Muzička scena je zajednica, ili bi to trebalo da bude. Mesto na kom uživamo svi – oni koji muziku proizvode ili puštaju, i mi koji tu muziku volimo ili uz nju rado plešemo i pevamo. Iz vikenda u vikend, a nekad i češće.

Iako se u svetu alternativnom scenom smatra pre svega rok muzika (alt-rock), kod nas ona podrazumeva sve što nije folk (ili bilo koji folk-podžanr). Dakle, od popa, indie roka, klasičnog roka, džeza, elektronike i svega između i okolo – jer, zaista, sve u to u paketu jeste alternativa pomenutom folku, kao daleko preovladajućem žanru.

Zato smo poželeli da alternativi damo malo više prostora, te smo na jednom mestu okupili nekoliko muzičarki i muzičara, kao i di-džejki i di-džejeva i pitali ih – kakva je ta, alternativna scena? Za sve nas koji već jesmo deo nje (a želimo još koju insajdersku informaciju), ali i za one koji na taj podijum tek žele da zakorače.

Evo šta su nam rekli:

Ana Đurić – Konstrakta, Zemlja gruva
Naša pop/rok/džez scena je dosta živa, rekla bih. Ipak, to se ne vidi u mas-medijima. Mas-mediji se danas njom ne bave i to je recimo bitna transformacija koja se desila. Dakle, pop i rok, a pogotovu džez scena/publika nije masovna i možda bi nam bilo lakše da se oslobodimo fantazije o masovnosti nego da gledamo kako da delujemo u realnim okvirima.

ANA ĐURIĆ KONSTRAKTA: Hrabrost je misliti svojom glavom, da nisi papagaj

Svakako opstaju oni uporni i oni koji uspevaju da sagledaju svoju poziciju te svoje okruženje

Opstaju oni koji su sposobni da uoče i prihvate nova pravila igre. A face su oni koji ta nova pravila nameću. Koliko god smešno zvučalo, u Srbiji je bitan i faktor podrške sredine i porodice. Jer biti muzičar – zna se kuda to vodi… I sad, ako ne postoji razumevanje tvog posla u tvojoj bliskoj okolini, onda stvar postaje izuzetno teška, a ti moraš da budeš izuzetno uveren u ono što radiš.

Ada Kaleh, di-džej i producent:
Volim to što je scena u ovom trenutku veoma eklektična, živa. Ono što ne volim, tj. što mi donekle smeta, jeste to što primećujem da klinci koji ulaze u posao nisu spremni da mu se posvete, već žele instant slavu. Tužno je i što nove generacije izbacuju vinyl only izdanja isključivo zbog činjenice da je to sada trend, a pritom ne znaju da miksuju te ploče.

Playlista za maj: Ada Kaleh

Johana i Dušan, Banda Panda kolektiv:
Johana: Scena je mala ali kvalitetna, ponekad deluje repetitivna, ponekad ne znam gde bih pre. Njen najveći problem je nevidljivost u medijima, uopšte ceo taj prostor koji treba da afirmiše i ujedno da edukuje publiku. Volele bih da ljudi na sceni ne gledaju jedni na druge kao na konkurenciju, već kao na saveznike.
Dušan: U principu sve je okej, svako može da uređuje svoju karijeru kako misli da je najbolje. Postoji grupa ljudi čiji rad cenimo i trudimo se da sarađujemo sa njima, a takve saradnje upravo stvaraju scene određenog prostora.

Oktobarska playlista: BANDA PANDA

Vukašin Marković, Irie FM:
Alternativna scena je neozbiljna. Nema čak ni prećutnog esnafa, ali zato ima ljubomore i ego tripova. Takođe, malo truda, malo ulaganja, a velika očekivanja. Dok se gubi vreme na dečje bolesti, narodnjaci drmaju. Tako nam i treba. Stvarno se trudim da ne budem deo toga. Moj rad priča sam, jasno i glasno, a u isto vreme nije nametljiv. Možda je ponekad drzak, ali rođen je iz revolta prema primitivizmu i mediokritetu, a isti mu na kraju dana guraju klipove u točkove.

Junska playlista: Vukašin Marković, IrieFM

Sve je okej, takva je igra, samo ne mogu baš da im ljubim ruke

Marko Nastić, di-džej i producent:
Sama scena ima dosta pravaca, stilova, veoma je velika ponuda i mislim da se svako nađe u onome što voli. Ja volim gramofone – probao sam razne opcije, ali sam se uvek vraćao tome. S obzirom na to kojom brzinom tehnologija napreduje, verujem da budućnost donosi mnogo lepih stvari, jedna od njih su live actovi koji su već sada imaju svoju ekspanziju.

MARKO NASTIĆ: Istorija klabinga u jednoj noći

Uroš Radenković, DJ Ewox:
Volim našu alternativnu scenu koja se godinama trudi da pronađe neko malo mesto u ovom ogavnom društvu Duloksa u kojem živimo.

MUZIČKA PLAYLISTA: Ewox

A na nama je da se borimo i da ne posustajemo nikada

Marko Radojković i Ivan Ojkić, Kišobran kolektiv:
Kišobran je neka fuzija svetske i domaće scene, ali ako pričamo o nekom trendu kod nas – najviše nas nervira učestalost big room techno žurki, koje nikako ne utiču dobro na razvitak ovoga što mi radimo.

Novembarska playlista: KIŠOBRAN

Muzička playlista: Tamara KEZZ

Tamara Ristić – Kezz, pevačica i live looping muzičarka:
Volim našu publiku i njihove reakcije na muziku, kao opozit bilo kakvoj vrsti foliranja koje me iritira.

The post Kakva je domaća alternativna scena? appeared first on 42 magazin.

Sara Radojković je dramaturškinja po struci, ali se oduvek trudila da pisanje usavršava u što više žanrova, pravaca i formata. Kaže da je, što se pisane reči tiče, ona jedan pravi multipraktik – radila je u brojnim redakcijama kao novinarka, u agencijama kao kopirajterka, pisala je za pozorište i film, zanima se za pisanje scenarija za VR i igrice, a mi smo je pozvali da nam priča o njenoj najnovijoj knjizi baš sjajne poezije – Vežbanka za strah.

Sonja je po struci arhitekta, ali je svi znaju kao ilustratorku. Živi u Parizu, ali s vremena na vreme svrati u rodni Novi Sad ili Beograd kako bi ispromovisala neki svež, genijalan i vizuelno bogat ilustratorski projekat. U jednoj od takvih akcija uspela sam i da je uhvatim – zajedno sa Sarom, ona je koautorka pomenute knjige Vežbanka za strah. Dok nas je Sara omađijala rečima, Sonja je to uradila svojim sada već prepoznatljivim ilustratorskim stilom.

Saro, kažeš da si multipraktik kada je o pisanju reč. Kako takva karijera izgleda?
S jedne strane je uzbudljivo, ali, s druge strane, nisam sigurna da je to najbolja poslovna strategija (smeh). Čini mi se da živimo u vremenu poslovnih niša i da ljudi koji se opredele za usavršavanje u jednom smeru brže dolaze do uspeha. Uspeli su da se profilišu i postanu prepoznatljivi. Ne znam koliko ja mogu da budem prepoznatljiva kao multipraktik (smeh).

Sonja, ti, takođe, radiš dosta raznovrsnih projekata.
Jeste, ja sam ilustratorka, čini mi se da ljudi najpre prepoznaju mape gradova koje sam radila, ali sam i dizajnerka brendiga ili vizuelnih identiteta, pozivnica za venčanja, radim sa dosta različitih klijenata… Držim radionice…To je do osobe, čini mi se. Neko prosto hoće da koordinira različite stvari, neko ne. I to je sve u redu.

Meni je totalno okej da se još uvek pronalazim u raznim poslovima

Nedavno sam dobila ponudu da uredim jedan Instagram profil, što se meni dopalo. Tako da odjednom postajem i neka vrsta content kreatorke. Uzbudljivo!

Kada je reč o Vežbanci za strah, čini mi se da vas je tu spojila crta zajedničkog interesovanja za ženska pitanja. Saro, ti si pisala o problemima s kojima se kao žene susrećemo u današnjem društvu, dok je Sonja imala nekoliko projekata na slične teme. Meni je omiljen Kakva ženska, knjiga koja govori o ženama iz 19. i 20. veka koje su na našem području ostavile istorijski trag.
Sara: Da nije bilo knjige Kakva ženska, verovatno ne bih bila upoznata sa Sonjinim radom. Upravo tako sam je otkrila i napisala članak o njoj. Kada sam razmišljala o objavljivanju knjige poezije i crtežima koji tu poeziju prate, pomislila sam kako bi bilo dobro da te dve stvari budu u konrtapunktu. I setila sam se Sonje, kao devojke koja se bavi nekim ozbiljnim pitanjima, ali na jedan lep, drugačiji i krajnje prijemčiv način. To mi se baš dopada.
Sonja: Kažu mi često da je to što radim „ženskasto“. Ne znam da li je to zaista tako, ali nemam problem sa tim. Za mene je to jedan lični stil izražavanja, a percipiranje istog ostavljam svima ostalima. Otvorena sam za konstruktivne komentare (smeh).

View this post on Instagram

morning faves

A post shared by Dunja Jovanović (@third_girl) on Feb 10, 2019 at 12:03am PST

Važbanka za strah je prepuna divnih ilustracija. Kako ste izabrale onu za koricu?
Sara: Na koricama se nalazi ilustracija ogledala, što je vrlo sugestivno. Brzo smo se oko toga dogovorile, prosto – smisleno je, a ne naročito proračunato. Iako imam iskustva u advertajzingu, za potrebe ovog projekta vodila sam se isključivo intimnim osećajem.

Pa da, ova zbirka poezije treba da nađe svoje kupce, a ne da ih namami.
Sonja: Za sve one koje imaju hrabrosti da se suoče sa svojim strahovima. Iako, eto, kažem da moje ilustracije opisuju kao ženskaste, ja bih volela da je poruka koju one prenose univerzalna i razumljiva baš svima.
Sara: Naravno, ovu vrstu stvaralaštva ne treba opterećivati rodnim pitanjima.

Saro, kako izgleda baviti se poezijom u Srbiji? Danilo Lučić, urednik Kontrast izdavaštva, rekao nam je da je izdavanje poezije danas antikapitalistčki čin.
Zaista Kontrast ima taj altruistički momenat, gde niko što se objavljivanja poezije tiče ne računa na profit.

To je pre svega stav, da ulažu u poetsku scenu i ne dozvoljavaju joj da nestane

Iako se te knjige ne prodaju u ogromnim tiražima. Danas nije teško objaviti bilo šta – svako može biti samizdat. Prvu zbirku poezije koju sam napisala sama sam objavila. Naravno, ona je prepuna stvari koje danas ne bih sebi oprostila, ali eto – tada sam poželela da imam knjigu i zaradila sam dovoljno da sam mogla sebi to da priuštim. Te knjige sam besplatno podelila, nisam ih prodavala i zarađivala na njima. Naravno, s Vežbankom za strah je potpuno druga priča. Tu je uložen ozbiljan rad, i spisateljski i urednički, kriterijumi i ciljevi bili su mnogo viši.

Pitam to zato što je, iako se to na promociji vaše knjige nije videlo, publika koja u Srbiji posvećeno čita poeziju – veoma uska.
Sonja: To je tačno. Evo, polazim od sebe. Volim da čitam, nije mi važan žanr, a naročito volim ilustrovane knjige, što je sasvim logično. Ipak, teško pristupam poeziji. Kada sam dobila priliku da sa Sarom radim na ovoj knjizi, morala sam da se suočim sa njom, a u tom suočavanju sam je i zavolela. Rekla bih da je poezija, pre svega, veoma lična. Ipak, mislim da se ovde poezija najpre vezuje za neka prošla vremena, pogrešno je koncipiramo, uglavnom ne znamo kakva je zapravo savremena poezija.
Sara: Poezijom sam počela da se bavim nakon jedne književne radionice, na kojoj sam upoznala mnoge ljude koji pasionirano pišu pesme. Iako dramaturgija i književnost nisu sasvim bliske oblasti, mene su oni zadivili svojom željom da uopšte formiraju poetsku scenu, a kasnije je održavaju živom i rade na njenom rastu i razvoju. I uspevaju. Danas za npr. pesnika Marka Tomaša možemo da kažemo da je neka vrsta zvezde, kao i za pesnikinju Milenu Marković. Tu je i Ognjenka Lakićević… Dakle, publike ima, samo joj se treba obratiti na jasan i razumljiv način.

Sara Radojković i Sonja Bajić na promociji knjige “Vežbaka za strah”

Kakav je fidbek vaša knjiga zasada dobila?
Sara: Pozitivan, baš. Najviše od te ekipe pasioniranih pesnika koju sam malo pre spomenula, što mi je posebno drago. Rekli su da je – sve na svom mestu. Taj komentar mi se posebno dopada. A super mi je i što mi je par ljudi reklo da sam ih prevarila – da su ih korice navele na nešto lagano, kao da će unutra naći pop pesmice za relaksaciju, a da su ih pesme onda sasvim neočekivano raznele. A to smo baš i očekivale – da spojimo tu neku pop prijemčivu formu, jednostavne reči, uglavnom kratke pesme, divne nežne pametne ilsutracije i da cela stvar onda polako krene da se otvara u hiljadu nevidljivih slojeva. Na prvi pogled mala slatka knjižica iz koje neočekivano samo grune neka sila.

