Ima tome desetak godina, možda i koja više. Pokušavao sam da ugovorim intervju s jednim poznatim srpskim slikarom koji je gotovo čitav radni vek proveo u Parizu. Neoprezno sam, tom prilikom, upitao za broj mobilnog telefona, hoteći da ubrzam i olakšam stvari i sebi i njemu, i umalo upropastio svaku šansu za razgovor. Zgranuto je upitao: „Da li vi zaista mislite da bih upropastio ručak samo da bih odgovorio na poziv?! Uostalom, ja uopšte nemam, niti imam nameru da nabavljam spravu koja ukida svaku privatnost, dehumanizuje nas i čini usamljenima. Postoje dani kada se viđam s prijateljima u kafanama, na izložbama, književnim večerima i to me čini spokojnim.“ Oćutao sam ovo malo sociološko-filozofsko predavanje, svestan da bi iznošenje bilo kakve kontraargumentacije značilo da od intervjua nema ništa. Priznajem, pomislio sam u sebi, i to bez ikakve griže savesti i sa dozom izvesne zlobe, iako je reč o zaista velikom imenu: „Ma jebi se, ti si umetnik, može ti se… Jedna slika koju prodaš nekom francuskom zubaru obezbeđuje ti više para nego što ja mogu da zaradim za nekoliko godina. Šta je s nama kojima egzistencija zavisi od tog telefona i interneta.“

Danas, deceniju kasnije razumem zašto je tako razmišljao, ali i dalje mislim da mu se moglo. Za tih deset godina stvari su po nas obične smrtnike postale još dramatičnije. Svesni smo da današnji svet ne čeka nikoga i da mali odmor od tehnologije može da znači ispadanje iz svih tokova. Jednostavno je, u boljoj varijanti propustili smo poziv koji znači sjajan posao, u goroj – ne odgovoriti na mejl pretpostavljenog u narednih nekoliko minuta može značiti gubitak posla. A opet, ne mogu da se setim više od dva-tri pisma u životu, uključujući i ona elektronska, koja su zasluživala makar poštansku marku.

Nije zgoreg zapitati se koliko knjiga bismo godišnje mogli da pročitamo kada bismo internet koristili samo onoliko koliko to od nas zahteva posao? A možda bi nas strefio i taj usud da upoznamo nekog od najbliže rodbine. Ili saznamo da su nam klinci manje zavisni od tehnologije od nas samih

Ali čak i da apstrahujemo tako dramatične situacije, naša zavisnost od tehnologije postala je zastrašujuća. Jedno istraživanje koje je sprovedeno u Britaniji i u kome je 1.000 kandidata starosti između 18 i 65 godina 24 sata trebalo da bude lišeno pristupa modernim tehnologijama, uz dozvoljenu upotrebu fiksnih telefona, pokazalo je da se nivo stresa kod ispitanika dramatično povećava. Više od polovine njih osećalo se izuzetno uznemireno bez interneta, 40 odsto je kao primarni osećaj navelo usamljenost, dok su mnogi ovu vrstu apstinencije uporedili sa ostavljanjem cigareta i pića. Jedan od ispitanika rekao je da se osećao „kao da mu je neko odsekao ruku“, dok je drugi ta 24 sata opisao kao „najgori košmar u životu“. Dodamo li tome i podatak da je svakodnevno online 3,8 milijardi ljudi na planeti, a da prosečno provodimo 6,3 sata na internetu, postaje jasno koliko je teško odvojiti se od tehnologije, od navike da smo sveprisutni, makar i u sajber-prostoru, od potrebe da znamo sve informacije i još više da se svetu predstavimo boljim, pametnijim i lepšim nego što zaista jesmo. Podatak da se trećina brakova danas sklopi nakon online upoznavanja i da taj broj raste, jednako je opominjući. Znači li to da su računari, odnosno algoritmi počeli da uzgajaju ljude? Ili možda patimo od FOMO sindroma (Fear of Missing Out), straha da nešto suštinski važno propuštamo. „Možda propustimo važan imejl, telefonski poziv, možda prijatelj pokušava da kontaktira sa nama na Facebooku ili dođu neke hitne vesti. Ukoliko ne mogu da se nose sa tim stvarima jer nisu povezani, to će, naravno, imati negativan uticaj na njihovo emotivno stanje i duševni mir“, zaključuje psiholog Džejms Bruk, koji je učestvovao u pomenutom istraživanju.

Neupitno je da višak informacija stvara haos u glavi, smanjuje kreativnost i efikasnost na poslu. Zato su neki hoteli, poput hotela Mandarin Oriental u Njujorku, osmislili programe detoksikacije, koji podrazumevaju da na ulazu predate mobilni telefon. Umesto neurotičnog skakanja na svaki zvuk, takva mesta nude vežbe, časove meditacije, slikanje, čak i krečenje

Ključno pitanje je, dakle, moramo li neprekidno biti dostupni?

Nije teško zaključiti da nismo svi jednaki, niti su svi poslovi isti. Na ovom mestu se možemo pozvati na Izveštaj o svetskoj nejednakosti, koji pokazuje da je rast bogatstva 0,1 odsto najbogatijih bio identičan kao rast prihoda 50 odsto najsiromašnijih, kao i da je u Srbiji jaz između bogatih i siromašnih najveći u Evropi. Ovaj uznemirujući izveštaj ujedno daje i odgovor na pitanje ko sebi može da priušti najveći luksuz modernog sveta da bude „iskopčan“ koliko mu se hoće.

Ali budimo pošteni, dosta toga je i do nas. Ako već ne možemo sebi da dozvolimo tu privilegiju, možemo li bar onih desetak dana odmora svesti „konekciju“ na razumnu meru? Na odmor odlazimo sa zakletvom da ćemo mobilni telefon „zaboraviti“ u hotelskoj sobi ili apartmanu, a onda prvo tražimo Wi-Fi lozinku tog istog hotela, javljamo se svima na Facebooku, Instagramu i WhatsAppu, pizdimo na vlasnika bara na plaži čiji signal nije dovoljno jak kako bismo svetu aploudovali koju voćnu salatu jedemo ili koktel pijemo, koji smo kulturni spomenik obišli i kako smo nabasali na plažu koja je neotkriveni biser. Pitanje glasi: kada je to besprekorna fotografija postala važnija od tog savršenog momenta neodoljive dekadencije? Dajte, ljudi, budimo pošteni, koga zabole za to?! Osim možda najuže rodbine. Mada, nisam siguran ni u to. Njima je dovoljno da znaju da ste doputovali živi i zdravi.

Koliko je teško odvojiti se od tehnologije, od navike da smo sveprisutni, makar i u sajber-prostoru, od potrebe da znamo sve informacije i još više da se svetu predstavimo boljim, pametnijim i lepšim nego što zaista jesmo. Znači li to da su računari, odnosno algoritmi počeli da uzgajaju ljude? Ili možda patimo od  straha da nešto suštinski važno propuštamo?

