Konačno je čoporu ljudi jasno da između njih i pasa postoji samo razlika u perspektivi. To im je slikama od reči pokazao čovek koji se nada najboljem, pisac kome je imperativ da postane najnormalniji čovek na svetu, poput junaka njegovog prvog romana Najnormalniji čovek na svetu. On je Ivan Tokin, superstar među piscima mlađe srednje generacije, njegov drugi roman Pas (Arete) ima drugo izdanje, a mi smo hteli da saznamo kako mu polazi za rečju da obične stvari lirski uneobiči.

Ivane, u vašem novom romanu priliku da nam se u prvom licu obrati imao je jedan pas. Kako je on iz vas progovorio?
Samo je čekao da progovori, a onda su se okolnosti tako namestile da je morao. Jedva sam dočekao, mada nisam ni znao da jedva čekam. Povod je bio finansijske prirode, a razlog je bio zakopan duboko u meni. Krenulo je slučajno a nastavilo se namerno, i nastaviće se dok ne iskopam sve što postoji, u meni, o tome.

Da li Ivan bolje razume psa ili pas Ivana?
Ne znam, mada sumnjam da Ivan može bilo šta bolje da razume od psa. To nije predviđeno da bude tako, ta dvojica nisu u istoj ligi. Bave se istim sportom, ali veštine im nisu uporedive. Pas ne zna ništa i sve mu je jasno, a kod Ivana je obrnuto.

Za sedam-osam godina kao pisac doživeli ste veliku popularnost i objavili dva romana, knjigu poezije, ali i zbirku kolumni Molekuli, odabrane od izašlih u City magazinu. Šta ste to uradili ljudima?
Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam. Ja sam samo jedan od nas, ništa više i ništa manje od toga.

Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem

Vidite ono što ne vide svi, opažate neopažajno, čujete nečujno, zumirate mikrosvet. I uspešno skrećete pažnju na očito važne obične stvari koje ljudima promiču. Šta su za vas molekuli?
Molekuli su preveliki, to je samo naslov zbirke priča. Svako vidi ono što izabere da vidi. U svakoj kapi vode je ceo svet, nesumnjivo. Posmatrati cvet, jedan jedini, dovoljno je, pogledati sebe u ogledalu, gledati se pažljivo, više je nego dovoljno.

Pišete iz registra literarne nepretencioznosti, to je utisak mnogih. Čitalac ne zna gde ćete ga odvesti, a onda mu kao sasvim nenamerno rečju dotaknete „nešto“. Da li vi vodite ideju ili ideja vodi vas?
Ma nemam pojma, dotaknem nešto slučajno, sebi, i slučajno drugima. Ja se trudim da preživim, da sačuvam glavu na ramenima, kako god, ako moram da pišem da bih živeo, a moram jer moram, pisaću, čim mi bude zabavnije nešto drugo, radiću to drugo. Ne izgleda mi da ću se pomeriti od pisanja, mada ko će ga znati. Voleo bih da naučim da sviram bubnjeve i da slikam, akvarel.

U Najnormalnijem čoveku na svetu izložili ste nas zanimljivom opisu slika, kakve, zapravo slične, verujem, ima dosta ljudi malo starijih ili mlađih od vas. Da li je najnormalniji čovek na svetu uspeo da zadrži taj epitet i da li još razgovara sa dečakom sa fotografija?
Više nego ikad razgovara, u tom romanu je savladao tu veštinu i ne napušta je, uživa u njoj i zbog nje pati, kao što je to i predviđeno. Glavni junak tog romana je za mene skoro idealan tip. Težim da budem takav i ne mogu da kažem da mi loše ide, mada mi realno ne ide baš najbolje, ali dobro je, kad nije bolje.

Ljubav prema kafani, to je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu

Vaše pesme objavljene su u zbirci Troje uz poeziju Ognjenke Lakićević i Vladimira Tabaševića. Da li su vaši stihovi poezija svakodnevice ili svakodnevica poezije?
Poeziju pišem samo kad baš moram. To nije često i nadam se da se neće često dešavati. Teško to preživljavam. Ne znam za poeziju svakodnevice i svakodnevicu poezije. Lepo mi zvuči i jedno i drugo.