Primetila sam da je dosta slikana i deljena na društvenim mrežama, što je dosta važno.
Sara: Verovatno je to zbog ilustracija. Moja poezija nije previše hermetična, ali nije baš najkomunikativnija, barem ne u onoj meri u kojoj je to, na primer, ona koju piše Rupi Kaur. Sa njenom svakom pesmom može da se poistoveti skoro svaki čovek, moje su jednostavne, direktne i otvorene ali nekada malo teže. Na par njih baš svi odreaguju i one su se najviše i vrtele po mrežama, ali nije baš da će svaki čovek, kao na Rupi, klimnuti glavom i usvojiti je kao mudru izreku. Eventualno onaj mnogofejvovani citat na Kontrastovom instagramu „Danas te boli ono što će sutra biti plodna zemlja“. Milim da u životu nisam imala 3k fejva kada bi se sve moje objave sjedinile ikad.

View this post on Instagram

U galeriji Polet, 9. februara održaće se promocija interaktivne ilustrovane zbirke poezije „Vežbanka za strah“. A kako se po mišlljenju pesnikinje Sare Radojković strah prevazilazi? ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ „Iskrenošću i suočavanjem. Zvuči mnogo jednostavnije i lakše nego što jeste. Prosto, u prirodi straha je da pritiska, ali u prirodi ljudi je da budu slobodni. Zato je mnogo lakše suočiti se sa strahom kada u sebi imamo jasan oslobađajući osećaj koji struji našim bićem a javlja se kada se lišimo tako teškog tereta kakav je strah. Ljudi su danas skoro pa navikli da žive u strahu, adaptirali su se na strah kao što se u gradovima adaptiramo na zagađen vazduh. Taj strah najčešće nastaje onda kada poverujemo u to da smo kao pojedinci nemoćni i da smo u milosti i nemilosti nekih drugih ma ko oni bili – sudbina, vlast, partner. Istina je naravno sasvim drugačija, mi smo jedini vladari naših bića. Samo je i sama istina ponekad zastrašujuća pa postoje razni razlozi zbog kojih biramo da od nje okrenemo glavu.” ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ Zbirka “Vežbanka za strah” u prodaji će se naći od 8. ferbuara, Više informacija uskoro na www.kontrastizdavastvo.rs #vrednoprice #kontrast_knjige #kontrast_izdavastvo #vežbankazastrah #sararadojković #sonjabajić

A post shared by Kontrast izdavaštvo (@kontrast_izdavastvo) on Jan 30, 2019 at 5:55am PST

Sonja: Dobila sam fidbek od nekih ljudi koji čitaju poeziju i rekla bih da ih je emotivno probudila, a to je upravo ono što se i meni dogodilo kada sam počela da sarađujem sa Sarom na zbirci. Presek poezije i crteža doprinosi dopadljivosti knjige nadam se, pa će i oni koji nisu preterano zainteresovani za poeziju možda eto uživati u ilustracijama. Uglavnom, to je jedna mala knjiga koja zaista puno toga nudi.
Sara: Mi smo poželele da ta knjiga postane nečiji lični predmet – da je čitaju, da po njoj zapisuju svoje misli, crtaju, dopunjuju je, boje, menjaju i prilagođavaju sebi. Poezija jeste ličan, intiman čin i jako mi je zanimljivo na koji način će je razni i različiti ljudi doživeti.
Sonja: Kada mi je Sara dala rukopis, moram priznati da sam se automatski povezala sa njim. Pročitala sam ga čak tri puta pre nego što sam počela da ilustrujem. Kada sam osvestila način na koji se čitaju i razumeju pesme, kada sam ih doživela, poželela sam da napravim crteže koji će raditi istu stvar – biti različito percipirani od svakog ko ih posmatra.

I, naravno, dajem vetar u leđa svima onima koji žele da docrtaju, oboje, izbrišu nešto sa svake strane u knjizi

Saro, na koju pesmu si dobila najviše komentara?
Sara: Na Prosto rečeno, jer je tačna a prosto rečena, očigledno(smeh) Ali i na pesmu San o prečici. Tu pričam o nekoj vrsti samoubistva, zamišljenom samoubistvu i odmoru od života. Moja majka je to vrlo emotivno doživela. Svako ko oseti težinu te pesme pozvan je da se iskali na knjizi, da je ižvrlja, dopiše, pocepa… Meni je prijalo da neku frustraciju iskalim kroz pesmu, sigurna sam da će i drugima prijati da se oslobode svojih upravo kroz našu knjigu. Mračne misli su najtoksičnija stvar na svetu i nikome ih ne želim, ali hajde da od njih pravimo barem lepu poeziju.
Sonja: Ona je neka vrsta dnevnika, a znate šta se sa dnevnikom radi – uništava se (smeh)!

The post Sara Radojković i Sonja Bajić: Vežbanka za strah je slatka knjižica iz koje neočekivano grune sila appeared first on 42 magazin.

Iako prepoznatljiv kao Lucious Malfoy iz franšize Harry Potter, najviše ga volimo u ulozi maršala Žukova iz filma Death of Stalin ili prepredenog kapetana Lorce u najnovijem Star Trek serijalu – Discovery, za koju je osvojio nagradu Empire za najboljeg glumca. Kada smo već kod nagrada, važno je da pomenemo nominacije za BAFTA, Zlatni globus, Critics Choice Television Awards i mnoge druge. Dakle, gosn Isaacs je zaradio dosta njih.

U razgovoru smo se fokusirali na njegov najnoviji film Hotel Mumbai, ali kako je on poznat po oštrim kritikama političara na društvenim mrežama, neke baš takve komentare provukao je šarmantno i kroz odgovore koji slede:

Gospodine Isaacs, možete li mi reći nešto više o istinitim događajima koji su inspirisali scenario za film Hotel Mumbai?
Hotel Mumbai zasnovan je na istinitim terorističkim napadima koji su se dogodili, između ostalog, i u luksuznom hotelu Taj Mahal Palace – gde je i smeštena radnja ovog filma. Tzv. Mumbai napadi (takođe poznati kao 26/11 prim. aut.) podrazumevaju seriju terorističkih napada koje je izvela islamska teroristička organizacija Lashar-e-Taiba. Tokom napada širom Mumbaja poginule su bar 174 osobe, uključujući i devet napadača, a preko 300 ljudi bilo je povređeno. Iako tragična, ova situacija izrodila je nebrojeno puno heroja, a naročito među radnicima hotela, koji su nesebično spasavali živote gostiju. Na primer, šef kuhinje Hermant Oberoj, koga u filmu glumi Anupam Kher, istinski je heroj ove priče.

Film je u neku ruku upravo testament tim izvanrednim pojedincima koji su preživeli i nadživeli tragediju. Imali ste priliku da pričate sa njima kada ste spremali ulogu. Koliko je to emotivno bilo?
Ti razgovori moraju ostati privatni, tako da ne mogu previše da otkrijem. Slažem se s tim da je film testament izvanrednim pojedincima, međutim, rekao bih da, pored toga, šalje jednu mnogo veću poruku – a to je da živimo u svetu u kome nas toliko besmislenih stvari razdvaja.  Talas populizma koji je zapljusnuo čitavu planetu uči nas da procenjujemo i osuđujemo ljude na klase, boje kože, religije, nacionalnosti… A ovaj film, inspirisan, realnim situacijama pokazuje da smo mi svi ljudska bića, da smo svi u suštini isti.

U trenucima kada je život ugrožen, sve te socijalne karakteristike prestaju da postoje

I kao što smo već pomenuli, upravo tada istinski heroizam dolazi do izražaja. Zaposleni hotela su nesebično spasavali bogate goste sa Zapada, rizikujući svoje živote… Dakle, ljudska bića su sposobna za neke zaista fantastične stvari. Tako da, osim što je testament izvanrednim pojedincima, rekao bih da film šalje i poruku vere u ljudskost, a koja, danas, često izostaje.

Vi tumačite Vasilija, ruskog biznismena. Da li je lik zasnovan na realnoj osobi koja je preživela tragediju?
Moj lik je napisan na osnovu razgovora sa pojedincima koji su preživeli tragediju, ali je fiktivan. Stoga, Vasilij je nastao iz neke vrste konsolidacije njihovih priča, ne samo iz hotela, već i sa drugih mesta na kojima su se napadi desili. Jedini lik zasnovan na realnoj osobi je kuvar Oberoj.

Isaacs kao Vasilij u filmu “Hotel Mumbai”

Film je režirao Anthony Maras, kome je Hotel Mumbai dugometražni debi. Da li vas je na neki poseban način usmeravao ili savetovao kako bi dobio ovako potresan i emotivan rezultat na platnu?
Nekoliko puta u karijeri imao sam priliku da glumim u filmovima zasnovanim na istinitim događajima. Black Hawk Down, na primer, jeste jedan od njih. Tako da imam iskustva. Iako je ova uloga fiktivna – priča nije, tako da sam imao jednako velik osećaj odgovornosti. Reditelj se trudio da u toku snimanja održava tenziju potrebnu za realizaciju tako napete situacije. Podelio nas je na dve ekipe – teroriste i goste hotela, tako da nismo provodili vreme zajedno. Stalno smo bili u prilici da čujemo metke ili bombe kako bismo što realnije doživeli i zamislili teror u hotelu. Za razliku od holivudskog scenarija, ovoga puta veliki broj nas nije ni znao šta će se dogoditi  – ko će preživeti, a ko ne.

Često sam se i sam pitao – kako bih se snašao da mi se dogodi ovako nešto. A to se, čini mi se, jasno vidi dok gledate film

Spomenuli ste da ste radili na filmovima baziranim na istinitim događajima. Dakle, tu je Black Hawk Down Ridleya Scotta, zatim Patriota Rolanda Emmericha. Međutim, svi vas najpre prepoznaju po liku Luciusa Malfoya iz filmova Harry Potter. Postoji li neka konekcija, pogotovo kada se pripremate za ove, naizgled, posve različite uloge?
Hm, iako na prvu loptu deluju različito, poruka koju svi ovi filmovi nose zapravo je veoma slična. Iako bajkovit, Harry Potter ujedno govori o uzdizanju fašizma, a moj lik, Lucius Malfoy, jeste klasični rasista kakvi, ako smem da dodam, danas sede u Beloj kući. Ono što se meni posebno dopada jeste to što je Lucius prikazan kao kukavica, kakve su, uostalom, sve siledžije. Spisateljica J. K. Rawling pametno je uspela da bez direktnog uplitanja politike napiše priču koja govori o savremenim i izuzetno bitnim društvenim pitanjima. Filmovi nastali na osnovu njenih priča obeležili su čitave generacije, a ja to znam iz prve ruke – imao sam priliku da razgovaram sa stotinama fanova franšize Harry Potter, i ultimativno su ulivali nadu da postoji poštenje, hrabrost i integritet. A to su, opet, vrednosti koje prikazuje, naglašava i slavi i film Hotel Mumbai.

Filmovi koji pričaju o real life terorističkim napadima nisu novost. The Battle of Algiers, na primer, preispitivao je naše ideje o realizmu na filmskom platnu davne 1966. Kasnije slična ostvarenja, poput Minhena Stevena Spilberga ili Greengrassovog United 93, osvajala su publiku emotivno i vizuelno. Da li je ovaj žanr u neku ruku odgovor na superherojske filmove koji preplavljuju Holivud?
Mislim da ćemo na taj odgovor morati još malo da sačekamo. Ovaj film nije nastao da bi udovoljio zahtevima publike, iako se nadamo da hoće, već kao rediteljeva reakcija na potresnu situaciju. On je gledao dokumentarac Surviving Mumbai o terorističkim napadima i bio inspirisan da promisli tragediju na svoj način. Naravno, činjenica je da naracija filma suprotna onim klasičnog Holivuda, a zatim i narativima koje nam političari serviraju, koje nam priča Donald Trump, a pre njega i Margaret Thatcher. Ona je rekla da ne postoji društvo, već kolektiv individua.

Smatram da su sve to neistine, da postoji dobro u ljudima i da bi sve bilo još bolje kada bismo sarađivali. Kolektivno, a ne individualno

U ostvarenima zasnovanim na realnim događajima vidimo trijumf nad tragedijom, realne heroje, ali – kao što smo već pomenuli, da je nasilje besmisleno. Da li nam je dosta izmaštanih srećnih krajeva?
Iako jesmo pričali o herojima, više mi se sviđa da kažemo da je neko u određenoj situaciji ispao – čovek. Ovakvi filmovi, istinite priče i istinski spasioci, nadam se, inspirisaće to najbolje u ljudima.

The post Jason Isaacs: Volim da kažem da je neko ispao – čovek, a ne heroj appeared first on 42 magazin.

