Koncertni serijal Musicology Barcaffe Sessions već neko vreme popunjava prazninu na muzičkoj sceni ali i u muzičkoj edukaciji naše zemlje. Sa velikom željom da srpskoj publici pruži kvalitet koji je spletom okolnosti kod nas ostao u senci popularne kulture, Musicology je uspeo ne samo da dovede neke od najvećih imena svetske džez, fank, rok, bluz, world music i r’n’b scene već i da kreira svoju ciljnu publiku koja je ovakav poduhvat prigrlila i zajedno sa njima upustila se u promovisanje i čuvanje novih vrednosti na beogradskoj kulturnoj sceni. Musicology broji već nekoliko uspešnih sezona, a koncert benda Snarky Puppy, kojim će se završiti ova sezona serijala, već u najavi je oduševio ovdašnju publiku.

Ovaj svetski poznati muzički kolektiv i dobitnik prestižnih nagrada, među kojima su i tri Grammyja, održaće koncert na teniskim terenima na Kalemegdanu 23. juna.

Bend je još 2003. godine osnovao basista i kompozitor Majkl Lig na koledžu sa prijateljima sa kojima je delio muzičke afinitete. Snarky Puppy započeo je svoju karijeru u lokalnoj piceriji na koledžu, da bi se u njenoj eskalaciji našao u konkurenciji sa najcenjenijim predstavnicima svetske džez fjužn scene. Ovaj kolektiv danas čini više 30 izvrsnih muzičara, od kojih svaki ima uspešnu muzičku karijeru nezavisno od samog benda. Reč je o grupi fenomenalnih muzičara koji nastupaju u rotirajućoj postavci od desetak članova. Ovaj kolektiv, poznat i pod nazivom The Fam, konstantno istražuje granice, prepuštajući se improvizaciji koja svaki nastup čini spektakularnim, a svako novo izvođenje svake numere jedinstvenim iskustvom.

Imali smo priliku da razgovaramo sa Majklom Ligom (Michael League), koji ističe da jedva čeka da nastupi pred beogradskom publikom sa svojim superbendom.

Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj

Nešto što vaša publika ne izostavlja u komentarima jeste oduševljenje neverovatnom energijom kojom zračite na sceni prilikom nastupa. Kako je Snarky Puppi postao kolektiv koji toliko dobro funkcioniše na sceni?
Upravo je to nešto što ja najviše volim kod naše grupe – način na koji se prepuštamo improvizacijama. Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se, što nam dopušta da stvorimo jedinstveno muzičko iskustvo svake večeri.

Šta biste izdvojili kao vaš najveći uspeh?
Za mene su najveći uspeh međusobni odnosi u okviru našeg benda. Mi već 15 godina sviramo zajedno, a i dalje se volimo. Zapravo se sada slažemo bolje nego ikada. I još nešto, ideja o tome da zarađujemo za život svirajući originalnu instrumentalnu muziku – to je zaista neverovatan osećaj.

Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni

Osvojili ste tri Grammy nagrade. Kakvo je bilo to iskustvo za vas? Da li ste ikada mislili da ćete osvojiti tako prestižna priznanja?
To je zaista, zaista nestvarno. Bio sam gotovo ubeđen da prvi Grammy nećemo osvojiti. Kada su nas prozvali, bio sam u apsolutnom šoku. I druge dve nagrade bile su neverovatno iskustvo, ali prvi put se pamti. Kendrik Lamar, Tamar Brekston, Hijatus Kejoti i Migel bili su u toj kategoriji. Osetili smo se kao potpuni autsajderi. Nismo očekivali nijednu nominaciju. Sa nagradama nikada ne znaš šta da očekuješ, naročito kada su drugi umetnici iz tvoje kategorije zaista izvrsni muzičari. Jedne godine smo čak bili u konkurenciji sa Bilom Frizelom i Markusom Milerom. Gotovo da me je bilo sramota što smo pobedili. Morali smo da se im se zahvalimo za neiscrpnu inspiraciju koju smo pronašli u njihovoj muzici.

Članovi vašeg kolektiva dolaze iz različitih kulturnih i muzičkih okruženja. Da li vas je ta raznovrsnost inspirisala da budete bolji i širi u vašoj muzičkoj orijentaciji?
Apsolutno. Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni.

Da li se članovi grupe druže i van vaše muzičke avanture?
Naravno. Većina nas živi u Njujorku i dosta se družimo. Onoliko vremena koliko na turneji zajedno provodimo na sceni toliko provedemo i van nje. Već smo postali porodica i svi se uzajamno veoma poštujemo.

Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se

Kako biste opisali svoju publiku? Da li je raznovrsna?
Definitivno. Rekao bih da je jedino što je povezuje duboka i opsesivna ljubav prema muzici. Godine, pol, rasa, religije… to u velikoj meri varira od svirke do svirke.

Nadate li se da ćete kao poznati umetnici imati uticaja na mlade muzičare?
Ja nas ne doživljavam kao poznate, ali mislim da se trudimo da što više podstičemo muzičare, naročito mlađe, da se maksimalno potrude da stvaraju muziku koju vole i u koju veruju. Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj.

The post Snarky Puppy: Svaki naš koncert je nova priča sa istom poentom appeared first on 42 magazin.

Misija ovih muzičara jeste podsećanje domaće javnosti koliko kvalitetnih muzičara potiče iz Srbije i predstavljanje njihovog džez/soul/world music/ bluz/ R’n’B zvuka razvijenog van granica naše zemlje.
Ne znamo da li ste i vi primetili, ali Beograd je postao utočište kvalitetnog zvuka i u poslednje vreme svedočimo tome koliko džez/soul/R’n’B/fank/world music/bluz scena raste sa pojavom novih izvođača. Ono što je potrebno radi negovanja ovih žanrova i opstanka unikatnog zvuka jeste okupljanje i kultivisanje  publike. To su dobro primetili predstavnici nove generacije muzičara.
Entuzijastična grupa muzičara odlučila se za prvi korak da udruženim glasovima i instrumentima stane iza ideje da umetnička muzika ima jaku, originalnu poruku od izuzetne važnosti za kulturu u Srbiji.

Glavna motivacija cele akcije ovih muzičara jeste izgradnja zajednice koja bi se međusobno inspirisala i podsticala na dalji rad

Autentičnost koju muzičari alternativne scene iskazuju sve više ima zadatak da domaću publiku upozna s tim koliko kvalitetnih muzičara (čiji zvuk pripada svetskim binama) potiče iz naše zemlje. U ovoj nameri, mladi studenti sa Berklee College of Music iz Bostona – Andrija Gavrilović, Tamara Jokić, Gagi Hajnnrih, Ilija Mihailović, Ognjen Gotovčević udružili su snage sa alumnistima čuvenog koledža – Vasilom Hadžimanovim, Markom Đorđevićem, Katarinom Pejak, Petrom i Anom Krstajić, ali i sa muzičarima koji su članovi najcenjenijih bendova na domaćoj sceni – VH Band, Irie FM, Qzama Quartet, Schime Trio, Zemlja gruva.

Muzika uživo u centu gradaPoP/Rock/House/RnB Najlepši klub na otvorenomNatkriven i siguran od kiše Osetite magiju i sinergiju najluđeg noćnog provoda i istorije, na Kalemegdanskoj tvrđavi. Dobro došli u klub u kome se STVARNO đuska ➡️Petak 3. avgust – Girls, Boys and Toys ️https://goo.gl/hMTNmU ➡️Subota 4. avgust – Electric Funx ️https://goo.gl/9SxRCE Rezervacije ☎️ 38163594294 & 063594054 https://goo.gl/VMfVrw

A post shared by Novi BitefArtCafe (@bitefartcafe) on Aug 1, 2018 at 3:41am PDT

Berklee College of Music je zaista jedna jedinstvena muzička sredina u koju se godinama upućuju mnogi muzičari iz Srbije. Studenti ovog koledža bili su između ostalog i kompozitor Vasil Hadžimanov, internacionalno poznat bubnjar Marko Đorđević, kantautorke Aleksandra Denda i Katarina Pejak koje su nakon studija ostale da stvaraju na američkoj sceni. Nije slučajno da većina koja ode na ovaj fakultet donosi svež zvuk na domaću scenu koji dalje motiviše mlade muzičare da odvažnije krenu u osvajanja.
Inače, Berklee je u proteklih pet godina bio rangiran među top tri najbolja muzička koledža na svetu, često ispred čuvenog Juilliarda.

Koncerti autorske muzike Berklee alumnista i stipendista uz podršku talentovanih muzičara iz Srbije Be Here and There održaće se 6. i 7. avgusta na letnjoj sceni Bitefartcafea – jer kvalitetna muzika može da živi i Tamo i Ovde (Here and There), a vi možete da date podršku pokretu i da uživate u izuzetnom izvođenju originalne muzike  pomenutih Berklee muzičara.
A o tome šta su Tamo, na Berklee College of Music otkrili, pitali smo i alumniste i trenutne studente.

