Aleksandar Mitrović  je beogradski muzičar poznat javnosti pod umetničkim imenom Acart. Ovaj sevdah džez gitarista muzikom se bavi od ranog detinjstva, a diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Nastupao je više 1.500 puta (oko 200 svirki godišnje) i sarađivao sa mnogim afirmisanim muzičarima, kao autor – kompozitor, aranžer, tekstopisac i gitarista – objavio je albume Ćiril Method i Studio Sessions za izdavačku kuću Lampshade Media Records, a novim singlom, u kojem se pojavljuje i kao pevač, i spotom – Kona najavljuje nov album Hommo ludens (Čovek koji se igra).

Aleksandre, imate zanimljiv pseudonim ili umetničko ime, po zvučnosti asocira na Mocarta, poznatog po veličanstvenoj igri notama. Sudeći po vašem dosadašnjem radu, ali i prema nazivu vašeg novog albuma, Acart se takođe igra – notama, muzikom, žanrovima. Čime se još igrate?
Volim da se poigravam životom u celosti. Pored toga što mu na duže staze sa ozbiljnošću pristupam, dajem sebi za pravo da se poigravam gotovo svakim njegovim trenutkom i da od „uštogljenog“ momenta napravim skerco. Time kvaziozbiljnim životnim tonovima šeretski guram prst u oko i ostavljam svoj spadalački pečat. Apsurdujem strogost datog momenta podižući okolnu vibraciju. Jer svaki naizgled bitan ili stresan trenutak neumitno gubi svoju oštrinu u ogledalu večnosti. Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor ili čak klipove sa YouTubea gde nervozni majstor popravlja tamića…

Vaša autorska muzika je fuzija onoga što se zove world music, fanka i džez roka. Uz vaše ime stoji sevdah gitarista. Kako ste u sebi otkrili sevdah i spojili ga s gitarom? Kako vas je privuklo svekoliko balkansko muzičko nasleđe?
Moja muzika je spoj mene sa sobom – onoga što sam bio i jesam sa onim što postajem. I to je magija! Kao i sam život. Deo Bećkovićevog stiha kaže: … koji si ti i prema kome svi idu da se sretnu sa sobom… A žanrovi koje pominjete predstavljaju interesovanje u kombinaciji sa zagrevanjem stolice u nekom trenutku razvoja i posvećivanja jednog dela života nečemu što kao koprena lebdi iznad nas. Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi. Savda znači ljubav. Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce. Balkansko kulturno nasleđe (bliže poznajem samo muzički i nešto literarnog fundusa) čini kompresovanu energiju i srž iskustva čovečanstva. Već stotinama hiljada godina. Čovek koji traži sebe teško da može da se odupre frekvenciji sebe i svoga. U mom slučaju bi to delovalo kao neprirodna i isfolirana deonica na koloseku života. Verujem da za svakog ima svašta interesantno u toj rukoveti vekova, ali je poenta neodustajanje od traganja.

U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka

Osim što preplićete i mešate različite žanrove, jedan od vaših autorskih manira jesu muzički citati. Recimo, na vašem drugom EP Studio Sessions je numera Detlić, u kojoj citirate Peru Detlića, crtanog junaka generacija X i Y. Šta time želite da postignete? Kako ljudi reaguju na ono što im već dugo stoji u uhu i svesti?
To mi je bilo neodoljivo slatko i vrcavo za uraditi. Posebno zato što je tema tog crtanog filma u preplitanju sa temom Well, You Needn’t Telonijusa Monka, koju sam obrtao još na akademskoj džez fazi. Bio mi je zanatski izazov da to organski spojim, i da završim bridž na balkanski način. Želim da prenesem humor i sarkazam jezika na muziku često i razlozi su pre svega blago sebični – da bendu i meni bude zabavno dok sviramo. Kolateralna šteta je da i publika to istinski voli i prepoznaje kao maleni deo sebe. Ili bar deo sebe dok je bila malena. Uostalom, profesor kontrapunkta na akademiji je govorio nešto čega se svakodnevno setim: „Vidite, publika voli da prepoznaje, a ne da upoznaje…“ Možda se zato moja muzika slabo svira po svadbama:).