Neupitno je da višak informacija stvara haos u glavi, smanjuje kreativnost i efikasnost na poslu. Zato su neki hoteli, poput hotela Mandarin Oriental u Njujorku, osmislili programe detoksikacije, koji podrazumevaju da na ulazu predate mobilni telefon. Umesto neurotičnog skakanja na svaki zvuk, takva mesta nude vežbe, časove meditacije, slikanje, čak i krečenje. Dakle, sve ono što ne podrazumeva angažman prepun svakodnevnih informacija. Iskustvo jedne turistkinje koja je boravila na Kubi, gde je opseg interneta ograničen samo na pojedine hotele, kazuje da je za dve nedelje provedene na ovom ostrvu pročitala tri knjige. Na ovom mestu nije se zgoreg zapitati koliko knjiga bismo godišnje mogli da pročitamo kada bismo internet koristili samo onoliko koliko to od nas zahteva posao? A možda bi nas strefio i taj usud da upoznamo nekog od najbliže rodbine. Ili saznamo da su nam klinci manje zavisni od tehnologije od nas samih.

Na odmor odlazimo sa zakletvom da ćemo mobilni telefon „zaboraviti“ u hotelskoj sobi ili apartmanu, a onda prvo tražimo Wi-Fi lozinku tog istog hotela, javljamo se svima na Facebooku, Instagramu i WhatsAppu, pizdimo na vlasnika bara na plaži čiji signal nije dovoljno jak kako bismo svetu aploudovali koju voćnu salatu jedemo ili koktel pijemo, koji smo kulturni spomenik obišli i kako smo nabasali na plažu koja je neotkriveni biser. Dajte, ljudi, budimo pošteni, koga zabole za to

Naposletku, ne možemo staviti mnogo zamerki onima koji tvrde da je internet najepohalniji i najotuđeniji izum čovečanstva. Da je beskrajno koristan i istovremeno ubitačno štetan, da je neophodan, ali i nepoželjan, da pruža nesagledive mogućnosti za nova saznanja, ali nas lišava neposrednog kontakta, samim tim osećanja i empatije.

Vraćajući se na ovom mestu na početak naše priče i slikara kome se moglo, ne bi bilo zgoreg da bar ponekad isti luksuz dopustimo i sebi. Jer planeta će nastaviti da se okreće i bez nas, a ono što treba da saznate uvek će doći po vas.

The post Offline – najveći luksuz modernog sveta appeared first on 42 magazin.

Sigurno ste i vi bar jednom poželeli da se zauvek odjavite sa Facebooka, Instagrama, Twittera… jer tamo je toliko toga, toliko svega a ponekad toliko ničega. Možda ste se i isključili, a onda se ipak vratili u online stvarnost koja vas baš nervira.
Teško je danas napustiti paralelni život, koliko god vam se činilo da nije vaš.
I poznajete li nekog ko prema društvenim mrežama nema ambivalentan odnos? Koje mrzi, voli, voli da mrzi, mrzi da voli…
Jedan dizajner ima grafičke komentare na neke situacije koje bi mogle svakog stanovnika mreža pomalo da tište.

Zove se Vito Ansaldi, ima 38 godina i živi u Torinu, u Italiji. Dugo radio kao serviser računara, a onda je odlučio da promeni posao u želji da iskoristi svoju kreativnost. Još kao dete voleo je da crta i ideja da to radi i kao odrasla osoba učinila mu se perfektnom. Počeo je sam da proučava ilustraciju i da objavljuje svoje radove na Instagramu.

Budući da voli konceptualnu umetnost, Vito i dalje eksperimentiše sa različitim stilovima i temama. „Zabavljam se, verujem da kreativnost ne bi trebalo da ima previše pravila.“
Kako god, on voli da posmatra i da svoja razmišljanja o životu, ljubavi, sudbini i društvu prevodi u ilustracije. Između ostalog, neke od njih govore o društvenim mrežama.
„Često u ilustracije prenosim efekte koje društvene mreže ostavljaju na naše živote, uticaj koji imaju na decu, odrasle, na roditelje i parove.“
Mogu li društvene mreže da nas transformišu?
„Apsolutno da“, kaže on. „Postajemo ‘lepi’, radoznali, rastrojeni, sebični, a ponekad čak oni ljude mrze – mrzitelji. No, ako se koriste na pametan način, one su moćan i pozitivan instrument.“
Ovo su Vitovi komentari:

The post Problemi društvenih mreža u nekoliko slika appeared first on 42 magazin.

Kada je 1994. godine u Americi osnovana prva onlajn crkva pod imenom First Church of Cyberspace, a samo nekoliko meseci kasnije najugledniji svetski magazin Time objavio specijalno izdanje pod nazivom Jesus Online, sve je zaličilo na igrariju ekscentrika, u najboljem slučaju eksperiment onih koji su u to vreme uopšte imali taj luksuz da poseduju kompjuter. Četvrt veka kasnije ispostaviće se da je to bio vizionarski potez koji će jednom zasvagda promeniti lice ne samo hrišćanske zajednice nego gotovo svih verskih zajednica na planeti. Naime, poslednje istraživanje urađeno u SAD pokazuje da čak 73 odsto tamošnjih vernika očekuje da sveštenici sa pastvom komuniciraju onlajn.

Paradoksalno, verskim zajednicama koje u osnovi imaju tradiciju i teško menjaju vekovima ustaljene navike, za razliku od nekih drugih, čak i naučnih organizacija, nisu bili potrebni vekovi da prepoznaju šansu za širenje učenja i uticaja na vernike, pa se tako prvi hrišćanski elektronski njuzleter United Methodist Information pojavio još krajem osamdesetih godina prošlog veka. Sasvim očekivano je bilo da Rimokatolička crkva, u skladu sa svojim prilično fleksibilnim pogledom na religiju, najbrže i najdalje ode u upotrebi interneta. Tako je papa Jovan Pavle II govorio „da internet izvlači ono najbolje i najgore iz ljudi, da može da proširi informacijski i komunikacijski jaz između klasa, ali da je crkva rešena da iskoristi ovaj fantastični instrument kako bi svetom širila poruke iz jevanđelja“. Kako je tada preneo Reuters, pontif je pozvao „celokupnu crkvu da hrabro pređe preko novog praga i zaroni u dubine interneta“.

Katolička crkva najdalje je odmakla u digitalizaciji. To se naročito odnosi na mogućnost interaktivnosti, brojne forume za duhovno savetovanje, pa sve do onlajn molitvi i elektronske ispovesti. A internet kompanije prepoznale su i sopstveni interes, pa je na španskom tržištu pojavila aplikacija Ispovednik GO, koja nepogrešivo locira ’grešnika’

U skladu sa tako proklamovanom doktrinom, već 1997. godine ustoličen je prvi katolički internet svetac – Sveti Isidor Seviljski i upravo ga je papa Jovan Pavle II proglasio zaštitnikom nove tehnološke komunikacije. Ovakav razvoj događaja neminovno je izazvao reakciju patrijarha moskovskog i cele Rusije Alekseja Drugog, koji u saopštenju, iste godine, podstiče pravoslavne vernike na korišćenje interneta. Čitava situacija ličila je na neku vrstu religijskog hladnog rata.