„Jedan od najbitnijih faktora za brz i delotvoran napredak je muziciranje sa drugim studentima iz celog sveta jer sve to znanje koje ti se nudi nije ništa bez prakse, a najbolji način da sprovedeš u delo sve te lekcije jeste da sviraš i stvaraš sa drugim muzičarima“, istakao je Vasil Hadžimanov, zasigurno vođa kvaliteta na domaćoj sceni.

Najbolji način da sprovedeš u delo sve lekcije jeste da sviraš i stvaraš sa drugim muzičarima

Katarina Pejak je kantautorka koja je 2014. završila svoje studije na pomenutom koledžu, objavila tri albuma i trenutno stvara i živi u Nešvilu. Za sve one koji nisu prisustvovali njenom koncertu u Beogradu ove zime, koncertni serijal na Kalemegdanu je jedinstvena prilika da je čujete u tandemu sa basistkinjom i vokalom Anom Protulipac (Irie FM). Ona ističe da je Berklee institucija koja okuplja hiljade studenata i da iako nudi sve uslove i resurse potrebne za rad, izuzetno je važna individualna inicijativa i volja da se od tog koledža izvuče maksimum.
„Činjenica jeste da na Berklee koledžu morate sami da otkrijete i dođete do onih informacija i resursa koji će najviše doprineti vašem obrazovanju“, kaže Katarina i o tome šta je očekivala a šta dobila na kraju studija govori: „Drago mi je što sam pred kraj studija ipak došla do onog mikrokosmosa zbog kog sam tamo i otišla, a to je upravo kantautorski stil i svi njegovi aspekti. Ljudi sa kojim sam učestvovala u sviranju i pisanju ovakve muzike deo su mog muzičkog života i dan-danas.“

Na Berklee koledžu morate sami da otkrijete i dođete do onih informacija i resursa koji će najviše doprineti vašem obrazovanju

Berklee College je svakako pionir u muzičkom obrazovanju i sve inovacije u pogledu programa odgovaraju zahtevima koje ova industrija nameće. Koncept je rastao i menjao se, a sigurno najbolji uvid u to ima Marko Đorđević, jedan od najznačajnijih srpskih bubnjara a ujedno i profesor na ovom koledžu. Marko je pohađao prestižni koledž od 1989. do 1993, a od 2012. krasi ga titula predavača:
,,Veza sa Berklee koledžom je umnogome odredila moj životni put. U vreme mojih studija to je još uvek bila ’sviračka’ škola, te je najveći broj studenata pohađao Berklee u nameri da se svirački osposobi na najvišem mogućem nivou.  U današnje vreme, uprkos činjenici da na Berklee još uvek dolaze fantastično talentovani mladi svirači, akcenat je na raznovrsnosti koju Berklee nudi – mnogo je relativno novih  smerova poput muzičke terapije, muzičkog biznisa, muzike za video-igre itd., koji su odraz držanja koraka s vremenom.“

Veza sa Berklee koledžom je umnogome odredila moj životni put

Da li  je to džez, klasika, metal, rok, EDM ili možda neka muzika koju student tek treba da otkrije, Berklee ima način da ti pomogne u tome i da ti omogući znanje potrebno za tvoj lični napredak i dalji rad na sebi. Ova moćna ustanova svakako da je pokrenula srpske berklijevce jer su svi na fakultet primljeni uz stipendiju i na svakom polju ostvaruju zavidne rezultate zbog motivacije koje ovaj koledž unosi u njihovo muzičko biće.

Na Berklee koledžu neminovno se otkrivaju novi žanrovi i zvukovi sveta

„Verovali ili ne – ja sam otkrio našu tradicionalnu muziku tek na koledžu. Toliko sam bio izložen tradicionalnoj muzici iz drugih delova planete da sam nekako shvatio da ne znam ništa o našoj muzici. Tako sam počeo da se interesujem, sviram i prenosim prepoznatljive motive srpskih tradicionalnih melodija u svoju muzički izraz“, rekao je trubač i kompozitor Andrija Gavrilović, koji je ove godine snimio svoj prvi autorski album u Bostonu. Andrija ima dvostruko poštovanje svojih kolega – i kao klasičan i kao džez trubač. Na albumu su svirale njegove kolege sa studija – muzičari iz Izraela i Srbije – koji su svojim identitetom neizbežno inspirisali zvuk Andrijinog albuma Cafun é. Muziku koju će publika čuti na njegovom koncertu nema definisanu etiketu, ali za publiku ističe da je to kombinacija modernog džeza, tradicionalnih melodija i liricizma.

Verovali ili ne – ja sam otkrio našu tradicionalnu muziku tek na Berklee koledžu

Gitarista Gagi Hajnrih, koji je ovog leta takođe snimio svoj prvi album sa kolegama iz Bostona, ali i sa mladim muzičarima sa domaće scene, osvrće se na balans koji moraju imati svi kreatori autorske muzike:
„Često sam imao priliku da uočim da dosta kolega, izvrsnih muzičara, veoma retko ima priliku da izvodi svoju muziku, što me je nateralo da razmislim na koji način možemo pronaći balans između muzike i biznisa, a da pritom ne pravimo kompromise. Okupani izobiljem informacija u vezi sa muzikom i ljudima – na koledžu se lako možete zapitati ko ste zapravo vi i na šta želite da se fokusirate. Ono što sam sigurno naučio jeste da se kockice sklapaju jedino kretanjem prema konkretnoj viziji koju morate izgraditi i imati na tom putu.“
Što se tiče vizije, Gagi nam je zasad otkrio da zamišlja svoje koncerte kao jedno mesto gde ljudi dolaze elegantno obučeni, otvorenog uma i odlaze nadahnuti kao da su se upravo zaljubili. Muzika sa prvog albuma odiše prefinjenošću, stilski je raznovrsna uz zvuk modernog džeza. U njoj se smenjuju parni i neparni ritmovi, a melodije su pevljive i jake.

Okupani izobiljem informacija u vezi sa muzikom i ljudima – na koledžu se lako možete zapitati ko ste zapravo vi i na šta želite da se fokusirate

Dama koja je ljubav prema jezicima i muzici Iberijskog poluostrva pretočila u umetnost tako što piše poeziju na romanskim jezicima i komponuje muziku za tekstove, jeste Tamara Jokić. Kao jedan od najistaknutijih vokala u svom pravcu i stilu, ova world music umetnica svoju muziku opisuje kao Poeziju u muzici, muziku u poeziji. Ljudske lične priče su joj veoma zanimljive, zato je uvek inspirišu ljudi iz okruženja, ali i oni o kojima čita ili sluša u pesmama, nastupima, intervjuima. Vrlo često ističe koliko je važno taj altruizam pretočiti u istančane socijalne veštine.
„Poštovanje kolega i njihovog rada, tačnost i socijalne veštine su veliki deo karijere svakog profesionalnog muzičara. Naravno, to smo znali i pre nego što smo otišli na Berklee, ali mi se veoma dopalo što se to potencira kao jedan od osnovnih kvaliteta.“
Tamara će nas odvesti na putovanje kroz Mediteran, Balkan i Bliski istok na svom koncertu na Kalemegdanu.

Poštovanje kolega i njihovog rada, tačnost i socijalne veštine su veliki deo karijere svakog profesionalnog muzičara

Ilija Mihailović i Ognjen Gotovčević su pravi soul/džez/R’n’B tandem. Obojica su išli u Srednju muzičku školu Stanković, žive zajedno u Bostonu i udružili su svoju muzikalnost kojoj ćemo svedočiti na koncertima. Ova dvojica najmlađih članova ekipe se definitivno od početka studija trude da izvuku maksimum od celokupnog iskustva u Americi.

Mladi saksofonista Ognjen Gotovčević imao je priliku da upozna jednog od svojih omiljenih mladih muzičara/kompozitora: Braxtona Cooka. Slušajući njegov koncert bio je posavetovan muzičkim idejama koje, nažalost, ne ume da prevede u reči, ali jedan savet pamti od početka studija:

Govori ono što misliš, sviraj ono sto osećaš.

Iliju Mihailovića odabrao je Berklee Voice Department u najuži krug od deset pevača koji su imali priliku da nastupaju pred legendarnim džez pevačem, pedagogom i dobitnikom nagrade Grammy Kurtom Ellingom i da se upoznaju sa njim.
„Najveće zadovoljstvo mi je bilo kada sam upoznao jednog od svojih najvećih muzičkih idola. Najviše me je obradovao njegov savet da treba da nastavim u pravcu soul muzike jer je u mom fraziranju prepoznao sklonost ka njoj“, kaže Ilija.

