jedne strane, drugu zatvoriš. Moraš da otpustiš i samo se prepustiš.

Da se sada vratimo na početak, kada ste otkrili sevdah? To je bilo u momentu kada ste doživeli potpuni emotivni krah, a zatim se izdigli kao feniks. Šta se tada dogodilo?
To je bilo ljubavno razočaranje. Izašao sam duge veze i u sevdahu sam pronašao svog savršenog partnera. To je bio žanr koji meni pripada, u kome sam se potpuno pronašao i sa kojim sam se vratio u prošlost, u moje odrastanje, jer je mama uvijek slušala sevdah. Odrastao sam sa sevdalinkom, ali nikad nisam ni sanjao da ću se jednog dana baviti glazbom profesionalno i da će sevdah biti žanr koji će biti moja misija i moj životni put. Iz sveg tog ljubavnog bola i patnje sam stvarno kao feniks izašao iz tog pepela i izdigao se iznad svega toga što je do tada bio moj život.

O meni se apsolutno sve zna, više ništa ne možeš da mi prišiješ što nisi ranije i što ja nisam sažvakao i, ako je bilo ružno, ispljunuo

Tada ste se preselili u Sarajevo gde niste imali nikoga i ništa, a onda je došlo sve.
Živeo sam u Beogradu, završio studije i preselio se jer je Sarajevo kolevka sevdalinke, gde su se najveći izvođači slivali i ostajali iako nisu bili primarno rođeni tamo. Prešao sam stvarno hrabro, ludo i odvažno u grad koji mi je do tada bio nepoznat, stran, gdje nisam imao nikoga na koga bih se mogao osloniti sem na dragog Boga. I stvarno vjerujući u sebe, Boga i svoj talenat, uz istrajnost i tu neku moju luckastu vjeru da će se san ostvariti. Ako nemaš to nešto djetinje, nešto lepršavo u sebi što konstantno titra, onda je sve suludo. I sve je počelo da se otvara sa svih strana kada sam se jednostavno prepustio muzici. Onda sam eksperimentisao sa akapela pjevanjem i želeo da vidim kako to dopire do ljudi, da li moj glas njih lječi, da li ih dotiče ili ih raznježi i razoruža. Želeo sam da dopre do njih toliko da im promeni nešto jako važno u životu kao što je bio slučaj kod mene. I za nepunih godinu dana svi mediji su se zainteresovali. Od uha do uha, od usta do usta, ljudi su pričali o tome. Izvirivali su pitajući se da li je glas muški ili ženski jer im zvuči između. Neki su mislili da je nasnimljen glas jer im je davao utisak starine, po čemu je sevdah i zapamćen. I stvari su se počele razvijati.

Kako je izgledao taj intimni trenutak u kome pesma počinje da leči i sa kojom pesmom je sve počelo?
Bilo je zaista teško. Nisam imao dovoljno novaca da rentam neki stan, nego je to bio mali hostel u starom djelu grada. Zima, taj mali pendžer, prozor kroz koji gledaš grad i sve ti je poprilično sivo, ali ipak nekako vjeruješ da će stvari doći na svoje. Vjeruješ u sebe. Zaista sam bio tvrdoglavo uvjeren da to vrijedi, da mora da pređe na viši nivo i da ljudi moraju šire da čuju u tome.
Među prvim pjesmama bila je Oj Zumreto dušo moja. U mojoj izvedbi je dobila tu neku strašnu širinu jer sam je otpjevao na svoj način. Ta moja izolacija i usamljenost u tom gradu me je inspirisala da se vratim karasevdahu i tim tekstovima koji nose strašnu neuzvraćenu ljubav unutar sebe i onda sam se intimno pronalazio u njima i pjevao ih sa puno duše i ljudi nisu mogli da ostanu imuni na to. I iz mjeseca u mjesec ja sam gradio svoj svijet ne pomerajući se iz tog hostela. Celu godinu sam živeo u tom sobičku dva sa dva, ali mi je srce bilo puno jer sam svaku noć odlazio u tu sobu ispunjen nekom novom nadom i dozom ljubavi. Bilo je različitih komentara, živimo u takvom okruženju, gdje je nepojmljivo da muškarac pjeva sopranske visine, da je kastrato glas, međutim, doprlo je do onih do kojih je trebalo. Onda je došlo do suradnje sa Halkom, mojim bendom sa kojima sam radio tri godine i prvi album.

