Photo: Eduardo Islas

„Strah je neprihvatanje neizvesnosti. Ako prihvatimo neizvesnost, to postaje avantura“, zapisao je Dželaludin Rumi, persijski pisac, filozof i mistik još pre osam vekova. A da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King, kultni američki pisac iza koga je više od 200 romana, novela i priča, tiraž od preko 350 miliona prodatih primeraka, na desetine filmskih blokbastera rađenih po njegovim delima. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme, i to je ono što ga svrstava u sam koren američke književnosti sve do Natanijela Hotorna, Edgara Alana Poa ili Hermana Melvila…

Ali svejedno, i pre nego što se književni mejnstrim nakon nekoliko decenija gađenja nad „najprezrenijim žanrovskim smećem – hororom“ i formalno poklonio ovom geniju fobije dodeljujući mu 2003. prestižniju nacionalnu nagradu za doprinos američkoj književnosti, Kinga smo zavoleli bez zadrške i ikakve kalkulacije.

Odgovor na pitanje zašto je tako jednoznačan je taman koliko su i kompleksni likovi njegovih romana – zato što je jedan od nas. Zato što stavljajući na svoje junake etiketu srednje klase u okruženju rodnog Mejna, King priča priču o većini nas… O odrastanju u teškoj materijalnoj situaciji, introvertnosti od koje se beži u svet muzike i knjiga, priznanju da je nakon što je diplomirao englesku književnost radio kao čistač u ženskom internatu i fabrici za proizvodnju uslužnih veš-mašina. Zvuči poznato i aktuelno…

Zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti

I dok rimejk kultnog romana Groblje kućnih ljubimaca puni i ovdašnje bioskopske sale, iz same postavke filma postaje jasno zašto se obično ne razume da je strah samo mizanscen za duboke ljudske priče koje nam tako uporno, ponekad i prekomerno, servira King. Sva tajna leži u tome da je pisac fokusiran na porodičnu tragediju a ne na mitologiju lokacije koja žive vraća u mrtve. Groblje kućnih ljubimaca je tragični dnevnik o tugovanju, veri u život posle smrti, psihološka analiza detinjih trauma koje će postati košmar sa pokrovom straha od neizbežne smrti. Ali svejedno, iako rimejk niko nije ni tražio, bilo je dobro ponovo čuti Ramones u himničnoj istoimenoj numeri Pat Semetary. Naprosto jer smo voleli Ramones, a voli ih i King.

Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste to da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova

Baš kao što nam je jednako lako bilo da se prepoznamo i zavolimo predivnu novelu Ostani sa mnom, povest o odrastanju u provinciji kada su jedine nama dostupne tehnologije bili džuboks i lokalni bioskop. Ili zato što u Vreći kostiju, kako je opisuje Glorija Nejlor, King priča ljubavnu priču koja dotiče mračna mesta u svakom od nas. Mladi pisac koji iznenada gubi suprugu odlazi u njihov letnjikovac i kroz susrete sa zajedničkim uspomenama pokušava da dokuči i prebrodi razmere sopstvene tragedije. King nam se u ovoj priči javlja kao jedan od najdirljivijih pisaca, a strah od gubitka nam približava na način od kojeg nas podilazi jeza.

King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih – sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće

A možda smo se svih ovih godina čitajući ga samo plašili da priznamo da je sasvim lako zamislivo da vaš neodoljivi i trapavi ljubimac, pas Kudžo u istoimenom romanu, inficiran virusom besnila postaje pomahnitala zver koja kidiše i na najbliže. Ili zato što je sasvim realno da vam neko smesti ubistvo koje niste počinili kao Endiju Dufrenu u verovatno jednoj od najboljih filmskih adaptacija takozvanog zatvorskog filma, neodoljivoj noveli Bekstvo iz Šošenka. Da li ste se zapitali koliko je realno da kao u romanu Mizeri doživite saobraćajku i kao komercijalni pisac, Pol Šeldon, nemoćan, završite u rukama fanatične i psihotične obožavateljke kojoj se ne dopada kraj njenog omiljenog serijala. Za ovu adaptaciju u režiji Roba Rajnera, Keti Bejts je za ulogu pomahnitale bolničarke Eni Vilkis dobila Oskara. Ili ako vas je ikada zabolela nepravda nemoguće je da vas nije dirnuo roman Zelena milja o nevino na smrt osuđenom Džonu Kofiju i prokletstvu večnog života i griže savesti onih koji su dozvolili pogubljenje nevinog iako su istinu makar samo naslućivali. Jednostavno je, Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom. A to nije ništa sa čim se ne susrećemo svakodnevno. Ono što ga čini jedinstvenim jeste da njegovi likovi imaju polifonijsku strukturu – da su podjednako ubedljivi i artikulisani kao mnoštvo glasova.