Očigledno da čitulje u novinama više nisu dovoljne i ma kako to blasfemično zvučalo, dolaze vremena u kojima će se nečija smrt uzimati kao konačnost samo ako je objavljena na internetu

Nije ni čudo što je počela virtuelna trka „za duše vernika“, ako se ima u vidu da je već 2004. na svetu bilo 51 milion veb-stranica koje se odnose na religiju, 65 miliona koje se bave crkvama i čak 83 miliona stranica koje sadrže reč „bog“. Iako nema pouzdanih istraživanja, nije teško zaključiti da je danas, 15 godina kasnije, taj broj mnogostruko uvećan. I ništa tu nisu pomogle ni podele ni rasprave da li su duhovnost i sajber-prostor saveznici ili neprijatelji, pa čak ni tragedija iz 1997. godine, kada je verska sekta Nebeska kapija (Heaven’s Gate) iz Kalifornije, koristeći internet navela svoje pripadnike na kolektivno samoubistvo. Argumentacija da internet podstiče destruktivno ponašanje nije bila dovoljno ubedljiva jer su verske sekte ionako već dobro odmakle u destrukciji i zloupotrebi tumačenja Biblije. Jednostavno, čak i tradicionalne konfesije shvatile su vrlo brzo da je internet ubedljivije, brže i naposletku jeftinije sredstvo za regrutovanje novih vernika.

Helmut Makvort, nekad glavni urednik nemačkog Fokusa, pokrenuo je portal Ostani živ (Stayalive), na kome se za života može kreirati sopstvena besmrtnost. Kreiranje „večnog života“ nije besplatno, pa za godinu dana besmrtnosti treba izdvojiti oko 20 evra, za deset godina 100 evra, a za „večni život“ celih 500 evra

Kako smo već pomenuli, Katolička crkva, sa istančanim osećajem da prepozna duh vremena, najdalje je odmakla u digitalizaciji. To se naročito odnosi na mogućnost interaktivnosti, brojne forume za duhovno savetovanje, pa sve do onlajn molitvi i elektronske ispovesti. Istovremeno, internet kompanije su nepogrešivo prepoznale i sopstveni interes, pa je na španskom tržištu pojavila aplikacija Ispovednik GO, koja nepogrešivo locira „grešnika“, a potom mu nudi mapu gde u najbližem okruženju može pronaći sveštenika pred kojim će se pokajati.

S druge strane, pravoslavna crkva, koja već vekovima teže prihvata promene, uglavnom se zadržala na jednosmernoj komunikaciji s vernicima kojima se prenosi duhovna poruka. To nikako ne znači da nema izuzetaka, pa za razliku od sajta Srpske pravoslavne crkve (SPC), aktivnost manastira mnogo je elastičnija i prilagođenija vernicima. Mogućnost međusobne komunikacije ili razgovora sa sveštenikom uvek je dostupna, uključujući i molbu svešteniku da se za njih pomoli. Možda najbolji primer jeste manastir Studenica koji je nedavno realizovao projekat Digitalizovana Studenica, gde u interaktivnom centru posetioci većinu sadržaja mogu da aktiviraju pomoću mobilne AR aplikacije, i to na sedam stranih jezika, razume se, pored srpskog.

Ali tu se veze religije i interneta ne završavaju. Pokušajte samo da se setite koliko ste puta u poslednje vreme za nečiji odlazak s ovog sveta saznali na Facebooku. Očigledno da čitulje u novinama više nisu dovoljne i ma kako to blasfemično zvučalo, dolaze vremena u kojima će se nečija smrt uzimati kao konačnost samo ako je objavljena na internetu. Kako god posmatrali stvari, one takođe pripadaju duhu vremena u kome živimo. Mobilni telefon i aplikacije na njemu svakako su vam pri ruci pre bilo kojeg drugog izvora informisanja. Osim toga žal ili pijetet zbog nečijeg odlaska možete iskazati za samo nekoliko sekundi.

Ako nećemo da budemo licemerni, pošteno je reći da su vekovima pre interneta stotine hiljada svoja verska uverenja ispovedanja plaćali glavama. I to na najbrutalnije načine

Naravno, kada smo već kod ove teme, nije neka mudrost zaključiti da je strah od smrti jedan od primalnih ljudskih strahova. Upravo vođen ovom činjenicom, Helmut Makvort, nekadašnji glavni urednik nemačkog magazina Fokus, pokrenuo je portal Ostani živ (Stayalive), na kome se za života može kreirati sopstvena besmrtnost. Naravno, kreiranje „večnog života“ nije besplatno, pa za godinu dana besmrtnosti treba izdvojiti oko 20 evra, za deset godina 100 evra, a za „večni život“ celih 500 evra. Svako, takođe, može da izgradi sopstveni spomenik, napiše sopstvenu čitulju, postavi omiljenu pesmu, pa čak i jednim klikom odredi ko i kada to može da pročita. Sam osnivač Makvort smatra da je njegova zamisao – virtuelno groblje na internetu – velika, svetska ideja. „Ja to zovem besmrtni portal, a mladi radije koriste izraz ’Facebook za mrtve’.“ preneo je Makvortovu izjavu Deutsche Welle. Ono što je očigledno jeste da portali ovu vrstu objava više nikako ne žele da prepuste štampanim medijima. Razume se da ni u ovom slučaju nisu izostale polemike i primedbe da je reč o skarednim ritualima i pukoj želji da se zaradi, ali ako već raspravljamo o tome pitanje za sve je – zna li neko štampani medij koji umrlice objavljuje besplatno?

Već 1997. godine ustoličen je prvi katolički internet svetac – Sveti Isidor Seviljski i upravo ga je papa Jovan Pavle II proglasio zaštitnikom nove tehnološke komunikacije

Na ovom mestu možemo se unedogled upuštati u rasprave da li je sajber-prostor kao neograničeno polje za najrazličitija mišljenja pogodan za verske sadržaje i kolika je mogućnost zloupotrebe. Ali ako nećemo da budemo licemerni, pošteno je reći da su vekovima pre interneta stotine hiljada svoja verska uverenja ispovedanja plaćali glavama. I to na najbrutalnije načine.

I da, kada već razglabamo o ovakvim stvarima, ostaje pitanje zašto nam je tako teško da razumemo percepciju sveta pokolenja koja dolaze i pokažemo da imati duhovnu vertikalu i sistem vrednosti ne znači nužno padanje ničice i ljubljenje crkvenih pragova.

The post Religija i internet: Četovanje s Bogom appeared first on 42 magazin.

Nekako se čini da danas imamo tri osnovne potrebe – za dobrom hranom i pićem na prijatnim mestima, za dešifrovanjem Facebooka i Instagrama kao osnovnim alatima za marketing ili selfmarketing, zavisno od izbora biznisa, i poslednja je, naravno, najkompleksnija – što potvrđuje Urošev odgovor na poslednje pitanje – a mislimo na ljubav.

Pre pet godina bio si direktor Centra za kulturu u Knjaževcu, jednog dana si samo odlučio da sutra daješ ostavku i seliš se, zar ne?

Moram da kažem da to nije potpuno tačno. Da sam rešio da „sutra“ dam ostavku, pitanje je da li bih danas bio ovde ili
 i dalje na tom mestu. Tog dana rešio sam da „danas“ dam ostavku i bez ikakve ideje o budućnosti odmah napustim sve što sam gradio godinama. To je svakako najrizičnija i najveća odluka koju sam doneo u životu.