Šta je za vas reč?
Reč je devojčica od tri godine, u beloj haljinici sa karnerićima, s mlađom sestrom na leđima, musava od sladoleda, nasmejana i umorna, pospana i spremna na sve.

Radili ste kao šanker, konobar, revizor računovodstvenih izveštaja, prodavac čokolade, IT konsultant, pomoćnik zidara, veb-dizajner, a jedno od vaših ovozemaljskih zanimanja bilo je i kuvanje. Koliko vam je koristan taj veoma zanimljiv spisak iskustava u vašem novom zanimanju?
Radio sam i radiću. Pomoglo mi je koliko mi je i odmoglo. Nemam zanimanje, zanimljivo mi je sve.

Trenutno radite kao kopirajter, tako se upisujete na listu mnogih poznatih književnika koji su u tome bili ili jesu jako uspešni. Kako vam ide to kreiranje reklama?
Trenutno radim kao kopirajter u agenciji New Moment i odlično mi ide, lepo mi je i zabavno na poslu.

U kolumnama/pričama koje ste objavljivali u Playboyu pisali ste, između ostalog, o pušenju, hrani, dijeti, ali i o lečenju mamurluka. Kako se leči mamurluk, preterivanje u bilo čemu, a kako apstinencija od bilo čega?
Retko sam mamuran, mada često pijem alkohol. Pijem jer volim da pijem, nisam mamuran jer ne volim da budem mamuran. Što se preterivanja tiče, dugo sam se trudio da ne preterujem, ali nisam uspeo u tome. Pomirio sam se s preterivanjem i uživam u preterivanju. Možda ću nekom trenutku naći meru. Tražim meru i molim Boga da je ne nađem.

Kafana. Institucija, utočište, šta… kakva je to ljubav?
To je obična ljubav prema mirisima kuhinje, alkohola, pikavaca i upaljenih cigareta, klimavim stolicama i stolovima koji škripe, prema preglasnim ljudima, pristojnim ljudima, prijateljski nastrojenim konobarima i onim drugima, nadrkanim tipovima kojima moraš da se dodvoravaš, ako si takav čovek, ili da se samo družiš s njima, ili da te nema. To je mala, obična, neugledna ljubav prema druženju. To je ljubav prema životu, a u životu nema ničega drugog osim ljubavi, to valjda već svako zna.

Ako sam bilo kome bilo šta uradio, uradio sam mu ono što je sam hteo da mu bude urađeno. Ja sam radio sebi, pa ako sam uradio i drugima, neka sam

Da li čitate ovih dana? Slušate li nešto ovih dana? Šta je za vas ovih dana?
Ovih dana čitam manje nego inače, jer pišem. Čitam ponovo delove knjiga koje su napisali Knut Hamsun, Fridrih Niče, Srđan Valjarević, Rejmond Karver i Vilijam Fokner. Trenutno slušam Karlu Bruni, Morisija, alt-J, Beirut, Stromae, LCD Soundsystem i Lepu Brenu.

I za kraj, nadate se najboljem. Šta je za vas najbolje?
Za mene je najbolja Andrea.

Hvala najlepše.

The post Ivan Tokin: Voleo bih da naučim da sviram bubnjeve i da slikam, akvarel appeared first on 42 magazin.

Njega stalno sa svih strana spopadaju ideje i reči, kako one koje će tek završiti u knjizi ili reklami, tako i one koje u reklamama žive. Pisac i stručnjak za oglašavanje, filozof i kopirajter koji uvek traži i pronalazi nov ugao iz kog posmatra stvari, učitelj koji drugima daje smernice kako da lomeći um ne slome vrat, povremeno scenarista, radijski voditelj na službenom putu, trenutno posvećen kvantnoj fizici…
Slavoljub Stanković napisao je četiri romana, The Box, Split, Prvaci sveta, Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga, i delo o životu u nama i životu oko nas Knjiga utisaka; slovi za jednog od najboljih pisaca mlađe srednje generacije, a neprekidno piše, piše, piše…
Možda novu knjigu?
Kao veliki ljubitelj košarke u svom poslednjem romanu Prvaci sveta (2014) podsetio nas je kako su ljudi nekad u SFRJ pratili finala zlatne košarkaše reprezentacije, pa smo se zapitali kako je on pre mesec dana doživeo eks-Ju finale na Evropskom prvenstvu.