U numeri Kona osavremenili ste aranžman ljubavne pesme nalik na sevdalinku Oči moje, kletvom bih vas kleo, delo pokojne domaće harmonikašice Radojke Živković. Kako ste se setili Radojke? Postoje li još neki izvođači čije etno-nasleđe ne bismo smeli da zaboravimo?
Kupila me je Kona lično, tj. sevdalinka pod nazivom Oči moje kletvom bih vas kleo. Tačnije – razbila me je! Posebno Mostar Sevdah verzija. Sudbina mi je sasvim slučajno kasnije dodelila da za magazin, sa kojim kao kolumnista sarađujem, napišem recenziju najnovijeg albuma ovog sastava. Inače, posle ove verzije otkrio sam i Safeta i Nedžata i ostale koje su prethodile decenijama unazad. Kupila me je priča, emocija i muzička ekspresivnost. Kada sam pristupio radu na pesmi, odlučio sam, kako bih dobio prava za korišćenje pesme, da potražim autora kompozicije i našao Radojkine sinove kao naslednike. Jedan od dvojice sinova mi je dozvolu poslao čak iz Australije. Mislim da ima na desetine kvalitetnih izvođača koji se više nego retko pomenu u nekoj radijskoj emisiji ili, još ređe, na televiziji. Vrlo često tako i otkrijem neko važno i veliko ime za koje se praktično i ne zna a čija dela često živimo.

U Koni prvi put i pevate. Čime ćete nas još iznenaditi u vašoj novoj muzičkoj igri?
Tako je. Već desetak godinama pevam na raznim nastupima, ali je Kona prva zvanično objavljena pesma koju, osim gitarom, donosim i glasom. Upravo sam objavio kompoziciju Lament. Muzička meditacija napojena setom i melanholijom, a koju su tonovima začinili neverovatni muzičari. Uskoro će biti izdat i autentičan duet sa jednim od najkvalitetnijih ženskih vokala sa naših prostora – Saškom Janx.

Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor

Nastupali ste sa mnogim bendovima i izvođačima, poput Dada Glišića, Milene Vučić, Željka Vasića, Bokija Miloševića…, vaš album Ćiril Method producirao je Marko Louis, a spot Kona režirao je Dragan Jereminov, koji sarađuje sa Markom, Božom Vrećom i Vasilom Hadžimanovim. Sam krem balkanskog world musica. Šta su vam donele te saradnje? Koga biste još izdvojili na regionalnoj ili srpskoj sceni, i ima li muzičara sa kojim niste sarađivali a jedva čekate?
Ovi ljudi su, pre svega, divne i sadržajne osobe. Posvećene, kvalitetne i kreativne, često sa sličnim ljudskim problemima i nadanjima. Oni bratski pomažu jedni drugima i samim tim ubrzavaju razvoj regionalne muzičke bajke i kulture. A ima ih još sijaset koji zaslužuju ove epitete. Lično, mnogi su oni sa kojim bih želeo da sarađujem ili ću sarađivati. Iz karmičkih razloga ne bih želeo da otkrivam, ali se unapred radujem zajedničkom igranju.

Osim što se bavite muzikom, autor ste satiričnog muzičkog bloga Praktikum za muzičare 22. veka, gde ironijom bojite tekstove, i pišete muzičke recenzije u world music časopisu Ethnoumlje. Šta propuštate kroz ironiju? Šta vam smeta?
Malo toga u našim životnim iskustvima nije pogodno za ironisanje. Za mene je to način funkcionisanja sa ljudima, terapija, intelektualna igra, razmahivanje mašte na svakom koraku, viđenje života i pojava. Imam ceo demo-album sa parodijama domaćih pesama. To su mi i bili prvi zvučno zabeleženi koraci u muzičkom kreiranju. Jednostavno, moja iskrena potreba za raznim oblicima humora je ogromna. Kada gledate očima ironije, sve vam smeta. To jest u svemu nalazite zrno smetanja koje bi vam raspirilo maštu. Tako da to i ne predstavlja smetanje samo po sebi nego stvaralačku varnicu. Najviše je toga što mi ne smeta i na čemu sam zahvalan i mislim da je to dobra baza za življenje.

Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi

Objavili ste i knjigu poezije Simfonija kiša. Recite nam nešto o toj vašoj strasti, talentu, poeziji. O čemu imate potrebu da pišete, a šta volite čitate? Hoćete li nešto skoro objaviti?
Moja strast ka poeziji ima istu vibraciju poput one prema sevdalinkama. Lirsku narodnu poeziju čudesno volim, a uz nju i Šantića i Dučića, pesnike iz mog Smedereva i mnogo druge… Poezija je duhovno čišćenje, literoterapija sa ogromnim učinkom. Pišem je bez ambicija i težnji za karijerom u pisanju. Simfoniju kiša objavio sam pre desetak godina, i nekoliko godina posle toga u najvećem procentu završio i narednu knjigu koja čeka svoj trenutak da u javnosti osvane. Inače, obavezno pišem uz muziku. Pišem moderno, bez rime, i volim da bude osvežavajuće i sa mnoštvom poliumetničkih slika u svakom stihu. Čitalac, mislim, ima priliku da među tim stihovima nalazi emotivnu toplinu u lebdenjima nad nesvakidašnjim slikama. U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka. Inače, na mnoge knjige, kao i na filmove i muziku, vraćam se više puta u roku od nekoliko godina. Čitam najčešće poeziju jer me munjevito takne, podstakne i ostavlja neograničen prostor za izmaštavanje pročitanog. Inače, u poslednje vreme sam prezauzet i prebrz za čitanje i češće slušam predivne audio-knjige.

Šta još inspiriše vašu igru notama i rečima, te vaš angažman u različitim poljima umetnosti?
Inspiracija leži u svemu, a kvalitet posmatrača da je pronađe. Život i njegova raznolikost, priče – tople ljudske ili preostale iz naroda, razgovor, naučna emisija ili neko čudesno saznanje. Nekad samo reč… Ipak, muzika mi je oduvek bila najveća inspiracija. Bilo da je to samo fraza Čet Bejkerove umiruće trube, strasni Rahmanjinov ili slikoviti Dedić. Nisam imun na muziku.

Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce

Kada ćete objaviti album i u kom formatu?
Treći album koji nosi radni naziv Homo Ludens, tj. Čovek koji se igra, uveliko spremam sa odličnom, posvećenom i nemalom ekipom saradnika. Imajući u vidu mnoge faktore, voleo bih da ovaj album privedem kraju ove godine. Svakako će biti objavljen digitalno, kao i prethodna dva, ali voleo bih da ovu priču imam i u štampanom, CD izdanju. Svakako i da bi publika na koncertima i festivalima mogla sa nečim konkretnim u rukama da ode sa svirke.

I za kraj – šta je za vas smisao života?
Najteže pitanje nikako da dobijem na početku razgovora, kada me još nije zagušio sopstveni jezik :). Smisao su ljubav, lični razvoj i spoznaje. Smisao je sam životni put i ostaviti nešto iza sebe na tom putu. Smisao života je život.

The post Aleksandar Mitrović Acart: Nekad mislim da je sevdah samo za mene nastao appeared first on 42 magazin.

Koncertni serijal Musicology Barcaffe Sessions već neko vreme popunjava prazninu na muzičkoj sceni ali i u muzičkoj edukaciji naše zemlje. Sa velikom željom da srpskoj publici pruži kvalitet koji je spletom okolnosti kod nas ostao u senci popularne kulture, Musicology je uspeo ne samo da dovede neke od najvećih imena svetske džez, fank, rok, bluz, world music i r’n’b scene već i da kreira svoju ciljnu publiku koja je ovakav poduhvat prigrlila i zajedno sa njima upustila se u promovisanje i čuvanje novih vrednosti na beogradskoj kulturnoj sceni. Musicology broji već nekoliko uspešnih sezona, a koncert benda Snarky Puppy, kojim će se završiti ova sezona serijala, već u najavi je oduševio ovdašnju publiku.