Do ključa uspeha nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje

Kada uložiš celog sebe u neki projekat i više od toga, a povrh svega veruješ u njega 
i on daje rezultate kao tvoj centar koji je prepoznala i prvi put u Srbiji finansirala Evropska unija,
 šta bude kap u čaši koja te natera da odustaneš i nastaviš dalje?
Centar za kulturu u Knjaževcu je u tih nekoliko godina postigao rezultate, tako jasne i nikada neizbrisive, da je glupo biti skroman. Uostalom, skromnost ne smatram vrlinom, bar ne u ovom društvu. Projekti sa EU, izložbe originalnih dela Salvadora Dalija, Gustava Klimta, svih najvećih jugoslovenskih slikara… Zatim, grandiozni koncerti svih najvećih zvezda Balkana… Naši najpoznatiji glumci sa svojim predstavama, folklorni ansambli iz celog sveta, rok bendovi iz Njujorka, slikari iz Italije…
 Uz sve to, ozbiljno organizovane i vođene sekcije najrazličitijih profila, koje su u svakom trenutku imale upisani veći broj
 dece od škola u gradu. Kada takav posao radite na način na koji sam ga ja radio, onda to ima ozbiljnu cenu,
 bilo da je merite kroz novac, prijatelje, porodicu, zdravlje… Iako je mnogo kapi različitog sadržaja prošlo što kroz grlo,
 što niz obraze – u tom trenutku nije postojala neka posebna kap. Jednostavno se tog dana mozak ubacio u šestu brzinu
 i doneo odluku, koju već treću godinu preispitujem svake noći. Na sreću, u poslednje vreme sa osmehom.

Kako je teklo dalje dok nije nastao sajt Gde i Kad?
Narednih mesec dana proveo sam u iznajmljenom „stanu“ na Dorćolu, za koji su me ubeđivali
 da ima 13 kvadrata. I danas sam siguran da je imao bar duplo manje. Telefon mi je bio pun kontakata raznih umetnika
 kojima sam bio domaćin u Knjaževcu i uvek sam razmišljao o tome kako sam sa mnogima toliko dobar da ih mogu zvati u pola noći kada mi bude bilo potrebno. Evo, prošle su tri godine, većina njih i dalje ne zna da živim u Beogradu. Jednostavno,
 nisam mogao da tražim pomoć. Tada je bukvalno u par dana nastao portal Gde i Kad. Ideja je bila jako jednostavna,
 a proizašla je iz mojih nekadašnjih čestih dolazaka u Beograd na razne sastanke. Obično sam ja bio taj koji bira mesto,
 a ja mesta nisam znao. Živimo u 21. veku, pa sam kapirao da je normalno da taj problem rešim pomoću interneta, ali ja tada nisam pronašao sajt na kome mogu videti lepe restorane ili kafeterije. Nalazio sam samo
 one sajtove koji se bave kafanama ili modernim mestima, gde izlaze mladi, a danas su nešto između kafane, kluba
 i diskoteke sa narodnom muzikom. Nemam apsolutno ništa protiv takvih mesta, ali sam tražio nešto drugo. Tog trena,
 kada sam zaključio da Beogradu fali takav portal, nacrtao sam ga na papiru, taj papir odneo momcima koji izrađuju
 sajtove, oni su za nedelju dana završili posao, ja za to vreme otvorio stranice na društvenim mrežama, podneo papire
 za otvaranje agencije i već narednog ponedeljka je sve funkcionisalo. Sajt i danas izgleda isto kao i probna verzija
 koju sam prvi put pogledao i odobrio.

Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik

Beograd na prvi pogled ima raznorazna mesta, ali kada se sve filtrira, ostaju biseri
 koji pariraju svetskim standardima po atmosferi, gastronomiji, dizajnu enterijera i muzici. Kako se oni pronalaze?
U Beogradu definitivno postoje mesta koja pariraju svetskim standardima, i jako mi je drago da vidim da ta mesta rade sve bolje, a da se fine dining koncept polako prihvata u našem glavnom gradu.
 Čini mi se da su ti standardi u Beograd stigli nekako odjednom i da on nije bio spreman za njih.
 Možda je i to normalan proces. Nije isključeno da sam ja to doživeo na pogrešan ili jednostavno na drugačiji način zbog manjka znanja i iskustva. Ipak, u Beogradu postoje mesta poput Madere, Franša ili Kluba književnika, ali ja za njih znam tek par godina. Nije realno da ja ocenjujem takve institucije. Na kraju krajeva, moja agencija bazira
 se na znanjima iz marketinga i samo ljubavi prema gastronomiji.

Koji lokal te je posebno iznenadio u poslednje vreme, da si pomislio da toga nikada neće biti u Beogradu?
Definitivno Mandala. Jedan od retkih restorana koji ima vrlo jasnu priču i koja ne spada samo u hranu, ili samo u pića, ili u nešto što je trenutno moderno. U njemu ima puno povezanih stvari koje čine neki lifestyle potreban Beogradu. Atmosfera, duhovne vrednosti, fantastičan veganski meni (u kome ne znam šta mi se više dopada, iako nisam vegan), detalji u restoranu, hrana koja stiže direktno sa farme, prodavnica organske hrane u okviru restorana, terasa sa 
jednim od najlepših pogleda koje sam video u Beogradu i nešto što mogu da opišem kao mir.

Osim portala Gde i Kad paralelno vodiš agenciju koja nudi usluge promovisanja putem socijalnih mreža.
 To je došlo spontano ili kao finansijska potreba u tom trenutku?
Sajt (portal) jeste i dalje svakako baza svakog biznisa na internetu, ali je sve jasnije da ogroman broj ljudi kao pretraživače koristi društvene mreže i da se na bilo koji sajt odlazi baš preko društvenih mreža. Danas baviti se ovakvom vrstom posla 
i imati sajt a ne koristiti društvene mreže jeste kao namigivati devojci u mraku, ti znaš šta radiš, ali niko drugi to ne zna.
 Da bismo razvili naš biznis, morali smo da razvijamo i naše stranice na društvenim mrežama. To je podrazumevalo mnogo guglanja, mnogo čitanja, puno odlazaka na sva moguća predavanja, seminare, kurseve. Onda smo jednog dana dobili pitanje: „Vi to mnogo lepo radite, da li hoćete i za nas?“, i tako je krenulo. Od posećivanja kurseva došli smo
 do toga da, između ostalog, danas i držimo kurseve. Ove jeseni je naša agencija učestvovala u projektu Regionalne agencije za razvoj istočne Srbije, koji je podržala Razvojna agencija Srbije, u kome je kroz naše prezentacije,
 kurseve i radionice prošlo preko 300 zadovoljnih učesnika, a uskoro će svetlost dana ugledati i jedno štampano izdanje koje će biti od pomoći svim početnicima u ovom poslu.

Community manager je relativno novo zanimanje kod nas, iako potreba za njim postoji mnogo duže nego što ono postoji, šta ono podrazumeva u tvojoj firmi, tj. kako ga ti definišeš?
Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna. Ranije, kada pustite reklamu na TV-u ili radio-stanici, ili objavite članak u nekom magazinu, to je to. Nemate povratnu informaciju. Možda je dobro, možda je loše, ali to je kraj procesa i onda čekate efekte. Sada 24 sata dnevno komunicirate sa svojom publikom. Oni koji misle da to podrazumeva da odgovorite na pitanje „od koliko radite“ sa „od osam“ neće uspeti u tom poslu. Oni koji ukapiraju da je cilj da svojom objavom nateraju potencijalne kupce ili klijente da pošalju poruku, a da je zvuk poruke trenutak istine kada posao tek počinje imaju šanse u zanimanju koje nije bez razloga jedno od najtraženijih na svetu.