Uspešno ste radili u bendu, ali ipak ste se odlučili za solo karijeru.
Sa solo karijerom sam krenuo na startu i onda sam se ponovno vratio njoj jer mi je ona primarno bitnija. Mnogo je intenzivnija i što se tiče mog stvaralačkog rada i mog izraza, i ja sam mnogo sretniji kao solista. Ja za koncerte i određene projekte pozivam umetnike sa kojima želim da surađujem i dijelim istu emociju. To je meni dato na volju, bez ikakvog pritiska i stega.

Kada isplačem svoje pjesme dok ih pišem, znam da su one spremne da dotaknu druge

Muzičari sa kojima radite su zaista veliki, kako birate one sa kojima ćete stvarati?
Isto kao i pjesme. Sada radim autorske pjesme i cijeli četvrti album Pandora je autorski, dakle, svi tekstovi i muzika su moji. Zaista sam ponosan na to jer sam se odmakao od krute forme da stalno ispjevavaš dvadeset poznatih sevdalinki kao da nijedna više nije stvorena. Kada sam vidio da mogu da zapisujem i da imam za to dara, onda se sve poklopilo. Ti kao kantautor daješ potpuno sebe. Kolika je razlika između performera, onog ko izvodi sevdalinke i onoga ko živi sevdah izvodi. Nije bilo dvojbe, kada sam ušao u sevdah, to je bilo za cijeli život. Sve je podređeno sevdahu, pa i moj privatni život, ali to je zato što tome prilazim srcem, a tako su odabrani i svi suradnici – dakako srcem. Volim da radim s ljudima koji me ne crpe, koji nisu umišljeni i gordi, koji imaju puno ljepote i dobrote u sebi. Ja se zaljubljujem u ljudsku dobrotu i iz nje se rađa sve ljepo. Radim samo sa dobrim ljudima i dobrim muzičarima. U ovom poslu ima i oprečne strane, ali ja ne želim da me ta oprečna strana dotiče. I preko Vasila, Miroslava Tadića, Meirime Ključo i sada ću vjerovatno raditi novu pjesmu sa Vukašinom iz IRFM-a, to je prekrasna družina ljudi koji imaju zajedničku energiju i koji se, na kraju krajeva, vole. Vole muziku jedni drugih, osobnost jedni drugih i ne stoje jedni drugima na putu, a to je danas rijetko. Pokušavam da ih sve energetski obgrlim oko sebe i da stvaramo ono što se zove umjetnost.

Kao magistar arheologije istraživali ste sevdalinke od pre 500 godina koje i danas bude emociju. Kakav je spoj duge istorije sevdaha koja budi strahopoštovanje i vašeg izvođenja sevdaha danas, u 2017?
To je veliki pomak. Da nije tako, ne bi bila takva ni reakcija ljudi. Sa Lejlijom je nekako krenulo i ta neka patina i tragedija koju sam ispjevao je i bila kao da je nastala pre 500 godina. Niko nije imao nikakvu dvojbu, čak su bili fascinirani kako je moguće u ovom dobu stvarati takav tekst, a opet ga ispjevati tako sakralno, na neki način duhovno. Ja sam vratio sevdalinki dozu duhovnosti, mističnosti – mitološku notu koja joj je bila oduzeta. Pedesetih, šezdesetih godina tekstovi su postali banalni i miješani su sa turbofolkom i nekim melosom koji ne pripada sevdalinki, nego je samo skrnavi. Tako da sam se ja iščupao iz svega toga i ponosan sam na to što radim danas. To je fuzija sa džezom, soulom i sa nekom neidetificiranom muzikom koja je najviše eksperimentalna. Ja volim da to zovem eksperimentalnom jer zaista ide u neke sfere koje nama nisu poznate, a koje su dio nas. Koje mi možda otkrivamo tek kad čujemo ili prepoznajemo tek kad čujemo da su dio nas. Tako da volim da komuniciram sa različitim tradicionalnim formama u svijetu sa tom džezi notom u improvizaciji, soulom i bluzom jer je bluz srodan cijeloj naraciji sevdalinke, a opet volim da ima soula koji uvodi u tu lepršavost i zanesenost. Otkud znam, da možeš uz sevdalinku da se opustiš bez obzira na to što je tako težak tekst, da uploviš u to iako osjećaš patnju koju tekst donosi – da si u nekom transu. Taj trans mene oslobađa. Ta melodija vas tjera da istrajete u tome što vam je bitno i da nikad ne gubite nadu. U mom albumu Pandora ostali su samo nada i ljubav. To će ljudi pronaći, jednostavno – ljubav ih obajsa, nada ispuni i treće je samo da vjeruju u sebe.