Prvo bih ga mogla nazvati pankerom jer još je početkom osamdesetih aktivno svirao u bendu Urbana gerila. Zatim, iako je diplomirao Mašinski fakultet, nastavio je svoju karijeru kao novinar – povremeni saradnik na radiju B92 i autor tekstova za B92 online, a zatim i urednik na radio SKC-u, jedan od autora Leksikona YU mitologije i kolumnista i autor tekstova za mnoge mesečnike poput Playboya ili National Geographica, ali i nekih stranih magazina poput L Europeo, Max. Danas manje svira pank, ali i dalje praši na poziciji zamenika glavnog urednika Nedeljnika.

Osim muzičkog i novinarskog angažmana, Branko je autor dva romana. Njegov literarni debi A tako je dobro počelo, objavljen pre tri godine, bio je propraćen sjajnim kritikama, dok promociju „svežeg iz rerne“ romana nazvanog Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, nestrpljivo čekamo 12. februara u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

Dakle, u pauzama dok čitate Rosića, bilo da je to na netu, u novinama ili romanima, pročitajte i nešto o njemu: kako je dobio medalju Britanske imperije za doprinos u promovisanju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije, ili šta misli o panku danas – kroz razgovor koji sledi.

Čini mi se da sam gotovo sve intervjue s piscima počinjala pričom o muzici jer ispostavlja se da su ljudi koji pišu vrlo često i pasionirani muzičari, članovi nekog benda ili sviraju instrument(e). Pa je tako i sa tobom – ljudi te znaju kao pankera, a pank je muzika radničke klase.
Nekoliko puta sam pisao o dobu ustoličenja Slobodana Miloševića, kada su radnici iz Rakovice došli peške do Skupštine. Pomislio sam kako oni jesu došli da pokažu nezadovoljstvo, ali nisu imali konkretne zahteve, niti su se borili za radnička prava. I od tada o radničkim pravima niko ne priča, već i dalje pričamo isključivo o tom nezadovoljstvu. Fali konstruktivnosti. Tada nam, na primer, niko nije rekao da će uslediti ovaj, nazovikapitalizam. Niko nam nije rekao šta će nas snaći. A ni radnici nisu pitali. Nema tu puno panka.

Ali pank postoji. Samo možda u drugim oblicima.
Postoji, naravno. Pank je svaka vrsta bunta. Evo na primer, kada sam pričao o novoj knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, od nekoga sam dobio komentar da je ona totalni pank. Iako u njoj nema baš ništa o toj vrsti muzike. Ali drčna je, pa valjda zato. S druge strane, rekao bih da ću ja još dugo nositi tu etiketu – panker, da će me ljudi uvek s tim povezivati. Ne smeta mi, naravno. Međutim, danas je pank nešto sasvim drugačije od tog vremena kada sam ja bio panker – sada svi imaju čirokane. Pank mu dođe kao modni trend. Zato je danas pre Wikileaks pank.

Možda ne moraš da uključiš pojačala da bi bio/la panker/ka, već samo da imaš tastaturu ili neki kanal komunikacije, pa da oprašiš neki tajni dokument (smeh).

Meni je fenomenalno da je u socijalizmu pank bio cenjen – Pankrti su dobili nagradu Sedam sekretara SKOJ-a.
Jeste! Kad me optuže da sam komunjara i nostalgičar, ja im kažem da tadašnja vladajuća klasa nije nagrađivala isključivo komercijalne izvođače, već i bendove kao što su Pankrti. A oni su, zamisli, neposredno pre te nagrade izvodili pesmu Ne računajte na nas.

Tadašnji Savez socijalističke omladine Jugoslavije nagrađivao je neke hrabre ljude, a ne režimske. Hrabre i u muzici i u tekstu. I kako onda da ne budem nostalgičan?

Mislili smo da će sa demokratijom doći sva moguća sloboda.
A došlo je vreme političke podobnosti.

Kroz upravo pank, kako pominješ, ali i kroz pisanje, te razne društvene angažmane, poznat si i kao neko ko promoviše britansku kulturu u Srbiji. Za to si, uostalom, dobio medalju Britanske imperije. Nedavno sam radila nekakvu listu britanskih komičnih serija koje su snimane i emitovane od dvehiljaditih naovamo. Pomislila sam kako smo devedesetih bili vezani za britanski TV program. Serije poput Mućki, na primer, bile su i ostale – kultne. Dok, s druge strane, te novije ipak nisu imale takvu vrstu popularnosti. Takođe, ti obožavaš serije, a čitajući neke tvoje intervjue otkrila sam da među omiljenim uglavnom nabrajaš američke.
Evo sada je prilika da se ispravim (smeh)! Nikada nisam napuštao britanske serije, ali istina je da sam im se sada u potpunosti vratio. U poslednje vreme opterećen sam britanskim krimi-serijama. Stalno nešto ispitujem i preispitujem. Nemoj da se iznenadiš ako u nastavku intervjua krenem i tebe da propitujem (smeh). Inspirišu me krimići, a tu inspiraciju obilato koristim u knjigama koje pišem. Tako sam imao neku scenu u knjizi koja namerno liči na scenu iz jedne serije. Pored toga, povodom promocije moje knjige, održaće se u Muzeju jugoslovenske kinoteke, biću u prilici da napravim izbor filmova koji će se tamo puštati neko vreme. To će sve biti britanski film, logično.

Kod Britanskog filma bitan je socijalni angažman koji možemo da vidimo i u serijama – kao što su npr. oni s potpisom reditelja Kena Loacha.

Naravno, i činjenica da je ovde i dalje sve na mućke (smeh).
Pa jeste, mi smo svi pomalo Del Boy i Rodney, zar ne? Ali dobro, volimo mi i moderne britanske komičare. Na primer, Jimmy Carr je dolazio i punio dvorane.

O Britaniji pišeš i u svojoj novoj knjizi koju smo samo ovlaš pomenuli – Za sutra najavljuju konačno razvedravanje.
Mislim da niko nije o Britaniji pisao kod nas koliko sam ja to radio. Pritom, izostavljam putopise iz ove pretpostavke.

Mi, u stvari, češće možemo naići na knjige Britanaca i Britanki koji su pisali o Beogradu, Srbiji ili Jugoslaviji. Pada mi na pamet Rebecca West.
Jeste. Mi smo imali Crnjanskog u obrnutoj ulozi, ali je to više bila neka forma migrantskog plača (smeh). Za razliku od Crnjanskog, meni Britanija veoma prija. Nisam bio migrant već zaljubljenik u zemlju u koju dolazim. Čini mi se da taj sentiment uspevam da prenesem čitaocima – moje priče smeštene su u kulise Londona ili Mančestera.

Branko Rosić sa Medaljom Britanske imperije, koju mu je u ime njenog kraljevskog visočanstva Elizabete II, uručio ambasador Velike Britanije u Srbiji, njegova ekselencija Denis Kif. Foto: Nedeljnik

Hajde mi reci nešto više o knjizi Za sutra najavljuju konačno razvedravanje?
Roman prati sudbinu braće Braunović. Jedan je voditelj popularne talk-show emisije, dok je drugi bivša muzička zvezda koja je emigrirala u London. Zanimljivo je da su situaciju iz romana – kada voditelj pravi incident s prvim čovekom države – čitaoci odmah povezali sa Kesićem i Vučićem, dok su ovog drugog brata prekrstili u Štulića. Iako nisam imao baš to na umu, ne smeta mi, dopada mi se kada se priča smesti u neke životne okvire. Dakle, ljubav, ubistva, korupcija, zloupotreba vlasti i političke intrige. Kao što već rekoh, i ovoga puta sasvim je jasno da sam opsednut krimićima.

Ljudi koji su pročitali knjigu, a među njima su neki koje veoma cenim (recenziju romana pisao je Filip David, prim. aut.) rekli su da je bolja od prve. Odlučio sam da im verujem (smeh).

Da li je pisanje romana za tebe došlo u momentu zasićenja od novinarstva ili je to logičan sledeći korak?
Ne znam zašto sam počeo da pišem prvi roman. Sećam se da sam bio u Berlinu, i tamo me pukla neka inspiracija, ali kada sam pokušao da je prenesem na papir – loše mi je išlo. Hvatao sam tu misao u toku naredne dve godine dok sam paralelno radio kao novinar. Tako da ne bih rekao da sam se zasitio, niti je to sledeći korak – već te dve stvari funkcionišu uporedo. Nisam u mogućnosti da kao Lav Tolstoj sedim zavejan u dači i pišem roman, već moram da plaćam infostan i ostale račune – što traži stalno zaposlenje u redakciji.

View this post on Instagram

A post shared by Branko Rosic (@branko_rosic) on Feb 2, 2019 at 2:57am PST

Pored toga, novinarstvo mi je pomoglo da upoznam sve anomalije tranzicije o kojima se često bavim u romanima.

Ipak, navodiš Roberta Perišića kao jednog od omiljenih autora, a on je upravo novinar koji se tog posla odrekao kako bi se bavio književnošću.
Pitao sam ga jednom, kada smo se sreli, zašto više ne piše za Globus. On mi je odgovorio kako mu smeta to što smo limitirani fondom dobrih rečenica. U tom smislu njemu je draže da se ispuca s tim dobrim rečenicama u nekoj dužoj pisanoj formi – književnoj, a da se ne troši u novinama. Naša medijska scena je u veoma lošem stanju i jasno mi je zbog čega tumačiš moj književni angažman kao nekakav otklon od novinarskog posla, ali to zaista nije slučaj. Za razliku od Perišića, još uvek imam ambiciju da novinarski posao radim paralelno i – što je bolje moguće, jer ovde se niko nije obogatio od pisanja knjiga. Pa i Andrić, Pekić i Crnjanski su morali, ne na prekvalifikaciju, ali su imali dodatni posao – bio on novinarski ili diplomatski.

Hvala, Branko.

The post BRANKO ROSIĆ: Kažu da je moj novi roman totalni pank. Drčan je, valjda zato appeared first on 42 magazin.

GaGa tehnika nas je zaintrigirala već u startu, pa smo se zapitali o čemu je reč. Institut za umetničku igru i Ustanova kulture Vuk nedavno su organizovali javni GaGa čas koji je vodio naš sagovornik. On nam već u startu objašnjava da je GaGa novi način sticanja znanja kroz telesni pokret. To je okvir za otkrivanje i jačanje tela, njegove fleksibilnosti, izdržljivosti i agilnosti dok pojačava čula i maštu. GaGa podiže svest o fizičkim slabostima, budi obamrle delove, izlaže fizičke fiksacije i nudi načine za njihovo otklanjanje. Rad ovom tehnikom poboljšava instinktivno kretanje i povezivanje svesnih i nesvesnih pokreta, a to dovodi do iskustva slobode i zadovoljstva na jednostavan način, u prijatnom prostoru, u udobnoj odeći, u pratnji muzike, povezujući svaku osobu sa sobom i drugima. Ovaj čas poslužio je kao zagrevanje pred premijeru plesne predstave Aliza koja će se održati 24. juna na istoj sceni.
Nakon što smo shvatili o čemu je reč, želeli smo da saznamo više pre nego što zaplešemo.

Javi GaGa čas u UK Vuk; Foto: Nemanja Maraš

S obzirom na to si već nekoliko dana u Beogradu, šta ti je ostavilo najjači utisak do sada?
Cene! Ovde je sve tako jeftino!

Šta ćeš raditi do nedelje kada je premijera?
Nastaviću da vežbam sa igračima što više mogu kako bismo se bolje razumeli kroz igru, a istovremeno otkrivajući im sve više šta je GaGa.

Ti si plesač, koreograf, a uz to i komponuješ muziku. Reci nam nešto više o svojim počecima, čime si želeo da se baviš na početku karijere.
Oduvek sam znao da želim da stvaram i da moj svet treba da bude umetnost. Oduvek sam osećao bezuslovnu ljubav i prihvatanje koje mi pruža umetnost i u tom odnosu sam uvek bio svoj.

Sreća je stvar odluke. Način na koji mi možemo da nateramo sebe da budemo srećni i verujemo tom osećaju

Šta je GaGa?
GaGa je jezik pokreta čiji je tvorac Ohad Naharin. To je način razmišljanja i rada u Batsheva Dance Company, a ja imam sertifikat da sada tome naučim i druge. To izgleda tako što navodim učesnike evokativnim instrukcijama na pokret, ali umesto da bukvalno kopiraju određeni pokret, svako od njih treba da istražuje ta uputstva i otkriva kako će razumeti, nadograditi, interpretirati i na kraju realizovati izvršenje zadatka. GaGa nudi kreativni okvir u kome se učesnici povezuju sa svojim telima, imaginacijama, tada postaju svesniji svog tela i njegovog pokreta, poboljšavaju fleksibilnost i izdržljivost i uživaju u pokretu u već stvorenoj prijatnoj atmosferi.

Šta možemo da očekujemo da ćemo videti na predstavi Aliza?
Dobro pitanje. U delu Aliza igrači istražuju sopstvene fantazije kroz kretanje tela koje nastaju tako što oni osluškuju svoje strasti, na osnovu toga se kreću, povezuju sa svojim telima, ali i ljudima koji ih okružuju. Aliza slavi sreću, ali ne zaboravlja prošlost. Igrom u Alizai će svaki plesač slaviti sopstvenu sreću kroz vreme i prostor.

