Naravno da imamo svog favorita, koga ovde nećemo otkrivati, ali ćemo se zato vratiti u prošlost – podsetiti se nekih filmskih dobitnika ove prestižne nagrade i malo obnoviti istoriju najpoznatijeg francuskog filmskog festivala i istoriju filma, uopšte.

La Dolce Vita (Sladak život); Federico Fellini, 1960.

Sladak život je ekspresionistička bajka koja prati Marčela Rubinija, novinara žute štampe, opsednutim filmskim zvezdama i njihovim životima.

Upravo je ovaj film inspirisao termin paparaco fotograf, a osim tog kurioziteta, film se poigrava sa svim čime može, a što odslikava naše društvo. Struktuiran je tako da na narativno zanimljiv način istražuje teme poput religije, ljubavi, politike, socijalnih odnosa…

Roma, Citta aperta (Rim, otvoren grad), Roberto Rossellini, 1945.

Kada čujete za italijanski neorealizam – znajte da je ova Roselinijeva drama upravo ono što taj termin podrazumeva.

Film je snimljen u dokumentarnom maniru, a predstavlja Rim nakon pada Musolinijevog fašističkog režima i kraja Drugog svetskog rata. Kako bi prikazao Rimljane pod nacističkom okupacijom, Roselini priča priču o članu Pokreta otpora koji beži od Gestapa, uz pomoć sveštenika (ovaj lik baziran je na realnom svešteniku don Pietru Mirosiniju, koga su, kada je otkriveno da je pomagao Pokretu otpora, odmah ubile vlasti).

U neorealističkom maniru, Roselini je glavne uloge poverio amaterima Aldu Fabriziju, Ani Manjani ili Marćelu Paljeriju, a neki od njih ušli su kasnije u filmsku istoriju.

Apocalypse Now (Apokalipsa sada), Francis Ford Coppola, 1979.

Ovaj film je definicija genijalnog ludila ili lude genijalnosti – srčani udari, samoubistva, jezive oluje, rat, droga i Marlon Brando samo su neke od ključnih reči koje bi se mogle vezati za Kopolin masterpis.

Scenario je baziran na noveli Džozefa Konrada – Heart of Darkness, ali je radnja, koja se u knjizi odigrava u Africi, premeštena u Vijetnam, u jeku rata. Baš tamo pratimo kapetana Vilarda koji juri niz reku Nuang sve do srca džungle, kako bi pronašao odbeglog pukovnika Kurca. Tokom ovog psihideličnog putovanja on prolazi kroz ratna bojišta, Playboy zečice i jednu stravičnu sektu.

Pulp Fiction (Pretparačke priče), Quentin Tarantino, 1994.

Plaćene ubice Džuls Vinfild i Vinsent Vega treba da povrate novac koji je ukraden njihovom poslodavcu Marselasu Volasu. Kao čovek od poverenja Vinset Vega ima dodatni zadatak da nekoliko dana kasnije, kada Marselas bude van grada, izvede u provod Miju Volas, Marselasovu suprugu. U priču se uključuje i Buč Kulidž, bokser na zalasku karijere, potplaćen od strane Marselasa da izgubi svoj sledeći meč.

Životi naizgled nepovezanih ljudi prepliću se tokom nelinearnog toka filma, rezultirajući zaista bizarnim situacijama.

All That Jazz (Sav taj džez), Bob Fosse, 1979.

Priča o nadarenom koreografu koga je sopstveni nagon, kako profesionalni tako i lični, doveo do uništenja. Čuveni brodvejski reditelj i koreograf Bob Fos zasnovao je film na ličnom iskustvu.

Džo Gideon je pozorišni reditelj i koreograf koji pokušava da uskladi rad na najnovijem brodvejskom mjuziklu i montiranje holivudskog filma koji je režirao. On je radoholičar koji ne vadi cigaretu iz usta i neprekidno spava sa svojim plesačicama. Bez dnevne doze Vivaldija, kapi za oči, alka selcera, deksedrina i seksa, ne bi imao dovoljno energije da vodi najveći šou od svih – svoj život. Devojka Kejti, bivša žena Odri i ćerka Mišel pokušavaju da ga vrate s ivice propasti, ali prekasno je za njegovo iscrpljeno telo i stresom oštećeno srce.

