Svojim radom on testira granice između umetnosti i komercijalne, masovne kulture i transformiše vezu između publike i umetnika. Najpoznatiji je po reprodukcijama banalnih objekata i – po braku s porno-glumicom Ćićolinom.

Umetnički direktor

Rođen je 1955. u Pensilvaniji. Već kao mladić bio je opsednut umetnošću, a naročito Salvadorom Dalíjem, koga je čak i uhodio kada je poznati španski umetnik boravio u Njujorku.

Nakon završene srednje škole upisao je baltimorski umetnički koledž, a potom i Umetnički institut u Čikagu. Na Institutu upoznaje umetnika Eda Paschkea, kome asistira sve do kasnih sedamdesetih. Kasnije radi u Muzeju modernih umetnosti kao sekretar, a nakon toga i kao broker jer nije imao dovoljno novca da producira sopstvenu umetnost.

Prvu izložbu organizuje 1980, a samo nekoliko godina kasnije postaje prepoznatljivo ime njujorške pop art scene, pored Andyja Warhola i Roya Lichtensteina. Upošljava skulptore i zajedno sa njima kreira objekte koji imitiraju kič keramiku, i za taj potez dobija kako pozitivne tako i negativne kritike umetničkog sveta tadašnje američke scene.

Uspeva da osnuje studio u Sohou, gde angažuje čak 30 radnika, zanatlija i umetnika na različitim aspektima proizvodnje umetničkih radova. Ovaj studio pomalo je podsećao na Warholovu Fabriku, ali i na studije renesansnih umetnika.

Koons, samoproklamovani art direktor, tada je tvrdio da nije važno što on lično ne stvara radove

…i da ruke nisu najvažniji umetnikov alat: „Umetnost je zapravo komunikacija – što je arhetipskija, to je razumnija publici.“

Koonsove konceptualne skulpture

Među Koonsovim prvim važnijim projektima našla se serija instalacija koju je počeo da radi 1979, a završio krajem osamdesetih – sastojala se od običnih, svakodnevnih objekata izloženih u staklenim vitrinama, u parovima ili po četiri komada. Tako prikazani, objekti su karakterisali moderan svet opsednut konzumerizmom, naglašavajući da prosečnom potrošaču broj jedan – nikada nije i dovoljan. Uvek treba još.

Najpoznatija od tih konceptualnih skulptura jeste Three Ball Total Equilibrium Tank, koja zapravo podrazumeva tri košarkaške lopte u akvarijumu s vodom. Uticaj ove serije jasno se vidi u radu Damiena Hirsta, a posebno kod dela Nepojmljivost smrti u umu žive osobe (The Physical Impossibility of Death in the Mind of Someone Living).

Three Ball Total Equilibrium Tank, 1995

Nakon dobrih reakcija publike, Koons nastavlja da radi na skulpturama koje imitiraju svakodnevne objekte, igračke ili situacije iz štampe. Prvo je radio na seriji Statuary, koju čine velike skulpture od nerđajućeg čelika u obliku igračaka. Zatim, seriji Banality, i na kraju, najuspešnijoj skulpturi do tada – Michael Jackson and Bubbles.

Michael Jackson and Bubbles

Ta skulptura bila je najveći ručno izrađen objekat od pozlaćene keramike, a prikazuje poznatog pevača i Bubblesa, njegovog šimpanzu. Ta keramička statua prodata je na aukciji njujorške kuće Sotheby’s za 5,6 miliona dolara.

Koons i Ćićolina

Iako je uveliko bio uspešan umetnik, najveću pažnju javnosti stekao je kada se venčao s mađarskom porno-zvezdom Ćićolinom.

Nakon što je video njene slike u nekoliko evropskih magazina, odleteo je u Rim, gde je živela. Posetio je jedan od njenih nastupa, a nakon toga joj predložio saradnju – trebalo je zajedno da naprave film. Ćićolina je pristala.

Zajedno su uradili nekoliko fotografskih sesija koje su postale baza za seriju slika i skulptura Made in Heaven. Ta serija prikazivala je njih dvoje u veoma eksplicitnim pozicijama, što je bilo kontroverzno, ali i dosta popularno.  Film, na kraju, nikada nisu snimili, ali su se njih dvoje zaljubili i venčali 1991.

Serija skulptura i slika “Made in Heaven”

Nakon što su dobili sina Ludwiga njihov brak počeo je da se raspada. Ćićolina je želela da nastavi s nastupima, a čak je javno ponudila seks Sadamu Huseinu u zamenu za mir u svetu.