Zamalo da budemo prvaci Evrope. Nekad smo bili prvaci sveta, to je i naziv tvog poslednjeg romana. Sa kim si gledao utakmicu, da li si se nervirao i da li si navijao?
Utakmice sam gledao u radnoj sobi sa Šarencem i Sedlačekom. Dakle, sam Tokom prenosa vračam, bajem, zračim… Imam dve košarkašice u kući, moram da se krijem, da ne vide koliko mi to sve znači. Kad je Kuzmić promašio bacanja, to je bilo to. Ugasio sam TV i poslao čestitke Slovencima koje znam.

Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava

Dve mikropriče o tome kako se gledala, a potom i slavila, ova finalna utakmica u Beogradu (Srbiji) i Ljubljani (Sloveniji)?
Tri mejla pre utakmice. Iz Ljubljane: „Šteta što nisu i Hrvati završili s medaljom, Slaboljube, zar ne? No, kot mi rečemo: kdor zna, pač zna!” Iz Beograda: „Oni bi sišli sa postolja.“ Iz Zagreba: „Dobro je, jednom će susjedu svakako krepati krava.“

Da li si pogledao film 250 stepenica o zlatnoj košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije iz ’85? Ko je baštinik eks-Ju košarke?
Imao sam mesto u drugom redu, ali nisam stigao na projekciju zbog sveopštih predizbornih radova po beogradskim ulicama. Tu se nalazi i odgovor na drugo pitanje – političari. Vešto koriste svaki javni događaj, bila to medalja ili ubistvo. Što se košarke tiče, jasno je da su naši treneri najbolje nastavili ideju.

Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje?

Tvoje knjige (Split, Prvaci sveta) vezane su za region i imale su izdavača i u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji, a inače puno sarađuješ sa ljudima diljem eks-Ju. Da li si potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku? Dominiraju nostalgija, nacionalizam, a za normalno ljudi moraju da se bore peticijama i deklaracijama. Ko se ovde ne razume?
Valjda jesam, ne sećam se više. To je poligon na kome razuman čovek nema šta da traži. Nemamo iste interese. Politika deli, umetnost spaja.

Kada će tvoj četvrti roman? Šta je tvoja nova tema? Stižeš li da pišeš budući da si angažovan na mnogo frontova? Ništa skoro nisi objavio, a svuda te ima.
Misliš, peti? Četvrti je roman u stihu za decu Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga.

Ups! Da, peti!
Trenutno pišem reklame, držim predavanja i gostujem po festivalima. I mene zanima kad će taj moj sledeći roman.

Šta misliš o tzv. piščevoj krizi kreativnosti?
Kriza se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu.

Voliš da se izražavaš u stihu. Odgovori nam u rimi – jesi li ti epski ili lirski čovek?
Ja sam slovoljub. Stih ili proza, od tog me pitanja hvata nervoza.

Najbolja knjiga svih vremena?
Nije još napisana.

Ti si i stručnjak za oglašavanje, kreativni direktor u velikoj kompaniji i veoma angažovan kopirajter, a sve popularniji je kurs za kopirajtere ili kreativno pisanje koji vodiš u Filmskoj školi PREDITOR. Šta je to kopirajting? I kako to ide sa tim učenicima, kojih je sve više? Kako prepoznaješ talente?
Kopirajting je primenjeno pisanje. Kreativna komunikacija koja pomaže prodaji. Pozicioniranje u svesti potrošača. Pokretanje na akciju. Filozofija nebitnih stvari. I tako dalje. Moji učenici su moje mlađe kolege, nežni, krhki, hrabri i maštoviti ljudi. Trudim se da oni prepoznaju svoje talente, moje je da ih inspirišem da što više pišu.

Mnogi čuveni pisci, Džejms Džojs, F. Skot Ficdžerald, Salaman Ruždi, Don DeLilo, Frederik Begbede, Džordž Orvel, Duško Radović, Momo Kapor, Duško Kovačević, Ivan Tokin, Ana Rodić, Marko Vidojković…, radili su, tj. rade kao kopirajteri. Ima li danas književnosti u kopirajtingu ili, možda, kopirajtinga u književnosti?
Dobro je kada se reklama pretvori u umetnost. Obrnuto nije dobro.

Ko je stariji, Slavoljub pisac ili Slavoljub kopirajter?
Pisac. Ali obojica slušaju filozofa.