Glavna motivacija cele akcije ovih muzičara jeste izgradnja jedne zajednice koja bi se međusobno inspirisala i podsticala na dalji rad. Pera i Ana Krstajić imaju tu sreću da se ceo život podržavaju i međusobno podstiču. Alumnisti Berklee koledža, kao i njegovi nekadašnji stipendisti, brat i sestra Krstajić već godinama svojom muzičkim umećem i uspesima pomeraju granice na koje smo se navikli u Srbiji. Muzika kompozitorke Ane Krstajić izvodila se na festivalima u Rusiji, Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj i Americi i dobitnica je brojnih nagrada u inostranstvu. Komponovala je i za pozorište, a tokom studija na Berkleeju u Valensiji komponovala je muziku za filmove i video-igre koju će ovom prilikom i predstaviti. Basista Petar Krstajić osvojio je nedavno najprestižnije takmičenje iz savremene muzike – Lee Ritenour’s Six String Theory. Kao nagradu proputovaće svet svirajući sa Leejem Ritenourom i biće predstavljen svetskoj džez sceni preko jednog od najuticajnijih džez gitarista. Ono što ističu da je recept uspeha za stvaranje kvalitetnije muzičke scene: hrabrost koja rađa inicijativu, ali i saradnja između muzičara, institucija i medija koja pruža neophodnu podršku.

O svemu tome Petar Krstajić priča: ,,Pre svega mislim da postoji nedostatak hrabrosti kako bi se muzička scena postavila na čvrste noge. Srbija ima muzičare na jako visokom nivou, ali kao da ne postoji inicijativa. To se izričito tiče mlađih kolega. Zaista mislim da treba neustrašivo da idu ka svojim ciljevima i idejama. Važno je da stalno prave muziku, slušaju novu i pokušavaju da je izvode uživo. Najbolji primeri svega toga u našoj zemlji su muzičari: Vasil Hadžimanov, Luka Ignjatović iz Qzama Quarteta i Schime Trio, Peđa Milutinović iz VH Banda, Qzama Quarteta, Schime Trio i benda Manivi. To su jedini ljudi za koje znam da konstantno idu ka novim muzičkim ciljevima. Jedino zbog takvih ljudi džez scena i postoji. U slučaju da se broj tih ljudi poveća povećaće se i broj klubova i kulturnih centara. Mislim da će ljudi (publika) tada imati veću svest o tome šta zaista umetnička muzika sa sobom nosi.“

Srbija ima muzičare na jako visokom nivou, ali kao da ne postoji inicijativa. To se izričito tiče mlađih kolega. Zaista mislim da treba neustrašivo da idu ka svojim ciljevima i idejama

O saradnji i okupljanju Ana Krstajić kaže: „Da bismo se čvršće okupili oko kvalitetnog zvuka i postali kolektivni ambasadori umetničke muzike, ljudima u Srbiji je potrebna podrška. Inicijativa mladih umetnika uvek postoji, ali je izuzetno teško ostvariti rezultate ako niste podržani od institucija. Uz veću podršku institucija, svest publike bi se promenila i mladi umetnici bi bili ispunjeniji i srećniji i ne bi masovno odlazili iz zemlje. Mislim da bi tada sav taj talenat, elan i kreativnost mogli nešto kvalitetno da rode u okvirima Srbije.“

Uz veću podršku institucija, svest publike bi se promenila i mladi umetnici bi bili ispunjeniji i srećniji i ne bi masovno odlazili iz zemlje

Ovi studenti raduju se saradnji sa kvalitetnim ljudima i muzičarima. Događaji poput ovog festivala nisu dovoljno česti u Srbiji, a ističu i činjenicu da ne postoji dovoljno prostora da autorski rad izađe na videlo. Ipak, ovi mladi muzičari uvideli su da su upravo oni ti koji treba da se potrude i poguraju da stvari krenu nabolje na muzičkoj i kulturnoj sceni.
Uvereni smo da Srbija ima mnogo talenata i da jedino zajedno možemo privući publiku, napraviti bolje uslove i praviti ovakve muzičke događaje češće.

U realizaciji događaja učestvuju i koleginice sa Berklee koledža: Višnja Begović i Teodora Kaljević koje će ovoga puta imati najviše posla iza zavese, organizacija pripada timu SOUL Society – stari Bitef i Novog Bitefartcafea i spoljnih saradnika, mladih muzičkih entuzijasta Marine Zec i Vukašina Jekića. Program se realizuje uz podršku Multikultivatora – oficijelnog Berklee Global Partnera za Srbiju i susedne zemlje.

Kako zvuči Berklee u Beogradu

The post Be Here and There: Svi naši Berklee muzičari zajedno na Kalemegdanu appeared first on 42 magazin.

Više od 20 godina pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov i muzičari u Vasil Hadžimanov Bandu neumorno, sa ogromnom ljubavlju, entuzijazmom i još većim uspehom stvaraju autentičnu muziku i s posebnom energijom i spontanošću sviraju je na koncertima i jazz festivalima širom sveta. Uoči premijerne koncertne promocije njihovog novog, sedmog albuma Lines in Sand – 13. juna u letnjem klubu Bitefartcafe na Kalemegdanu – popričali smo s Vasilom, a on nam je između ostalog objasnio kako to jazz nastaje poput linija u pesku i kako u isto vreme briše sve moguće granice, koje jesu samo linije u pesku.

Dobar dan, Vasile, kako ste? Kako je VHBand ovih dana?
Dobro sam, hvala na pitanju. Srećni smo i uzbuđeni oko koncerta i promocije našeg novog, sedmog albuma. Imate pozdrave od svih članova benda: Branko Trijić, gitara, Miroslav Tovirac, bas, Peđa Milutinović, bubnjevi, i Boki Ivković, udaraljke, šalju pozdrave.

Vaš nov, sedmi album zove se Lines in Sand – šta znači taj poetični i romantični naziv  Linije u pesku? Ima li to možda veze sa onim kad ispišeš svoje ime na plaži pa ga talasi odnesu, a ti ga onda opet ispišeš samo malo dalje…? Ili možda sa linijama u pesku zen-bašte… koji sam ravnaš pa opet stvaraš nove oblike od linija? Kakav je to pesak i kakve su to linije inspirisali vaše novo muzičko putovanje?
Možemo naći i takvu vrstu simbolike u nazivu, pogotovu kad pričamo o jazz muzici koja i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle. Postoji druga vrsta poruke koja se odnosi na državne granice – koje su ljudi izmislili i koje su zapravo samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo.

Svaki naš koncert pomalo je iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo

Na albumu je 12 pesama snimljenih uživo u studiju Binta Sound i u rezidenciji nemačkog ambasadora u Beogradu – snimili ste ga u Evropi a niste ni mrdnuli iz Beograda. Kako to da ste baš odabrali rezidenciju nemačke ambasade? I po čemu je album još specifičan?
Hehe. Sviđa mi se kako razmišljate. Većinu materijala snimili smo u Binta Sound studiju. Ispostavilo se da smo na TV snimanju u tom studiju otkrili da je akustika tog prostora idealna za nas, baš kao i mladi Marko Perić, snimatelj i producent koji nas je tada zabeležio za potrebe emisije koja je emitovana na Studiju B. Odlučili smo da to ponovimo i mislim da smo doneli pravu odluku jer album zvuči sjajno. Glavni razlog dosnimavanja materijala u nemačkoj rezidenciji bio je klavir. Izvrsni polukoncertni Steinway, koji mi je zapao za uvo kad smo nastupali u istoj toj rezidencij. Nemački ambasador Axel Deitman je veliki fan jazz muzike, a i našeg benda, tako da smo bili pozvani da sviramo koncert za njegove goste i tada sam se susreo sa ovim odličnim instrumentom. Bio sam tako bezobrazan da ga pitam da jedan dan uzurpiramo njegov dom i snimimo nekoliko pesama sa klavirom za naš novi album, a on je pak bio tako ljubazan, baš kao i njegova supruga, da pristane na moju molbu.

Ključ stvaranja je u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek

Vaš prethodni album Alive iz 2016, vaš prvi album snimljen uživo u pet različitih gradova i pet koncertnih dvorana, dobio je širom sveta više od 50 fenomenalnih recenzija i bio je na listi najboljih albuma u 2016. američkog magazina DownBeat, a izdala ga je kuća MoonJune Records iz Njujorka. Ne menjate izdavača – a muzičku recepturu/partituru?
Posle takvog uspeha ne menjamo izdavača, niti ćemo još dugo. Prezadovoljni smo saradnjom sa Leonardom Pavkovicem, čovekom koji na svojim plećima nosi celu tu izdavačku kuću koja je, iako mala i nezavisna, uspela da se nađe na mestu broj 4 najvećih jazz izdavača u istom tom Down Beat magazinu, što je neverovatan uspeh. Što se muzike tiče, ona se menja i mora da se menja, međutim, sa ovakvom ekipom muzičara sve je izvodljivo. Bilo koja ideja ili maštarija koja vam padne na pamet brzo prelazi u delo kad si okružen ovako talentovanim.