Ako moramo da podastremo još argumenata za naklonost prema ovom geniju – nije problem. King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih, sumnju u sopstvenu vrednost. Nakon što je bogzna koliko izdavačkih kuća odbilo rukopis za roman Keri, Stiven ga je bacio u kantu za smeće, a njegova žena Tabita krišom pokupila i poslala još jednom izdavaču. Sve ostalo je istorija. Blokbaster po ovoj knjizi u režiji Brajana de Palme i King kao autor za čije se rukopise Holivud otima.

Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje

Zašto još volimo Kinga? Zato što se ne boji da nam u romanu Dalas ’63. o atentatu na Kenedija kaže da svet možda ne bi bio bolje mesto za život samo da je istorija krenula drugim tokom. Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje. Zato što ne preza da odvali da ne voli Hemingveja a voli Zolu, zato što za sebe kaže da je književni ekvivalent big meka i pomfrita, zato što obožava da mu se džepna izdanja knjiga prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa tolikom slavom i novcem za prijatelje svake nedelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti.

https://www.youtube.com/watch?v=S014oGZiSdI

Da zaključite da je život avantura bez ikakvih garancija, nije vam potreban niko, pa ni Stiven King. Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno oneskopkojavajuće i neodoljivo u isto vreme

Ako se Kingu može išta zameriti, to je činjenica da u svojim romanima promoviše američki način života ne suprotstavljajući se mnogo vladajućim konzumerskim i globalizujućim trendovima koji nas dehumanizuju i čine potpuno neempatičnim. Ali i kada to čini, čini to neodoljivo, vraćajući nas u vremena kada se iskreno verovalo u bolji svet. Pred našim očima kao kroz šareni kaleidoskop vrte se slike naših detinjstava. A ima li lepših uspomena od onih viđenih očima deteta?

Pa da je samo to, više je nego dovoljno za ljubav.

The post Genije fobije: Zašto volimo Stivena Kinga? appeared first on 42 magazin.

Kablovska mreža HBO sklopila je ugovor sa scenaristima Igre prestola kako bi napravili spin-off verziju popularne serije. Da, sa scenaristima, a ne sa Georgeom R. R. Martinom, piscem sage Pesma leda i vatre, po kojoj je serija i nastala.

Scenaristi će istraživati različite istorijske periode Martinovog Westerosa – bogatog i širokog univerzuma, kaže se u saopštenju HBO-a, a još uvek se ne zna kada počinju s radom, niti koji su datumi zakazani za premijeru novih serijala. David Benioff i Dan Weiss, ljudi koji pišu scenario i produciraju seriju Igra prestola (za koju su osvojili Emmy) nalaze se u timu, i to je lepo – ali fanovi se ljute jer je tvorac serijala, pisac Martin, izostavljen.

Ali da počnemo od početka, jer nijedna bajka ne počinje bez nekada davno. Pa, u skladu s tim:

Nekada davno pisac George R. R. Martin stvorio je Pesmu leda i vatre – seriju romana koji su postali popularni među poklonicima žanra epske fantastike još sredinom devedesetih. U Srbiji su se knjige (prva četiri dela) pojavile 2003. godine u izdanju Lagune. Osam godina kasnije (u našem slučaju, a nekih petnaestak u svetu) HBO mreža odlučila je da ekranizuje ovu priču, te je serija Igra prestola (nazvana po prvoj knjizi iz R. R. Martinove sage) krenula s emitovanjem 11. aprila 2011.