Alizarin je arapska reččiji je skraćeni oblik Aliza, a označava strast, ljubav, život, snagu, sreću i sl. Šta Aliza predstavlja za tebe?
Aliza je bila moja baka, majka moje majke i ja sam je jako voleo. Pokušavajući da se izborim sa njenom smrću i prevaziđem taj tužan trenutak, shvatio sam da je zapravo sreća stvar odluke – način na koji možemo da nateramo sebe da budemo srećni i verujemo tom osećaju tela. Aliza na hebrejskom jeziku znači veselost, a to je reč koja opisuje način na koji me je baka odgajila. To mi je donelo pitanja: Da li mi možemo da kontrolišemo sreću? Da li možemo uživati u pravom i iskrenom trenutku?

GaGa nudi kreativni okvir u kome se učesnici povezuju sa svojim telima, imaginacijama, tada postaju svesniji svog tela i njegovog pokreta, poboljšavaju fleksibilnost i izdržljivost i uživaju u pokretu

Šta ti je potrebno da bi bio u balansu u svakom smislu te reči?
S obzirom na to da sam hiperaktivan, moram nekako da izbacim energiju, da se krećem, da se znojim, da osećam svoje telo. Baš zbog toga volim da zastanem na trenutak i jednostavno samo dišem duboko. Mislim da je to dobar balans.

Tvoja sledeća stanica?
Vraćam se kući na dve nedelje, a onda letim za Kopenhagen, pa u Milano.

Foto: Alvin Collantes

Šta dalje planiraš?
Mislim da bez ambicija i snova ne bih bio danas ovde. Što su veći i dalji tvoji snovi, to ćeš biti bliže onom čemu stremiš. Nadam se da ću svoju umetnost poslati što dalje kako bi ona mogla da mi vraća izdaleka.

The post Ido Gidron: GaGa je novi način sticanja znanja kroz telesni pokret appeared first on 42 magazin.

Njegov najnoviji projekat kroz saradnju s bendom Modern Times nastavlja se na ovu ideju i još jednom transformiše jazz modernim zvucima elektronike. Modern Times bend sačinjavaju bubnjar Max Zampieri i mladi basista Antoine Guillemette, a u njihovom društvu Bojan odbacuje prepoznatljivi akustični klavir – i koristi isključivo Fender Rhodes i sintisajzere.

Priliku da doživimo još jednu Bojanovu muzičku jazz metamorfozu imaćemo 27. i 28. marta na Musicology festivalu, u klubu Novi Bitefartcafe, a ona je, donekle, bila i povod za razgovor sa ovim virtuozom koji je pred vama:

Razmišljate li više o prošlosti ili budućnosti?
Pokušavam da veći deo moje energije usmerim ka budućnosti jer je nelogično baviti se nečim što je prošlo, zar ne? Tu čovek ne može ništa da promeni, osim da, lažući, predstavi prošlost na način koji njemu samom odgovara… Kažu da su ljudi sa neurozama okrenuti prošlosti, a entuzijasti budućnosti, tako da definitivno spadam u ovu drugu grupu. A ima i ona stara izreka – ako si ti završio sa svojom prošlošću, ona nije završila s tobom, tako da…

Tako je, ali ipak mi se čini da Balkanci romantizuju prošlost, a sve više postajemo i nacionalistički orijentisani. Kako se u taj novonastali šablon uklapa vaša muzika, jazz?
Nema nikakvu relaciju s tim šablonom. Etnički čisti jazz je, otprilike, kao i etnički čist Balkan – nemoguća i nepotrebna stvar, koja bi kompletno ubila srž i najbitniju karakteristiku i Balkana i jazza. Oba pojma su bazirana na mešanju kultura.

Svet bi bio mnogo bolje mesto kada bi se umetnosti davalo više prostora u školama. Međutim, deluje mi da je u poslednjih dvadesetak godina globalna tendencija ka suprotnom…

Kakva je uopšte ovdašnja jazz scena, iz vašeg ugla? Kom kolektivu se ona obraća i šta poručuje?
Iskreno – nemam pojma. Ja sam se time bavio do pre nekoliko godina, misleći da je bitno sačuvati tradiciju iz prošlosti, kako bi se na zdrav i inteligentan način pravila buduća muzika, ali bilo kakvo definisanje jazza i profila njegove publike često je bežalo od upravo tih definicija, te je dovodilo do velikih iznenađenja… I mislim da je dobro da tako ostane… Koliko vrsta jazza ima, toliko ima i profila publike.

Kroz numere provlačite muzičke elemente karakteristične ua Balkan, da li je upravo zbog toga domaća publika prepoznaje i prihvata?
Da, evo upravo sam se vratio iz Holandije, gde je na svakom koncertu bilo par ljudi iz naših krajeva, i svi su mi uglavnom govorili: „Joj, što niste malo više ovih naših folk stvari svirali?“ Međutim, moji muzički interesi su oduvek bili širi od Balkana, i ne želim biti kategorizovan kao Balkan jazz jer na taj način ne bih bio iskren ni prema sebi, a samim tim ni prema drugima.

Bavite se muzikom već godinama, čemu vas je ona naučila?
Da sam napravio dobar izbor. Ona mi je dozvolila da proputujem i otkrijem dragu nam planetu Zemlju i da ljudima iz drugih kultura predstavim svoju priču i svoje životno iskustvo, jer im muzika, kao globalno razumljiv jezik, budi interesovanje za kraj iz kog dolazim. Muzika je vrlo efikasno oruđe za stvaranje bolje civilizacije i boljeg zajedničkog života. A to, kako da kažem, apsolutno nije mala stvar.

Etnički čisti jazz je, otprilike, kao i etnički čist Balkan – nemoguća i nepotrebna stvar

Živite u Parizu i pronašli ste svoje mesto na evropskoj jazz sceni. Da li je to bio ozbiljan trud ili je sve došlo prirodno?
To je bio prirodno ozbiljan trud jer, kad čovek reši da od svoje strasti napravi profesiju, taj trud postane vrlo prirodan. Što, naravno, ne znači da ja u stvari ne radim, samo je moj rad zabavan čak i kad je težak. Ne radim posao koji mi ne prija za nekoga koga ne volim, i na kraju – za pogrešan cilj.

Francuska je poznata po sistemu socijalne zaštite umetnika. Šta mislite koliko je domaćim umetnicima teško da se bore za svoja prava?
Isto onoliko koliko je bilo teško i Francuzima da se za svoja prava izbore. Uostalom, svaka promena vlade i ovde (u Francuskoj prim. aut) dovodi u pitanje taj status umetnika, pokušavajući da nas predstavi kao parazite. Smatram da je svet politike dopao u ruke najnižih slojeva ljudske rase, i to širom planete, i ti ljudi pokušavaju da nas ubede da se bez njih ne može… a istina je da se bez umetnosti ne može, jer ona od barbarije pravi civilizaciju.

Moji muzički interesi su oduvek bili širi od Balkana, i ne želim biti kategorizovan kao Balkan jazz

Često sarađujete s balkanskim muzičarima – Amirom Medunjanin, Dejanom Terzićem, Vasilom Hadžimanovim, Vlatkom Stefanovskim… Kako je došlo do takvih „partnerstava“ i kako ta razmena energija utiče na vaš rad?
To što su Balkanci samo nam pravi posao bržim, jer svi već imamo u ušima, glasu i prstima tu boju odmalena. Osim toga, to što su s Balkana nema nikakve veze, već se radi o vrlo jakim individualcima jer svako od njih ima svoj pristup i viziju pravljenja muzike – koju delimično delimo kad radimo zajedno. Vrlo bitan element za mene su i ljudski kvaliteti, a Amira, Dejan, Vasil i Vlatko jesu ljudi kojima toga ne fali i sa kojima mi je vrlo drago provesti vreme radeći i putujući.

Da li planirate neku novu saradnju?
Nešto planiram ja, a nešto kosmos, tako da samo treba da budem u konjunkciji s njim. I te kako, biće tu mnogih novih stvari i ideja za budućnost, ali o njima ću kada budu realizovane…

U Francuskoj nastupate s trombonistom Nilsom Wogramom i saksofonistom i/klarinetistom Michaelom Portalom. Da li neku zajedničku svirku posebno pamtite?
Da, svakako. Na primer, prva zajednička svirka, na kojoj sam Nilsa doveo u bend sa Michaelom, bila je vesela, jer se skoro uopšte nisu razumeli – ni ljudski, ni muzički, te sam se na kraju pitao šta mi je sve to trebalo…  Međutim, odmah posle te prve svirke našli su način da komuniciraju i dele kreativnost.

Smatram da je svet politike dopao u ruke najnižih slojeva ljudske rase, i ti ljudi pokušavaju da nas ubede da bez njih ne možemo…

Čemu su vas naučile saradnje s muzičarima? Šta ste iz toga iskoristili?
Ja u toj razmeni energije dobijam kreativni boost, tako da je vrlo bitno ih bude što više. S druge strane, toga ima i kad energiju razmenjujem i sa umetnicima iz drugih branši: slikarima, piscima, fotografima, glumcima, kuvarima i vinarima… ne bih se samo ograničio na muzičare. Muziku treba hraniti različitim stvarima i interesovanjima kako ne bi postala hermetična, zatvorena. Smatram da bi svet bio mnogo bolje mesto kada bi se umetnosti davalo više prostora u školama i da se njome aktivnije treba baviti kroz obrazovanje. Međutim, deluje mi da je u poslednjih dvadesetak godina globalna tendencija ka suprotnom, te se valja boriti protiv snaga koje nas guraju u sivilo i ropstvo novcu.

The post BOJAN ZULFIKARPAŠIĆ: Nešto planiram ja, a nešto kosmos appeared first on 42 magazin.

Nedavno sam se vratila s puta oko sedam ujutru u Beograd. Sedam u taksi i taksista mi kaže kako je ovo njegova poslednja vožnja pa završava smenu jer ne voli rad tokom dana. Već se saosećam s njim i iako ga ne pitam zašto, to podrazumevam, on mi odgovara da voli sve u Beogradu od kada živi u njemu (on je Hrvat rođen u Švajcarskoj) žene, energiju, ulice i red. Red?
‒ Da, Beograd je savršeno mesto na svetu i volim sva njegova pravila jer sve ima smisla. Noću! Tokom dana to je drugi grad, čiji jezik ne razumem i ništa nema smisla. Ja volim i živim u Beogradu noću.
Nakon sedam dana, iako nas je davno upoznao zajednički prijatelj, po prvi put razgovaram sa Milošem o njegovom Beogradu noću, sa većim interesovanjem nego ikada, kao da sam prvi put ovde, a on je svoj na svome – domaćin željan da se pokaže kao takav i udovolji gostu, čovek koji stoji iza platforme Beograd noću.

Pre nekoliko godina radio si kao software design engineer u Microsoftu, kako su izgledali tvoj dan i tvoja noć pre Beograda noću?
Radni dan je zapravo izgledao dosta zabavnije nego što zvuči. Microsoft u Beogradu jeste jedna izuzetna kompanija prepuna pametnih mladih ljudi punih energije. Radilo se puno, ali posao je bio jako zanimljiv i izazovan. Radni sati bili su isprepletani brojnim pauzama za odmor, nekada uz kafu ili šetnjicu po kvartu, a često smo voleli da napravim pauzu na partiji stonog fudbala u prostoriji za opuštanje. Sarađivali smo sa timovima iz Amerike koji su vremenski devet sati udaljeni od nas, pa smo na posao dolazili kasnije od prosečnog zaposlenog u Srbiji, što nam je dalje omogućavalo da se ponekad u toku nedelje uveče malo duže zadržimo u gradu J. Ja sam oduvek voleo da se krećem po gradu, pa sam, uz svoj standardni inženjerski posao, bio uključen u organizaciju mnogih drugih zabavnih aktivnosti unutar firme – proslave završetaka projekata, konferencije, tim bildinzi, a verovatno mi je najzanimljivija bila organizovanje zabavnog programa u Beogradu našim gostima iz Microsofta iz Amerike.

Oko sedam već je svanulo i pravo je vreme da se krene kući, usput se malo sumiraju utisci i popije dosta vode kako bi se sprečila dehidratacija u toku noći, pa na spavanje (sa voljenom osobom ili bez nje)

Kako i s kojom idejom nastaje Beograd noću?
Beograd noću je nastao spontano. Drugar, koji mi je sada partner u kompaniji, pozvao me je i pitao šta misliš o tome da napravimo jedan sajt na kome bi bile sve informacije o dešavanjima u gradu. U početku je delovalo zanimljivo i bezazleno, kao neki usputni hobi, ali onda smo krenuli često da se viđamo i da ozbiljnije mozgamo o tome šta bi naš sajt izdvojilo od drugih i jako brzo smo došli do ideje – „Hajde da fotkamo ceo grad!“

Kako si osmislio biznis strategiju po kojoj će rasti s obzirom na to da su odjednom svi znali o čemu je reč?
Moram da priznam da u početku i nismo toliko razmišljali o biznisu sa stanovišta profita ili vremena potrebnog za povraćaj investicije. Imali smo okvirne projekcije koliko treba uložiti, koji su troškovi i koja je potencijalna zarada, ali bili smo sigurni da je potrebno početi projekat i da ćemo, kako je noćni život Beograda dosta plodonosan, u toku rada doći do još mnogo novih ideja za rast koje u početku nismo videli. Glavna početna strategija bila je: „Hajde da izrokamo jako!” – u smislu da budemo brzi i jaki, da napadnemo tržište agresivno, da počnemo da izlazimo iz frižidera i da na taj način u najkraćem roku stignemo do kritičnog broja stalnih korisnika.