Les parapluies de Cherbourg (Šerbuški kišobrani), Jacques Demy, 1964.

Premijerno prikazan na Kanskom festivalu 1964, godine – film je momentalno trijumfovao i osvojio Zlatnu palmu. Ova odluka žirija je, doduše, izazvala kontroverze među delom kritike koja je film smatrala „previše komercijalnim“ i „nedovoljno umetničkim“ za dodeljivanje tako velikog priznanja.

Međ publikom je pak imao daleko bolji prijem. Katrin Denev je upravo zahvaljujući naslovu Les Parapluies de Cherbourg postala jedna od najvećih zvezda francuskog i evropskog filma, a numere koje se u filmu čuju i danas važe za velike hitove, a žive i kroz obrade raznih pop izvođača.

Kagemusha (Kagemuša), Akira Kurosawa, 1980.

Smeštena u 16. vek, kada su se moćni ljudi borili za kontrolu nad Japanom, ova priča istražuje prirodu političke moći i gubitak identiteta. Film prati Šingena Takedu, koji se drži podalje od bojnog polja zahvaljujući bratu Nobukadu, koji se zauzimao za njega i u ratu postavljao kao njegov dvojnik.

Beskompromisni Akira Kurosava naišao je na brojne poteškoće radeći da ovom, za vreme kada je nastao zahtevnom filmu. U nekom momentu mu je ponestalo finansija neophodnih za finiširanje projekta, te je režiser koji se pre angažmana u filmskoj industriji bavio slikarstvom, pretvorio Kagemušu u seriju slika pod istim nazivom. Prodajom ovih dela, između ostalih kolegama Džoržu Lukasu i Frensisu Fordu Kopoli, on je dobio finansijsku podršku koja mu je umnogome pomogla da realizuje film.

Viridiana, Luis Buñuel, 1961.

https://www.youtube.com/watch?v=x4hTSjfh7Y0&t=1s

Bunjuel je satiričar, fetišista i kralj crne komedije. Takav je i ovaj film.

Drama se vrti oko glavne junjakinje Viridijane, devojke koja želi da se zamonaši, ali neposredno pre uzimanja zaveta dobija poziv od dalekog rođaka kojeg je samo jednom u životu videla. Pod presijom odlazi do njegove farme, mesta na kom se on, nakon gomile bizarnih dešavanja, obesi. Tako farma ostaje Viridijani, koja odustaje od ideje da postane monahinja i ostaje tu s rođakom Horheom i njgegovom devojkom Lucijom, koji se, zajedno, brinu o siromašnim sugrađanima i edukuju ih.

The Third Man (Treći čovek), Carol Reed, 1949.

Smatra se jednim od najvažnijih filmova svih vremena (prvi je na listi Top 100 filmova Britanskog filmskog instituta), i ne samo to – Treći čovek najbolje je ostvarenje filmskog noir žanra.

U uvrnutoj priči smeštenoj u ratom oskrnavljenom Beču, pulp fiction pisac Holi Martins traži svog prijatelja koji ga je tu i pozvao, Harja Lajma. Nalazi ga mrtvog, dok ga nose tri muškarca od kojih dva uspevaju da identifikuju, ali niko ne zna ko je – treći čovek.

The post Filmska lista: Kanski pobednici za sva vremena appeared first on 42 magazin.

Gary Leonard Oldman, ili jednostavno Gary Oldman, rođen je u Londonu 21. marta 1958. Odrastao je u  siromašnom kvartu New Cross, a otac alkoholičar, bivši mornar i zavaraivač, napustio je porodicu kada je Gary imao sedam godina. Neko vreme paralelno je radio i bio đak, ali sa 17 godina napušta školu. Najpre se opredelio za muziku budući da je sanjao da postane pijanista, ali onda se zainteresovao za glumu nakon susreta sa pozorišnim rediteljem Rogerom Williamsom. Probao je da upiše glumu na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti (Royal Academy of Dramatic Art), ali bio je odbijen. No, to ga nije slomilo i počinje da pohađa časove glume kod Williamsa u Greenwich Young People Theatre.

