Nije to bilo tako davno – tražio sam stan za iznajmljivanje, kada mi je jedna od onih vlasnica mnogobrojnih i, razume se, pošteno stečenih nekretnina kao policijski islednik u nizu besmislenih pitanja postavila i ono neizbežno: „Da li pušite?“ „Naravno“, odgovorio sam. Nakon nekoliko trenutaka tišine i njenog prezrivog pogleda, procedila je: „U redu, ali samo na terasi.“ „Nema problema“, rekao sam znajući da nema šanse da se pridržavan ove jedanaeste „božje zapovesti“ (ne puši – cigarete ubijaju), duboko svestan da će prilikom prvog obilaska stana njuškati kao pas tragač nameran da ne ispusti lovinu, tu nadomak čeljusti. Nije me bilo briga šta će se desiti kada „dresirana“ bude došla u inspekciju. I ja sam prezirao nju, na više načina i još više nivoa. I to nije imalo veze sa cigaretama. Baš kao što ni njena zabrinutost nije imala nikakve veze s mojim zdravljem.

Kako se preko noći desilo da nas nateraju da se zaboravimo nevine grehe iz detinjstva kada smo kradom, kopirajući svet odraslih, palili prvu cigaretu i s onom blagom vrtoglavicom još brže je gasili, a njen ukus ubijali žvakaćim gumama isto tako umotanim u celofan koji je ličio na cigaretu…

Naravno da bi na ovom mestu, uprkos sasvim drugačijim motivima moje stanodavke, bilo besmisleno osporavati naučno dokazanu štetnost pušenja, poricati sve te pažljivo izvedene proseke godina koliko pušači žive kraće zbog poroka koji je njihov sopstveni izbor. I upravo o tome je reč. Brižljivo uzgajanu mantru o zdravom životu, koju su nam tako totalitarno skrojile neke druge „organske“ industrije i ideolozi zdravog tela i duha, niko se ne usuđuje da stavi pod upit ili da ne daj bože javno ospori. Zdrav život nije postao čak ni ideologija, on je postao zapovest izgovorena imperativnim tonom, nova realnost koja odiše čistom autoritarnošću. Novo doba nas želi mlade, zdrave, neporočne kako bi nam do naših srednjih godina onako korporativno iscedilo i poslednji nagoveštaj želje da se suprotstavimo. I onda nas odbacilo kao zgužvani, dogoreli opušak. I ništa tu neće pomoći argumentacija da su cigarete igrale izuzetnu ulogu u formiranju identiteta čitavih grupacija, nacija, jedinki. Još manje će se računati ako u nekom kavzifilozofskom naklapanju ponudite tezu da nema ničeg nezdravijeg od života samog, posebno u njegovoj neokolonijalnoj verziji, ili ne daj bože izgovorite da ne postoji gluplja ideja od one da umrete zdravi. I zaista, hoće li ljudi prestati da umiru ako stane duvanska industrija? I da li vas to što u životu niste povukli dim čini manje izglednim kandidatom za naprasnu smrt?

Religija i internet: Četovanje s Bogom

Možda i najbolje zapažanje o ovom fenomenu novog doba iznela je Hana Arent, filozof i politički teoretičar, koja je jednom prilikom primetila kako joj pušači zbijeni u redove ispred objekata u kojima su prokazani liče na Jevreje u vreme Holokausta koji mirno, u kolonama ulaze u stočne vagone koji će ih odvesti u gasne komore. I zaista, ako pođete u gotovo bilo koji kutak zapadanog sveta, videćete da pušače odvajaju u karantine i da im je komunikacija sa ostatkom sveta dozvoljena tek kad napuste kontaminirani prostor, naravno, po pravilima onih koji su skrojili novu normalnost i uz obaveznu dozu prezira ili bar čuđenja.

Brižljivo uzgajanu mantru o zdravom životu, koju su nam tako totalitarno skrojile neke druge „organske“ industrije i ideolozi zdravog tela i duha, niko se ne usuđuje da stavi pod upit ili da ne daj bože javno ospori

Ono što bismo krajnje kolokvijalno ili po današnjim standardima bezobzirno nazvali kulturom pušenja definitivno jeste na umoru. Sasvim je smisleno zapitati se kako se preko noći desilo da nas nateraju da zaboravimo nevine grehe iz detinjstva kada smo kradom, kopirajući svet odraslih, palili prvu cigaretu i s onom blagom vrtoglavicom još brže je gasili, a njen ukus ubijali žvakaćim gumama isto tako umotanim u celofan koji je ličio na cigaretu, kako su nas prinudili da se odreknemo tog makar i izmaštanog osećaja da smo slobodni da biramo život po sopstvenim ukusima. Posebno ako znamo da su cigarete donele osećaj da svako može osetiti dah posebnosti dok među prstima valja savršeno umotani dinamit koji je na prelazu vekova bio privilegija visoke klase sa kubanskim cigarama ili najkvalitetnijim duvanima za lule. I da se razumemo, to nikakve veze nije imalo sa zavisnošću.