Berklee mi je samo potvrdio da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo

Vasil Hadžimanov Band vlada jednom alternativnom nišom na domaćoj, ali i na svetskoj jazz sceni. Sva vaša izdanja i muzika proglašeni su za umetnička dela od kulturnog značaja za Srbiju, a uprkos tome establišment nije spreman da to čuje, vidi i oseti. Šta vas vodi preko granica (ne)mogućeg?
Pravo da vam kažem, ni sam ne znam potpun odgovor na ovo pitanje, ali pretpostavljam da je ta ljubav prema muzici koju stvaramo i taj neponovljivi osećaj na sceni, kad se sve kockice poklope, ono što mene, a i ostale, tera u nove pobede. Ključna stvar je skromnost u kontekstu pronalaženja sreće u jednostavnim i „malim“ stvarima koje čine život. Skromnost, koja baš kao i ispunjenost i sreća, prirodno dolazi kad se baviš pozivom koji toliko voliš i poštuješ. Onda si zaista nedodirljiv i nepobediv uprkos svim zlim silama koje aktivno deluju protiv tebe.

Kroz numere provlačite muzičke elemente Balkana, a i dalje ste alternativni. Vaše kombinovanje tradicionalnih ritmova i modernih muzičkih stilova autentično je i uvek je nov i svež pristup jazz muzici. Kako uspevate da uvek dodate nešto novo svem tom jazzu?
Mislim da je ključ u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek. Ta kombinacija novih iskustava i starih vrednosti kod mene je sistem kako na najefektniji način u sebi budim inspiraciju i otkrivam nove načine da kreiram svoju muziku.

Šta mislite o raznim i sve češćim pokušajima da se tradicija spoji s modernim? Reklo bi se da je to ovde recept za podilaženje i očito hod po tankoj liniji. Kako ne pasti? Čije vam se transponovanje tzv. world music elemenata baš dopada na domaćoj a čije na svetskoj sceni?
To je oduvek bio pipav teren. Ja stalno ponavljam da je muzika jedna. Kad malo dublje uđete u istraživanje različitih muzičkih pravaca i počnete da povezujete tačkice između njih, shvatite koliko toga imaju zajedničkog, iako su na prvo slušanje potpuno različiti. U tom kontekstu deluje jednostavno obraditi neku tradicionalnu melodiju u novom, modernijem ruhu, ali nije tako. Smatram da neke pesme, muzičke komade ne treba ni dirati. Neka muzika je jednostavno već komponovana i odsvirana na najbolji mogući način. Ostavite je na miru i uživajte u njoj. Sa druge strane, imamo i primere kako se može modernije aranžirati tradicionalna muzika a da se ne upropasti njena inicijalna poruka. Neka od imena koja to rade na najbolji mogući način jesu grupa Ljubojna, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Božo Vrećo, Bojan Z, Theodossi Spasov, Bato Andonov.

Godine 2013. sve vaše albume – 11 razloga za… (2001), Kafanki (2003), 3 Sega Mu e Majkata (2007), Života mi (2009), Can you dig it? (2013) – u digitalnom formatu objavila je kuća OverJazz Records iz Hamburga – gde to može da se nađe i preslušava?
Svi albumi, uključujući Alive, mogu se pronaći u prodaji online, tj. na internetu. Prva četiri albuma možete naći i u prodavnicama PGP-a, a album Alive u prodavnicama Metropolis Music.

Državne granice, koje su ljudi izmislili, zapravo su samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo

Spisak umetnika sa kojima ste sarađivali (Joe Zawinul, Theodossi Spassov, Marko Đorđević, Toni Kitanovski, David Binney, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Dado Topić, Rosen Zahariev, Hana Vučićević, Nigel Kennedy, Vlatko Stefanovski, Darkwood Dub, Božo Vrećo, Bojan Zulifikarpašić…), ali i zemalja, na svim kontinentima, gde ste predstavljali Srbiju je impresivan i ogroman. Šta vam te saradnje donose, kakva je to razmena? Kog umetnika/bend biste izdvojili, na šta ste posebno ponosni?
Za ovih tridesetak godina rada bilo je toliko različitih i divnih saradnji da mi je zaista teško da u jednom odgovoru izdvojim bilo koje. Svaka saradnja i kontakt sa svim tim vrsnim muzičarima me je izgradila u ovo što jesam danas i ja sam im svima zahvalan na tome.

Da li ste se tim spajanjem iliti brisanjem svih granica inficirali na Beerklee College of Music gde ste studirali? Zapravo, vi ste povukli nogu, nakon vas mnogo mladih ljudi odavde otišlo je u Boston.
Granice su mi oduvek predstavljale barijeru, problem, iako su samo linije u pesku. Tako sam odmalena odgajan i zahvalan sam svojim roditeljima na tome. Berklee je samo to još više pospešio jer kada sam se u toj školi susreo sa muzičarima iz celog sveta i sa mnogima od njih podelio scenu, samo sam potvrdio teoriju da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo.

Jazz muzika i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle

Cela vaša velika muzička porodica – vaš otac Zafir Hadžimanov, majka Senka Veletanlić, tetka Bisera Veletanlić – uvek je bila ponosna na vas i vaš rad, a evo na poslednjem albumu pridružila vam se i kćerka, mlada umetnica Marta Hadžimanov. Kako se vi osećate u vezi sa tim?
Priča se ponavlja. Moji roditelji su srećni zbog mene iz istih razloga zbog kojih sam ja srećan kad je Marta u pitanju. Taj glavni razlog nije Martin izbor da se bavi muzikom, već to što je odabrala ono što je čini srećnom i ispunjenom. Da je to bio bilo koji drugi izbor, ja bih jednako bio srećan, dok god je ona ta koja je srećna.

Šta možemo da očekujemo na koncertu 13. juna u letnjem Bitefartcafeu Summer Stage na Kalemegdanu? Da se spremimo na odstupanja od snimljenog koja vaše koncerte čine neponovljivim? I ako ima nekih iznenađenja, slobodno ih prećutite, neka ostanu iznenađenja.
Sve i da želimo da ponovimo ono što je snimljeno, ne bismo znali kako. Baš kao što ne mogu da najavim i odam ni iznenađenja jer je svaki naš koncert pomalo iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo.

Hvala najlepše!

The post Vasil Hadžimanov: Granice su zapravo samo linije u pesku appeared first on 42 magazin.

Dok većina ljudi čeka da im lepota padne s neba, ima onih koji zaustavljaju vreme, režiraju svoje filmske kadrove i u njima život po sopstvenoj meri. Jedan od njih je Aleksandar Stipčić, habana somelier i guru hedonizma, koji daje poseban značaj fizičkom izgledu i uživanju u kubanskim cigarama, plemenitom alkoholu, kafi i crnoj čokoladi. Iako kaže da po definiciji nije dendi, njegov profil na Instagramu @alex_cigar_dandy stilizovan je baš u tom maniru. Njegova ideja hedonizma najviše ima veze s romantikom.
Razgovarali smo bez tenzije i žurbe iako je trebalo da se pakuje za 12. odlazak na Kubu, gde će se oprobati na svetskom prvenstvu u poznavanju kubanskih cigara,  toj samo na prvi pogled ležernoj disciplini.

Aleksandre, da li ste vi to vremeplovom stigli iz Čikaga 20-ih ili pak Buena Vista Social Cluba? A podsećate i na hipstera? Ko ste vi? I čime se bavite?
Ja sam bivši profesionalni a neuspeli košarkaš kog je izabralo ugostiteljstvo, savladao sam njegove alate, učio i polako stvarao svoj životni stil koji bih nazvao hedonizam bez neka posebne definicije, na koji utiču mnogi aspekti, a posebno to kako ga neko doživljava. A to može biti i uživanje za male pare, ali uz određena znanja. Sada sam habana somelijer, poznavalac kubanskih cigara, i edukator kako i uz šta u njima uživati, a u slobodno vreme promoter romantike.

THE SUPERVISION of Cigar lighting #LACASADELHABANO #HABANOSFESTIVAL

A post shared by Cigar Aficionado (@alex_cigar_dandy) on Feb 20, 2018 at 3:11am PST

I šta uključuje hedonizam baš po vašoj meri?
Kvalitetnu premium kubansku cigaru, kafu, crnu čokoladu, a uz to čašicu ruma ili nekog drugog plemenitog alkohola, te za mene jako važnu udobnu fotelja, ali i to kako sam obučen, koji sam parfem stavio, kako sam se pripremio za uživanje. Ceo čin hedonizma počinje satima pre nego što zapalim cigaru ili uzmem prvi gutljaj kafe, tada već kreću da se mešaju arome, kreće taj senzualni trenutak, i miris, i ukus, i dodir. Naravno, važno je i kako držim cigaru, kakva je koža na fotelji na kojoj sedim, koliko je ona stara, da li ima neku istoriju, u šta gledam, u beo zid ili parket od brazilske trešnje, stare zavese… Cela slika ulazi u taj čin, do veoma važne stvari – sa kim delim taj trenutak. Ali i crni čaj, omiljena knjiga, karirano ćebence i cigara jesu moj hedonizam i renesansa.