Navodno je Koons uništio većinu radova koje su zajedno napravili pošto je Ćićolina odvela njihovog sina u Italiju. Pet godina je pokušavao ga vrati, ali italijanski sud je ipak odlučio da dete ostane kod majke. Ova situacija inspirisala je Koonsa da postane član ICMEC-a – internacionalnog centra koji se bori protov eksploatacije dece, a

2002. Koons osniva Institut za međunarodno pravo i politiku, sa ciljem da ponudi pravnu pomoć porodicama čija su deca nestala.

Psi od balona

Nakon silnih serija kontroverznih radova on postaje kralj mešanja pop kulture i konceptuale. Neočekivanim uklapanjem dva naizgled nespojiva pojma, Koons je kreirao svoju i jedinstvenu ikonografiju, uvek kontroverznu i uvek angažovanu.

Poput onih sa Ćićolinom, neki od njegovih radova jasno komentarišu seks i erotiku, dok su drugi rađeni u formi neokiča, kao što su čuveni Psi od balona.

Godine 2013. jedna skulptura iz te serije našla se na aukciji u istoj turi sa Studijom Luciana Freuda umetnika Francisa Bacona. Ta skulptura od nerđajućeg čelika, visoka skoro četiri metra, prodata je za 58,4 miliona dolara na aukciji kuće Christie’s u Njujorku.

Pas od balona deo je Koonsove serije Celebration (Proslava), koju je počeo da radi 1994, a uključivala je pet gotovo istovetnih skulptura u različitim bojama – crvenoj, ružičastoj, plavoj, narandžastoj i žutoj. Psi od balona izlagani su širom sveta, od Venecije do MET-a.

„Kada sam napravio Pse od balona, želeo sam da oni reflektuju uzbuđenje i radost rođendanske proslave. Međutim, u isto vreme oni predstavljaju i ljudsku želju za prikazivanjem materijalnog statusa. Na mnoge načine, ove skulpture su kao trojanski konji – isprva deluju veselo i simpatično, ali daleko su od toga. Teraju vas da se zapitate“, rekao je Koons.

I zaista, umetnik je u pravu.

Svaki njegov rad napravljen je da provocira, a neizostavne reakcije publike i kritike su, verovatno, njegov najveći uspeh.

On je pionir na mnogim umetničkim poljima, u isto vreme kontroverzan, omražen i voljen.

Poput umetnosti koju radi, Koons je apsolutni kralj kontradikcije. Videćemo šta će nam još zanimljivo u budućnosti prirediti i čemu će nas naučiti.

The post Jeff Koons – kralj kontradikcije appeared first on 42 magazin.

Uspeh i kontroverza često idu ruku pod ruku, a posebno u svetu moderne umetnosti. Damien Hirst, rođen u Bristolu 7. juna 1965. godine, svesno i pametno koristi taj trend.

Njegovi najpoznatiji radovi jednako su skandalozni koliko i zazorno lepi. Iako često osuđivan od umetničke kritike, upravo element šoka dopao se kolekcionarima koji za njegove skulpture i slike daju basnloslovne količine novca. Baš zbog toga Hirst je, danas, najbogatiji živi umetnik.

Morbidno dete

Rastao je u katoličkoj porodici, a taj aspekt njegovog detinjstva veoma je značajan za dalje umetničko stvaralaštvo. Iako ne preterano religiozan, on je, na veoma morbidan način, odmalena koristio religijske elemente u crtanju i slikanju.

Kao tinejdžer interesovao se za knjige iz patologije. Fascinirale su ga fotografije koje su prikazivale povrede ili vidljive znake bolesti. Njegova majka podržavala je Hirstovu pasiju za crtanjem, dok je otac, mehaničar, napustio porodicu kada je umetnik imao samo 12 godina.

Posledica očevog odlaska ogledala se u Hirstovom ponašanju – često je krao, a dva puta je i uhapšen. No, uprkos tome uspeo je da upiše fakultet – studirao je na koledžu Goldsmit pri Londonskom univerzitetu. U toku studija organizovao je i kurirao revolucionarnu kolektivnu izložbu nazvanu Freeze, 1988. godine. Na njoj su bili izloženi radovi Fione Rae, Sarahe Lucas, kao i njegovi, lični.

Hirst je 1995. godine hteo da donese tela mrtvih krava u Njujork radi izložbe, ali  akciju je sprečila gradska zdravstvena služba

Hirst i njegove kolege s koledža postali su deo novog pokreta nazvanog – Mladi britanski umetnici, a bili su poznati po korišćenju neobičnih materijala i po izazovnim art konceptima. Jedan od Hirstovih ranih fotografskih radova nazvan With Dead Head (S mrtvom glavom) ilustruje njegov odnos i interesovanje za smrt kao temu, i potpuno je uzdrmao umetnički establišment. Na fotografiji vidimo umetnika kako u mrtvačnici, s velikim osmehom na licu, pozira pored odsečene ljudske glave.