Da li možete zamisliti kako flastere za odvikavanje nose Hemingvej ili Pikaso, koji je tvrdio da mu za život nije potrebno ništa više od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta? Da li bi vam Hamfri Bogart bio toliko privlačan sa žvakom u ustima umesto sa cigaretom, a Džejms Din oličenje pobunjene mladosti, možda i bez razloga, bez cigarete među prstima

Veliki ratovi doneli su i neslućenu ekspanziju konzumiranja cigareta kod muškaraca. Sledovanja vojnicima dostavljana u rovove činila su, kako je to video Andrić, da „ljudi, kad god su to mogli, udišu taj modrikast dim koji gilica oči i grlo, i omogućuje čoveku da pusti suzu bez plača, da udahne duboko i izdahne vazduh, a da se to ne zove uzdah“. Možda i poslednji put.

S druge strane, pušenje je bilo deo poetike umetnika. Da li zaista možete zamisliti kako flastere za odvikavanje nose Hemingvej ili Pikaso, koji je tvrdio da mu za život nije potrebno ništa više od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta. Ili još bolje, zapitajte se da li bi vam Hamfri Bogart bio toliko privlačan sa žvakom u ustima umesto sa cigaretom, a Džejms Din oličenje pobunjene mladosti, možda i bez razloga, bez cigarete među prstima.

Kod žena je cigareta savršeno korespondirala s dolazećom erom ravnopravnosti, slobode, emancipacije i oslobođene seksualnosti, iritirajući puritance onoliko zabrinute za moral. Cigareta u ustima žene bila je rukavica u lice onima koji su u tome frojdovski videli falusni simbol. Da li danas bilo ko priča o kurvarluku Koko Šanel ili Odri Hepbern zbog njihovih cigareta i muštikli?

Opet, kod žena je cigareta savršeno korespondirala s dolazećom erom ravnopravnosti, slobode, emancipacije i oslobođene seksualnosti, iritirajući puritance onoliko zabrinute za moral. Cigareta u ustima žene bila je rukavica u lice onima koji su u tome frojdovski videli falusni simbol. Uostalom, da li danas bilo ko priča o kurvarluku Koko Šanel ili Odri Hepbern zbog njihovih cigareta i muštikli ili ih pamte kao pop ikone, osobe koje su odašiljale glamur, smelost i koje su na koncu redefinisale položaj žena u društvu.

Koliko danas traje brak?

Sve u svemu, čini se, pomalo olako bagatelisala se činjenica da je cigareta za čitave generacije predstavljala simbol ako ne baš slobode, onda u svakom slučaju nepristajanja. Tako su Francuzi od toga da je pušenje nacionalnih cigareta kao što su Gauloises i Gitanes, koji su tokom Drugog svetskog rata bili čin patriotizma i kontramera Hitlerovoj antiduvanskoj kampanji, stigli dotle da početkom ovog veka raspravljaju o potpunoj zabrani ovih simbola nacionalnog identiteta.

Cigareta se pali za pobunu koja nam zaverenički šapuće da na kraju teškog dana imamo pravo na trunku samodestrukcije

Ništa bolje se prema pušačima ne odnose ni Britanci, čiji je parlament u ozbiljno razmatranje uzeo mogućnost da se svima koji su rođeni posle 2000. doživotno zabrani pušenje. Zvuči kao aparthejd? Ne dozvoliti pravo na slobodan izbor, makar on bio i neodgovoran. A da apsurd bude potpun, tu meru planiraju da uvedu isti oni poslanici u čijim su toaletima i na čijim su lavaboima u tom istom parlamentu pronađeni tragovi droge. Nekoliko poslanika engleskog parlamenta priznalo je da je u mladosti koristilo drogu, a aktuelni premijer Boris Džonson da je „povlačio crte“. Ili šta reći na činjenicu da je tim nemačkih stručnjaka u četrdeset jednom od četrdeset šest toaleta Evropskog parlamenta 2005. pronašao tragove kokaina. Završilo se demantijem poslanika, bez ikakve istrage. Taj i takav establišment uzeo je sebi za pravo da pušenje proglasi modernom leprom, a pušačima o vrat okači zvono gubavaca od kojih se pristojan svet ima sklanjati.

I zaista, hoće li ljudi prestati da umiru ako stane duvanska industrija? I da li vas to što u životu niste povukli dim čini manje izglednim kandidatom za naprasnu smrt?

I tako, na mnoge smo kompromise pristali, mnoga poniženja progutali gledajući kako nam „najbolji od svih svetova“ preko noći kroji gramzivi korporativni ološ, prekaljeni borci za sopstvene pozadine, ubeđujući nas usput da je samo smrt u multinacionalki dostojna življenja. Izdresirali su nas da je svaka individualnost pogubna po timski duh, usadili refleks Pavlovljevih pasa koji bale kad gazda zvekne praznim tanjirom o pod. Svarili smo i činjenicu da je seksualna orijentacija koja je, razume se, stvar slobodnog izbora izjednačena sa zanimanjem i moćnim poslovnim lobijima. Pristali smo na političku korektnost nazivajući ih koalicionim snagama kako bismo prikrili činjenicu da su bezočno kao Huni, Goti, Vizigoti, naočigled čitavog sveta pljačkali, ubijali i razarali drevne civilizacije. A oni bi o cigaretama.

I to što bi oni o tome nije nimalo slučajno. Stalo im je do našeg zdravlja koliko i mojoj stanodavki, inače nas ne bi pripremali da budemo jeftina radna snaga, poslušna i zamenljiva. I zato zapaljenu cigaretu doživljavaju kao akt pobune, mali predah u kome smo sami sa svojim mislima, tren u kome povlačeći dugački dim žickamo sekunde kako bismo pronašli odgovor na pitanja koja su nam nametnuli, a koja se kose s normalnošću. Zato je cigareta diverzija, štapin podmetnut u temelje sveta koji su skrojili po sopstvenoj meri.