Oldman kaže da je dobio trovanje nikotinom, budući da je  popušio oko 400 cigara tokom 48 dana snimanja filma Darkest Hour

Svoj veliki glumački talenat dokazao je dobivši stipendiju za Rose Bruford College of Speech and Drama, gde je diplomirao 1979. Karijeru je počeo u pozorištu, igrajući u znamenitim pozorišnim trupama kao što je Shakespeare Royal Academy, a ubrzo su njegov talenat potvrdile i britanska publika i kritika proglasivši ga jednim od najtalentovanijih glumaca u Kraljevstvu. Prvu ulogu dobio je 1981. u TV filmu Meantime reditelja Mikea Leigha, u kom je glumio skinheda Coxyja, a pet godina kasnije debitovao je na filmskom platnu kao Sid Vicious (The Sex Pistols), u biografskom filmu Sid and Nancy reditelja Alexa Coxa. Tokom godina postao je poznat i po svojim neverovatnim fizičkim transformacijama, ali po velikom daru da akcent prilagodi ulozi. O tome kakav je kameleon ovaj glumac svedoči i njegova uloga Winstona Churchilla u filmu Darkest Hour (Najmračniji čas), za koju je nominovan za Oskara.

Njegova filmografija je i impresivna, a likovi upečatljivi. Godine 1990. pojavio se u filmu Rosencrantz and Guildenstern are Dead, koji je osvojio Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji. Film koji mu je doneo globalnu prepoznatljivost bio je State of Grace Phila Joanona, krimi-priča inspirisana američkom bandom The Westies, u kojoj glumi uz Seana Penna i Eda Harrisa. Iste godine bio je i Lee Harvey Oswald u ostvarenju JFK Olivera Stonea. Ipak, svetsku slavu Gary definitivno doživljava nakon što je 1992. oživeo Draculu u filmu Bram Stoker’s Dracula reditelja Francisa Forda Coppole, koji je osvojio tri Oskara.

Oldman je od tada odigrao mnogo uloga. Bio je 1994. agent Norman Stansfield u Besonovom Leon: The Professional, a potom Beethoven u Immortal Beloved. Pamtimo ga i kao Jean-Baptista Emanuela Zorga u The Fifth Element Luca Besona iz 1997, ali široj publici poznat je i po ulozi Siriusa Blacka, kuma Harryja Pottera iz drugog dela serijala o dečaku čarobnjaku, ali i po ulozi nepopravljivog policajca Gotham Cityja u trilogiji Dark Knight Christophera Nolana.
Godine 2012. nominovan je za Oskara za najboljeg glumca u ulozi britanskog špijuna Georgea Smileyja u filmu Tinker, Tailor, Soldier, Spy Tomasa Alfredsona.

Probao je da upiše glumu na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti, ali bio je odbijen

Uprkos svom profesionalnom uspehu, privatni život ovog glumca nije baš uvek bio sjajan. Imao je problema sa alkoholom, popust svog oca, što je uzrokovalo time da se tri puta razveo, prvi put od Ume Thurman. Alkohol mu je doneo i probleme sa zakonom, zbog čega je i otišao na rehabilitaciju.
Kada se „otreznio“, 1997. debitovao je kao reditelj polubiografskog filma Nil by Mouth, u kojem je ispričao priču o siromašnoj londonskoj porodici u surovom predgrađu, a koji je bio prikazan na Kanskom festivalu. U to vreme upoznao je svoju treću suprugu Donyu Fiorentino, dobio sa njom dva sina, a onda su se rastali 2001. Potom se opet se oženio, a 2015. i razveo. Poznat je kao vrlo politički nekorektan tip, psuje i svima u lice saspe šta misli.

Ipak, na velikom ekranu nastavljao je da pokazuje svoj neverovatan talenat. Za ulogu premijera Ujedinjenog Kraljevstva Winstona Churchilla u filmu Darkest Hour Joea Wrighta, u kojoj po ocenama kritičara, briljira, svet je već nekoliko meseci zagledan u njega i već se spekuliše da bi ta rola mogla da mu donese i prvog Oskara u karijeri. Pomenimo i to da je za ovu ulogu već dobio Zlatni globus i BAFTA nagradu za najbolju ulogu.