Cigara je emotivna, ona je uvek ti, s tim što je ona uvek ista, ali ti nisi uvek isti. Uživanje je beskrajna komunikacija sa njom, a to je u krajnjem i komunikacija sa samim sobom

Zvuči i vrlo poročno.
Najvažnija je mera koja dolazi iz edukacije. Ja kao sportista nikad nisam zapalio cigaretu, a kad me pitaju koja je razlika između cigarete i cigare, kažem – cigareta se puši a cigara se uživa, što su dva totalno različita puta. Ali ovde to još nije ni jasno ni živo kao u Španiji, Engleskoj, Americi, gde ljudi tradicionalno uživaju u cigari i imaju klubove i udruženja, pa je i edukacija na višem nivou.

A kako se dolazi do tih znanja, da li ste se vi negde edukovali i od kog ste nivoa krenuli?
Ušao sam u svet ugostiteljstva u Hyattu sa 23 godine kao barmen, tada sam saznao šta je plemeniti alkohol, šta su cigare,  premium vina… šta je minimalizam, da možemo da uživamo u malim količinama, a da dobijemo mnogo, da obrok ne mora da bude obiman i pun kalorija da bi nam pružio puno različitih senzualnih doživljaja… Brzo sam sve to zavoleo, počeo da se takmičim u pravljenju koktela, 2005. osvojio prvo mesto na takmičenju Srbije i Crne Gore, a onda u Finskoj bio drugi u finalu internacionalnog takmičenja barmena. Tada sam prelomio, otkrio svoju pasiju za kreiranje nečega, strast sa kojom sam to radio i kako su ljudi na to reagovali. I počeo sam da idem dalje, da saznajem više. Ubrzo posle Finske otišao sam na Kuba, gde sam dosad bio 11 puta i gde uskoro opet idem.

Šta ste to otkrili na Kubi?
Otišao sam tamo na festival kubanskih cigara i, kada sam izašao iz aviona i u prvih 30 sekundi udahnuo miris i ukus vazduha, zaljubio sam se u tu zemlju i bio tamo tri puta za 12 meseci. To je ujedno i odgovor na pitanje da li sam završio neke škole… To je životna škola – ako želite nešto da saznajete, morate da uđete u to. Na Kubi sam se dva puta takmičio na svetskom prvenstvu habana somelijera, to su osobe koje preporučuju kunabske cigare nakon večere u restoranu, što imaju samo premium restorani u koje dolaze ljudi koji to sebi mogu da priušte u Londonu, Španiji, Francuskoj… Kod nas još nema tog zanimanja niti takvog prostora, ali nas petoro-šestoro započeli smo ovde tu romantičnu a ne i ekonomsku priču, budući da smo malo tržište, i već se stvorila kritična masa koja želi da uživa u cigarama, tako da mi sada radimo i edukacije. Ja održavam edukovanje za cigare, crnu čokoladu, plemenite alkohole i kafu. Potrebno je znanje da biste zaokružili priču i mogli da iskoristite najbolje od svega.

Kakao, duvan, kafa, rum, sve ima sličan DNK, sve je raslo na plantažama koje su gotovo jedna uz drugu, i onda se mešaju arome sa istog podneblja

Koje su osnovne instrukcije za uživanje cigare?
Za uživanje cigare važno je znati sa kog je podneblja, koje su njene arome, način na koji se seče, sa čim se uparuje. Sok od narandže baš i ne ide uz cigaru, ona voli kremaste, puteraste arome, čokoladu, kafu, bejlis, nešto što ima dosta ulja, a ne voli kiseline, đus, voće. Traži drugačiju senzoriku. No, vi ćete možda uživati i uz đus, svako ima svoje viđenje. Svaka cigara ima svoju priču – kraća, duža, deblja, tanja. Važno je i kako se drži. Obično kažem da se drži kao što svaki džentlmen drži ženu kraj sebe – čvrsto i nežno u isto vreme, a svako onda traži svoj balans. Cigara je poslednja stanica uživanja, nakon obroka i pića ona je finiš i otvara drugu dimenziju. Da biste nekoga uveli u taj svet, morate sa njim da sednete, da mu ga otkrijete. Cigara je emotivna, ona je uvek ti, s tim što je ona uvek ista, ali ti nisi uvek isti. Uživanje je beskrajna komunikacija sa njom, a to je u krajnjem i komunikacija sa samim sobom.

Čini se da ovde malo ljudi, iz poznatih razloga, može da osvesti trenutak uživanja.
E, posredi je sam pristup tom trenutku koji odvojite za uživanje. Već kada se pripremate za taj čin počinjete da uživate, sat vremena pre nego što ćete uopšte videti cigaru. Tada kreće i priča kako ćete se obući. U evropskim džentlmen klubovima nećete videti ljude u trenerci i patikama. Utisak mora da bude potpun. Kada se lepo obučete, lepo ćete se i osećati. Birate lepu košulju, džemper, cipele, čarape… I kad stignete, onda sledi čin biranja cigare po tome koliko vremena imate, koje arome volite, šta ćete uživati uz cigaru, da li je to samo kafa ili i čokolada, rum, viski… Ali bez znanja teško da ćete uočiti suptilne razlike.

Ne treba vam skupo, već samo želja da sami kreirate magične trenutke, to je i moja definicija hedonizma

Koja je najbolja cigara koju ste uživali?
Uživao sam ih mnogo, ali definitivno je to bila cigara koju sam uživao više puta, ali tada sam je kupio u fabrici Partagas, pa odšetao do hotela Nacional u Havani sa najlepšom baštom na svetu i u njoj sam je zapalio. Uživao sam i mnogo skuplje cigare uz mnogo kvalitetnije piće u mnogo boljem društvu, ali nisu bile tako dobre kao ta cigara u tom momentu.

Znači kontekst je najbitniji.
Tako je. Mnogo potrošenog novca ne garantuje uživanje. Ljudi mi kažu „ti znaš da uživaš, ti uvek sebi organizuješ taj mali trenutak“, a ja samo koristim znanja i tehnike da sebi napravim atmosferu u kojoj ću uživati. Isključiti telefon, pa uz laganu kubansku muziku, džez… Ne treba vam skupo, već samo želja da sami kreirate magične trenutke, to je i moja definicija hedonizma. Što duže o hedonizmu pričam, sve teže ga definišem. Za pet godina definicija mi se promenila 500 puta, shvatio sam da su to sve ti mali džepovi koje mi sami kreiramo i u njih ulazimo, oni definišu hedonistu ili konzumenta. Na svom Instagramu imam malo fotografija sa Kube i sa svojih putovanja jer sam te svoje džepove čuvao za sebe i nigde ništa nisam slikao jer čim bih izvadio telefon da slikam, nestao bi taj trenutak za koji se borim.

Imam stotinak košulja, a što se cipela tiče, tu sam najgori, imam 70-80 pari

Jednu od definicija dendija, što je sastavni deo vašeg nika na Instagramu, kaže da je to neko ko uzdiže estetiku na nivo religije, da su to ljudi koji nemaju drugi status osim toga da neguju ideju lepote u svojim ličnostima, zadovoljavaju svoje strasti, osećanja i razmišljanja…., da je kicošenje oblik romantizma.
Da. Lepo rečeno. Ali to je opet definicija koju menjaju okolnosti.

Kao da se lomite između dendija i hipstera jer sve ovo što radite je i bunt prema globalizumu, što je svojstveno i jednom i drugom. Ali čini se da, budući da imate veoma praćen Instagram, od savremenog trenutka uzimate ono što vam je korisno.
Nisam imao socijalne mreže jer mislim da su asocijalne, nemam ni televizor već pet-šest godina, ne čitam novine, čuvam se. I taj moj Instagram nastao je u Americi, u Las Vegasu, iz praktičnih razloga. Kad sam došao tamo, bio sam im vrlo egzotičan. Postao sam generalni menadžer najboljeg cigar laundža u Las Vegasu – Habanos Festival Lounge: La Casa Cigar&Launge, a ta funkcija nosi prevelika očekivanja jer je njima uživanje u cigari kulturološki značajno. Moje kubansko iskustvo za njih je bilo san snova i sve su mi verovali, ali odmah su me pitali imam li neku društvenu mrežu. U gradu sa naboljim restoranima i barovima niko se ne zaustavlja u vremenu, zarađuju mnogo para, ali brzo prolaze kroz dan. A kad bi dolazili kod mene i počeli da pričaju sa mnom, ja kažem „ajd samo skloni telefon“, onda počnem da im uparujem piće i cigare, a oni bi ulazili lagano u taj moj mali svet, on im se svideo i tražili su neku mrežu da ostanemo u kontaktu. Tada sam napravio Instagram.