Zdrav život nije postao čak ni ideologija, on je zapovest izgovorena imperativnim tonom, nova realnost koja odiše čistom autoritarnošću. Novo doba nas želi mlade, zdrave, neporočne kako bi nam do naših srednjih godina onako korporativno iscedilo i poslednji nagoveštaj želje da se suprotstavimo. I onda nas odbacilo kao zgužvani, dogoreli opušak

Naposletku, jedno istraživanje Univerziteta u Bristolu pokazalo je da je 70 odsto ispitanika samo na osnovu fotografija prepoznalo pušače, a skoro jednoglasno nepušače označili kao poželjne partnere i seksualno privlačnije. Dakle, rezultati totalitarne propagande više su nego očiti. Ako je za utehu, cigareta je još donekle prihvatljiva na filmu i češće u modnoj industriji. Sasvim je moguće da zvezde poput Marlona Branda, Džonija Depa, Rite Hejvort, Džona Travolte ili Kejt Mos ne bi bile ono što jesu da nije bilo cigareta. Ali to možda i čitavu stvar čini većom od života.

Marlon Brando: Životna pravila holivudskog ekscentrika

I zato, ne preporučujem, samo kažem onako usput – puši se iz zadovoljstva, protiv njihovog sveta „najboljeg od svih“, za neuzvraćenu ljubav, za prijatelja na drugom kraju sveta. Cigareta se pali pre i posle seksa kao drhtavo iščekivanje i najlepši ritual, ona je onaj vojnikov minut za dva dima pre odsudnog juriša, poslednja želja osuđenika na smrt. Na koncu, pali se za pobunu koja nam zaverenički šapuće da na kraju teškog dana imamo pravo na trunku samodestrukcije.

The post Cigareta – dinamit u temeljima njihovog sveta appeared first on 42 magazin.

U svakom slučaju, nisam očekivao neki preterano emotivni trip. U vreme kada sam živeo u Pragu patio sam za Beogradom, prijateljima, porodicom, nervirala me češka sitničavost, ponekad i neprikrivena ksenofobija, bio sam pomalo zavidan zbog činjenice da Prag nikada nije rušen. Za razliku od mog Beograda. Cinično sam se odnosio prema činjenici da su tokom Drugog svetskog rata podigli ustanak 5. maja 1945, a da se Hitler ubio pet dana ranije, dakle, kada je odavno sve bilo jasno. Prepričavao sam anegdotu sa češkim poznanikom koji je igrom slučaja završio gimnaziju u Novom Sadu i koji mi je u jednom kvaziistorijskom naklapanju pojasnio kako su Srbi ludi jer ih je sa svakim ratom sve manje, dok kod Čeha stvari stoje potpuno suprotno: „Kako koji okupator stigne, muškarci dižu ruke a žene noge i uvek smo na broju“, saopštio mi je kroz smeh za njega ovu neopozivu činjenicu. Nije me bilo briga za Zlatni grad, istočni Pariz, kako su ga nazivali, za osam miliona turista koji se svake godine tiskaju i škljocaju skupim foto-aparatima ostavljajući sedam milijardi dolara godišnje, nisam mario za Kafku, Smetanu, Nerudu, Rudolfinum, impresivne gotske građevine i ostale znamenitosti iako sam ih sve posetio. Jednostavno, nisam bio svestan da sam u tom gradu proživeo neke od najlepših godina života. Osim toga, sedamnaest godina je u današnjem ubrzanom svetu čitava epoha. Čak i ako je bilo nekih emocija, odavno su izbledele, mislio sam prihvatajući to putovanje.

Prvi znaci panike pojavili su se kada je avion počeo da se spušta ka pisti Aerodroma Vaclav Havel, ja ga pamtim pod starim imenom Ruzinje. U stomaku sam osetio dodir hladnog metala i znao sam da sam olako doneo odluku da se vratim. Bilo mi je jasno da će ovo biti sve samo ne rutinska šetnja gradom za koji sam bio uveren da mi ne znači mnogo. Baš kao što sam znao da neću ići ponovo da gledam Starogradski trg, astronomski sat Orloj, Hradčane, kraljevske rezidencije, katedrale Svetog Vida, Vaclava i Vojtheha, Zlatnu ulicu, u kojoj je jedno vreme živeo Franc Kafka… Imao sam svoje intimnu putanju i toponime koje sam želeo ponovo da vidim.