Gary je dobio BAFTA za ulogu Winstona Churchilla

Vezano za ulogu i nominaciju, Oldman je u intervjuu za BBC izjavio: „Osećam se vrlo srećnim, počastvovanim što mi je ponuđena ta uloga i što sam je i odigrao. Time sam dobio sve što sam želeo. Bilo šta više od toga je šlag na torti. Kada bih dobio Oskara na kojem bi pisalo ‘Geri Oldman, najbolji glumac za Darkest Hour‘, ne mogu da zamislim bolju ulogu za koju bih ga dobio.“

Poznat je kao vrlo politički nekorektan tip, psuje i svima u lice saspe šta misli

Osim što je kao Churchill oduševio i publiku i kritiku transformacijom iz tihog glumca u omiljenog britanskog vođu iz perioda II svetskog rata, vezano za ovu ulogu postoji i jedna trivija. Naime, Oldman je otkrio da je dobio trovanje nikotinom, budući da popušio cigara u vrednosti od 20.000 dolara tokom snimanja filma –  oko 400 cigara tokom 48 dana snimanja!
U fimu Darkest Hour, osim Oldmana, igraju i Kristin Scott Thomas, Ben Mendelsohn i Lily James, a nominovan je u još pet kategorija.

Kako se 90. dodela Oskara opasno približila – prenos svečanosti u pozorištu Dolbi u Los Anđelesu u ponedeljak 5. marta u 2 sata ujutru – mi navijamo da ova statua završi u Garyjevim rukama.

The post Gary Oldman je ultimativni kameleon i naš favorit za Oskara appeared first on 42 magazin.

Jedino što glumac duguje publici jeste da ne bude dosadan, govorio je Marlon Brando, čiju su glumačku karijeru i život obeležili usponi i depresija, glumačke bravure koje ga stavljaju na listu najvećih glumaca svih vremena, ali i lične tragedije. Čitav njegov život deluje kao film u kojem je konstanta duboko poniranje u najdublje i najtamnije kutke psihe, ponekad čudne i mračne.

Rođen je 3. aprila 1924. godine u Omahi, u državi Nebraska. Odrastao je u Ilinoisu, a pošto je zbog „nestašluka“ izbačen iz nekoliko škola i proteran sa vojne akademije, otac pristaje da finansira njegovo obrazovanje. Sa 19 godina seli se u Njujork i uči glumu kod Stelle Adler u Lee Strasberg’s Actors’ Studio, a toj ženi pripisuju se zasluge da je inspirisala Brandovu karijeru otvarajući mu svet literature, muzike i pozorišta.

Bio je poznat po svom posebnom pristupu radu i životu. Jednom je glumici Pat Quinn pokonio ogrlicu od „čistog ljudskog skalpa“

Pošto je u čuvenom glumačkom studiju savladao tzv. metodsku tehniku glume, koja naglašava unutrašnju motivaciju likova na akciju, debitovao je na Broadwayju u komadu I Remember Mama  (1944). Nakon uloge u Truckline Caf (1946) njujorški pozorišni kritičari proglasili su ga najperspektivnijim glumcem Broadwaya, a 1947. odigrao je svoju najveću pozorišnu rolu – Stanleyja Kowalskog, brutalnog tipa koji siluje svoju snahu, krhku Blanche du Bois u Tramvaju zvanom želja (Streetcar Named Desire) Tennesseeja Williamsa, u režiji Elia Kazana. Ta uloga privukla je holivudske lovce na talente, Brando je kao magnet privukao pažnju sveta, a i danas, 13 godina nakon što je umro, sve vezano za Branda vredno je pažnje.

Marlon je imao običaj da se vozi metroom sa komadima hleba u ušima

U Holivudu Brando debituje kao paraplegični veteran iz Drugog svetskog rata u filmu The Men (1950)  Freda Zinnemanna. Za tu ulogu spremao se tako što je ceo mesec proveo ležeći u krevetu u bolnici za veterane. Samo godinu dana kasnije opet je bio Kowalski u filmskoj verziji Tramvaja reditelja Elia Kazana, uz Vivien Leigh, Kim Hunter i Karla Maldena, koji je doživeo ovacije publike i kritike i osvojio četiri Oskara.
Sledeći Brandov film Viva Zapata! (1952), opet u režiji Kazana a po scenariju Johna Steinbecka, prati uspon Emilijana Zapate od seljaka do revolucionara, potom je usledio Julius Cezar, a zatim i The Wild One (1954), u kojem je igrao vođu motociklističke bande i u kožnoj jakni na motoru Triumph stekao status mačo tipa.
Već za narednu ulogu borca protiv sistema u Na dokovima Njujorka (On the Waterfront) dobio je Oskara.
Do kraja pedesetih Brando je igrao Napoleona Bonapartu u filmu Désirée (1954), Skyja Mastersona u Guys and Dolls (1955), u kojem je pevao i plesao, te nacističkog vojnika u The Young Lions (1958), a njegovo ime našlo se u prvih 10 filmova box-office liste Holivuda pedesetih godina.