“With Dead Head”, 1991. godina

Uprkos tome što ga kritika nije obožavala, dobijao je ogromnu podršku od Charlesa Saatchija, titana advertajzinga i kolekcionara umetničkih dela. On je pomagao Hirstu, pre svega novčano, kupujući njegove radove. Ovakvi potezi dizali su reputaciju mladom umetniku.

Saatchi je kupio dve skulpture iz serije Vitrine sa lekovima za koje je jedan kritičar rekao da predstavljaju „skup mrtvih priroda koji prikazuje i reflektuje ljudsko telo kao ranjivo polje i daje nam nadu da su medicinske intervencije, i samim tim izlečenje, moguće.“

Vitrine s lekovima

SHARK attack!

Godine 1991. imao je prvu samostalnu izložbu u londonskoj galeriji Woodstock Street. Pored toga, učestvovao je na šouu u galeriji Saatchi priređenom u čast pokreta Mladi britanski umetnici. Tamo je prikazao njegovo do sada najčuvenije delo The Physical Impossibility of Death in the Mind of Someone Living (Nepojmljivost smrti u umu žive osobe) – akvarijum od 4,5 metara dužine, u kom se nalazi ajkula potopljena u formaldehid. Ajkulu je navodno kupio od australijskog ribara.

The Physical Impossibility of Death in the Mind of Someone Living (Nepojmljivost smrti u umu žive osobe)

Godine 1993. na Venecijanskom bijenalu izložio je instalaciju Mother and Child Divided (Majka i dete, razdvojeni) – prepolovljenu kravu i njeno tele, čiji su delovi bili raspoređeni u četiri akvarijuma napunjena formaldehidom. Ovim kontroverznim i jezovitim radovima, Hirst je veoma brzo dobio epitet – najpoznatiji britanski umetnik. A 1995. osvojio je prestižnu nagradu Turner. „Zanimljivo je šta sve možeš da uradiš sa šesticom na fakultetu, uvrnutom maštom i testerom“, rekao je Hirst tokom ceremonije dodele nagrade.

Kao dodatak seriji radova u akvarijumima, Hirst je slikao i pravio skulpture. Istraživao je svoju opsesiju razvojem farmakologije slikama poput Controlled Substances (Ilegalne supstance).

Contrilled substances (Ilegalne supstance)

Umetnost je biznis

Pored toga što je kreativni vizionar, ispostavilo se da je Hirst i veoma uspešan biznismen. Svoju hrabrost i slavu pretvorio je u pravu umetničku imperiju u formi kompanije – Other Critera. Neretko ga porede sa Jasperom Johnsom i Jeffom Koonsom, jer promišljenim poslovanjem i planiranjem uspeva da svoje radove proda po neviđeno visokim cenama.

Godine 2007. otkrio je skulpturu For the Love of God (Za ime Boga) – šljašteću lobanju napravljenu od platine i optočenu dijamantima. Kritičari su, u tom momentu, prestali da budu impresionirani njegovom opsesijom i veličanjem smrti, i predvideli su da lobanja neće biti prodata po predloženoj ceni od 100 miliona funti. I tako je i bilo. Niko inicijalno nije kupio delo, već je ono prodato kasnije, jednoj grupi galerista.

Dijamanstka lobanja “For the love of God (Za ime Boga)”

Međutim, već 2008. godine situacija se menja. Hirst izlazi iz galerijskog prostora i aukcijskih kuća i organizuje aukciju direktno za publiku. Na toj aukciji (Beautiful Inside My Head Forever) zaradio je 198 miliona funti.

Čovek brend

Ni danas Hirst se ne zaustavlja. Otvorio je i radnju nazvanu po kompaniji – Other Criteria, koja producira priuštive i limitirane serije kolekcionarskih umetničkih dela. Oktobra 2015. postao je vlasnik još jedne galerije, Newport Street Gallery, u južnom delu Londona, gde je izložio ličnu kolekciju od preko 3.000 radova, a koje potpisuju mnogobrojni umetnici.

Mother and Child Divided (Majka i dete, razdvojeni)

Kontroverza i uspeh reči su koje često vidimo uz Hirstovo ime, koja je, opet često, praćeno pitanjem – da li je veza između novca i umetnosti, tj. da li je kapitalistička umetnost dobra stvar?

Kontroverza i uspeh reči su koje često vidimo uz Hirstovo ime, koje su, opet često, praćene pitanjem – da li je veza između novca i umetnosti, tj. da li je kapitalistička umetnost dobra stvar?

Umetnik je svoje ime pretvorio u brend i svakome će prodati nešto. Za one koji ne vole da u domu drže mrtve ajkule ili krave, tu su slike sa šarenim tačkama – apstraktne i zanimljive. Reprodukcije dijamantske lobanje koju smo pomenuli nalaze se u prodaji u mnogo veličina i po različitim cenama. Postao je aktivni član britanske kulinarske scene, finansirajući i dizajnirajući nekoliko restorana. Zamislite, čak je lansirao i svoju liniju skejtbordova!