Koliko god moja krhkoća tijela vizuelno izgleda, nije nikako salomiva – kao trska koja na vjetru se svija, ali ju je nemoguće iščupati

Vaši koncerti ostavljaju utisak nekog svečanog čina zbog dvorana u kojima pevate i vaše odeće, a u isto vreme su veoma intimni. Kako izgledaju pripreme?
Iskren da budem, ne pripremam se tako značajno. Pripremim šta ću da nosim jer su sve moje kreacije. Negdje sam odustao od nošenja kreacija drugih jer smatram da imam dovoljno stila i znam što mi dobro stoji. To su minimalistični krojevi. Bitno mi je da kažem i to, jer sav uvod u spremanje za moj koncert izgleda tako što mi je bitno da znam koji je to teatar, dvorana ili prostor na otvorenom, zato što želim da me taj prostor inspiriše za moju kreaciju. Eto, koncert na otvorenom koji će biti na tvrđavi u Šibeniku, gdje se cijeli grad vidi – vi naprosto morate imati nešto što leprša na toj visini. Trudim da sve to ukomponiram, to je dio mene, dio moje prirode. I onda napravim repertoar, ali volim i da iznenadim. Da osjetim kako publika diše i kad osjetim da su uvučeni unutra, onda ih tako snažno obgrlim cijelom pjesmom, energijom, smijehom, suzama. Ja vidim kako oni plaču, kako ridaju dole, kako se smiju, kako se vrpolje i vidim da je energija nesputana i da se ne štede, a to kad se čovjek ne štedi bilo u ljubavi ili poslu, ti znaš da je to prava stvar. I onda sledi taj momenat kada se ne čuje ni mušica, a 1.000 ljudi je ispred vas, onda znate da imate njihovu pažnju i da je to što radite zaista Božji dar na kome se zahvaljujem svaki dan. Ali je slobodno i nema previše kontrole, volim da pulsira.

Koncert je katarzičan i za vas i za one koji su ispred vas. Vi se otvarate i ogolite do krajnjih granica bez straha pred publikom. Gde je granica, je l’ ostane nešto skriveno što čuvate samo za sebe?
Ja se uvijek prepustim. Na par pjesama ja toliko zaridam da treba da prođe taj minut dok ne počnem pjesmu, ali dok ja plačem, plaču i ostali i taj trenutak tišine koji nas dijeli do početka pjesme je blagodat. On je dio koncerta, dio života našega, jer mi živimo život koji je satkan od suza i od smijeha i ako to nije na koncertu, onda ste vi lažan interpretator i lažno predstavljate sebe. Ja ne želim da lažem, kod mene su uvijek sve karte na stolu, nema tajni, samo je bitno vrijeme kada ćete pričati o tome, a kada se bavite javnim poslom, morate dozirati, ali nikako da se štedite i tajite. O meni se apsolutno sve zna, ali više ništa ne možeš da mi prišiješ što nisi ranije i što ja nisam sažvakao i, ako je bilo ružno, ispljunuo.

Kažete da su u vama spojene tri vere u jednoj i nazivate je sufizmom, odnosno ljubavlju. Koliko je vaša vera jaka i kako se nosite kada je ona na ispitu?
Ja i u teškim trenucima, kada je iskušenje, znam da je to naprosto došlo i da je tako trebalo da bude. Nijednog trenutka ne sumnjam! Tada naprosto ne možete svjesno da se izvučete iz situacije dok vam se nešto ne desi što vas patosira pa opet imate taj rivajv, neko izdizanje iznad te situacije koja vama nije okej. Međutim, Bog se postara i za to, ojača vas i spremi i posle toga vas višestruko nagradi. Meni su se dešavalo par ružnih stvari iz kojih sam isplivao na dostojanstven način. Divno je što na mojim koncertima ima samo dobrih ljudi, koji nemaju komplekse i predrasude, a kada je tako, bude teškoća u životu, ali ti ih lakše prebrođavaš, nekako nikada nisi sam. A nesretni ljudi su nesretni i okruženi hiljadama ljudi, njima nema pomoći, pomoć moraš pronać u sebi, u sopstvenoj vjeri, u ljubavi. Moraš voljeti, ne možeš mrzeti. Ja nikoga ne mrzim, pokušavam voljeti i ljude koji to možda ne zaslužuju jer negdje mislim da meni to nosi dobro. Treba voljeti šta god da se dešava oko vas, volite i iz prkosa!