Danas nije dovoljno samo razumeti kako funkcioniše Facebook da biste nekog zastupali, već i filozofiju i njegove poslovne ciljeve, zatim estetiku, način komunikacije i sl. U čemu se razlikuju, a gde poklapaju realan i online social marketing?
Ja iskreno često nailazim na mišljenja ljudi koje jako poštujem, a potpuno su suprotna od mojih po tom pitanju. Glupo je reći da se ovim poslom možete baviti bez ikakvih znanja iz tradicionalnog marketinga. Ali morate imati i osnovna znanja iz istorije, dizajna, fotografije, novinarstva i psihologije. Digitalni marketing funkcioniše po potpuno drugačijim, često i suprotnim pravilima od tradicionalnog, a opet, baš zbog toga, nekad mi se čini da je lakše obučiti nekog ko ništa ne zna od nekog ko se godinama bavio tradicionalnim marketingom jer mnoga znanja iz tog segmenta postaju neznanja kada pređete u digital, a jako je teško odbaciti principe po kojima nešto radite dugo. Ja sam imao sreću da me je životni put vodio tako da sam završio Fakultet primenjenih umetnosti, da sam se godinama bavio dizajnom, vodio štampariju koju sam nasledio od oca, u kojoj sam pravio i vizit-karte za automehaničare, ali i da sam među klijentima u jednom trenutku imao kompanije kao što su Moschino, Paul Smith, Voile Blanche, da sam kratko bio i urednik radio-stanice, pored već najbitnijeg posla u Centru za kulturu. Taj ludi skup iskustava i osećaj za lepo koji sam nasledio od majke i oca bili su temelj nadograđivan učenjem poslednjih godina.

Jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara

Tvoja firma danas ima oko tridesetak klijenata kojima vodite stranice, kako to uspevate s obzirom na to da to zahteva celodnevnu posvećenost jer Facebook je živa stvar koja mora da se prati u realnom vremenu i deluje u skladu sa tim?
Na jedini mogući način. Apsolutnom posvećenošću svakom klijentu, neprihvatanjem većeg broja poslova od onog koji smo sposobni da obavimo i najboljom mogućom organizacijom. Prevazišli smo problem koji inače imaju velike agencije, a to je da rade po difoltu i da im stranice klijenata liče jedne na druge. Nekoliko nas se bavi početnim postavljanjem strategije nastupa, fotografije rade različiti fotografi, tekstove pišu različiti ljudi i na kraju stranice vodi opet više nas, a ponekad se i menjamo, ukoliko dođe do zasićenja.

Explore Feed je nedavno uveden i to je mnogima izgledalo kao social apokalipsa, kako si ga ti video i kako ste reagovali na novonastale uslove?
Explore Feed je samo eksperiment koji je Facebook uveo u nekoliko zemalja, među kojima je i Srbija. Taj eksperiment ne bi trebalo da traje predugo i pretpostavljam da će se nakon toga sve vratiti na staro. Postoji i mogućnost da se, ako pokaže dobre rezultate, uvede u sve zemlje, ali ja u to ne verujem. Sa druge strane, nama to uopšte ne smeta jer smo agencija koja voli da uči i usavršava se, a Facebook je tu da nam uzima novac za to što nam pruža. Samim tim to znači da oni nikada neće uvesti nešto što je nemoguće koristiti i na taj način izgubiti ljude od kojih zarađuju. Promene u digitalnom marketingu dešavaju se na dnevnom nivou i oni koji to ne mogu da prate izgubiće trku, a njihovi klijenti preći će kod onih koji prate, uče i usavršavaju se. Takvo čišćenje donosi i zdraviju i ozbiljniju konkurenciju, a samim tim će i klijenti dobijati kvalitetnije odrađen posao. Ništa strašno, naprotiv.

Danas je sve u brojkama, lajkovima, foloverima, šarovima i to je ono po čemu je većina počela privatno i poslovno da meri ljude/stranice. To ima svoju cenu i može da se kupi. Tvoje mišljenje?
To ima dve cene. Prva je jako mala, a to je sama kupovina pratilaca i lajkova. Bukvalno za par stotina dinara možete kupiti na hiljade pratilaca. Ja sam se nekako celog života vodio onim da jeftino a dobro ne postoji i ne mogu da razumem da neko stvarno misli da će prevariti ceo sistem uz pomoć nekoliko sekundi guglanja i 200 dinara. Nakon te male cene dolazi ona visoka cena koju plate ovi lakoverni koji to i urade, i to čim postave prvi naredni post i on krene da se prikazuje novim pratiocima, koji u realnom životu ne postoje, koji ništa od njih neće kupiti, koji neće postati novi klijenti, ali će zauzeti ogroman procenat u broju profila koji su videli njihovu objavu. Najjednostavnije rečeno, broj stvarnih ljudi koji će videti njihove buduće postove će od tog trenutka biti mnogostruko manji. Onda tek počinju muke, a završavaju se obično, opet u Googleu uz pitanje „How to remove fake followers?“ Da tu ne bude kraj mukama, uglavnom ne postoji jednostavan odgovor na ovo pitanje.

Najveća promena koja se desila u marketingu jeste to što je komunikacija postala dvosmerna

Da li znaš da prepoznaš fake i prave brojke i kako?
Ljudi koji se aktivno bave ovim poslom uglavnom mogu da ih prepoznaju već na prvi pogled. Ja znam koliki je otprilike realan broj ljudi koji može da prati određenu vrstu restorana, ali i drugih biznisa. Znam koliko je vremena za šta potrebno, znam koji način rada donosi pratioce a koji ne, na kraju znam i kako uglavnom izgledaju fake profili, kakva su im imena, kakve profilne fotografije, kakav sadržaj – pa jednostavno pregledam samu stranicu koja me interesuje i njene pratioce. Sa iskustvom i informacijama dolazi i mogućnost da bez provere odmah ukapirate neke stvari, ali vam mogu pomoći i razni alati preko kojih možete na primer otkriti da je 60 odsto pratilaca neke naše narodne pevačice iz Konga, Ekvatorijalne Gvineje, Mozambika i Svazilenda

Šta bi savetovao onima koji počinju, šta je ključ online uspeha?
Do ključa nije lako doći, ali su koraci prilično poznati i jasni. Učenje, vežba, istrajnost, hiljade grešaka. Ali kada konačno dođete do ključa, faliće vam brava. Za ljubav je potrebno dvoje.

Facebook i Instagram su kao nove zemlje koje neprestano otkrivamo, šta ti je plan da osvojiš?
Puno sam osvajao u životu. Vreme je da prestanem sa osvajanjem i trčanjem za nečim što, kada ga stignem, promeni svoj oblik i nastavi da beži još brže. Ako nešto osvojim, to znači da je neko drugi pao, a živimo u zemlji u kojoj više ne smemo dozvoljavati da drugi padaju ni da se borimo jedni protiv drugih. Jako mi je drago što prvi put u životu radim posao u kome ima mesta za sve one koji ga rade dobro, pa mi je sasvim dovoljno da osvojim nova znanja i poverenje klijenata.