Izbegavam puno detalja, iako dendi voli da ide do kraja, da ima i maramicu i cvetić, i minđušicu i bradu, i prsten, dva, tri, i tri narukvice, i neki štap, šešir… ja nisam za to da treba da staviš sve odjednom uvek

I mnogo ljudi vas prati, a vi ništa ne prepuštate slučaju.
Kad već propagiram ovo čime se bavim, onda moram da imam i vrlo istančan osećaj za estetiku i romantiku. Da bi kreirao atmosferu, moraš da budeš romantičan. I poželeo sam da taj svoj trenutak malo narušim ne bih li neke ljude inspirisao da oni sami probaju da osmisle svoje lepe trenutke. I to je eksplodiralo. Ljudima prenosim ono što se meni sviđa, slike na zidu, ljude sa kojima pričam, čarape koje nosim, sve stvari koje i meni kreiraju momenat. Ne mogu da prenesem miris, ali fotka dosta može da prenese. Sada grupa od oko hiljadu ljudi konstantno nešto pita, traži savete, komentariše. Ljudi prepoznaju moj trenutak kao nešto što bi oni voleli da kreiraju za sebe.

JUST PUFF Hope all of you chose smoke for tomorrow night… @legendarymq

A post shared by Cigar Aficionado (@alex_cigar_dandy) on Dec 30, 2017 at 1:26pm PST

A moda, šta vas tu vodi? Da li dendi mora da prati modu do u sitnicu?
Nemam potrebu da otvorim časopis i kažem „to ću da nosim“. I dalje više volim sako sa tri dugmeta nego sa dva. Volim klasične krojeve i stare materijale, poput kašmira, kože i svile, novi materijali mi ne prijaju. Volim stvari koje su večna klasika, a da, kad se sve iskombinuje, izgleda kao da je iz nekog najmodernijeg butika. I cigara u ruci je moda, ona je detalj.

Da li imate svog šnajdera?
To bi negde bio neki sledeći korak. Nemam šnajdera, ali pobornik sam italijanske mode. Njihovi brendovi su skupi, ali dugo traju. Recimo, imam sako koji nosim deset godina, ali svaki put kada ga obučem izgledam kao da sam izašao iz najbolje radnje.

Je l’ to uključuje neko posebno čuvanje?
Mora da se vodi računa. Evo sada imam stotinak košulja, što zahteva i prostor. Što se cipela tiče, tu sam najgori, imam 70-80 pari.

Da li ih čuvate u kutijama, napunjene zgužvanom hartijom?
(Smeh) Ne. Naravno, sakoi moraju stajati na debelim ofingerima, ali volim da sve stvari koje imam proživljavaju zub vremena sa mnom. Neću gužvati stvari, ali neću ih ni čuvati u kutijama. Imam, recimo, cipele zumbane, braon-bele koje nosim samo na Kubi, u kojima volim da se prošetam kroz Havanu.

Šta bi bilo kad biste ovde nosili te cipele?
Prosto bi bile mnogo ružne.

A na Kubi su lepe?
Ovde bi mi bile ružne kada bih u njima izašao u Knez Mihailovu. I one na bele čarape… izgledao bih smešno sam sebi. Ali na Kubi one dobijaju totalno drugu dimenziju, i laneno belo odelo sa kubanskom zastavicom, koje sam tamo kupio, svaki put ide sa mnom na Kubu. Imamo već neki istorijat. Tamo kad obujem te cipele i to odelo izgledam kao kad Hemingvej opisuje nekog Kubanca koji se šeta ulicama Havane u zavrnutim pantalonama na crtu, znojavog… kuca na neka vrata, čeka neku devojku, nešto se dešava… to su te cipele koje apsolutno nemaju smisla u Beogradu. A uz tu odeću, miris šećerne trske, pogled na more i cigaru sve to dobija drugu dimenziju.

SALUTE MY FRIENDS! It’s my Birthday and I enjoyed the way I like it! Around 10 years old Hand Rolled Cuban Cigar (no body knows where beside country of origin) and drinking The Macallan 7 y.o matured in Sherry Wood at La Casa del Habano Belgrade 🥃🥃🥃

A post shared by Cigar Aficionado (@alex_cigar_dandy) on Nov 15, 2017 at 1:15pm PST

Da li ste imali neprijatnosti zato što držite do mode ovde gde je doskora bilo normalno da muškarci ne prate modu i gde se tačno zna da je plavo za bate a roze za seke?
Ja recimo volim roze košulje i kada sam stavio na Instagram sliku sa roze košuljom, stiglo je oko sto komentara „real men wear pink“, ne vidim boju kao problem. Niti bih se uzbuđivao oko negativnih komentara. A jesam dobijao naše klasične komentare „al’ si se skockao“. Izbegavam puno detalja, što je malo kontra definiciji dendija koji voli da ide do kraja, da ima i maramicu i cvetić, i minđušicu i bradu, i prsten, dva, tri, i tri narukvice, i neki štap, šešir… ja nisam za to da treba da staviš sve odjednom uvek. Ima tipova koji vole ekscentričnost, ja više volim da se obučem pametno, da ima puno detalja, a da ništa ne iskače, da je sve ukomponovano u celinu.

Pomenuli ste da volite džez, što baš ide uz čitav vaš životni stil i taj romantizam, nostalgiju.
Ima tu i nostalgije za prošlim vremenima, kojima nisam imao prilike da prisustvujem, i dobro se osećam u odelu, kad stavim ešarpu i šešir, i verovatno bih se u tim ulogama bolje snašao nego u ovim danas. I uz to ide kubanska muzika, koja uglavnom jeste džez, iako je većina veže za salsu. Kada odete u El Gato Tuerto (Ćoravi mačor ili Jedooki mačor), to je klub u Havani gde sviraju i pevaju isključivo penzionisani kubanski džez pevači, prosek godina 70 plus. E tu muziku kad doživite u tom klubu, u atmosferi ruma, dima, znoja i plesa, e onda taj džez ima onu notu kao i američki. Cigara i plemeniti alkohol zahtevaju romantiku, sentimentalni pristup, a svakako je uho jako važno, slušanje cele priče. Cigara se ne može uživati ako je muzika glasna, ako se pet ljudi dere na pet različitih tema.

Kako to postići u ubrzanoj stvarnosti?
Preduslov je smirenje, disciplina. Danas stalno bežimo u komunikaciju da bismo pobegli od nečega. Mejlovi, notifikacije, zvonjava telefona. Onda se lepo obučem, osamim se i zapalim cigaru. I lepo mi je jer hoću da mi bude lepo. Teško je ljudima koji ne uživaju u svim tim stvarima da razumeju, pa me često pitaju „da li si ti model“. Pa nisam.

Volite zapravo da ste stalno u filmskom kadru.
Da, i zašto da ne? Pogledamo neki film i kažemo „jao što je njemu lepo“. A zašto ti ne bi napravio svoj mali film dva puta dnevno ili jednom dnevno, svoj film, pazi – svoj film?! Sve si kreirao i organizovao. Izabrao ljude, kostim, atmosferu, muziku, ti si reditelj. Ali ljudi se plaše da krenu, misle da će pogrešiti. I onda odustanu. I odu kući i gledaju tuđi film. Slažem svoj momenat satima pre nego što on počne i kad mi neko kaže „blago tebi, ti uživaš“, moj odgovor je: „Pa uživaj i ti. Iscimaj se pa da bude blago i tebi.“

A da li može od tih ležernih hobija da se živi?
Imam dosta upita, ali moja stranica nije na prodaju, neću reklamirati ništa što se ne uklapa u moju sliku. Nije mi aspiracija da živim od toga uz kompromis, ali ako mogu da pomognem, ja sam vrlo rad.

U evropskim džentlmen klubovima nećete videti ljude u trenerci i patikama. Utisak mora da bude potpun. Kada se lepo obučete, lepo ćete se i osećati. Birate lepu košulju, džemper, cipele, čarape…

Od čega onda živite?
Držim prezentacije cigara i plemenitih alkohola, a sada trenutno pravim svoju čokoladu namenjenu za uživanje u cigari, crnu čokoladu sa 90 odsto kakaoa, za koju je potrebna i edukacija – korisna je za organizam, ne grize se već se polako otapa na jeziku, ima svoju priču, vreme, svoj par poput kafe. Mešaju se arome sa istog podneblja, a onda je tu i cigara, sve ima sličan DNK – kakao, duvan, kafa, rum, a sve je raslo na plantažama koje su gotovo jedna uz drugu. Kada se to napravi u premium izdanju i stigne do nas, pred sobom imamo…

Hedonistički kvartet.
(Smeh) Tako je. I onda u zavisnosti od našeg pristupa počinje uživanje. Čokolada mi je projekat, uskoro ću se takmičiti na svetskom prvenstvu habana somelijera, spremam jednog mladog vinskog somelijera da postane i habano somelijer. Posle Amerike i puno rada, iskustva, poznanstava sa zanimljivim ljudima, mnogo edukacija na kojima sam spajao proizvođače alkohola i cigara, pokušavam da razvijem stvari za koje ranije, i pored afiniteta, nisam imao vremena. A vreme je definitivno za romantiku.

Hvala, Aleksandre.

The post Aleksandar Stipčić: Svoje ležerne hobije pretvorio sam u zanimanje appeared first on 42 magazin.