Volim minimalizam, ali minimalizam koji ima višeslojnost u sebi

Svako od nas je muško i žensko u isto vreme, samo je kod vas to naglašeno i vidi se na prvi pogled. Šta volite kod žene u sebi, a šta kod muškarca?
Volim da sam emotivno i u jednom i u drugom, da i kao muškarac i kao žena to osjećam i dajem kroz svoju umjetnost, ljubav i razgovor. Ne treba se toga stidjeti, ja se time ponosim. Ženska priroda je možda ranjivija, ali me ona i prije iščupa u nekim trenucima, jer muškarac koliko god da je jak fizički, žena je mentalno snažnija. Čak ja kažem za sebe da mi je mozak posve ženski. Ja volim i svoju bradu i dugu kosu, i vizuelno i energetski volim da njegujem i mušku i žensku prirodu i da iz njih crpim ono najbolje. Da nekada kada bi žena zakazala, ustuknula ili se prepala, da nastupi ta muška strana koja je zaštitnička, prkosna, oprečna i jaka. A opet nije ni ta žena nježnica koja bi se dozvolila gaziti. Obe moje strane su jake, nijedna nije mekušac, i to se vidi i osjeti. Koliko god moja krhkoća tijela vizuelno izgleda, nije nikako salomiva. Kao trska koja na vjetru se svija, ali ju je nemoguće iščupati.

Majka vam je najveća podrška s obzirom na to da ste rano ostali bez oca i svako hvala za ono što ste sada posvećeno je njoj. Šta biste rekli drugim majkama i deci koja su različita?
Da dijete treba prihvatiti takvo kakvog ste ga rodili i da ga ne mijenjate, ni vi, ni društvo. Da ga čak hrabrite u tim stvarima, jer svi smo različiti. Bitno je da vaše dijete sljedi put zbog koga je stvoreno i zbog koga je tu. Ona me nije mijenjala nijednog trenutka i nije se libila suprotstaviti se mnogima koji su imali oprečno mišljenje, onima koji su me vrijeđali, ponižavali. Ona je uvijek bila oslonac – majka snaga, majka ljubav. Ono što sam ja mogao pobrati iz roditeljstva moje majke i odgoja jeste za sve roditelje: da ne kratite krila svojoj djeci, da ih pustite da dišu, budu to što jesu, da vole koga njihovo srce želi i da pokušavate da budete sretni sa njima i da vas oni čine sretnim. Život je prekratak, a ako već imate dijete, nemojte se ponašati prema njemu kao da je tuđe. Možda nije za svakoga biti roditelj, ali ako jeste, morate najprije biti tu uvijek za svoje dijete bez da slušate druge, jer to dijete je dio vas. Ako date ljubav, onda će vam i dijete nju dati i uvijek će brinuti o vama. Da mene majka nije voljela tako, možda moja ljubav ne bi bila tako duboka i jaka prema njoj. A to sam naučio i kada budem roditelj, voleću svoju djecu bili oni šta god, ali samo da su dobri ljudi. Ja znam da je moja majka uspijela u tome i ja sam dobar i čovjek i žena.

O čemu ste sanjali kada ste bili dečak?
Bilo je tu svega. Umjetnosti, teatralnosti i pjevanja je bilo tu. Imao sam uvijek tu notu stvaranja, zapisivanja, pripovedanja. Bio sam u horu, kao solista, nekako je uvijek glas bio primaran. Bio sam nesputan, još sa sedam godina mama je šila neke stvari da odjenem i krenuvši od takvih sitnih, banalnih stvari, vi gradite samog sebe i neki sopstveni izražaj. Ne mogu da se vežem za nešto, ali taj slobodni duh bio je prisutan odmalena. Moje djetinjstvo je bilo prilično izolirano. Imao sam taj neki mikrosvijet u kome sam stvarao sebe, rastao i bio sretan i nije mi falilo, a ni dan-danas se ne družim sa ljudima koji me crpe. To nije moja priča. Ne volim da me crpe, ni ja bilo koga da crpim i nekako svi moji prijatelji su oduvijek tu za mene i ja za njih i svako ko uđe u moj život prođe taj skener koji je trenutan, ali bez doze mijenjanja, ni njih ni mene.