Gde vidiš sebe kroz nekoliko godina?
S obzirom na to da smo mi i dalje jako mala agencija u kojoj se dešavaju nepredvidive promene i da među klijentima pored restorana imamo i fakultete, klinike, kozmetiku, pekare itd., dok naši klijenti nisu samo iz Srbije, već i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Italije i Amerike, ne mogu da budem siguran gde će me put voditi. Ono što znam jeste da sam se uvek kada čitam ovakva pitanja i vidim odgovor „Žena, deca, dvorište, pas, roštilj vikendom…“ pitao: „Pa dobro, zar ništa kreativnije nisi mogao smisliti?“, ne shvatajući da ništa kreativnije ,ali ni teže, od toga i ne postoji. Mislim da sam konačno to shvatio, i da, to je jedini način na koji vidim sebe.

The post Uroš Stanišić: Ne koristiti društvene mreže je kao namigivanje devojci u mraku appeared first on 42 magazin.

Sigurno znate šta znači reč oksimoron. A ukoliko ne znate, iako u slobodnom prevodu asocira na recimo spoj osam morona, ipak znači nešto drugo. Oksimoron potiče od grčke reči oksys, što znači oštar, i moros u značenju lud, pa je bukvalan prevod oštroumna ludost. Objašnjenje: to je posebna vrsta antiteze, odnosno paradoksa u kome se spajanjem protivrečnih pojmova stvara novi pojam, tj. nova slika. Ova stilska figura koristi se za opisivanje kompleksnih, iracionalnih stanja. Pošto smo prošli čas lingvistike i teoriju, vreme je za praksu i to u polju dizajna. Možda vam izgleda da stilske figure i enterijer ne idu zajedno, ali ima onih koji ih uspešno spajaju. Jer, kako je pisanje grana umetnosti, tako je i dizajn kao deo primenjene umetnosti njen rođak, možda ne najrođeniji i nisu često u poseti, ali ovaj projekat dođe kao prikaz njihovog susreta, recimo na porodičnoj proslavi pošto govorimo o baru, restoranu i podijumu za igru.

Koncept dizajna zasnovan je na opoziciji elemenata, pa svaki deo ima svoj kontrapar

Oksimoron, što je i naziv ovog mesta, jeste, kao što smo već rekli, spoj pojmova kontradiktornog ili suprotnog značenja. Ime bara budi inuitivnost kod arhitekata jer je klijent želeo da stvori mesto koje se poigrava sa dualitetom i mešavinom suprotnosti: muškarac-žena, belo-crni, dan-noć. Pa je tako po programu da u sumrak pored hrane i pića bude burleska za atmosferu zabave i plesa.

Ovaj prostor je staro skladište, kao mesto sa već neverovatnom strukturom, a arhitektonski tim želeo je da to zadrži i još više naglasi. Kako bi to uspeli, koristili su intenzivno crvenu boju da određene zone unutar prostora.

Koncept dizajna zasnovan je na opoziciji elemenata, pa svaki deo ima svoj kontrapar. Četiri ogromna neonska tela na ulazu postavljena su kao dobrodošlica u sva četiri ćoška u prostoru. Kontrastni parovi šalju jasnu poruku u formi oksimorona: nikada – uvek iznova, mir-snaga, sveto-pakleno, javno-tajno. I polazna tačka dizajna i želja klijenta bili su vrlo jasni.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Dva luka okružuju centralni prostor na dvostrukoj visini i služe kao pozadinska scenografija sačinjena od dva velika bara. Odmah pored belog luka nalazi se bar El Mama koji je duhovit, udoban sa detaljima od drveta i mnogo vegetacije. Na suprotnom kraju nalazi se bar El Papa na crnom luku kao noćni kontraodgovor, on je industrijski, sa metalnim elementima.

Na svakoj strani gde je postavljen bar zamišljene su konstrukcijske platforme na različitim visinama, koje su povezane sa velikom binom, pa ovako koncipiran prostor ostavlja više putanja kojima se ljudi mogu kretati u istoj prostoriji. Ove platforme, koje kao i ostali elementi imaju suprotne forme, stvaraju dve vrste prostora – onaj privatniji, takozvani skriveni bar, i deo koji je rezervisan za javne nastupe i događaje.

Različiti nivoi, klupe i barovi zapravo su okvir centralnog mesta tokom večeri, a to je podijum za ples.

Prilikom odabira materijala arhitekte i dizajneri držali su se početnog koncepta, pa su i oni potpuno kontrastni. Drvo visokog sjaja u formi zidne obloge potpuno je suprotno od keramičkih mozaika na podu, kao i mediteranski stil koji se oseća u vazduhu sa metalnim hladnim industrijskim segmentima.

Kako je pisanje grana umetnosti, tako je i dizajn kao deo primenjene umetnosti njen rođak, možda ne najrođeniji i nisu često u poseti, ali ovaj projekat dođe kao prikaz njihovog susreta

‒ Mislim da smo uspeli u onome što je bilo početna ideja. Da stvorimo prostor kontrasta. Kontrasti kao takve jesu beskonačne, pa nam je bilo lako da realizujemo ovu ideju ‒ kažu iz arhitektonskog biroa.

Ovako izgleda kada se oksimoron primeni na dizajn enterijera, a onda ovaj prostor treba da pozove suprotne socijalne, rasne, polne, starosne i druge grupe da se u njemu okupe i stvore nov jedinstveni pojam jedinstva i to uz dobru hranu, piće i muziku. Možda na podijumu za ples.

Dizajn: El Equipio Creativo
Fotografije: Adria Goula

The post Oksimoron – kafić u kom se sreću suprotnosti appeared first on 42 magazin.

Više od 60.000 učesnika slušaće preko 650 govornika iz 160 zemalja sveta. Ukratko, svako ko je neko u IT svetu moraće da nađe hotel od 6. do 9. novembra 2017. u Lisabonu (mada verujem da će se posetioci sigurno pre odlučiti za Airbnb kada je smeštaj u pitanju).

A kako je sve počelo?

Web Summit počeo je kao jednostavna ideja sada već davne 2009. godine – da se poveže tehnološka zajednica sa svim industrijama, kako novim i modernim tako i tradicionalnim. Čak ni u vremenu vrtoglavo brzog uspeha startupova i maltene svega što u sebi ima tu magičnu reč tech nije se mogao zamisliti ovoliki uspeh, te je Web Summit postao najveći skup o tehnologijama na svetu.
Međutim, organizatorima nije samo cilj da on postane i ostane najveća, njihov cilj je pre svega da to bude najbolja tech konferencija na svetu. Ono što je Davos za ekonomiste, a Glastonbury za sve obožavaoce muzike, Lisabon je svakako bio 2016, a biće i 2017. i 2018. godine, s obzirom na to da je odabran za domaćina samita za ove tri godine.
Kompanije poput Coca-Cole, Mercedes Benza, Facebooka, Samsunga i Disneyja samo su neke od kompanija koje će izlagati na događajima u okviru skupa, a ništa manje zvučna nisu ni imena kompanija čiji će CEO držati predavanja na samitu, te će učesnici imati prilike da uživo čuju savete i stavove čelnika Microsofta, Facebooka, Googlea, Amazona, Booking.com, Ubera, Tindera, Slacka, Asane (drugi čovek i koosnivač Facebooka), Intela, IKEA, Evropske komisije i mnogih drugih.