Pošto je previše voleo da jede, jedna od njegovih supruga vezala je frižider lancem

No, tokom šezdesetih njegova karijera imala je više padova no uspona, pogotovo nakon fijaska rimejka Pobune ne brodu Baunti (Mutiny on the Bounty) Lewisa Milestonea i Carola Reeda iz 1962, koji nije uspeo da povrati čak ni polovinu svog ogromnog budžeta. Brando je tumačio Fletchera Christiana, a tokom snimanja tog filma njegova arogancija dostiže vrhunac. Osim što je na setu imao česte izliva besa, kolege su izluđivali njegovi pokušaji da prepravlja replike u scenariju. I van snimanja imao je mnogobrojne ispade, previše je jeo i distancirao se od glumaca i ekipe. Njegov ugovor uključivao je stavku: 5.000 dolara za svaki dan nakon probijanja roka.
Tada su ga toliko očarali predeli Tahitija da je odlučio da kupi ostrvce na koje se potom i preselio.

Zbog problema sa gojaznošću, tokom snimanja Pobune na brodu Baunti pocepao je 52 para pantalona

Brandova karijera ponovo je rođena 1972. legendarnom ulogom vođe mafije don Vita Corleonea u filmu Kum (The Godfather) Francisa Forda Coppole, za koju je dobio Oskara za najboljeg glumca. Međutim, odbio je Oskara u znak protesta zbog načina na koji Indijance tretiraju u Holivudu. Na ceremoniju šalje Indijanku u nošnji Apači plemena Sacheen Littlefeather da u njegovo ime odbije nagradu.

Godine 1995. tokom intervjua u emisiji Larri King Live Marlon je poljubio gospodina Kinga u usta

Brando je već naredne godine sa Mariom Schneider igrao u kontroverznom Poslednjem tangu u Parizu (Last Tango in Paris) Bernarda Bertoluccija, koji ima oznaku X i o kojem se i danas polemiše zbog scene silovanja. Naime, kako je Bertolucci priznao 2013, glumica nije znala šta će se dogoditi, Marlon je u dogovoru sa njim „glumio“ scenu silovanja, a Marijine suze bile su stvarne.
Tom prilikom Marlon (48) rekao je Mariji (19) samo: „Ne brini, to je samo film.“
Činjenica jeste da je ta scena glumicu dovela do emotivnog kraha i da je i sam Bertolucci priznao da je mladoj ženi uništio život, ali tek pošto je ona umrla.

Dok je pripremao autobiografiju, Marlon je pozvao Ursulu Andress da je pita da li je ikada imao seks sa njom

Brando je od tada dobijao ogromne honorare za epizode u filmovima – u Supermanu (1978) bio je Jor-El, a u Apokalipsi danas (Apocalypse Now, 1979) Francisa Forda Coppole odigrao je pukovnika Waltera E. Kurtza.

Nominovan je za Oskara za najbolju sporednu ulogu u A Dry White Season 1989, pojavio se u komediji The Freshman, igrao u filmu Don Huan DeMarco sa Johnnyjem Deppom 1995, a potom u loše primljenom The Island of Dr. Moreau 1996.
Godine 2001. Brando je glumio vremešnog kradljivca dragog kamenja u The Score sa Robertom de Nirom i Edwardom Nortonom. Režirao je (neuspešno) i nekoliko filmova, a prvi je bio vestern One-Eyed Jacks.