Na mojoj listi vrlo visoko stoji pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a u kojoj su najobičniji četvrtasti drveni stolovi bez stolnjaka i iste takve stolice, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam

Prve večeri, odmah nakon što smo bacili torbe u hotelske sobe, odveo sam kolege u jedan restoran. Prepoznao me konobar, čovek odnekud iz Vojvodine, nisam mogao tačno da se setim odakle. Zajedno smo delili prve, teške gastarbajterske dane radeći u prodavnici srebra u blizini Karlovog mosta kod nekog tipa iz Beograda koji je držao nekoliko takvih šopova. Preda mnom je pukao jedan zaboravljeni svet, likovi iz prošlog života, mahom pošten svet koji se sklanjao pred Srbijom devedesetih. Pili smo besomučno, mi za stolom, on s nogu između dve porudžbine u pretrpanom restoranu…

Ujutru, mamuran, nekako sam uspeo da složim mapu mojih toponima, odlučio sam da prvo obiđem Lenonov zid, jednu od retkih stvari koja mi je promakla u tih nekoliko praških godina. Put je neizbežno vodio kroz turistički najgušće nabijen deo Starogradskog trga, pa kroz uličicu u kojoj je nekada bila „moja radnja“ sa srebrom preko Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, za koji je vezana jedna legenda. Prema tom predanju, par koji se poljubi na sredini mosta ostaće zauvek zajedno. Nisam mogao da se setim da li smo to uradili, sedamnaest godina je čitava večnost… Odmah u utrobi Karlovog mosta, malo s desne strane primetio sam vrevu. Znao sam da sam blizu. Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980. godine, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma. U tih devet godina – do Plišane revolucije trajalo je nadmetanje policije, koja je uporno farbala zid u sivo – onako kako je izgledala i svakodnevica, i nepoznatih uličnih umetnika, koji su sa istom upornošću iznova vraćali Lenona, poručujući da vreme totalitarizma polako ističe. Sovjetski Savez se ljuljao pod teretom sopstvenih protivrečnosti, Gorbačovljeva perestrojka i glasnost bili su samo eufemizam za kraj jedne imperije. Nakon pada komunizma 1989, zid je postao atrakcija, a 2014. godine uz obeležavanje četvrt veka Plišane revolucije grupa studenata likovne akademije ga je ponovo prefarbala uz objašnjenje da je rat odavno gotov i da na zidu sada treba da budu ispisivane poruke nove generacije. Nije pomoglo, Lenon se ponovo zapatio, psihodeličan i šareniji nego ikad. Tog jutra, tip sa akustičnom gitarom vozio je, učinilo mi se možda i zbog mamurluka, zloslutno sladunjavu stvar iz kamenog doba. Nisam siguran, čini mi se da je to bila Michelle. Stavio sam nekoliko evra u kutiju i na zarđalom češkom zamolio da zasvira ništa manje zašećerenu Yesterday. Nekoliko Japanki ljubazno me je pitalo da ih slikam za uspomenu, imao sam toliko pristojnosti da odslušam pesmu koju sam tražio. Zaobišao sam Lenonov kafe u blizini i zaključio da mi turisti ništa manje ne idu na nerve nego pre sedamnaest godina.

Prema predanju, par koji se poljubi na sredini Karlovog mosta, tog arhitektonskog čuda, ostaće zauvek zajedno

Narednog dana kolege s jedne televizije koje su radile reportažu o praškim znamenitostima zamolile su me da budem jedan od sagovornika imajući u vidu upravo činjenicu da sam živeo u češkoj prestonici. Izabrao sam ikoničnu kafanu Slavija, smeštenu odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije, i mesto koje u svojih skoro 140 godina pamti svašta – od Rilkeovih stihova do Masarikovih poseta i Havelovih zavereničkih planova. Pričao sam kako je našim rediteljima Milan Kundera predavao književnost 20. veka i kako je Goran Marković u jednom intervjuu prepričao dogodovštinu s predavanja. „Kundera nam je, sećam se, oba semestra govorio o Tomasu Manu i Ernestu Hemingveju. Jednom mu je neko od studenata zamerio što forsira „tog Nemca“. Uostalom, rekao je kolega, Nemci su završili kao fašisti. „Valjda je samo tako velika nacija koja je svetu dala Getea bila u stanju da padne tako nisko, u fašizam“, odgovorio je Kundera. Govorio sam im o dokumentarcu Nedostaje mi Sonja Heni, u kome je, pored naših velikih reditelja Karpa Godine, Puriše Đođevića i Dušana Makavejeva, snimao i Miloš Forman. Čitao sam za potrebe reportaže odlomak iz Kafkinog Zamka na češkom, knjige koju je koleginica kupila u nekoj antikvarnici, nespretan kakav jesam stigao sam i da polomim jeftinu, kičersku i beskrajno neodoljivu figuru Švejka koju sam kupio tog dana, lika iz romana Jaroslava Hašeka, a koji je trebalo da čitavu priču učini autentičnijom. Bilo mi je žao Švejka, kolege su ga zadržale za sebe, a ja sam sutradan kupio istog takvog. Dugo nakon što su isključili kamere, ostao sam da sedim i ispijam bljutavu imitaciju espresa. Svejedno, beskrajno sam uživao.