Biznis na stranu, Hirst je danas moćan i veoma uticajan umetnik. Njegov uspeh, kao i uspeh generacije Mladih britanskih umetnika, stvorio je uslov za etabliranje muzeja Tate Modern, jedne od najznačajnijih umetničkih institucija u svetu danas.

Njegove metode, subjekti i namere možda jesu kontroverzni, ali uticaj Hirstove umetničke, kuratorske i preduzetničke kreativnosti biće, najverovatnije, upisan u knjige istorije umetnosti.

The post Najbogatiji živi umetnik (16+) appeared first on 42 magazin.

Umetnici danas, da bi uvodili novine i iznenađivali publiku, moraju da budu tehnološki inovatori, da koriste napredne materijale, imaju znanje industrijskog dizajna, da barataju sofisticiranim svetlosnim manipulacijama – jer publika danas zahteva puno. Umetnost danas mora biti iskustvena. Zadovoljiti svako čulo i igrati se s najkompleksnijim od svih naših organa – mozgom.

Istražili smo koji to umetnici koristeći tehnološka znanja, ali i sopstvenu maštu, proširuju naša polja imaginacije .

Soba beskonačnih ogledala, Yayoi Kusama, 2013.

Soba beskonačnih ogledala umetnice Yayoi Kusame jeste prostorija obložena ogledalima i LED svetlom. Ova kombinacija materijala i belog svetla stvara magičnu optičku varku koja dozvoljava posmatraču da doživi Kusaminu viziju – da, bukvalno, ušeta u njen imaginarni svet. Samo jedna osoba može da uđe u sobu i da se u njoj zadrži minut, pa se ovo iskustvo rezerviše mesecima unapred. Instalacija je otvorena za publiku do septembra 2017.

Udisanje svetlosti, James Turrell, 2013.

Američki umetnik James Turrell smatra se jednim od najuticajnijih kada govorimo o Space and Light pokretu – artističkom polju delovanja koje se bazira na upotrebi i modifikaciji svetla radi stvaranja umetnosti ili umetnosti koja menja našu percepciju. Instalacija Udisanje svetlosti možda je njegov najimpresivniji poduhvat – dizajniran tako da se posmatraču sasvim eliminiše percepcija dubine prostora, a samim tim i postavi pitanje o našem posmatranju sveta oko sebe.

Venera od balona, Jeff Koons, 2003.

Kada je prestižna kuća za proizvodnju šampanjca Dom Pérignon lansirala vintage Rosé ediciju, umetnik Jeff Koons angažovan je da kreira umetničko delo kojim bi se piće reklamiralo. Tako je nastala Venera od balona u karakterističnoj magenta nijansi – trademark boji Dom Pérignon Roséa. Za izradu ove skulpture Koons je angažovao čoveka koji barata uvijanjem balona, a inspiracija za oblik Venere dolazi iz paleolita, tj. rađena je po uzoru na čuvenu Vilendorfsku Veneru. Lepota ove figure jeste u njenoj krhkosti – ovo umetničko delo jeste zapravo jedan veliki balon koji svakog momenta može da se izduva ili pukne!

Getty Gardens, Robert Irwin, 1997.

Zaslužan za stvaranje instalacija koje se na prvi pogled ne prepoznaju kao umetnost (ali one svakako to jesu), Robert Irwin je možda najpoznatiji po svom projektu Getty Gardens u Los Anđelesu – uvek promenljivoj instalaciji koja istražuje odnos svetla, flore i vode. Irwin, još jedan inovator Space and Light pokreta, započeo je karijeru kao slikar, ali se kasnije okrenuo prostornim instalacijama koje nekada stvaraju optičku iluziju eliminacije samog prostora, a samim tim i menjaju iskustvo posmatrača dok gleda ili se nalazi u okviru nečeg što nazivamo savremenim umetničkim delom.

No Longer / Not Yet, Jenny Holzer, 2015.

Pre dve godine, kada je Alessandro Michele došao na čelo kuće Gucci, u Kini je otvorio izložbu u saradnji sa kustoskinjom Katie Grand. Sama izložba je, iako neverovatno posećena, otvorila mnoga pitanja o korišćenju umetničkih dela u svrhu promocije modnog brenda. Bez obzira na činjenicu da je motiv izložbe diskutabilan, neka zaista sjajna umetnička dela mogla su se videti u okviru nje – a takva je atmosferska instalacija umetnice Jenny Hozer, koja nas je uz pomoć tapeta, ogledala i atmosferskog zvučnog dizajna uvela u floralnu bajku.

The post #doživljaj je ključna reč za umetnost 21. veka appeared first on 42 magazin.