Kada se glagol „ljubiti“ upotrebi da bi se precizno opisalo kako se svira jedan instrument, odmah naslućujete da između onoga ko svira i sredstva iz kog nastaju tonovi postoji velika intima, bliskost i – ljubav. A kada devojka do svoje 19. godine uradi nešto što pre nje nije učinio niko, pa na fruli zasvira džez, to je podvig koji je odmah svrstava u heroje milenijumske generacije. Neda Nikolić iz Kovina je taj svoj neobičan spoj demonstrirala pred komisijom Berlinskog instituta za džez na prijemnom ispitu u pratnji kompletnog džez orkestra i ostavila ih bez teksta.
Za 42 magazin priča o svom putu od Kovina do Berlina koji je popločan velikom posvećenošću i radošću muziciranja.

Nedo, u jednom intervjuu kažeš, citirajući svog mentora Boru Dugića, da je frula jedini instrument koji ljubiš kad sviraš i to zvuči baš lepo, jako romantično. Reci nam nešto o toj ljubavi prema fruli, kako ste se vas dve zavolele?
Sve je počelo nekako spontano, što je zapravo i lep početak za jednu priču. Svirala sam blok flautu u osnovnoj školi i to mi je odmah postala glavna zanimacija. Tražila sam od tate note, a on ih je imao dosta s obzirom na to da je ranije svirao harmoniku. On poseduje veliki talenat za muziku, pa ga je prepoznao i u meni i predložio mi frulu. Pristala sam ne znajući u šta se upuštam. Vremenom, isto tako spontano i neosetno, frula i ja postale smo nerazdvojne i meni je postalo jasno da želim time da se bavim i da volim taj instrument.

Nedavno si na fruli svirala džez usred Berlina – kako si uopšte došla na ideju da na ovom tradicionalnom, srpskom instrumentu zasviraš ovu afroameričku muziku?
S obzirom na to da sam već zašla u etno-džez, htela sam da pokušam nešto slično tome. Imala sam priliku da odem u Berlin na Džez institut u sklopu državne akademije umetnosti. Prvi krug odvijao se preko interneta, gde sam ja poslala audio-kompozicije. Profesorima se to dopalo, pa sam išla u drugi krug, uživo sviranje pred komisijom, sa određenim propozicijama. Preko ovog prijemnog ispita došla sam u kontakt sa čistim džezom, što me je zaista fasciniralo.

Kada je moj školski drug Veljko Nenadić napisao kompoziciju za frulu i klavir, u prvi mah ta  ideja bila je suluda, ali čim su zvukovi naša dva instrumenta počeli da se prepliću, muzika je sve govorila

Pretpostavljam da si primljena na Berlinski institut za džez, ispričaj nam kako je reagovao žiri.
Nisam tamo primljena, ali ostvarila sam sa nima saradnju i kontakt, a upisala sam etnomuzikologiju na FMU u Beogradu.
Nisam sigurna šta im je bilo veće iznenađenje, frula kao njima nepoznat instrument ili moja odluka da na tradicionalnom instrumentu sviram džez. Poslala sam im prvenstveno kratko objašnjenje o fruli i nešto malo o njenoj istoriji. Povrh svega, kada sam iznela pet, šest frula na sto, ipak su imali dodatnih pitanja. Dok je trajao prijemni, zgledali su se i međusobno komentarisali, pokazivali na frule, ali ipak je na fruli izašlo sve kao i na drugim instrumentima, što je i bilo jedno od njihovih pitanja.

Budući da se razvijaš kao solista, tada si prvi put nastupala u pratnji kompletnog džez sastava: bubnjara, kontrabasiste i pijaniste. Opiši nam to iskustvo.
Zbog malog nesporazuma nisam bila sigurna da li će me pratiti uživo ili ću svirati na matricu. Pripremila sam i jedno i drugo, naravno, a kada sam tog dana saznala da me prati uživo pomenuti sastav, obradovala sam se. Pošto pred svaki nastup treba održati probu sa orkestrom, studenti koji su došli na ovaj prijemni već su nastupali sa džez sastavom i ranije. Iako ja nisam, to mi ipak nije predstavljalo problem, sve je bilo navežbano, tako da je jedino preostalo moje oduševljenje kada smo počeli da sviramo. Bila sam zaista fascinirana svakom kompozicijom. Frula se odlično uklopila u taj sastav, a ja se jedino nadam da ću imati priliku da se organizujem da ponovo sviram sa takvim orkestrom.

Ako malo više pažnje i truda uložite u nešto, vremenom će vam se vratiti uspeh i zadovoljstvo, samo je potrebno strpljenja i upornosti

Tebi je tek 19 godina, kako si se uopšte zainteresovala za etno, tradicionalnu muziku i šta privatno slušaš? Ko su ti uzori?
Odmalena sam u kontaktu sa narodnom muzikom, za šta je tata zaslužan, ali i pored toga nisam imala direktan kontakt sa njom kako bih odlučila da sviram ili pevam. Frula je bila neki presek kada sam počela da izvodim narodnu muziku. Kad sam upisala osnovnu, a zatim i srednju muzičku školu u Smederevu, upisala sam etnomuzikološki odsek i krenula na časove etno-pevanja. Na taj način sam i zavolela našu tradicionalnu, takozvanu etno-muziku.
Privatno volim da slušam razne žanrove, u zavisnosti od raspoloženja. Naklonjena sam dosta našoj tradicionalnoj muzici, ali postoje periodi kada volim da slušam i stranu. U poslednje vreme uživam u swing jazzu ili bebop jazzu. Volim da čujem nove stvari, zapravo meni nove, melodije stranih kompozitora ili druge tradicionalne melodije.
Uzori su mi moj profesor Bora Dugić i Slobodan Trkulja. To su, po mom mišljenju, dva različita umetnika, naklonjena različitim pravcima, recimo. Dugić, koji je zaista perfekcionista, umetnik koji je napravio preokret u svetu frule, najbolji frulaš na našim prostorima a i šire, zaista maestro. Trkulja, slobodan umetnik, čovek od improvizacije koji zna kako da uživa na sceni. Zaista vrstan umetnik, koji je fenomenalan kako na saksofonu i klarinetu tako i na raznim drugim instrumentima.

Svi te već predstavljaju kao etnomuzikologa, da li u toj oblasti vidiš svoj muzički rast i razvoj?
Etnomuzikologija je nešto što ja volim, i pre svega poštujem i trudim se da to održavam, u smislu očuvanja tradicije i proučavanja zaboravljenih stvari. Osim toga, ne vidim svoj neki veći razvoj u tome, možda u nekoj kombinaciji sa drugim stilovima, na čemu već i radim.

Kada te čovek gleda i sluša s kakvom lakoćom sviraš, deluje tako jednostavno, a u stvari duvački instrumenti zahtevaju najpre besprekorno disanje, mir. Da li to dolazi iz tvog ličnog mira ili ti frula donosi mir? Koliko dnevno vežbaš?
Vidim sebe kao avanturistu i osobu koja je konstantno u pokretu. Imam prilično nemiran duh, ali na pozitivan način. Uvek želim nešto da istražim, vidim, čujem, naučim… U tom slučaju, mir sam našla u fruli i u samoj muzici koju izvodim. Frula je miran instrument, jedan od prvih instrumenata na svetu, što već govori dosta, ali može biti i živa kada se to traži do nje. Na raspustu imam više vremena, trudim se da to iskoristim, pa vežbam satima, po ceo dan. Kada je u toku škola, pokušavam da se organizujem da to bude konstantno, ali usklađeno sa drugim obavezama.

Vremenom, spontano i neosetno, frula i ja postale smo nerazdvojne i meni je bilo jasno da želim da se bavim muzikom i da volim taj instrument

Imaš li predstavu koliko žena svira frulu kod nas i, uopšte, koliko se devojaka odlučuje za neki tradicionalni instrument? Pre nekoliko godina pojavila se devojka na guslama, Bojana Peković, i odmah skrenula pažnju javnosti.
Jeste retkost, ali poznati su i podaci da su ranijih godina na saborima frulaša pobeđivale i žene. Od tada se, po mom mišljenju, povećala brojnost devojaka, trenutno ima više devojčica mlađeg uzrasta koje počinju da sviraju frulu. Ima i par devojaka mojih godina koje sviraju. Generalno, za druge tradicionalne instrumente nema velike zainteresovanosti kod devojaka. Bojana je na guslama takođe napravila divnu stvar, iskombinovala razne stvari što ju je i dovelo do javnosti, a to potpuno podržavam.

Pohađala si srednju muzičku školu u Kraljevu, koje još instrumente sviraš osim frule?
Završila sam četvrti razred u Kraljevu, sad upisala FMU u Beogradu, ali sam tu školu izuzetno zavolela i vezala sam se za nju. U toj školi naučila sam da sviram kaval i gajde, a u  muzičkoj školi u Smederevu naučila sam flautu. Nedavno sam počela da sviram i saksofon.