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio

Na mojoj listi, vrlo visoko stajala je pivnica Kod Zlatnog tigra, jedno od retkih mesta koja još nisu komercijalizovana i u koje sam uspeo jednom da zavirim. Naizgled sasvim obična pivnica kakvih je po obodima grada bilo na svakom ćošku, a koja se sastoji od najobičnijih četvrtastih drvenih stolova bez stolnjaka i istih takvih stolica, bila je jedno od ključnih mesta na kojima su disidenti potkopavali komunizam. Češka ikona, pisac Bohumil Hrabal bio je redovan gost, baš kao i Vaclav Havel ili čuveni fudbaler Antonin Panenka, tvorac najčuvenijeg penala u istoriji fudbala. Određeni dani bili su rezervisani za češku hokejašku reprezentaciju koja je tukla Ruse na Olimpijadi, što je daleko nadilazilo sportski značaj. Kada je Havel postao predsednik, baš tu je odveo na pivo tadašnjeg predsednika Amerike Bila Klintona. Mogli ste da pokušate da rezervišete, ali to je išlo teško ili nikako. Dopadalo mi se i to što su Česi tu bili ono što zaista jesu – nacija koja je i u vreme najjače represije uspela da sačuva duh građanske tradicije i tihog otpora. Konobari tu turistima upadljivo neljubazno objašnjavaju kako nema mesta, a na internet strani pivnice možete naći više nego jasnu poruku: „Ne dolazite!“ Provukao sam se ovog puta s nekoliko rečenica češkog, ali tek nakon što sam prošao test poznavanja Praga koji je trebalo da ih uveri da sam zaista neko vreme bio žitelj njihovog grada. Nije da su me ljubazno gledali, ali nije ni da me je bilo briga, pio sam pivo, može biti, na stolici na kojoj je Hrabal u glavi slagao stranice romana Služio sam engleskog kralja.

Kafana Slavija, smeštena odmah preko puta Narodnog pozorišta, gde se praktično iznad restoranskog dela nalazi čuvena Praška filmska akademija (FAMU), mesto je gde su svoje studentske dane provodili Goran Paskaljević, Rajko Grlić, Srđan Karanović, Emir Kusturica, Goran Marković, čuveni praški đaci jugoslovenske kinematografije

Kod Malog Glena, u najbolji praški džez klub, ma koliko to bilo neprimereno, otišao sam usred dana. Jednostavno nisam bio siguran kojim danima radi i da li uopšte radi. Otvorila mi je starija gospođa i ponovo me vratila skoro dve decenije unazad. Gornji restoranski deo bio je potpuno isti, imao sam utisak da su i stolice poređane onako kako sam ih ostavio. U donjem, koncertnom delu, koji se takođe nimalo nije promenio, još je mirisalo na sinoćnu svirku. Smešten na Maloj strani, s druge strane Karlovog mosta, klub je sve ono što možete da zamislite kada pomislite na džez. Mračan, skučen, intiman, zadimljen, uz zvuk instrumenata koji kao da dolaze iz obližnjeg slivnika. Tu sam slušao Džefa Balarda, bubnjara koji je tokom karijere svirao sa Rejom Čarlsom, Petom Metenijem i Čikom Korijom, sjajnog pijanistu Breda Meldaua, i nezaboravnu soul pevačicu Šeron Džouns. Uostalom, tu sam proslavio jednu od najlepših novih godina. Ne sećam se više ko je svirao, meni je izgledalo kao da slušam muziku iz bas saksofona Jozefa Škvoreckog, tog manifesta slobode u nacističkoj i sovjetskoj diktaturi. Ljudi su napolju panično pričali o milenijumskoj bubi, a mi smo se besomučno nalivali irskim viskijem, smejali se s nepoznatim strancima i kad god smo to mogli, vraćali se Malom Glenu.

Jedan običan zid, nakon što je slavni Beatles ubijen 1980, postao je noćna mora komunističkih vlasti. Preko noći bi se pojavljivali iscrtani Lenonov lik i grafiti koji su bili isuviše subverzivni za hardcore verziju čehoslovačkog komunizma

Za kraj putovanja ostavio sam Trg mira (Namjesti miru), predivni skver samo malo izvučen iz najužeg turističkog jezgra. Nisu razlog ni fino poređane betonske staze koje sa svih strana na kraju tvore krug na ulazu u impresivnu neogotičku Crkvu Svete Ljudmile, ni zelene površine između staza, ni tramvaji koji vas zvonko podsećaju na duh starog Praga. Razlog je sasvim druge prirode. U Pragu decembarski jezik s Vltave ume da bude debeo, jak i probija do kostiju. Jednog takvog decembra u Pragu, u kojem sneg skoro nikada ne pada, video sam, čini mi se, najkrupnije pahulje u životu. Novca je bilo koliko za čaj u obližnjem kafeu i tramvajsku kartu za besomučnu vožnju i razgledanje grada. Ali je pogled na taj trenutak bio besplatan, a stvari u životu bezuslovne. Seo sam u isti kafe, samo što više ništa nije bilo isto. Ni tada ni sada, sedamnaest godina kasnije, nisam ušao u Crkvu Svete Ljudmile.

Bilo bi previše. Čak i za Prag.

The post 42 sata u Pragu: Moj intimni vodič – 17 godina kasnije appeared first on 42 magazin.

Po uzoru na naslove-navlakuše, morala sam u zagradu da stavim nešto što će vas naterati da pročitate tekst. Zato što treba da vas navuče. Zato što vredi. A traje samo nekoliko sekundi i nekoliko reči, ali postoji mogućnost da sa vama ostane mnogo duže. Ovo je, doduše nigde zvanično klasifikovano, najtužnija i najkraća priča na svetu, a napisao ju je američki osobenjak Ernest Hemingvej (Ernest Hemingway).

Danas ćete moći da kažete da ste pročitali pripovetku. I to kakvu!

Postoji jedno žanrovsko određenje koje se na engleskom zove flash fiction, što podrazumeva da se tekst u dahu izgovori, ali da se klasifikuje pod književno delo. Danas ćete moći da kažete da ste pročitali pripovetku. I to kakvu! Kad sam prvi put čula tih šest reči, stalno su mi pred očima bile krupne oči nekog oca.