Ovaj svetski poznati muzički kolektiv i dobitnik prestižnih nagrada, među kojima su i tri Grammyja, održaće koncert na teniskim terenima na Kalemegdanu 23. juna.

Bend je još 2003. godine osnovao basista i kompozitor Majkl Lig na koledžu sa prijateljima sa kojima je delio muzičke afinitete. Snarky Puppy započeo je svoju karijeru u lokalnoj piceriji na koledžu, da bi se u njenoj eskalaciji našao u konkurenciji sa najcenjenijim predstavnicima svetske džez fjužn scene. Ovaj kolektiv danas čini više 30 izvrsnih muzičara, od kojih svaki ima uspešnu muzičku karijeru nezavisno od samog benda. Reč je o grupi fenomenalnih muzičara koji nastupaju u rotirajućoj postavci od desetak članova. Ovaj kolektiv, poznat i pod nazivom The Fam, konstantno istražuje granice, prepuštajući se improvizaciji koja svaki nastup čini spektakularnim, a svako novo izvođenje svake numere jedinstvenim iskustvom.

Imali smo priliku da razgovaramo sa Majklom Ligom (Michael League), koji ističe da jedva čeka da nastupi pred beogradskom publikom sa svojim superbendom.

Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj

Nešto što vaša publika ne izostavlja u komentarima jeste oduševljenje neverovatnom energijom kojom zračite na sceni prilikom nastupa. Kako je Snarky Puppi postao kolektiv koji toliko dobro funkcioniše na sceni?
Upravo je to nešto što ja najviše volim kod naše grupe – način na koji se prepuštamo improvizacijama. Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se, što nam dopušta da stvorimo jedinstveno muzičko iskustvo svake večeri.

Šta biste izdvojili kao vaš najveći uspeh?
Za mene su najveći uspeh međusobni odnosi u okviru našeg benda. Mi već 15 godina sviramo zajedno, a i dalje se volimo. Zapravo se sada slažemo bolje nego ikada. I još nešto, ideja o tome da zarađujemo za život svirajući originalnu instrumentalnu muziku – to je zaista neverovatan osećaj.

Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni

Osvojili ste tri Grammy nagrade. Kakvo je bilo to iskustvo za vas? Da li ste ikada mislili da ćete osvojiti tako prestižna priznanja?
To je zaista, zaista nestvarno. Bio sam gotovo ubeđen da prvi Grammy nećemo osvojiti. Kada su nas prozvali, bio sam u apsolutnom šoku. I druge dve nagrade bile su neverovatno iskustvo, ali prvi put se pamti. Kendrik Lamar, Tamar Brekston, Hijatus Kejoti i Migel bili su u toj kategoriji. Osetili smo se kao potpuni autsajderi. Nismo očekivali nijednu nominaciju. Sa nagradama nikada ne znaš šta da očekuješ, naročito kada su drugi umetnici iz tvoje kategorije zaista izvrsni muzičari. Jedne godine smo čak bili u konkurenciji sa Bilom Frizelom i Markusom Milerom. Gotovo da me je bilo sramota što smo pobedili. Morali smo da se im se zahvalimo za neiscrpnu inspiraciju koju smo pronašli u njihovoj muzici.

Članovi vašeg kolektiva dolaze iz različitih kulturnih i muzičkih okruženja. Da li vas je ta raznovrsnost inspirisala da budete bolji i širi u vašoj muzičkoj orijentaciji?
Apsolutno. Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni.

Da li se članovi grupe druže i van vaše muzičke avanture?
Naravno. Većina nas živi u Njujorku i dosta se družimo. Onoliko vremena koliko na turneji zajedno provodimo na sceni toliko provedemo i van nje. Već smo postali porodica i svi se uzajamno veoma poštujemo.

Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se

Kako biste opisali svoju publiku? Da li je raznovrsna?
Definitivno. Rekao bih da je jedino što je povezuje duboka i opsesivna ljubav prema muzici. Godine, pol, rasa, religije… to u velikoj meri varira od svirke do svirke.