Šta ti je bio cilj na početku i koliko se on promenio do danas?
Cilj mi je na početku bio jednostavan – kreiranje servisa za pregled najavljenih događaja noćnog života Beograda, foto-reportaža proteklih žurki i mogućnosti rezervacija klubova i kafana. Posle pet godina aktivnog mozganja o noćnom životu, trenutni cilj mi je da što bolje njega iskoristimo kao ogromni izvozni potencijal naše zemlje. Želim da pomognem i Ministarstvu turizma Srbije i organizacijama oko njega da na što bolji način omogućimo posetiocima iz celog sveta da uživaju u Beogradu i njegovom prezanimljivom noćnom životu. Takođe, želim da utičem i na ugostitelje da svoj proizvod što bolje oblikuju i prezentuju. Cilj je da napravimo od Beograda broj 1 nightlife destinaciju na svetu jer mislim da smo na dobrom putu i da ćemo tako na najlakši način dovesti u Srbiju strani kapital koji bi nam pomogao da finansijski prodišemo.

Možda će za pet-šest godina biti cool nešto sasvim drugačije, a svakako ne možemo očekivati od većine da uživa uz džez

Nekako se već na početku iskristalisalo koji muzički pravci ili, da kažem, pravac najbolje prolaze kod nas. Kako ti na to gledaš iz prve ruke?
Krenuli smo od najpopularnijih lokala, a to su u Beogradu mesta gde se prvenstveno sluša turbo-folk, zatim domaća pop muzika, koju ja često nazivam pop-folk, i strana komercijalna haus i R’n’B muzika. Uz to ima dosta i malo tvrđeg haus i tehno zvuka, a ima i nekoliko lokala sa rok muzikom.

Najveća potražnja prema rezervacijama jeste za mestima na kojima se sluša turbo-folk, zašto misliš da je to trend koji masovno opstaje kod nas?
Mislim da je to sasvim normalno. Narodna muzika je nešto što vekovima budi emociju na ovim prostorima, a turbo-folk je, kako i reč kaže, malo ubrzana i modifikovana verzija te muzike koja je napravljena da u teškim vremenima na najjeftiniji način probudi u ljudima deo tih emocija. Nažalost, kako se omasovila, kvalitet se srozao. Bio je zanimljiv tvit da će kroz par godina svaki treći Srbin biti Zvezda Granda.
Žao mi je kada čujem da srednjoškolci na maturskim večerima na karaokama masovno pevaju Belu Ciganku, ali mislim da je to počelo da se menja, da se Srbija otvara ka svetu. Vidim da su rave žurke sve popularnije, pivnice sa rok svirkama, onda neki R’n’B izvođači, tako da će možda za pet-šest godina biti cool nešto sasvim drugačije, a svakako ne možemo očekivati od većine da uživa uz džez.

Koliko je teško promovisati mesta na kojima se sluša kvalitetnija muzika budući da je ciljna grupa znatno manja ili je samo neinformisanija? Kako gledaš na to?
U principu, i jeste i nije teško. Ako ta mesta imaju kvalitetan proizvod, mi se trudimo da ih prikažemo na zanimljiv način u najboljem svetlu i dosta je lako ubediti mlade ljude da probaju nešto novo, a onda je na tim mestima da nove goste i zadrže.
Ipak, kod lokala koji stvarno žele da ljudima pruže nešto novo i kvalitetno bitno je da istraju u tome i da ne spuštaju kvalitet iako u početku možda neće privući ljude brzinom koju su očekivali. Kada jednom dođu to te tačke da je lokal često prepun, moći će uz dosta manje truda taj kvalitetan trend da održe godinama.

Kakva je tvoja ocena noćnog života Beograda pre pet godina, kakva je danas i šta možeš na osnovu svog iskustva da predvidiš – kako će se Beograd noću razvijati u narednih pet godina?
Pre četiri godine imali smo ozbiljnu najezdu kafana. Sećam se da smo svake nedelje ubacivali dve nove kafane na portal. Ljudi su zbijali često šale na račun kafana nazivajući ih „Facebook kafane“ (jer su se gosti pozivali isključivo putem Facebooka) ili „klubovi sa kariranim stolnjacima“ pošto su smatrali da se značaj stare srpske kafane narušava tim novim instant lokalima.
Sada je situacija dosta bolja, otvorilo se u međuvremenu zaista dosta preozbiljnih lokala u koje je uloženo mnogo novca i iskustva iz inostranstva. Veoma su popularne pivnice, naši ljudi su posle razlike između Lava i Jelena naučili da razlikuju mnoga kraft, IPA I APA piva, a dosta je i manjih pivara otvoreno u Srbiji. Klubovi su manje-više isti kao i oni od pre pet godina, i to mi se baš i ne dopada.
Očekujem da će u narednih pet godina, kako tehnologija napreduje i postaje jeftinija, biti mnogo više mesta za izuzetnim zvukom i rasvetom, kao i da će klubovi morati da unaprede svoj program ozbiljnijim scenskim performansima – poput onih na Ibici. Nadam se da će proći trend R’n’B-ja, jer ga lično ne volim i mislim da je spor i dosadan, a da će se nauštrb njega pojaviti nov talas žurki sa disko muzikom iz osamdesetih i da je sada pravo vreme da polako ta šarena hipi priča krene da dolazi kod nas. Da se i mi malo opustimo (smeh).

S obzirom na to da i sam konzumiraš i proveravaš većinu mesta koja se nalaze u ponudi sajta, šta možeš da kažeš nekom iz inostranstva – kakvi su Beograđani noću?
Beograđani noću su jedni predivni ljudi, čak mnogo bolji od Beograđana danju. Ponekad su malo stegnuti i namršteni od dnevnih problema, ali skoro uvek jako ljubazni, predusretljivi, pravi ugostitelji i društvo za zabavu. Poručio bih posetiocima da ostave probleme kod kuće, dođu ovde da se opuste, a mi ćemo im dati najbolju pomoć da se osete kao da su u Las Vegasu.

Nadam se da će proći trend R’n’B-ja, da će se pojaviti nov talas žurki sa disko muzikom iz osamdesetih i da će šarena hipi priča početi da dolazi kod nas. Da se i mi malo opustimo

Šta te je najviše iznenadilo (npr. neka situacija)?
Iznenađuje me svaki put kada čujem od posetilaca da su razmišljali da li da dođu ovde zbog pitanja bezbednosti jer mislim da je Beograd najbezbedniji grad na svetu. Inače, uvek volim da kažem da je svako njihovo ponašanje normalno, da ljudi treba da se opuste i retko šta me iznenađuje. Iznenadio me je letos jedan Kinez koji je popio par čašica i rešio da se fizički obračuna sa obezbeđenjem splava jer je bio neverovano sićušan i stao naspram 10 naših momaka u treningu. Iznenadi me ponekad broj Turaka u Beogradu (smeh).

Da li misliš da ponuda na vašem sajtu pokriva sve ukuse Beograđana?
Ne mislim, svake godine je proširujemo za nijansu i još uvek nije kompletna. Posvetili smo se najviše ukusu većine, ali idemo ka tome da udovoljimo svima. Mislim da ćeš za dve godine moći na našem sajtu da pronađeš i mesta gde se sluša npr. fado.

Ajd predloži meni gde treba da izađem da osetim Beograd noću 100%.
Treba definitivno da kreneš sa mnom da bi doživljaj bio potpun, pa ćeš onda reći šta ti se najviše sviđa. Neke od mojih omiljenih ruta su: Krug po Savamali (Ben Akiba ‒ Tranzit ‒ Mladost/Ludost) i prijateljski krug (Pivara u Cetinjskoj ‒ kafana Stara pesma ‒ Stefan Braun). Leti sam često na splavu Shake’n’Shake kako preko dana, gde uživam u pogledu pored reke, tako i noću na žurci, doduše ponekad svratim i na after u KPTM ili na žurku u Barutani J.

Zašto da verujem tvojoj preporuci?
Zato što sam poslednjih 15 godina aktivno izlazio i provodio se po najrazličitijim svetskim lokalima, jako dobro poznajem Beograd i njegovu ponudu i obožavam da kroz analizu ličnosti učinim da ljudima bude zabavno, tako da stvarno ne znam kome bi više trebalo da veruješ.

Ljudi su često zbijali šale na račun kafana nazivajući ih „Facebook kafane“ ili „klubovi sa kariranim stolnjacima“ pošto su smatrali da se značaj stare srpske kafane narušava tim novim instant lokalima

Kako ti zamišljaš idealan izlazak?
Još su stari Grci znali da idealan izlazak traje 12 sati. Sve preko toga oduzima previše energije, a za kraće vreme čovek ostane nedorečen. Malo se šalim, ali i ne (smeh).
Treba krenuti na vreme, naći se sa bliskim prijateljima oko 20 sati na večeri uz poželjan poziv i nekih drugih manje poznatih ljudi kako bi interakcija bila zanimljivija. Za početak bih najradije izabrao neki bar-restoran, gde muzika nije preglasna da možemo neometano da razgovaramo, ventilacija odlična da se ne usmrdimo na kuhinju i duvanski dim, a hrana kao podloga bogata proteinima i malo masnija kako bi nam dala snagu za dugu noć.
Skupili smo se, klopali, popili po par rakija ili čaša vina i sad idemo dalje.

Kuda dalje?
Oko 23 časa prelazimo u bar sa malo jačom muzikom, gde uz još par čašica možemo malo i da prođuskamo i eventualno sretnemo još nekog poznatog i zanimljivog ko bi mogao da nam se pridruži za dalje.
Već oko jedan prelazimo u klub, super bi bilo da je to neko bolje gostovanje nekog od svetskih di-džejeva da čujemo i nešto novo i zanimljivo.
Oko četiri pola pet klub već počinje da se prazni i tada se jako brzo iskristališe ekipa spremna za after. Sećam se par divnih aftera nedeljom ujutru u Mintu kada su se tu sjatili različiti dragi i nasmejani ljudi posle najrazličitijih žurki u gradu.
Oko sedam već je svanulo i pravo je vreme da se krene kući, usput se malo sumiraju utisci i najzanimljivija dešavanja te večeri, popije dosta vode i poneki vitaminčić kako bi se sprečila dehidratacija u toku noći, pa na spavanje (sa voljenom osobom ili bez nje).

Šta je plan za dalji rast – Novi Sad noću, Zagreb noću? Da li imaš ambiciju da pogledaš na Googl Earthu Zemljinu kuglu i pomisliš kako pokrivaš sva kvalitetna mesta koja svetle u mraku i ljudi uživaju u tom trenutku u njima?
Da, imam plan da se proširimo na region, novisadnocu.com postoji već dve godine i jako uspešno funkcioniše, a neki dalji koraci su definitivno Zagreb, Hrvatsko i Crnogorsko primorje, kao i Sarajevo. Takođe, jako i ozbiljno bavimo se i promocijom novogodišnjih proslava na svim našim sajtovima i radimo na razvijanju mobilnih aplikacija za naše korisnike. Ne bih išao još uvek tako daleko i pričao o Google Earthu, ali definitvno imam želju da na neki način utičem na svetsku nightlife scenu. Javite se za pet godina, pa da vidimo šta se od ovog svega obistinilo.

The post MILOŠ NIKITOVIĆ: Još su stari Grci znali da idealan izlazak traje 12 sati appeared first on 42 magazin.

Ako pogledate fotografije, reviju ili haljinu sa etiketom Vlade Savića, već od prvog momenta bivate uvučeni u njegov opipljiv magični svet – a to je glavna karakteristika njegovog rada, nedodirljiva nakon godina i godina postojanja na našoj dizajnerskoj sceni. Zahvaljujući iskustvu rada na raznim projektima, poslovima stiliste, modnog urednika, bayera, te profesora, Vlada sagledava modu iz svih uglova i baš zato ga pitamo kako mu uspeva da njegov dizajn ostane izolovan od modnih i socijalnih uticaja.

U modnim kućama Tifany i Zekstra ispekao si zanat odmah nakon studija, koliko ti je to pomoglo da kasnije nastaviš rad pod svojim imenom?
Kad sam završio faks, uvek sam čitao biografije stranih dizajnera i tamo je uvek pisalo da su dizajneri praktično bili šegrti. Nikada niko nije iz klupe osnovao svoj brend. I bilo mi je uvek čudno kako kod nas odmah sa fakulteta imaš reviju. Ja sam hteo da idem tim putem jer mi je tako bilo logično. Sve što sam naučio, kako u biti moda funkcioniše, tamo sam naučio. Koji su to postupci i ko je sve uključen u jedan veliki sistem od belog parčeta papira, od kog i ja danas polazim, do kupca koji ode u radnju i odabere da to kupi. Tamo sam napravio širu sliku mode i biznisa. Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega. Dobra ideja u glavi ne mora da bude dobra i u realizaciji.

Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove

Kada si na fakultetu i studiraš dizajn, pun si entuzijazma i infantilno ulaziš u proces stvaranja sa velikim vizijama, to je osećaj koji svaki dizajner želi da zadrži, ali često ne uspe iz mnogo razloga. Kakav je slučaj sa tobom?
Kad sam upisivao Fakultet primenjenih umetnosti, nisam imao utisak da je to javni poziv. Mislio sam da je dovoljno da budeš talentovan i vredan i da je to to. Uopšte nisam imao sliku da treba da radiš na mnogo nekih polja da bi uspeo. Kada sam završio faks i shvatio da ne želim ići u inostranstvo na usavršavanje, ja sam shvatio da više ne vidim smisao u glamuroznom životu,  putovanjima,  velikim kolekcijama, aplauzima i životu gde nije moja porodica i prijatelji. Sve to mi je postalo nekako nebitno. Valjda sam sazreo kao čovek i nije mi stalo do preteranog uspeha i popularnosti, i da mi je najvažnije da budem srećan makar u kolekciji od deset modela. Važno je da se to meni dopada, makar niko ne morao to da kupi, da ja tu svoju umetničku crtu zadovoljim. Ni sada mi to nije važno, jer da jeste, verovatno bih bio negde drugde i imao svoju radnju, atelje ili veliku firmu. Negde mi je uvek bilo bitnije da budem priznat a ne poznat. Nisam izgubio entuzijazam, nego su mi neke stvari postale važnije od toga, a to je porodica.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Šta je najlepši deo tvog posla?
Sam susret sa belim papirom i moja vizija koja se pretoči u skicu a kasnije u model, to je ono što me tera da idem dalje. Uživam u tome da sve to zamišljam i nadograđujem kako bi sve moglo da bude veće i dalje. I to je najlepše, ta vizualizacija koja nekad i ne mora da se manifestuje. A onda dolazi realizacija koja nekad stvara dosta problema jer više nisam samo ja u igri, nego je ceo tim – krojači, šivači, izbor materijala i nailazimo na probleme  koje ne rešavam samo ja, već sve zavisi od više ljudi. Tako da mi je najslađe kada sam sâm, ispred mene je beli papir i maštam.

Kako izgleda ta scena u tvojoj glavi?
Nikad mi nije u glavi jedan odevni predmet, nego ceo koncept. Ja sam u nekom prostoru, ateljeu ili showroomu, i to izgleda tako, tu počinje stvaranje. Čak i kada ne znam kako komadno izgleda garderoba u njemu, znam kako izgleda štender. Imam kompletnu sliku neke vizije svog umetničkog sveta i koncepta koji želim da predstavim. Ne zamišljam top ili haljinu pojedinačno, već uvek gledam neku širu sliku, tek kasnije razmišljam o komadima ponaosob.  U takvom  prostoru, sa tom estetikom, i onda se tu osećam dobro.

Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka

Nakon mnogo godina uspeo si da se pozicioniraš na tržištu kao dizajner čiji stil prepoznajemo. Kako je išao taj put dok nisi pronašao tvoju ličnu estetiku koju danas vezujemo za tvoje modele?
Mislim da je to moja najveća vrednost. Dizajneri u moru svojih kolekcija propuštaju osnovu, a to je da nemaju svoju estetiku. Neki ponavljaju iz godine u godinu iste modele i publika ima privid da je to njihova estetika, jer toliko puta ponovljena stvar uđe u oko i oni prepoznaju rad nekog dizajnera. A suština mode nije u ponavljanju već u pružanju nečeg novog iz sezone u sezonu. Moda se na tome bazira. Valjda su iskustvo, sam rad i obrazovanje meni dali tu pozadinu da to kad izađe bude stvar koja nosi moju estetiku. To se gradilo konstantno, čak i kada neki modeli nisu izašli na pistu. Kao kod umetnika, radiš, slikaš i gradiš svoju estetiku, pa to posle nekog vremena izađe u javnost i neko primeti.

Bez obzira na tvoj dizajnerski potpis, kod tebe je s novom kolekcijom uvek nešto novo.
Posao dizajnera jeste da predviđa. Nikada mi nije bilo jasno pitanje novinara da li pratite modne trendove. Lončići su se skroz pomešali jer dizajner je taj koji stvara trendove. On daje pretpostavku šta bi trebalo da se nosi.

Kako bi opisao svoj rad kao modni kritičar?
Geometrija, boja, redefinisanje kroja kroz geometriju, colorblocking, ženstvenost.

Geometrija je glavna karakteristika tvojih modela.
Kada bi rasklopila moju suknju, videla bi da su tu dva-tri geometrijska oblika i kada ona padnu na figuru, dešava se taj lep momenat. Kada kažem geometrija, to u mom slučaju nije banalan trougao na topu, već je geometrija sakrivena u kroju ili slaganju boja. Po principu umetničkih slika. Kada bih svoju haljinu nacrtao na platnu, to bi bila savremena slika u nekom modernom prostoru ili galeriji. To je ta moja granica između umetnosti i mode, s jedne strane, a mog komercijalnog pristupa, sa druge. Ja nisam dizajner koji je arty po svaku cenu. Želim da napravim brend koji je baziran na visokom prêt-à-porteru, ja ne želim da moja haljina bude iz Zare, ni da budu super i začudne na pisti i da se tu završi svaka priča. Želim da se nosi.

To su te česte krajnosti.
Kod nas se poslednjih godina modna scena svodi na čist amaterizam ili umetnički koncept koji je napravljen zarad fashion showa koji dobije aplauz, i to je to. Sve te revije u inostranstvu koje vidimo jesu takve, oni imaju novca da to zaista bude show, ali u radnji to nije tako, revija služi građenju kredibiliteta, modne filozofije, imidža firme i oni to mogu. A mislim da mi nismo u situaciji da pravimo show radi showa.

Za stanje na srpskoj dizajnerskoj sceni zaslužna je šira slika, kako politička i kulturna, tako i društvena, ali to se na tvojim modelima ne vidi. Kako uspevaš da izoluješ svoj rad od svih ovih uticaja i održiš kvalitet i pravac i da li nekad praviš kompromise?
To je sama promišljenost kreatora i onoga što on želi da bude. Mi svi gledamo iste stvari, čitamo istu literaturu, gledamo iste sajtove, idemo na ista mesta, a ti si kao umetnik i dizajner filter koji prima onoliko koliko želi i filtrira šta će na njega uticati, a šta ne, i šta će na kraju prikazati. Iks puta mi se dešavalo da skice koje nikada nisam realizovao vidim i prepoznam kao slična rešenja negde u inostranstvu. Taj ciklus mode je krug koji se neprestano okreće i dešava se da neko na drugoj strani planete ima istu viziju ili istu misao kao ja, i to mi je jako zanimljivo kada vidim.

Imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar i ovu drugu gde sam slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem

Šta treba da zadovolji tvoj proizvod da bi ti stajao 100 odsto iza toga?
Počev od kroja, materijala i fitinga do te umetničke strane, kako taj odevni predmet izgleda i da li opravdava tu etiketu koja je za vratom.

Šta ti je najteže u poslu?
Da budem sam sa sobom i donosim odluke kuda ja to idem, a kuda želim. Nije mi teško da radim, niti rad s klijentima jer je to ciljna grupa koja razume moj rad i nema puno lutanja. Oni meni ne traže nešto što nije moj potpis. Nemam problem ni sa saradnicima, ni sa medijima, ali sam sa sobom imam – koji su sledeći koraci, gde ja to želim da idem, ne sa svojim estetikom, već sa svojim brendom, kako ga razvijati i to mi je teško. Nikako da se odreknem svojih interesovanja u modi na kojima sve vreme radim. Za brend za koji sam radio idem kao bayer u inostranstvo, prošle godine bio sam profesor na privatnoj modnoj akademiji, radim kao stilista i modni urednik i najmanje se posvećujem svom radu i svom imenu. Ja se klijentima  mnogo više dam jer osećam odgovornost i ne mogu da zabušavam, a najteže mi je da presečem da sam sâm sebi najvažniji klijent.

Važno mi je da svaki moj model opravdava etiketu koju nosi za vratom

Otvorila su ti se nova tržišta, kako je došlo do toga i kako to utiče na tvoj način razmišljanja vezan za tvoj dizajn i biznis plan?
To je jako teško jer se rad odavde svodi na tvoj rad sa samim sobom. Nemam nikog ko se bavi marketingom ili bilo kojim segmentom posla. Kao što je to inače u Srbiji – sam svoj majstor od belog papira pa do krajnog produkta. Imao sam neke upite vezane za Bliski istok i dopao mi se taj način rada koji sam inače i zamišljao da tako funkcioniše. Tamo određeni showroomovi naprave order, odabir modela i boja koji se njima dopadaju, u konfekcijskim veličinama koje oni žele, oni to plate 50 odsto unapred, a 50 odsto po isporuci robe, i to je kraj. Tako se radi u svetu. Imao sam super iskustvo sa tim, a da bi se to nastavilo i širilo, potreban ti je agent u inostranstvu koji će tražiti te showroomove, raditi za tebe i uzimati procenat i biti deo tvog tima koji širi mrežu. Tržište Srbije je malo, moja ciljna grupa je mala, a ja ne želim da širim ciljnu grupu jer bi to onda bilo podilaženje masi, što ne želim i moj put bi bio inostrani put. A pozivi iz showroomova iz regiona traže komisionu prodaju. Ti njima napraviš kolekciju, uložiš i deo koji ne prodaju, oni ti to vrate. Oni nemaju nikakve troškove i nikakav rizik već ti jednostavno ulažeš u njihovu radnju. Jedina opcija u ovako maloj zemlji jeste da se otvoriš ka inostranstvu. Mi se još uvek nismo zasitili brendova kao što je H&M, koji je nedavno došao kod nas, a svet je davno otišao dalje, oni svi žele da budu individualci i ne žele da izgledaju kao svi. Kada stranci dođu kod nas i uđu u П1 radnju gde prodajem, oni pitaju šta je od domaćih dizajnera jer žele da odavde ponesu to, a ne idu u radnje koje imaju robu kao svuda u svetu. Mi još uvek nemamo tu kulturu da kupujemo autorske komade domaćih dizajnera.

Tvoje modele nosila je Jelena Đoković, stilizovao si princezu Jelisavetu, a često na naslovnim stranama domaćih magazina tvoji modeli su u glavnoj ulozi. Govoriš kako ti je svaki klijent važan, a koga bi sa internacionalne scene voleo da vidiš u svojoj kreaciji?
Kao što nisam razmišljao ko bi ovde to nosio, nisam razmišljao ni ko bi to nosio u inostranstvu. Ja nemam razvijenu tu, možda je glupo da kažem, ali socijalnu inteligenciju. Nikada se nisam družio sa ljudima koji su bitni, koji bi mi pomogli, nisam vukao nikog za rukav da stavi moje stvari u novine ili da ih obuče. Ja sam kao neki mali hrabri krojač koji samo vredno radi i prati svoju viziju. Moj rad je moja preporuka i to je to. Ali moraću da razmislim ko bi od stranih ličnosti to mogao da bude.

Šta čini jedan brend?
Brend je reč koja se ovde često koristi i tamo gde joj mesto nije. Mislim da je samo par dizajnera u Srbiji uspeo da izgradi svoj brend, i to je to. Ako bi sutra neki stranac želeo da ih kupi, oni bi lako mogli da prodaju svoj brend i njima se stvarno divim. Čak i neka zvučna imena za koje zna široka masa nisu brend. Brend se bazira na kvalitetu, dobom proizvodu, marketingu, tradiciji, uokviren tako da čini celu jednu filozofiju, tako da je, nažalost, malo dizajnera koji su uspeli u tome.

Kolekcija proleće – leto 2017. Foto: Marko Vulević; Stajling: Lara Milanović; Šminka: Mina Abramović; Frizura: Đuka Ivanović; Model: Maja Marić @Fox Fashion Agency

Kako ti vidiš brend Vlada Savić u budućnosti?
Nemam neke velike ambicije, znam da bi trebalo da zvuči možda drugačije, ali u principu nemam. Imam ambiciju da pravim svoje kolekcije, da imam svoj atelje i prodajno mesto u Beogradu, i to je to. Ako se desi nešto veliko za inostranstvo, mislim na prodaju o kojoj sam pričao, a bazirana je na radu odavde, to bi bilo lepo. Mene ne bi činilo srećnim ništa što je megalomanski. Nije mi sreća u novcu, aplauzima, da me nose najveće zvezde u Srbiji. Ja sam srećan kada stvaram svoj svet. Dobar dizajner je onaj koji je stvorio svoj estetski univerzum koji funkcioniše nezavisno od drugog modnog univerzuma. Napraviti magiju oko sebe i svog brenda je nešto najteže.