Čime počinje svako pisanje?
Čitanjem. Kako napisanog, tako i onoga između redova. Čitanjem lica, postupaka, događaja, duha vremena…

Gde je advertajzing danas? Šta je reper za dobru i uspešnu reklamu, čujem da ljudi stalno govore „jao, na šta ovo liči“? Kriza kreacije, zakoni ekonomije, nešto drugo, šta?
Advertajzing je jedna od najrazvijenijih oblasti naše stvarnosti. Propaganda je sveprisutna. Nema dana bez reklama. Recimo, svi naši profili na društvenim mrežama, zar to nije i oglašavanje? Zar ovaj intervju nije i neka vrsta reklame? Teško je razdvojiti pojavnost od suštine, šta tu uopšte nije promocija… I u vezi sa tim, ako govorimo o krizi kreacije, ona je, paradoksalno, u hiperkreaciji. Danas jedan tvit ili post može da učini koliko i milionska kampanja. Slava je strava.

Ko je majstor, uslovno rečeno, ove manipulacije?
Onaj ko ume da razume.

Najbolja reklama/kopirajter svih vremena?
Zanatski gledano, nažalost, Gebels.

Tvoj najuspešniji slogan ili hedlajn? Na šta si ponosan?
Ko u Beogradu živi, taj Beograd i stvara.

Klijent ili potrošač?
Potrošač je jedini klijent.

Daj nam hedlajn za oglas za Slavoljuba pisca.
„Taj diše da piše“. A za knjige, recimo, „Smejaćete se – do suza.“

Kakve veze imaju košarka, književnost i kopirajting osim što sve tri reči počinju na „k“?
Sva tri pojma su zasnovana na igri – loptom, rečima ili idejama. Da parafraziram Andrića, u igri je lepota. Zlobnici bi rekli, Ivo je voleo žensku košarku, zato.

Na Radiju Laguna vodiš emisiju Pisci biraju u kojoj tvoje kolege pisci biraju muziku. I ne pričate gotovo uopšte, a ti si inače glagoljiv, kao i pisci inače. Šta znači tuturtutu?
Tutu. Naziv albuma i numere Milesa Davisa. Planirao sam da celu emisiju vodim nemuštim jezikom, ali ukinuti smo pre nego što sam skroz odlepio. Koncept emisije je, inače, izbor muzike pisaca iz celog regiona. Trajemo sedam godina. Trenutno smo na službenom putu.

Politika deli, umetnost spaja

Šta ljudi mogu da puste dok čitaju ovaj intervju sa tobom?
Upravo se završila Bojana Vunturišević Kese etikete. Evo, ide pesma Nisam dobro Đorđa Miljenovića. „Koga bole ku*ac, šta se meni dešava…“

Jesi li kao filozof spoznao nešto novo o životu?
Ništa na šta me već nisu upozorili. To me jedino iznova iznenađuje.

Tvoj prvi roman The Box ekranizovan je po tvom scenariju. Gde može da se nađe i pogleda? Pišeš li neki nov scenario?  Šta gledaš?
Vimeo. Daću vam šifru Filmski scenario me trenutno ne zanima kao forma izražavanja. Gledam YouTube, neke serijale tipa Na rubu znanosti, sve u vezi sa kvantnom fizikom… Pokušavam da razumem kako biti na više mesta u isto vreme.

Kriza kreativnosti se javlja kad se ambicija uzdigne preko mere. Skromnost leči svaku krizu

Nego, da li te nekad zovu Slavimire (Slavimir Stojanović Futro sa kojim Slavoljub stalno sarađuje, prim. aut,)?
Normalno. Mešaju me sa tim lepotanom.

Ima li novih utisaka za Knjigu?
Samo pritisaka.

Ko nam kreira, dizajnira stvarnost?
Političari. Ali mislim da je sudbina jedini pravi kreator.

Sa kim igraš basket?
Društvo sa posla. Nešto mi se rasula ona ekipa sa Kojom, koncertne obaveze nas ubiše.

Imaš li ti neko pitanje za sebe na koje bi odgovor podelio sa nama?
Radije bih sa vama podelio neku veliku lovu.

Slavoljube, hvala najlepše!

The post Slavoljub Stanković: Svako pisanje počinje čitanjem appeared first on 42 magazin.