Tokom jedne posete zoološkom vrtu Brando se takmičio u pljuvanju s pavijanom. I pobedio je

Ipak, iako je na snimanjima ubacivao dijaloge kad mu padne na pamet, ulazio na scenu i izlazio sa nje kad on misli da treba, sam osmišljavao svoje likove, Brando je svaki put svoje mlađe kolege impresionirao svojom energijom i samim prisustvom.
Koliko su ga kolege cenile, govori izjava Jacka Nicholsona kada je objavljena vest o Brandovoj smrti: „Tek kada je Marlon Brando umro, mi ostali popeli smo se jedno mesto naviše.“

Osim što je odbio da prihvati Oskara za Kuma u znak protesta zbog tretmana Indijanaca u filmskoj industriji, Oskara kog je osvojio za film Na dokovima Njujorka koristio je kao stoper za vrata

I njegov privatni život bio je ispunjen ekscentričnim ispadima besa, preterivanjima i tragedijama. Previše je voleo hranu i mnogo je voleo žene.  Njegova najbolja glumačka ostvarenja jesu upravo ona koja su od njega zahtevala da pokaže bes i patnju, a koje je vukao iz detinjstva lišenog roditeljske brige.

Magazin Time piše: „Brando je imao krutog, hladnog oca ženskaroša i neostvarenu majku alkoholičarku, koju je obožavao – a osim obe prirode, nasledio je i njihovu nesposobnost da rešavaju konflikte.“ Za svoju majku Brando je jednom izjavio: „Bila je prelepa. Šteta što je najveći deo života provela na podu.“
U autobiografiji piše: „Da je moj otac danas živ, ne znam šta bih učinio. Nakon što je umro, pomislio sam: ’Bože, samo mi ga dajte živog osam sekundi jer želim da mu slomim vilicu’.“ A zabeležen je i ovaj Marlonov komentar: „Kada su od mene tražili da odglumim bes, samo bih ‘odglumio’ oca dok me tuče, i bilo bi savršeno.“

Pre nego što je počeo da se bavi glumom, Brando je radio četiri dana kao liftboj u robnoj kući. Dao je otkaz zato što je bio suviše stidljiv da objavi kada lift stigne na odeljenje za donji veš

Iako je Brando izbegavao da detaljno govori o svojim brakovima, čak i u autobiografiji, poznato je da se ženio tri puta. Otvoreno je koketirao sa homoseksualizmom, a biografi mu pripisuju avanture sa Merilyn Monroe, Marlen Ditrih, Grace Kelly, Jacqueline Kennedy.

Zvanično, Brando je imao jedanaestoro dece, od kojih petoro sa trima bivšim ženama, troje su sa svojom kućnom pomoćnicom iz Gvatemale, a ostalo troje dobio je iz afera. Jedan od Brandovih sinova, Christian Brando, osuđen je 1991. na 10 godina zatvora zbog ubistva Daga Drolleta, momka svoje sestre. Jedan od Brandovih komentara prilikom svedočenja na suđenju bio je: „Pokušao sam da budem dobar otac. Uradio sam sve što sam mogao.“ Kasnije je govorio da su advokatski troškovi ubrzali njegov bankrot.
Brandova ćerka Cheyenne veći deo života provela je u centrima za odvikavanje od droga i u mentalnim bolnicama, živela je na Tahitiju sa svojom majkom Taritom, a magazin People objavio je 1990. ovu Cheyenninu izjavu: „Prezirem svog oca jer me ignoriše iako sam njegovo dete.”
Nakon smrti momka, Cheyenne je postala još depresivnija, sud joj je oduzeo starateljstvo nad sinom, a uoči Uskrsa 1995. napustila je psihijatrijsku bolnicu i obesila se u kući svoje majke.

Mlađani Brando vozio je motocikl po hodnicima škole, zaključavao je profesore u kancelarije, palio vatru, lomio školski inventar, zbog čega je izbačen iz nekoliko škola, uključujući i vojnu akademiju

Nekadašnji holivudski mačo lepotan sredinom devedesetih težio je preko 140 kilograma. Iako je u drugoj polovini života imao manje značajne glumačke poslove, sve Brandove role dokaz su njegove sposobnosti da istraži i iskaže delikatne aspekte ljudske psihe.

Pokušavao je da smrša tako što je visio naopačke, ali jedino je uspevao da izgubi dah zbog sopstvenog sala

Bio je jedna od najplaćenijih filmskih zvezda u Holivudu, a 1999. magazin Time svrstao ga je među 100 najznačajnijih ljudi 20. veka. Ipak, poslednjih godina živeo je od penzije iz udruženja glumaca. Preminuo je u 80. godini od fibroze pluća 1. jula 2004. u bolnici u Los Anđelesu. Debeo, dužan i slavan.

The post Marlon Brando: Životna pravila holivudskog ekscentrika appeared first on 42 magazin.