Ti se sa suprugom konsultuješ u radu, ona vrlo često i prva proba modele tvojih novih kolekcija, a da ne govorimo o osloncu koji se vidi iz vašeg odnosa. Koliko ti je važno da imaš i taj ženski senzibilitet u procesu kreiranja i kako je to uticalo na tebe?
Ona je kao neki skretničar i pomaže mi možda manje u vizuelnom, a više u nekim odlukama o kojima sam pričao. Kada nisam siguran kojim putem treba da idem, onda ona nastupa, zato kažem da je kao skretničar (smeh).

Na čemu sada radiš i kakvi su ti bliski planovi?
Ja ne razmišljam nikada o samoj reviji, razmišljam o toj celoj slici kolekcije. Zamišljam 15 outfita, kako to teče, kako to funkcioniše zajedno ali i kako će posle pojedinačno funcionisati. Trenutna želja mi je da napravim malu wedding kolekciju, ali ne kroz čipku i til, već bi to bili moji modeli samo u beloj boji. Želeo sam da napravim pandan tome, da svoje modele koji su bestseleri selektujem i napravim ih i u crnoj boji. Da imam deset belih i deset crnih outfita. Mene često vezuju za boju, međutim, kad se neki komad oboji u crnu ili belu boju, to postaje potpuno druga priča koju želim sada da ispričam.

Prvo treba da se ispeče zanat, jer moda je zanatski pristup odevnom predmetu, pa tek onda umetnički. Bez znanja koje imaš u rukama, u svojih deset prstiju, nema ničega

Posao modnog urednika Bazara i stiliste je potpuno drugačija stvar od dizajnerskog, kako se tebi čini i koliko on doprinosi tvom primarnom zanimanju?
Odmah posle fakulteta počeo sam da radim na više strana i sve mi je bilo zanimljivo. Želeo sam da vidim kako stvari funkcionišu i krenuo sam u sve vode. Kad sve to krene, onda ti uvek bude žao da se otisneš samo na jednu stranu jer želiš da je istražiš do kraja i onda ti se desi da sediš na više stolica. S jedne strane je to super, jer se razvijaš i modu sagledavaš iz više uglova, kroz novine, klijente, stajling, komercijalni pristup, kroz rad za brendove. Ono što je zajedničko za sve jeste to što si ti ograničen, imaš zadate impute koje moraš da ispuniš. Meni puni baterije što sam ja u svom primarnom poslu slobodan, a umetnik ako nije slobodan, nije umetnik. Tako da sam uvek na dve strane. Kao da imam dve ličnosti, štrebersku, kada radim sa klijentima i za honorar, i ovu drugu, gde sam potpuno slobodan i izbacim sve kreativno što imam da kažem.

Kada se ne bi bavio modom, čime bi se bavio?
Pa enterijerom! Sada bih dao više novca za dobru stolicu nego za komad garderobe. Ja generalno imam stav da jedan talenat nikad ne ide sam, naročito kada je dizajn u pitanju, tako da bih se ja time bavio.

Kada bi trebalo da stilizuješ naslovnu stranu 42 magazina, kako bi izgledala, odrešene su ti ruke?
Ona bi izgledala minimalno, fashion, fashion, fashion! Jer ja vas percipiram kao fashion, ne znam zašto. Možda bi izgledala crno-belo zbog vašeg vizuelnog koncepta. Nekako inostrano,  kao vaš vizuelni identitet. Urbano, a kao da ne dolazi odavde. A stajling bih dao Lari da radi.

The post VLADA SAVIĆ: Dobar dizajner stvara svoj nezavisni estetski univerzum appeared first on 42 magazin.

Najbolja jugoslovenska grupa svih vremena – Disciplina kičme. Ja znam, ali ima puno onih koji ne znaju zašto Disciplina kičme?
Ozbiljno?

Da, ima onih koji ne znaju.
Tadašnji menadžer Šarlo Akrobate Kele želeo je i počeo da svira bubanj i onda smo on i ja napravili bend. Samo bas i bubanj, to je bilo ’82. Ja sam rekao disciplina, on je rekao kičme, Eto tako je to nastalo.

Ima neko značenje iza toga, kao kičma mora biti disciplinovana da se ne savija?
Eto, tako može da se kaže, sve može da se kaže, sva tumačenja su dozvoljena, mislim da je potpuno jasno o čemu se radi, al’ veruj mi, ni on ni ja nismo komentarisali sve to, samo smo se složili. Takođe, priča koja ide uz ovo je da je najbitnije da ime benda mora da bude zvučno. Ima mnogo grupa koje se zovu potpuno besmisleno, ali ta imena dobro zvuče.

Postojiš od ’81–82. sa svojim bendom. Uspešno traješ sa svojom muzikom i svojim stavovima i uspešno stvaraš. Tokom vremena menjao si neke stilske odrednice i dalje to radiš. Bio je prvo punk-funk, pa funk-rap, uvodio si, izvodio duvačku sekciju.
Bio je punk-funk pa funk-punk.

Živimo u vremenu kada je klik najznačajniji telesni pokret

I dalje se menjaš, ali postojano traje taj prepoznatljiv i jedinstveni zvuk koji je kao poseban muzički pravac kome samo ti pripadaš?
Ako želi da postoji, bend mora da se menja. Mada nije to sada neka želja, da mi želimo to, nego jednostavno to tako ide. Ja ne znam čime bih se drugim bavio, tako da me to nekako određuje. Što se tiče duvača konkretno, bio je prvo bas i bubanj, pa onda duvači, onda opet bas i bubanj, pa sad je sa opet jednom vrstom, da kažem, puhača, što je usna harmonika. Mislim da zvuk treba da se obogaćuje i menja, a shodno vremenu u kom se bend nalazi, takođe treba da ima neki odnos prema trenutku u kome jeste. A pošto ti trenuci traju i mere se decenijama, onda se sve to lepo vidi unazad, pogotovo na YouTubu.

Da li je tvoj odlazak iz Beograda u London uticao na promenu stila ili si išao za nekim trendom. Čini se da je Disciplina u tom periodu najviše iskočila iz svog fazona.
Ja ne bih rekao tako, mislim da su svi periodi okej, dragi, sad koliko je koji iskočio, postoji i u ovom kasnijem periodu, gde se bend nije bavio time, a baš je bio odgovor na taj trenutak i situaciju. Ne bih to nazvao trendom, u Engleskoj je bio trend štošta drugo od onoga čime smo se mi bavili, a to je taj upliv junglea i techno izraza u bend. Možda da sam bio u Njujorku, bilo bi sigurno drugog upliva. Sredina u kojoj se nalaziš, može to da bude Oxford Street ili Palmotićeva, Nehruova ili neki Broadway, jednostavno deluje, može da bude i Maršala Tita.

Da li misliš da pojava nove tehnologije, pojava raznih sadržaja utiče na nedostatak dobre muzike. Sviranje rokenrola zahteva ozbiljan i konstantan rad. Da li sada imamo mnogo manje dobre muzike zato što to sve ide mnogo lakše, brže i bez truda?
Bez rizika.

https://www.youtube.com/watch?v=LsXzOYg931A

I to.
Da, ali još uvek ipak ima muzike. Muzika je odavno (time smo se bavili na jednom od prethodnih albuma) izgubila svoj integritet, sjaj, veličinu, postala je jako jeftina. Samim padom muzičke industrije koja se svela na download, koja se bavi pesmom, jednom pesmom. Download jedne pesme, znači više nije album, nije bitna tu neka celina koja znači nešto. Samim tim što imaš skip, ti možeš lako da preskačeš pesme. Prilikom proizvodnje CD-a ti možeš da odrediš gde će da bude skip (pauza između pesama), pa neki ljudi nisu stavljali skipove između pesama, da bi konzumente naterali da preslušaju ceo album. Opet, nije ni to rešenje. U svakom slučaju, treba koristiti tehnologije, to mi radimo. Prava ideja je snimati analogno, a miksovati digitalno. Sad ova pomama za vinilom je samo pomama. Vraćeni su da bi zvučali kao što su nekada zvučali, a primetio sam da i ne zvuče tako kao nekad. A ako će neko danas da snima analogno i da reže analogno bez digitalnog upliva, mislim da će to jako puno da košta. To jeste ideja svega toga, kao „jao vinil, kako je to dobro“, a onda ćemo platiti duplo više. Jer jako je zanimljivo da ono što je nekad bilo na vinilu, pa svojevremeno izdato na CD-u sa dodatnim bonusima, sad se ponovo izdaje na vinilu, al’ pošto ne može više da stane na jedan vinil zbog pomenutih bonusa, sad mora da bude dupli album.

Šta ti daje energiju za koncerte? Svaka tvoja svirka je kao neka svemirska eksplozija koja traje.
Hvala.

Nema na čemu. Je l’ to kontakt sa publikom, prevelika ljubav prema tome što radiš? Šta je u pitanju da ti toliku energiju i žestinu decenijama plasiraš publici koja dolazi na koncerte?
Ja mislim da je to zaista ljubav prema muzici. Biće na kraju da je to. Ljudi vole da pričaju svašta sa publikom. Sada smo imali dve svirke Trese lupa udara. Ja se uopšte ne sećam te publike, moram priznati, sećam se nekih ljudi, toliko sam bio zauzet sviranjem. Naravno, obraćam pažnju na publiku u smislu da želim da im prenesem sve to. Stvar je potpuno jasna, niko tu nikoga ne maltretira.

Zeleni Zub je prvo pisao tekstove za Džuboks, posle je počeo da radi omote za Disciplinu kičme i na kraju je zavladao Disciplinom kičme

Svi uživaju, i ti i publika. Publika je kao u nekom transu. Postoji ta nekakva magijska, muzička energija između tebe i ljudi.
Takođe, mi ne stajemo između pesama, ne zaustavljamo se. U Trese lupa udara to namerno radimo, slavimo rokenrol i sve to, što, nažalost, iščezava. I da, i ja sam isto u transu, onog momenta kad mi izađemo na binu i kad uključim bas gitaru… Solo gitaru, ja volim da sviram i sviram je, ali mi ona ne daje taj totalni impuls koji mi je potreban, kao sa bas gitarom koja je uključena u sve one pedale. Postoji ta tehnika sviranja koja nije uobičajena, kojom se ja ne hvalim, mene to uopšte ne zanima, meni je bitno da to zvuči. Drugačije jeste, ne sviram na donjim tonovima, gde uobičajeno basisti sviraju, ja sviram negde na sredini vrata gde su viši tonovi, uzbudljivije je, drma se cela gitara i svi se drmamo, to nije nimalo pasivna uloga, kakvu bas obično ima, naprotiv, vrlo je aktivna. Jedan instrument koji obuhvata razne delove koje bi dosta drugih instrumenata odsviralo.

Mi laici bismo rekli ti sviraš gitaru na basu.
Pristup jeste gitarski u tom smislu, nije onaj klasičan bas, ja ni ne sviram prstima nego trzalicom i koristim akorde. Frekvencija koja se tu dešava je često frekvencija violončela. Nije to onaj kontrabas dole, ako govorimo o tim instrumentima koje ljudi razumeju. To je new wave doneo, ljudi su počeli da sviraju bas na drugačiji način, to je stara priča new wavea ’77–78. post-punka pogotovo. Post-punk mi je omiljena muzika.

Tvoj muzički uticaj. Šta si voleo, šta voliš, šta si slušao kada si i sam počinjao da sviraš?
Evo, pomenuti post-punk, new wave, dva naziva za istu pojavu. Post-punk mi se dopada kao termin i ti bendovi koji su se tu pojavili su dosta uticali na ono čime smo se mi bavili. Ali, naravno, to je sve spojeno sa nasleđem odranije kao što je Jimi Hendrix, to svi znaju, Jimi Hendrix all over the place. To su spojena iskustva koja daju neku smesu. Na početku je to mnogima bilo nemoguće spojiti, to je još jedna od zanimljivosti za ovaj bend i čoveka sa kojim pričate, gde sad tu ljudi imaju neki problem, uvek je problem kada je nešto drugačije, čak reaguju i oni koji su navodno alternativni. Pogotovo danas, danas je alternativa la la la la.

To sam htela da te pitam. Šta misliš o domaćoj sceni?
Ja volim da pohvalim sve ove bendove, sa njima se družim, ne svaki dan, ali podržavam to sve. Međutim, osećam da su omeđeni ovom državom i ostalim državicama koje su nastale raspadom Jugoslavije, koja je inače bila mala, a sad je tek to sve strašno i zato nemamo muzičku industriju. Imamo politički problem koji je opasan, koji je mnogo veliki, koji će se teško kad i ne znam kako završiti, tj. iskristalisati da to ne bude problem, ne znam, ne bih da zvučim negativno, ali ne vidim izlaz tom problemu. To su te stvari koje utiču na bendove koji se zatvaraju u sebe, obraćaju se tim nekim ljudima okolo, veze sa regionom, u slučaju novih bendova, retke su i sporadične. Paradoksalno, internet je tu, ali su bendovi opet okrenuti sami sebi.