Nadate li se da ćete kao poznati umetnici imati uticaja na mlade muzičare?
Ja nas ne doživljavam kao poznate, ali mislim da se trudimo da što više podstičemo muzičare, naročito mlađe, da se maksimalno potrude da stvaraju muziku koju vole i u koju veruju. Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj.

The post Snarky Puppy: Svaki naš koncert je nova priča sa istom poentom appeared first on 42 magazin.

Femi Kuti, nigerijski muzičar, princ afrobita i dostojni naslednik svog oca Fele Kutija, ponovo će nastupiti u Beogradu – 13. septembra na otvorenom, ovoga puta u pratnji benda Positive Force i Makedonske filharmonije. Više od 70 muzičara učestvovaće u koncertnom spektaklu na Kalemegdanu, Donji grad, od 20 sati, a ulaz će biti besplatan.

Aranžmane za simfonijski orkestar napisao je Džijan Emin, koji će ujedno biti i dirigent na koncertu. Ovaj grandiozni projekat premijerno je izveden u Skoplju u junu ove godine, a okupio je oko 15.000 ljudi. Fantastična atmosfera koju Femi Kuti stvara na svojim koncertima dobro je poznata domaćoj publici koja je bila na njegovim ranijim nastupima u Srbiji – prošle godine na Belefu i pre nekoliko godina na EXIT-u.

Ja sam otac i volim svoju decu, želim mlađoj generaciji da pošaljem poruku nade. Uprkos svim problemima, mislim da možemo da stvorimo velike stvari u našim životima, rekao je Femi

Ono što će posebno obradovati Kutijeve fanove jeste to da će na predstojećem koncertu biti izvedeni njegovi najveći hitovi sa svih deset do sada objavljenih albuma, od kojih su četiri bila nominovana za nagradu Grammy.

„Ovo je prvi put u čitavoj mojoj karijeri da radim sa simfonijskim orkestrom. Oduvek sam sanjao o tome i ovo je vrhunac moje karijere. Pripreme ovog projekta počeli so pre dve godine i ovo je zaista ogroman projekat. Muzika je univerzalni jezik i saradnja sa Džijanom tekla je lagano“, rekao je Femi.

„Femija Kutija sam prvi put čuo pre 14 godina na Skopje Jazz Festivalu, to je bilo nešto zaista neverovatno. Neizmerno sam srećan što je nakon dve godine priprema došlo do realizacije ove ideje. Ovo je najveći projekat koji sam do sada ostvario u svojoj karijeri“, rekao je Džijan Emin.

Fantastična atmosfera koju Femi Kuti stvara na svojim koncertima dobro je poznata domaćoj publici koja je bila na njegovim ranijim nastupima u Srbiji

Kao predgrupa nastupiće beogradski sastav Igor Vince & His Drum, Brass and Keys (Srbija, Kuba, Brazil). Igorova autorska muzika inspirisana je žanrovima kao što su rege, fank, latino, afrobit i soul. Nakon objavljivanja debi albuma, Vince je sa svojim velikim internacionalnim sastavom ostvario značajan broj nastupa u zemlji i regionu. Osim nesvakidašnjeg talenta koji poseduje, Igorov muzički izraz značajno obogaćuje sada već veliko iskustvo, koje je stekao svirajući na najpoznatijim binama širom sveta sa ikonom afričke muzike Femijem Kutijem, i to kao prvi muzičar u bendu u istoriji familje Kuti koji nije afričkog porekla.

Kao predgrupa nastupa beogradski sastav Igor Vince & His Drum, Brass and Keys, koji izvode muziku inspirisanu žanrovima kao što su rege, fank, latino, afrobit i soul

Femi Kuti je jednom prilikom rekao: „Ja sam otac i volim svoju decu, želim mlađoj generaciji da pošaljem poruku nade. Uprkos svim problemima, mislim da možemo da stvorimo velike stvari u našim životima.“

The post Besplatan afro-spektakl na otvorenom: Femi Kuti i Makedonska filharmonija appeared first on 42 magazin.