Hemingvej je tvrdio da može da napiše priču od šest reči, a cena priče bila je deset dolara

Postoji i zanimljiv podtekst ovog teksta. Naime, anegdota je da je Hemingvej priču napisao dok je u restoranu ručao sa prijateljima (takođe piscima). Došlo je do opklade i Hemingvej je tvrdio da može da napiše priču od šest reči, a cena priče bila je deset dolara.
Kasnije su postojale debate oko izmene određenih reči, ali se u većini slučajeva prenosi u ovom obliku:

For sale: baby shoes, never worn.

Na prodaju: cipelice za bebu, nenošene.

E. Hemingvej

The post Opklada u 10 dolara i pripovetka u 6 reči (BAŠ TUŽNA) appeared first on 42 magazin.

Dugo je radio kao knjižar, te je bilo sasvim logično da u nekom trenutku počne sam i da izdaje knjige. Kako je svakodnevno bio okružen knjigama raznoraznih izdavača, rađale su se ideje šta bi mogao malko drugačije ili bolje da uradi, a u realizaciji tih zamisli pridružili mu su se jedan od suvlasnika Mihailo Pavlišin, Danilo Lučić kao urednik, Vladimir Pavlišin koji se bavi finansijama i Nađa Parandilović – lektorka. Bez prevelikog početnog kapitala, ali uz pametno korišćenje društvenih mreža, upornost i beskompromisan izbor naslova, oni su uspeli da od Kontrast izdavaštva naprave jednu od zanimljivijih kuća u regionu – za koju još uvek kažu da je mala, ali, kako velikom brzinom raste broj kvalitetnih naslova koje objavljuju, tako se menja i taj epitet.

Vlado, ti si osnovao Kontrast. Koja je bila prva knjiga u vašem izdanju?
Vladimir Manigoda: Džordž Orvel. Radili smo kombinaciju dva njegova najpoznatija romana – 1984 i  Životinjska farma u jednoj knjizi.

Kada se pridružio ostatak ekipe koji danas čini Kontrast?
Vladimir Pavlišin: Ja sam se pridružio neke 2013. godine, recimo. Došao sam da pomognem oko finansija i organizacije posla jer je to nešto sa čim imam iskustva u karijeri, a što je svakom izdavaču neophodno.
Danilo Lučić: Kada sam se priključio kao urednik, samo je pomenuti Orvel bio izdat. Posle toga smo zajedno objavili Kritiku zločinačkog uma Majkla Gregorija. Deluje mi sasvim logično da smo svi mi u izdavaštvu. Ja sam završio književnost, pišem, Nađa je sa filologije, Vlada je radio kao knjižar dosta dugo…
Nađa Parandilović: Ja sam najnoviji član, kao lektorka u Kontrastu radim od početka ove godine.
Danilo Lučić: Kontrast se razvija i raste samo od onoga što uspe sam sebi da obezbedi.

Veliki pomak napravili smo kad je o dizajnu knjiga reč, po tome se dosta razlikujemo od velikih izdavačkih kuća. Čitaoci su samo po koricama počeli da nas prepoznaju

Nezavisni ste.
Danilo Lučić: Jesmo, ali je to termin koji je postao izlišan u vremenu tranzicije. Nezavisno izdavaštvo je imalo smisla u vreme Jugoslavije, kada su radila velika državna preduzeća, ali u ovom trenutku osim Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva svi ostali izdavači su nezavisni, u smislu – ne zavise od države. U regionu, doduše, postoji to pitanje – ko je nezavisan, jer privatne izdavače obilno dotira država, ali kod nas su maltene sve izdavačke kuće zaista nezavisne i bore se same sa sebe.

A kako se vi borite s velikim izdavačkim kućama?
Vladimir Manigoda: Ne borimo se. Mi se koncentrišemo da poboljšamo svoj rad, da proizvedemo što bolje knjige.

Kako birate knjige koje ćete objaviti?
Danilo Lučić: Biramo one koje nam se svide (smeh).
Vladimir Pavlišin: Da, ali nije sve baš tako prosto. Kao mala izdavačka kuća, mi moramo da razmišljamo o prodaji. Svakako promišljamo o naslovima koje ćemo objaviti, da se svide nama, ali i da ih ljudi kupuju i čitaju – što je najbitnije. Mislim da smo veliki pomak napravili kad je reč o dizajnu korica, po tome se dosta razlikujemo od velikih izdavačkih kuća. Čitaoci su samo po koricama počeli da nas prepoznaju.

Orvelova 1984 jeste najbitnije delo koje Kontrast izdao. Na svetu ne postoji lista top 10 najboljih knjiga, a da ne ubraja i ovaj naslov

Na koju ste knjigu koju ste izdali posebno ponosni?
Danilo Lučić: To je isto kao da si me pitala – koje ti je najomiljenije dete (smeh)! Sve ih volim! Ali zaista, sve knjige koje smo objavili čitao bih i da nisu Kontrast izdavaštvo. Vladimir Pavlišin: Roman 1984, koji smo već pominjali. To je jedna od mojih omiljenih knjiga oduvek, a sada mi je još i draža, nekako je svi prisvajamo. Pošto sam ljubitelj naučne fantastike, volim i knjige Filipa K. Dika, a mi smo objavili tri njegova naslova – Čovek u visokom dvorcu, Da li androidi sanjaju elektronske ovce i Tri stigme Palmera Eldriča.
Danilo Lučić: Da, Orvelova knjiga 1984 jeste najbitnija koju je Kontrast izdao. Na svetu ne postoji nijedna lista top 10 najboljih knjiga, a da ne ubraja i ovaj naslov.
Vladimir Pavlišin: Velika je čast izdati tu knjigu.