Na par pjesama ja toliko zaridam da treba da prođe taj minut dok ne počnem pjesmu, ali dok ja plačem, plaču i ostali i taj trenutak tišine koji nas dijeli do početka nove pjesme je blagodat. On je dio koncerta, dio života našega jer mi živimo život koji je satkan od suza i smijeha i ako to nije na koncertu, onda ste vi lažan interpretator

Sloboda je najdragocenija stvar u svakom njenom obliku, a vi je propagirate i zalažete se za nju. Koliko ste danas slobodni?
Apsolutno! To je čista sloboda, sve ovo o čemu mi danas pričamo. Ti mene ne možeš povrijediti, ja ti ne dozvoljavam da me povrijediš, ne dozvoljavam ti čak ni da me tvoja energija dotakne jer je moja mnogo jača i tvoja će se samo odbiti, bukvalno! Stvorio sam oko sebe taj štit, ali ne štit koji će biti fasada, nego štit koji je sačinjen od svijetla koji može da odbije svu tamu koja te okružuje. Svi možemo da stvorimo štit oko sebe, a potrebno je stvoriti ga od sopstvenih ožiljaka. I sada živim slobodno, bez ustupaka, ali ne iritiram, nego suptilno, posve normalno i dišem slobodno.

To nije lak zadatak.
Potrebno je iskustvo. To je balans i harmonija življenja i potrebno je da stasaš. Taj zadatak nije jednostavan. Ja ne volim jednostavne stvari, ja volim da zakomplikujem i u mojim kompozicijama je tako. Volim minimalizam, ali minimalizam koji ima višeslojnost u sebi. Da iz komplikovanog izađe jednostavno i to je najbolji put, koji je težak i ne smiješ sumnjati u sebe, ta vjera će odškrinuti vrata, a na tebi je hoćeš li ih otvoriti do kraja i kome ćeš dati ključ (smeh).

Ovaj četvrti album je autorski, kakav je peti koji ste već završili?
Biće suradnji sa eminentnim muzičarima, jer uživam u tim suradnjama, ali nekako ostavim par pjesama koji su akapela i uvijek volim da to njegujem, taj izvorni primarni zvuk. Jer glas je ljek, glas je sam po sebi najljepši instrument i dar od Boga kao takav i ja se uvijek njemu vraćam jer je to u stvari ona prava simbioza sa univerzumom, ako mogu tako nazvati. Tekstovi naprosto izađu kao ptica iz mene. Ja ne želim da radim ta križanja, prepravke silne –  jooj da li je ovo dobro, pa da posluša desetoro ljudi. Ne! Kod mene niko ne sluša pjesmu. Kod mene je pjesma završena onog trenutka kad ja stavim tačku i kad je zapišem. Ja nju propjevam i uradim muziku, i to je to. Ja nju nikome ne stavljam na sud. Samokritičan sam dovoljno da znam da li to vrijedi ili ne – ako to mene dotakne, jer ja svoje pjesme otplačem po dva-tri dana. Mene one tako iščiste, izdefinišu me i oslobode nekih stega i tuge i kada ih isplačem, znam da su one spremne da rasplaču i druge i da ih dotaknu, da postanu dio njihovih života, što je negdje i cilj.

Da li je lakše raditi kada patite ili sada kada ste srećno zaljubljeni?
Isto je! Samo sada, kad sam zaljubljen, radim više. Ali valjda sam ja to sebi postavio – ne smijem izdangubit. Pa onda radim duplo, sad stvaram i za njega (smeh).

Šta želite 10. maja na Kolarcu?
Ja znam da će biti prekrasno. Ja uvijek kažem da očekujem magiju jer ja živim tu magiju, dajem je i ljudi mi je uzvraćaju. Ona je oko nas, samo je moramo prepoznati i zagrliti, a ja, nekako, tog trenutka kad pustim glas, sve zagrlim i svi osete da smo jedno. Želim da to veče stvarno budemo jedno.

Postoji taj momenat kada se ne čuje ni mušica, a 1.000 ljudi je ispred vas i onda znate da imate njihovu pažnju

A šta želite posle?
Imam jako puno koncerata, biću na nekim festivalima i u Francuskoj, Španiji, pa turneja po Njemačkoj, Holandiji. Onda imam par privatnih stvari na koje hoću da se fokusiram, ali saznaćete kad bude vrijeme za to. Tako da sam nekako izbalansirao i to da mogu da se posvjetim privatnim stvarima, a da moji koncerti ne trpe jer su mi jako bitni. To su sale koje su jako teške za dobiti i morate se uklapati u termine, tako da je godina do kraja ispunjena. Ja nikad ne radim u decembru i januaru, tako da se radujem cijelom nizu, ljetu, prekrasnim koncertima, energiji, ljudima, ljubavi i svemu onome što me čeka privatno. Jako sam ushićen!

Video: 42magazin i spinit.live

The post BOŽO VREĆO: Ja sam svoje pjesme ispisala i isplakao (42VIDEO) appeared first on 42 magazin.