Osim njih, samitu će prisustvovati zvučna imena iz politike, sporta, poput  Luisa Figa, Holivuda, medija, najbolji blogeri i vlogeri, npr. Jake Paul, kao i najveći stručnjaci za startupove sa raznih univerziteta – Oxforda, Stanforda, Denvera, među kojima je najzvučnije ime Steve Blank, autor svetskog bestelera The Lean Startup Book.
Konferenciji će prisustvovati i predstavnici najvećih investicionih fondova, kao i pojedinačni investitori iz celog sveta koji investiraju u ovaj sektor. Uz razvoj srpske IT industrije, raste i neformalna srpska delegacija, te će među učesnicima biti Branko Milutinović, CEO Nordeusa, ali i mnogi drugi učesnici iz naše zemlje.

Ono što je Davos za ekonomiste, a Glastonbury za muzičare, Lisabon je bio 2016, a biće i 2017. i 2018, za tech i IT startupove

Međutim, ovo nije VIP skup za najuspešnije kompanije i najbogatije biznismene. Ovo je miks CEO-ova i osnivača startupova, prepoznatljivih kompanija i onih koji tek teže da to postanu. Kako organizatori obećavaju, konekcije koje steknete na ovom skupu su neprocenjive i one će poput goriva povećati vaše apetite, inspiraciju i svakako vašu poslovnu mrežu.
Najperspektivniji startupovi biće izloženi na sajmu, gde će svi posetioci imati priliku da otkriju koje nas to novine očekuju i šta je budućnost u svetu tehnologija. Zanimljivo je da će se i preko 1.000 startupova takmičiti za primamljivu nagradu od 100.000 evra. Prošle godine pobedu je odneo danski startup Kubo Robot. Kubo je edukativni robot i platforma, čiji je cilj da mališanima učenje učini zabavnim i da kroz igru savladaju programiranje, muziku, matematiku itd.

Iako pobednik može biti samo jedan, uzmite u obzir da se većina izlagača sigurno vraća kući sa partnerstvima i kontaktima, a neki i sa investitorima sa kojima dalje idu u razvoj i realizaciju svojih vizija.

Navoditi imena izlagača u ovom trenutku bilo bi suvišno jer većina njih i dalje nije mnogo poznata čak ni stručnoj javnosti, ali za sve koji budu uspeli novembar 2017. biće bez sumnje ključan momenat u njihovoj razvojnoj biografiji.

Prošlogodišnji Web Summit otvorio je Antonio Kosta, premijer Portugala, koji je tom prilikom pustio u promet kreditnu liniju od čak 200 miliona evra za zapošljavanje stručnih kadrova iz Portugala.

Svaki učesnik bio je dužan da skine mobilnu aplikaciju sa popisom svih učesnika, kao i popis svih konferencija uz mogućnost skeniranja QR koda sa akreditacije kao način prikupljanja baze podataka i stvaranja veza i komunikacije među učesnicima, budući da svaki učesnik na aplikaciji ima svoj profil.

Prošlu godinu obeležio je i naročito zanimljiv sportski stejdž, na kojem su predavanja držale zvezde poput Luisa Figa, koji je prezentovao i svoju aplikaciju Dream Football, uz pomoć koje deca iz udaljenih krajeva sveta, gde skauti ne dolaze, mogu da okače video-snimke svoje igre i tako okušaju sreću i možda dožive da njihov talenat bude prepoznat. Pored Figa, predavanja su držali i Ronaldihno i Rui Costa.

Organizatorima nije samo cilj da on postane i ostane najveća, njihov cilj je pre svega da to bude najbolja tech konferencija na svetu

Zabava je još jedan od važnih elemenata ove konferencije, te je provod neminovan.  Nezaboravno predavanje na dan zatvaranja bilo je predavanje koje je održao i čuveni holivudski glumac Joseph Lewit Gordon, koji je pričao da svi treba da budemo učesnici u stvaranju bolje zajednice (communitya) za nas i buduće generacije i da iako svi ovde spominju kako ovaj sektor pravi velike sume novca, on navodi da upravo te sume omogućavaju da se nastavi sa investiranjem u pravljenje još boljih servisa i proizvoda za community.

Web Summit se danas bavi trendovima i inovacijom iz oblasti šou-biznisa, vrhunskog sporta, mode, putovanja, zdravstva, finansija, marketinga, edukacije, socijalnih službi, te vizija budućnosti društva – svaka od tih oblasti je zastupljena na jednoj od 25 konferencija, koliko će biti održano ove godine u MEO Areni i još tri dodatna paviljona, od kojih svaki ima površinu veličine fudbalskog terena.
Web Summit okuplja najrazličitiju publiku uprkos veoma skupim ulaznicama koje koštaju od 550 do nekoliko hiljada evra.

Koliko je dobro organizovan i sinhronizovan sa svim aktivnostima koje pruža, govori i podatak da je skoro 50.000 ljudi moglo da koristi internet koji je radio na 2.4GHz, kao i na 5GHz za sve koji su imali bolje uređaje.

Izuzetno bitan je i turistički aspekt ovog samita. Naime, samo zbog Web Summita Lisabon će posetiti bar 60.000 stranih turista, od kojih će svaki ostati po četiri dana, dakle, računica je jasna kao i uticaj na razvoj turizma ove zemlje.

Luis Figo je prošle godine prezentovao svoju aplikaciju Dream Football, uz pomoć koje deca iz udaljenih krajeva sveta, gde skauti ne dolaze, mogu da okače video-snimke svoje igre i okušaju sreću da njihov talenat bude prepoznat

Sam uspeh Web Summita jeste u tome što njihove izazove, prepreke, sumnje i strahove niko ne može bolje da razume od samih organizatora, koji su bili u sličnoj poziciji pre samo sedam godina. Paddy Cosgrave, jedan od osnivača Web Summita, priča da je pokrenuo Web Summit sa svog kauča, frustriran svojim iskustvom delegata na tech konferencijama. Verovao je da postoji drugačiji pristup, da umesto event menadžera treba uposliti inženjere i data scientiste. Kao i većina startupova, ni Web Summit nije imao inicijalni veliki – na prvi skup u Dablin, gde je konferencija nastavila da se održava prvih pet godina, došlo je samo 400 delegata. Međutim, samo četiri godine kasnije 22.000 ljudi doletelo je iz više 100 zemalja da bude deo ovog skupa. Neki će reći, ostalo je istorija.

Unapred se radujemo Web Summitu 2017, koji ćemo i ove godine posetiti i obećavamo vam ozbiljan izveštaj iz Lisabona.

The post Da li ste spremni za najveći tech Web Summit u Lisabonu? appeared first on 42 magazin.

Jedan od najpoznatijih svetskih brendova Heineken predstavlja novo dizajnirano pakovanje povodom Exita i Love festa. Heineken poziva sve da učestvuju u nagradnom konkursu Pokaži kako živiš svoju muziku. Glavna nagrada je Heineken experience na ovim muzičkim festivalima. Nagrada uključuje ulaznice za sve dane, prevoz do odredišta festivala i nazad, te spektakularni provod u Heineken VIP vili.

Nova specijalna serija pakovanja lansirana je u sklopu Heineken LIVE YOUR MUSIC kampanje, uz želju da obraduje i ohrabri potrošače da otvore svoj svet poneseni strašću prema muzici i da svoju muziku zaista i žive.

Vidimo se na Exitu i Love festu, ali i pre toga na netu kroz #LiveYourMusicAtExit ili #LiveYourMusicAtLovefest. Za učešće u nagradnom konkursu potrebno je da slikate ili snimite svoj doživljaj muzike uz novu Heineken bocu ili limenku, sa logom Exita ili Love festa.  