Otkad je serija startovala, a tome sada ima šest godina, Martin je objavio samo jednu novu knjigu: Ples sa zmajevima (prvi deo: Snovi i prah; drugi deo: Posle gozbe)

Otkad je serija startovala, a tome sada ima šest godina, Martin je objavio samo jednu novu knjigu: Ples sa zmajevima (prvi deo: Snovi i prah; drugi deo: Posle gozbe). Takođe, rekao je da bi možda mogao da završi i šesti deo – Vetrovi zime – od ukupno sedam (koliko je prvobitno planirao i s kojim bi finiširao priču), ove godine. Možda. Ko to zna? Za to vreme šesta sezona TV serije potpuno je prevazišla pisani svet i Martinovu originalnu priču. Fanovi knjige nisu dobro reagovali na to, iako činjenica jeste da priča pije vodu više na malim ekranima nego kao roman pre svega zbog nerealnog broja likova koji defiluju, a često bez poente za samu priču (većina njih je u TV verziji potpuno izbačena). Da ne pričamo o tome da se na razrešenje određenih spletki čeka više od dvadeset godina!

Nakon 6. sezone TV serijal Igra prestola ne oslanja se na Martinove knjige, već se gradi kao odvojeni univerzum, samo baziran na njegovim likovima

Neke 2012. na Twitteru je bila fora među fanovima da urlaju na Martina sa ciljem da ga nateraju da se pokrene i završi knjige. I znate šta – nije im uspelo.

Čuvena HBO konferencija na kojoj pisac George R.R. Martin sa scenaristima i producentima D.B. Weissom i David Benioffom razgovara na temu ko je majka Džona Snežnog

Zato se danas TV serijal Igra prestola ne oslanja u potpunosti na Martinove knjige već se gradi kao odvojeni univerzum, samo baziran na njegovim likovima. A sada, kada kuvaju spin-off, zvanično su prevazišli knjige i postali kanon za sebe. I to je sasvim okej. Pre svega što ni sam Westeros kao knjiški original nije završen, a na to se čeka (rekosmo već) više od dvadeset godina. Doduše, s obzirom na Martinove godine, pitanje je hoće li ikada i biti, tako da, ako posmatramo sa te strane – fanovi bi trebalo da budu srećni da neko uopšte želi da nastavi i obogati (i nadamo se – završi?) priču.

Isto tako je bilo sa filmovima Kum, Blade Runner ili Isijavanje. Svi su nadmašili svoje pisane verzije u kulturološkom smislu

Uglavnom, postoji pravilo da, ukoliko se nešto radi prema knjizi, TV serija ili film, mora apsolutno da poštuje svoju pisanu verziju ili u suprotnom doživljava linč (tako je bilo s serijalom Hobbit, u koji su nepotrebno uvodili likove iz Gospodara prstenova, na šta je publika veoma loše reagovala), ali sa Igrom prestola to nije slučaj jer knjiga sama po sebi nije bila ni trećinu popularna kao TV verzija koja je postala globalni fenomen. Isto tako je bilo sa filmovima Kum, Blade Runner ili Isijavanje. Svi su nadmašili svoje pisane verzije u kulturološkom smislu.

Najveći problem imaju fanovi koji su počeli da čitaju Pesmu leda i vatre pre nego što je serija počela, često zbog toga što žele da pročitaju kraj pre nego što on bude prikazan na TV-u (a valjda su već sada svesni da su šanse za to male). I zbog toga što su, prethodnih godina, mogli da se pohvale time što znaju šta će se desiti u sledećoj epizodi.

Međutim, fanovi Igre prestola žele JOŠ igre. I to odmah, a ne za narednih dvadesetak godina. Take it or leave it.

Scena sa snimanja koja nagoveštava šta donosi sedmi serijal Igre Prestola

The post Igra prestola dobija spin-off verzije. I znate šta? Nije ih napisao George R. R. Martin appeared first on 42 magazin.