Filip K. Dik je dosta popularan autor, po knjizi Čovek u visokom dvorcu nedavno je rađena serija, a Da li androidi sanjaju elektronske ovce inspirisao je scenario za film Blade Runner. Hoćete li objaviti još njegovih naslova?
Vladimir Manigoda: Da, spremamo još dvanaest njegovih knjiga. Po prvi put će kod nas biti objavljeno toliko njegovih naslova. Dvanaest za sada, a videćemo još…
Vladimir Pavlišin: Zanimljivo je da, kada smo uzimali naslov Čovek u visokom dvorcu, pojma imali nismo da se sprema serija. Nismo to uradili planski, već nam se svidela knjiga. A onda je nastala histerija kada je serija krenula da se emituje.
Nađa Parandilović: Meni, na primer, naučna fantastika nikada nije bila bliska, i – kako lektorišem, susrela sam se s tim pričama. Mogu da kažem da sam uživala, a interesantne su i iz jezičke perspektive – one sadrže nove konstrukcije i kovanice, pa je bilo važno da se zadrži duh same knjige kada barataš njenim jezikom, da se ne ugrozi misao autora. Veoma uzbudljivo!

Kako birate autore sa kojima sarađujete, mislim pre svega na domaće?
Danilo Lučić: Isto kao i sve drugo – ko nam se dopadne. Po osećaju, recimo.

Kao mala izdavačka kuća Kontrast izdavaštvo ne sme da bude strogo žanrovski profilisano – izdajemo najrazličitije knjige, od fantastike, preko poezije, do nekih naslova koji spadaju u žanr popularne psihologije. Jedini kriterijum je kvalitet

Da li vam se ljudi samoinicijativno javljaju?
Nađa Parandilović: O, da!
Danilo Lučić: Mi smo mala izdavačka kuća koja nedeljno dobije oko pet rukopisa na čitanje (smeh). Ne mogu ni da zamislim šta se dešava s velikim izdavačkim kućama – oni dobijaju pet rukopisa na sat (smeh). Izgleda da u Srbiji puno ljudi piše, eto, to nisam znao pre nego što sam počeo da radim ovde.

Još jedna zanimljivost vezana za vašu izdavačku kuću jeste to da sami i štampate knjige.
Danilo Lučić: Da, sigurno si negde čula – Kontrast, to su oni ludaci što sami štampaju knjige (smeh)!
Vladimir Pavlišin: Da, bije nas taj glas (smeh). Šalu na stranu, nismo bili zadovoljni rokovima isporuke i kvalitetom štampe, pa smo preuzeli stvar u svoje ruke.

Hajde sada da pričamo o knjizi Za kim zvono zvoni Ernesta Hemingveja čija prava za izdavanje u Srbiji samo vi imate?
Vladimir Manigoda: Nije bilo lako, ali sam uspeo da upoznam čoveka koji vodi fond porodice Hemingvej od 2010. godine i koji je zadužen za prodaju autorskih prava.

Kako si ga upoznao?
Danilo Lučić: Uznemiravao ga je (smeh)!
Vladimir Manigoda: Pa, bukvalno (smeh). Mnogi agenti iz regiona godinama su pokušavali da dođu do njega kako bi otkupili prava na knjige, ali im nije uspelo. Međutim, krenuo sam da istražujem, znao sam kako se čovek zove, a otkrio sam da je pisac i ozbiljan fotograf. Pronašao sam kontakt žene iz jedne od najvećih izdavačkih kuća u Americi – Simon & Schuster, koja ima prava na Hemingvejeve knjige, pa sam preko nje pokušao da dođem do pomenutog gospodina. Nakon što smo razmenili dvadesetak mejlova, zvao sam je telefonom kako bih je ubedio da mi prosledi njegov kontakt. Izgleda da sam joj se toliko popeo na glavu, da mi je dala njegov mejl kako bi me se otarasila (smeh). I tu tek počinje komunikacija sa tim čovekom. Prepiska između nas dvojice broji sigurno četrdesetak mejlova.

Baš si bio uporan.
Vladimir Manigoda: Ma, to je bio maltene početak. Toliko smo se dopisivali i sve je išlo u dobrom pravcu, kad je, odjednom, čovek samo prestao da odgovara na mejlove. Tada sam našao njegov broj telefona u imeniku – onom njihovom standardnom Yellow Pages, imao sam ozbiljan istraživački posao da bih ga iskopao. I on se javi! Bio je fin, rekao da će u februaru biti u Parizu i da, ako želim prava na knjigu, moram da dođem tamo i upoznam se s njim. Naravno da sam pristao, posle toliko cimanja, nije bilo šanse da odustanem. U Pariz sam išao autobusom, pošto nisam imao više para – dan i po sam putovao, dan i po bio u Parizu, i dan i po se vraćao.