I da, i ja sam isto u transu, onog momenta kad mi izađemo na binu i kad uključim bas gitaru… 

Da li se neko ikada usudio da te obradi? Da li si imao neke ponude kao što je bio slučaj, skoro, sa Električnim orgazmom? Da li bi pristao na to zbog para? Da li te je neko pitao?
Ah to. To je njihova stvar. Svako radi kako hoće da radi. Nema toga mnogo. Mene uglavnom pitaju za Šarla, godišnje me jedanput, dvaput pitaju za Ona se budi, a onda ja to uspešno odbijem. Složio sam se sa verzijom Miroslava Tadića, čovek je napravio akustičarsku verziju koja mi je zanimljiva. A ovo kad ovi krenu da doživljavaju pesmu na svoj način, to bude strašno i ja to ne mogu da podržim, tako da tu uvek stavim zabranu. Što se Discipline kičme tiče, teško je to obraditi pošto je toliko specifično da ljudi ne znaju kako da priđu tome.
Evo mi smo sami dali primer sa Neukusu treba reći ne za decu. To je neka slide gitara, nema basa tu. Eto, to je jedna verzija, jedno viđenje kako to može da se radi, nešto što je potpuno drugačije. Takođe, ono što me je ponukalo da pozovem usnoharmonikaša Igora Djekea u Disciplinu kičme bila je upravo njegova verzija Da li ti znaš za neki drugi ritam?, koju sam primetio na YouTubeu, na nekom njegovom nastupu, jedno potpuno zanimljivo i drugačije viđenje te pesme.

Od početka devedesetih tvoje pesme su prisutne na svim protestima protiv vlasti zbog bunta, otpora i stava protiv svega što ne valja. Na svim, pa čak i ovim aktuelnim, uz dosta gadne muzike, Disciplina i dalje…
… pliva između gadosti.

Disciplinu znaju i vole sve generacije, baš zbog tog jedinstvenog fenomenalnog zvuka kao i zbog angažovanih pesama. Moglo bi se reći da si ti nenametljivi muzički prosvetitelj, Dositej savremenog doba J. Je l’ ti to nekako prija iako se ne namećeš nikada.
Mislim, kome to ne bi prijalo, ali ja ne igram tu ulogu, mene to ne zanima.

Foto: Kulturni Centar Baraka, Bašta SKC-a, 2016.

Pa baš zato što ti to ne radiš tendenciozno, a ti i Disciplina živite generacijama i ljudi sami prepoznaju kvalitet u kojoj god da ste stilskoj muzičkoj fazi.
To je fenomenalno. To se vidi na raznim koncertima, ali evo ja ću dati primer odskoro, prošlogodišnji koncert u bašti SKC-a, gde je bilo prisutno mnogo ljudi zaista raznih generacija. Deca od 10-12 godina pa nadalje, sve do onih što imaju po 60–65 godina. Veliki je dijapazon godišta, ali takođe su mi prijatelji pričali kako ljudi u publici izgledaju, to je sada potpuno neverovatno. To je pravi miks, gde bi neko rekao „ovo ne ide jedno s drugim“, ali ide, to je muzika, mi se bavimo muzikom, sve je to posledica muzike, sve je muzika. Muzika je stvarno velika stvar. Pogotovo ako je rokenrol, a posebno ako je alternativni rokenrol.

Što se Discipline kičme tiče, teško je to obraditi pošto je toliko specifično da ljudi ne znaju kako da priđu tome

A posebno ako si dosledan. Možda se nećeš složiti, ali ta tvoja doslednost tebe održava kao nekog muzičkog gurua. Ti nisi pribegao mainstreamu ni u kom smislu. Nisi se kompromitovao ni na koji način, nikada ni ti ni tvoja muzika.
Što se tiče te postojanosti i tog nemilosrdnog stava (koji nije baš nemilosrdan), ali i dostojanstva benda – postoje ti neki bajk skupovi i manifestacije i grupe vole da sviraju tu, jer to je dosta siguran gig i grupa može da zaređa na više tih skupova, svake godine… Tako da s vremena na vreme neko me pozove sa pitanjem da li bi Disciplina kičme zasvirala na nekom od tih skupova. Ali, nismo mi bend za to. Oni se napiju tamo, turiraju motore, što je često jače od razglasa i čekaju da im se sviraju hitovi, što ovaj bend nije. Ne znači da nema hitove i ne znači da čovek ne treba da se napije uz ovaj bend, baš kao što ne znači da ne može da bude bajker. Naprotiv. Ali kad pozovu, ja uvek postavim to jedno pitanje i kad dobijem taj odgovor koji očekujem, onda kažem „hvala, ne možemo“. Naime, ti bajk skupovi imaju striptiz, kao sastavni deo manifestacije! Dakle, to ne može, jednostavno ne može. Tako da kad me ljudi pitaju „zašto ne svirate na bajk skupovima“, ja kažem „zato što imaju striptiz“.

Pored svih stvari koje radiš, ti si i dizajner. Sve omote Discipline kičme si ti radio odavno.
Od vajkada.

Postere, imao si izložbu, ja znam za onu Iluzija Koja prija u SKC-u.
Bila je još jedna ’91 u Zagrebu, koja se zvala Ja imam šarene oči. Tamo je izlagano sve što je do tada bilo urađeno, u saradnji sa ESCE galerijom, a bilo je povezano i sa Kugla glumištem. Ali te izložbe nikada ne ulaze u likovni program, vodič te nedelje, niko se nije ni potrudio to da stavi i najavi pošto ljudi jednostavno ne mogu da pokapiraju da ovaj sad radi i ovo i svira, „čekaj šta se tu dešava“… ne kažem da je meni bitno, samo primećujem. To i nije uobičajena stvar, izložba traje neko vreme i poslednjeg dana je koncert.

A zašto si se latio toga? Je l’ nisi naišao na kompromis sa ljudima koji će to da rade ili si prosto hteo da daš svoj doprinos i vizuelnom identitetu Discipline?
Oba. Kada je Šarlo bio, to je bila demokratija na delu. Bukvalno, pošto smo mi potpisali sve pesme i aranžmane na tri dela, što nije tako, no nema veze, tako da je svako dao i svoj neki deo dizajna koji bi trebalo da odslikava bend. Ja se nisam bavio time tu, ali sam već provalio da mi se ne dopadaju neke stvari i da ja tu ne mogu da budem zadovoljen do kraja. Imam problem sa omotom Paket aranžmana, neka se niko ne uvredi, ali ja stvarno mislim da je omot mogao da bude bolji. Kod Discipline kičme je odmah izletelo i taj omot prvog albuma, crveno-crni sa ona dva lika i gradom, to je jednostavno samo od sebe izletelo, pa kad je već ta prva strana, ajmo onda i drugu, i onda se sve to u kasnijem periodu prenelo i na video. Ljudi imaju svoje ideje, kako oni misle da to treba da izgleda, a čak ih možda ni nemaju, ali znaju da treba da daju svoje ideje, da to treba da bude po njihovom. Tako da sam ja to isekao odmah. Nema šta, ja radim omote i to je to. Bilo je tehničkih problema u ono vreme bez kompjutera, pri pravljenju pripreme, ja to nisam radio, samo bih dao gotov omot, a dalje je trebalo neko drugi da radi.. Često bi samo uslikali, skenirali taj imidž koji bih im dao, bez retuširanja, pa onda štamparija dodatno nešto pogreši, crno ispadne tamnosivo, tamnocrvena bude braon…državne firme…

Imaš baš prepoznatljiv stil, već određen kreativni rukopis. Kad se prikazuju ili emituju tvoje animacije i crteži, jasno je da si to ti radio.
Da, to se kasnije razvilo, a sa pojavom kompjutera dopao mi se jako kompjuterski dizajn. Naravno, i tu je bilo lelujanja i lutanja, ali ja sam ispratio to sve. Sam kompjuter u periodu pre mog shvatanja i korišćenja kompjutera u dizajnerske i kreativne svrhe me uopšte nije zanimao. Te igrice ni dan-danas ne kapiram, okej za klince, ali ovako mi je potpuno nejasno i smatram to gubljenjem vremena. Pre ću da sedim, da pušim i da mislim nešto.

U vreme oskudnih medijskih prostora i u vreme društvenih mreža, da li je tebi važan broj klikova, pregleda, reachova? To se, čini mi se, ne odnosi na Disciplinu kičme?
Mi živimo u vremenu kada je klik najznačajniji telesni pokret. Gledam ja koliki je reach, koliko ima lajkova, ja sam svestan toga, na kraju krajeva, i ja to koristim kao neki vid komunikacije u ime benda.

Ali tvoje delovanje i uspeh ne zavise od toga.
Ne zavise, hvala ti bože. Još nismo uradili monetizaciju na YouTubu, to je potez koji se čeka. Znaš kako, dok sve ne bude čisto, neće se ništa desiti, neću krenuti u to. Pošto ja pratim i vidim da su ljudi, zagovornici tih mreža, napolju, u stvari sad razočarani jer isto ne dobijaju novac kao što nisu dobijali ni od velikih diskografskih kuća dok su bile zemaljske, sad ne dobijaju ni od klikova, ni od downloada. Opet tu neko postoji. Tu mora da postoji middle man, neko između ko uzima te pare. To je zato i napravljeno, dakle, nije internet od boga nastao, nije to bilo, to je napravio čovek koji zna šta radi, sa svojim timom, a taj tim ima svoje timove.

Disciplina ima svoj page na Facebooku.
Odlučio sam da nemamo website uopšte, nego samo Facebook profil za bend. Pre je bio MySpace, sad je FB. Mislim, neko je već to bio otvorio, pa sam ja to preuzeo nekim čudnim kanalima.

Mreže su svakako življe od sajtova.
Pa da. Ušli smo u tu estetiku, ali srca ne kucamo. Razumeš? I ne pišemo „ljubav za“, „velika ljubav“… jer reč „ljubav“ je ozbiljna reč. Volim, volim, ljubim, ljubim, volim, ljubim… ajde bre polako (smeh).

Skoro je bila projekcija filma Fank i Lastiš Crnog Zuba u CZKD, nakon čega je održana i diskusija sa gostima. Ti si radio režiju, scenario, produkciju.
Ta debata je bila dobra i uskoro će se naći online. Fank i Lastiš večeri objedinjavali su pažljivi DJ izbor, potom je sledio jam session gde su ljudi mogli da učestvuju i video-rad. Dok je disko-veče trajalo, bilo je animacija po zidu Akademije, kojih je posle bilo u filmu, a takođe i iza benda na bini. Pakleni koncept. Razmišljao sam da li da se FLCZ stavi online, ali je ipak bolje da tu i tamo imamo filmske projekcije, pošto i bioskop je zaboravljena stvar.

Zeleni Zub ima svoj život, svoje stavove, živi svoj život. Kako i kada se pojavio i zašto je evoluirao u Crnog Zuba?
Zeleni Zub je prvo pisao tekstove za Džuboks, posle je počeo da radi omote za Disciplinu kičme i na kraju je zavladao Disciplinom kičme.

Ima i svoj album.
Da. Našao se na Planeti dosade, a onda je istovremeno, potpuno spontano uleteo u film Kako je propao rokenrol. To se desilo sasvim slučajno, neko već pozvan da radi muziku za treći deo filma je to odbio ili ne znam šta, pa je Goran Gajić mene pozvao, ubacili smo potom i doživljaje Zelenog Zuba, na čijem scenariju sam radio zajedno sa  Brankom Vukojevićem i Gajićem, s kojim od tada imam jaku poslovnu saradnju.. Tako da se Zeleni Zub i tu pojavljuje, briljira, objedinjuje ceo film i postaje zvanično superheroj. Odlaskom u London i prebacivanjem delovanja benda na tu teritoriju, Zeleni Zub nikako nije mogao više da bude zelen, morao je da postane crn. To je jedan odgovor na situaciju u kojoj smo se našli svi, tako je i on postao crn, ali kao što ide po nekoj mitologiji, to se menja. Mislim da ga čeka još jedna inkarnacija, danas sam počeo da razmišljam i mislim da će biti srebrni.

Uticaj Batmana na tvoje kreativno, muzičko stvaralaštvo.
OK, ali moram da priznam da je na mene veliki uticaj, pored stripa, imao i pisani roman. Svi zaboravljaju na to, strip je već gotovo priznata umetnost, ali pisani roman, to je prava stvar. Što se Batmana tiče, on je u Disciplini kičme bio uspostavljen u nekom momentu ’86, dve-tri godine pre nego što će Batman ponovo imati rimejk i pre nego što će Prince napraviti soundtrack. Ja te Batman filmove ni ne volim, ja volim onaj iz ’66, koji je jako komičan, i meni je to tô, to je treš koji hoćemo, a ovo su sad napravili nešto mnogo ozbiljno, Catwoman i ti neki fetiši. Ono što je jako bitno i što meni jako znači, osim što je Batman Batman i osim što je to strip, jeste muzička tema Batman Theme (Neal Hefti) iz prvog filma koja je postala gitarski standard. Disciplina kičme svira Batman temu uživo na albumu Najlepši hitovi! Uživo!.

Disciplina posle godinu dana svira u Beogradu.
Sviramo na Mikser festivalu 26. maja. To je jako fino, jer je to upravo ono što treba bendu, još jedan beogradski koncert na otvorenom, a Disciplin A Kitschme voli da svira u Beogradu.

The post KOJA: Muzika je stvarno velika stvar, a ljubav je ozbiljna reč appeared first on 42 magazin.