Podelite svoj doživljaj na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter uz #LiveYourMusicAtExit ili #LiveYourMusicAtLovefest.

Svakog petka Heineken će birati po pet najkreativnijih pobednika ove akcije.  Pobednici ovog nagradnog konkursa imaće slobodan ulaz za dnevni boravak u Heineken VIP vili. U vili ih očekuju i odlične DJ radionice, tematske žurke, vrhunska hrana uz Heineken,  zabava i sjajan provod. Više informacija o nagradnom konkursu možete pronaći ovde.

Nakon Exita od 6. do 9. jula, Heineken nastavlja muzičko putovanje u Vrnjačku Banju na Love fest. Od 3. do 5. avgusta #LiveYourMusicAtLovefest pod sloganom Next Level.

Vidimo se na Exitu i Love festu, ali i pre toga na netu kroz #LiveYourMusicAtExit ili #LiveYourMusicAtLovefest.

The post Muzičko pakovanje za festivalski doživljaj leta appeared first on 42 magazin.

Došlo je do raznih promena u dejtingu tokom ovih dvadesetak godina koliko ga pratim i moram priznati da ne znam da li su promene otišle u boljem pravcu. Više nema velike neizvesnosti u vezi sa tim da li se nekome dopadate na prvi pogled ili ne. Jedan swipe prstom donese odluku u sekundi.

Aplikacije za upoznavanje (Grindr, PlanetRomeo) jesu nešto što u homoseksualnom svetu već dugo omogućava ljudima da se upoznaju, posebno kada nema puno javnih mesta za susret ili je dejting opasnost. U heteroseksualnom svetu veća je ponuda mesta susreta, ali je zainteresovanost za upoznavanje uživo, čini mi se, danas manja. Zašto nam je lakše da upoznajemo ljude preko interneta?

Ako onlajn ćaskanje uspe i neko vam zaista privuče pažnju i time šta ima da kaže, dolazi na red susret i izlaganje riziku. Dakle, puno bezbednih koraka do cilja

Kao prvo, manje rizikujemo. Čim imamo aplikaciju, znamo zašto smo tu. Samim tim što nas je neko kliknuo, dao nam je prvi signal da mu se dopadamo. Zatim sledi ćaskanje, što moram priznati da nije toliko loša opcija jer tu nastaje susret ličnosti bez distrakcija poput tela, pokreta ili žive vibracije. Međutim, sa druge strane, na taj način ogoljena ličnost je samo deo slike i ni na koji način nije dovoljna da garantuje uspešno povezivanje. Ako ćaskanje uspe i neko vam zaista privuče pažnju i time šta ima da kaže, dolazi na red susret i izlaganje riziku. Dakle, puno bezbednih koraka do cilja.

Kada pitam ljude zašto baš biraju taj način, govore mi da je najlakše. Uz posao i druge obaveze, izlasci predstavljaju napor i finansijsko opterećenje, a sa neizvesnim ishodom. Tinder odradi puno koraka umesto nas, besplatan je i daje mnogo širu ponudu partnera od one koju bismo imali prilikom bilo kog izlaska.

Razgovarala sam sa Anom (34) o tome zašto ona bira onlajn način upoznavanja: „Muškarci mi prosto ne prilaze kada izađem. Često provedem veče sa drugaricama a da ne sretnem nikoga ko mi se dopada. Mnogo je alkohola, droge i nema razgovora. Mogu eventualno da dobijem seks na jedno veče, čega mi je takođe dosta. Na internetu vidim sve što me na početku zanima za normalno upoznavanje. Još ako ima profil na Facebooku, mogu odmah da znam da li mi se neko dopada ili ne, kao da smo popričali.“ Ali da li je zaista to dovoljno? Koliko stvarno prikazujemo sebe onakvim kakvi jesmo onlajn? Postoji deo naše ličnosti koji Jung naziva personom, odnosno onim licem za javnost koje nosi masku podobnosti i socijalne poželjnosti. Naše persone vladaju socijalnim mrežama. Međutim, čak i to na koji način ćemo istaći najbolje o nama govori puno i pomaže u selekciji.

Ali šta je sa delovima nas koji su manje atraktivni? Zašto imamo potrebu da skrivamo našu senku? Potrebna je zrelost da bismo sebe posmatrali i doživljavali celovito, jer imamo obe strane. Ta ista zrelost je i važan deo naših budućih odnosa koje sklapamo uživo ili onlajn. Zato bi određeni stepen iskrenosti ipak bio bolja polazna osnova za budući odnos, uprkos više rasprostranjenom stavu među muškarcima da neiskrenost bolje prolazi.

Potrebna je zrelost da bismo sebe posmatrali i doživljavali celovito, jer imamo obe strane. Ta zrelost je važan deo naših budućih odnosa koje sklapamo uživo ili onlajn

Milan (31) o iskrenosti: „Svaki put kada sam pokušao da budem iskren doživljavao sam loše stvari, mnogo odbijanja od devojaka koje kao da žele iluziju, a ne osobu koja je stvarna. Pre sam dosta ulepšavao stvarnost, ali sada nudim šta nudim i znam da će neko to prepoznati.“

Da li onlajn dejting može zameniti upoznavanje uživo? Mislim da pomaže u odlaganju, ali nas ipak na kraju čeka i taj korak. Pravimo ga na sigurnijem terenu, ali i uz rizik da smo možda stvorili određenu sliku ili predrasudu o osobi sa kojom se upoznajemo. Stvorili smo i osećaj da imamo više kontrole. Međutim, koliko god se trudili da slojevito prilazimo problemu, ipak postoji i ona opcija da uživo priđete nekome ko možda nema savršene karakteristike, ni fizičke, a ni verbalne, a da opet ima miris, energiju i pokret u koji se zaljubite bez razmišljanja. Zato što je u našem spajanju toliko toga u igri.

Sve prave stvari zahtevaju izlazak iz zone komfora i uključuju rizik. Kada ih savladamo, dobijamo nešto mnogo dragocenije od cilja: osećaj većeg samopouzdanja i saznanja šta su sve naše mogućnosti. Dobijamo hrabrost za upuštanje u nove poduhvate u drugim oblastima jer znamo da smo uspeli da krenemo uprkos strahu. Čak i kada nas taj pokušaj ne dovede do sigurnog cilja.

A na kraju ipak dodirujemo, mirišemo, slušamo i osećamo živo biće pored nas. Nema još uvek onlajn verzije koja nam to može izvorno dati

Zato su sve opcije upoznavanja u redu, dokle god se ne ograničimo samo na tu formu i ne koristimo je za prikrivanje drugih nedostataka. Jer ipak na kraju dodirujemo, mirišemo, slušamo i osećamo živo biće pored nas. Nema još uvek onlajn verzije koja nam to može izvorno dati, a da ne oponaša u blažoj formi (virtuelna realnost) i time uskraćuje našim čulima pun doživljaj. Zato uz malo više hrabrosti i autentičnosti možemo naučiti puno o sebi kroz dejting i time biti još korak bliže pravom izboru za nas.

Napomena: Svi citirani sagovornici u tekstovima su klijenti sa kojima razgovaram o raznim temama o kojima ću pisati, a uz njihovo odobrenje objavljujem odgovore. Imena su izmišljena radi zaštite njihove privatnosti.

The post PSIHOUGAO: Da li je onlajn dejting ušteda vremena ili igra na sigurno appeared first on 42 magazin.