Čoveče, ovo je priča za neki ljubić!
Danilo Lučić: Pa i sreli ste se u nekom zamku (smeh)!
Vladimir Manigoda: Da, našli smo se u bivšem hotelu porodice Rotšild, preko puta predsedničke palate, na Jelisejskim poljima. Kada smo se konačno sreli, rekao mi je kako već ima ponudu za otkup autorskih prava od jedne velike srpske izdavačke kuće, i to za dooosta para. Ali kako njemu novac iz istočne Evrope ne znači puno – jer mnogo je piraterije, a manjak izveštaja o prodaji, on je, u suštini, hteo da vidi s kim je toliko dugo razgovarao. Na kraju nam je prodao prava za mnogo manje para nego što mu je ponudio drugi srpski izdavač, a postali smo i prijatelji. Sad me ponekad pita šta mislim o pojedinim autorima, izdavačkim kućama koje mu traže prava i tako…

Živimo u jednoj velikoj buci gde svako ima svoj mikrofon i pravo da govori

Kakav hepiend! Da li se Hemingvej i dobro prodaje? Koja vaša knjiga se najbolje prodaje?
Nađa Parandilović: Hemingvej super ide, ali najprodavaniji je ipak Orvel!
Danilo Lučić: Mada, u stopu ga prati knjiga Simona Sineka – Počni sa zašto. To je studija poslovanja, govori o tome šta pojedince čini liderima.
Vladimir Pavlišin: Tu su i naučnofantastične knjige Filipa K. Dika o kojima smo već pričali. Moram da spomenem i knjigu Bernija Sandersa Naša revolucija, budućnost u koju verujemo, koja je postala čitana posle predsedničkih izbora u Americi.
Nađa Parandilović: Kao mala izdavačka kuća, Kontrast izdavaštvo ne sme da bude strogo žanrovski profilisana – izdajemo najrazličitije knjige, od fantastike, preko poezije, do nekih naslova koji spadaju u žanr popularne psihologije. Jedini kriterijum je kvalitet.
Danilo Lučić: Neke knjige koje mi objavljujemo su klasici i savremeni klasici koji će se uvek objavljivati, neke duge nikada nisu objavljivane ovde – pa mi upoznajemo čitaoce s njima, neke su zaista biseri i srećni smo što smo ih iskopali, ali nešto što mi radimo, a skoro niko drugi ne radi – jeste sistematsko objavljivanje poezije. Objavljivati poeziju danas jeste antikapitalistički čin par excellence.

Da li interesovanje bez obzira na novac i trenutno stanje, ipak – raste?
Danilo Lučić: Rekao bih da se kultura drži, nije na samom dnu – kako je bilo devedesetih. A ako interesovanje raste, to je isključivo zbog interneta. Ali kad pričamo o književnosti, ona je krajem 20. veka izgubila društvenu funkciju koju je imala, a mi danas osećamo posledice toga. Ipak, to nije stvar za očajavanje, već treba da se promeni pristup promociji – dobre knjige će uvek biti bitne i aktuelne.
Vladimir Manigoda: Živimo u jednoj velikoj buci gde svako ima svoj mikrofon i pravo da govori, pa se zato moramo svi zajedno više potruditi kako bi kvalitet došao do izražaja.
Vladimir Pavlišin: Upravo. Tako je i s kulturom u globalu – ona se razvija, ali se menjaju parametri. Ono što može biti pogubno jeste ta buka – jer se meša kvalitetno i popularno, a ta dva često ne idu ruku pod ruku.

Nešto što mi radimo, a skoro niko drugi ne radi – jeste sistematsko objavljivanje poezije. Objavljivati poeziju danas jeste antikapitalistički čin par excellence

Kad smo kod promocije kvaliteta – spremate autobiografiju Olivere Katarine?
Nađa Parandilović: Ove godine slavi se 50 godina od premijere filma Sakupljači perja, pa smo odlučili da tu knjigu objavimo baš u tu čast. Autobiografija Olivere Katarine Aristokratsko stopalo već postoji, ali ovo što mi radimo jeste novo izdanje koje uključuje brojne intervjue i dešavanja nakon te prve knjige. Meni je posebno zanimljiva priča o projekciji filma Skupljači perja u Kanu i reakcije publike na njega. Bilo je veliko zadovoljstvo sarađivati s Oliverom.
Vladimir Pavlišin: Promocija te knjige biće najveća koju smo do sada organizovali, mnogo ljudi ceni Oliveru Katarinu.
Danilo Lučić: Već me hvata panika od svega toga (smeh).

Idem na letnje putovanje. Koju knjigu da ponesem?
Nađa Parandilović: Biografiju Muhameda Alija koju je napisao Tomas Hauzer. Zanimljiva je, duhovita, poučna.
Vladimir Manigoda: Zbirku putopisa i eseja Marka Pogačara Slijepa karta. Ili njegovu knjigu Jugoton gori! o jugoslovenskoj rok sceni.
Vladimir Pavlišin: Knjigu švedske autorke Sare Stridsberg Darling River.
Vladimir Manigoda: Ona je najmlađi akademik u istoriji Švedske kraljevske akademije nauka i članica je Nobelovog komiteta. Jako bitna autorka. Headlinerka je svih bitnih književnih festivala u Evropi, a nadamo se da ćemo uspeti da je dovedemo i u Srbiju.

The post KONTRAST IZDAVAŠTVO: Ljudi koji sami štampaju svoje knjige appeared first on 42 magazin.