Sa drugom iz škole Veljkom Nenadićem, kompozitorom i pijanistom, sviraš etno-džez klasiku, reci nam nešto o toj saradnji, o čudesnom spoju vaših instrumenata.
Ne mogu da se setim precizno kako je počelo, ali znam da je on napisao kompoziciju za frulu i klavir. U prvi mah je ta ideja bila suluda, ali čim su zvukovi ova dva instrumenta počeli da se prepliću, muzika je sve govorila. Vremenom je počeo da piše više kompozicija za ovaj duo i one su bile i zahtevnije. Na taj način smo zašli u žanr etno-džeza koji se zapravo odlično uklopio sa našim instrumentima.

Nastupali ste i na mnogim festivalima i nagrade silne osvojili.
Nastupali smo na raznim manifestacijama i okupljanjima u Srbiji. Osvojili smo prvo mesto na Smotri stvaralaštva srpskih kompozitora na Ubu, na Smotri muzičkih talenata u Sremskim Karlovcima i drugim takmičenjima. Pobedivši na Festivalu slovenske muzike u Beogradu, plasirali smo se u Moskvu i tamo osvojili Gran pri takmičenja, a prvo mesto osvojili smo i na takmičenju Golden Key Composition Competition u Njujorku.

Tvoj put od Kovina do Berlina predstavljen je u Telenorovom filmu iz serijala #mladiheroji. Kako je to biti mlada heroina u zemlji gde je većina mladih malodušna i bez nade? Šta možeš da poručiš svojim vršnjacima – kako da postanu heroji?
Nadam se da će, osim na današnji modernizovani svet, baciti pogled i na stvari koje ispunjavaju čoveka i koje su zapravo realne. Film o meni nosi jednu prirodnu i lepu priču koja zaista može samo pozitivno uticati na moje vršnjake. Ako malo više pažnje i truda uloži u nešto, vremenom će se vratiti uspeh i zadovoljstvo, samo je potrebno strpljenja i upornosti.

The post Neda Nikolić: Džez na fruli – čudo u Berlinu appeared first on 42 magazin.

Aleksandra Denda spada u one ljude za koje pomislite da ih oduvek znate iako ih prvi put srećete. Mlada džez, neo soul i world music pevačica stvara u Njujorku, ali dok pričate sa njom, ne možete a da u glavi ne čujete zvuke i ritmove sa svih, suprotnih tačaka globusa. Iz Malezije prečicom stižete do Indije, Balkan je nekako prirodno povezan sa Portorikom i Brazilom… Iz kurikuluma joj se smeše sve sami velikani muzike koju stvara njena duša, stigla je i do Carnegie Halla, a rado bi da jednoga dana od nekog afričkog plemena pozajmi još neku notu koju će, sigurni smo, upisati na pravu liniju svoje životno-muzičke partiture koju sanja – ta reč je odličan šlagvort za naš razgovor koji je počeo tonovima smeha.

Aleksandra, da li si ti sanjar koji veruje u čuda dok na svom putu neprestano traži nove zvuke i diše muziku? Moram to da te pitam, iščitala sam tvoju biografiju i još ne mogu da pohvatam šta si sve radila i gde si sve bila. A zanimljivo je kako si definisala sebe u četiri reči.
(Smeh) Dreamer, believer, soundseeker, songbreather, moram sebe da definišem, tako su mi došle nekako te četiri reči i ta kovanica koju sam smislila – songberather. S tim što believer nema veze sa nekom religijom, već sa tim da verujem u čuda, da verujem da ne postoje koincidencije, da je sve nekako negde zapisano.

Berklee ima fenomenalne programe i divne profesore, ali ljudski faktor je definitivno dragulj koji dobiješ u toj školi

Da li i Carnegie Hall koji te čeka 22. jula spada u paket tih čudesnih snova?
Imam nekoliko zanimljivih priča, posebno za Carnegie Hall, zapravo za neka mesta gde sam nastupala. Ranije kada sam posećivala Njujork, imala sam te male rituale, stajala bih ispred nekog kluba koji mi se mnogo dopada i sanjarila kako ću ja tu pevati i, stvarno, za ta mesta ispred kojih sam sanjarila otvarale su se prilike za nastup. Tako sam nastupala u WMC-ju u Bruklinu, Blue Note Jazz Clubu u Vest Vilidžu i sad, evo Carnegie Hall, ispred kog sam pre dve godine onako stajala, šetkala se oko zgrade i sanjarila o tome kako je unutra jer nisam još imala prilike ni koncert tamo da pogledam (smeh). „O kako bi bilo divno jednog dana…“

I eto tebe tamo uskoro sa Janom Kusom i njegovim ansamblom neobičnog, originalnog naziva.
Da, nastupiću tamo sa Janom Kusom i njegovim bendom Slavo-Rican Assembly u okviru revije različitih performansa. Kus je Slovenac, saksofonista, šest godina živi u Njujorku, puno je sarađivao sa Portorikancima, činili su nekad polovinu njegovog kvarteta, a radio je i sa ljudima iz Kolumbije i Dominikanske Republike. To je inspirisalo Slavo-Rican, što je njegova kovanica, jer je želeo da nađe sponu između karipskih ritmova i neparnih ritmova karakterističnih za Balkan i slovenske zemlje, i te naše romantične, pomalo setne melodije. I stvarno je dobio jako interesantan miks – napravio je npr. rumbu u 15/8.

Aleksandra u čuvenom Blue Note Jazz Clubu u Njujorku

A tvoje putovanje počelo je još u muzičkom vrtiću, zatim je usledio klavir.
Da, završila sam nižu muzičku za klasičan klavir, a potom džez pevanje u srednjoj, tako da sam se potpuno posvetila glasu. Zapravo sam oduvek htela da pevam. Prvo sam naučila da sviram harmoniku i onda sam se prebacila na klavir. Uvek mi je bila ideja da sebe mogu da pratim na klaviru, to mi je bilo komplementarno za glas, i stvarno mi klavir i dan-danas mnogo pomaže da pišem muziku, da razumem teoriju i harmoniju.

E onda počinje serija ostvarenja snova – audicija za Berklee College of Music.
Dve audicije u mom slučaju. Prva u Atini 2007, dobila sam stipendiju koja nije bila dovoljna, trudila sam se svim silama da nađem sponzorstva, ali to je palo u vodu. Tada sam zapravo negde odustala od svog sna, previše mi je bilo bolno. Pomislila sam da je prošao voz. Međutim, 2009. Berklee je prvi put došao u Beograd i ljudi su masovno krenuli da me zovu. Morala sam da se prijavim, najgore mi je da se kajem da nešto nisam ni probala. Čak sam u tom periodu malo bila i odustala i od muzike, nisam radila na teoriji, stvarima koje su sastavni deo audicije, pa sam se malo i plašila na šta će to da liči. I onda je moja divna mentorka, profesorka i sada jedan od najboljih prijatelja Ivana Kotov, koja je završila Berklee, došla u moj stan noć pred prijemni i rekla: „Pevaćemo celu noć, čitaćemo s lista ja ne izlazim dok ne kažeš da tamo ideš.“ Ispratila me je na audiciju, dobila sam ovog puta dva puta veću stipendiju i čvrsto rešila da odem. Godinu i po dana prikupljala sam sredstva na razne načine. Bilo je baš – preko trnja do zvezda.

Kad čovek čita tvoju dosadašnju biografiju, čini se kao da su ti se otvorila sva vrata na koja ste pokucali, a zapravo…
Vidi se samo vrh ledenog brega, a ono ispod je ogromnoooo.

Taj univerzitet si u jednom intervjuu opisala kao veliku košnicu u kojoj zuje melodije sveta i uporedila ga sa švedskim stolom.
Ta metafora za švedski sto važi sve više i više kako raste to internacionalno Berklee telo. Ti dođeš tamo i dobiješ jedan ogroman tanjir i ideš od jednog mesta do drugog i skupljaš uticaje iz različitih delova sveta poput hrane iz različitih kuhinja sveta, a na tebi je da probaš, da vidiš šta ti se od toga sviđa, šta ćeš tu da iskombinuješ da bi napravio neko svoje jelo, svoj specijalitet. I stvarno daje jednu veliku širinu i muzičko bogatstvo, ali jako je važno i kako se kao umetnik razvijaš lično jer se to uvek reflektuje i na tvoju muziku. Berklee je puno uticao na moj razvojni put, posebno ljudi iz različitih kultura, prijateljstvo i rad sa njima. Sve to te otvori i pokaže ti neka nova prostranstva. Profesori su divni, program, smerovi, pokrivaju bukvalno sve aspekte muzičke industrije… Ali ljudski faktor je definitivno dragulj koji dobiješ u toj školi.

Njujork je meka za zvuk koji ja negujem i volim, centar sveta u svim mogućim poljima, savršeno mesto za svakog ko ima san. Taj grad te otvara, inspiriše i išiba te, istrenira te, dâ ti disciplinu i rezilijentnost

I onda se seliš u Njujork. Šta ti je pružio život u glavnom gradu sveta?
Ostala sam prvo malo u Bostonu, ali polako je krenuo talas odlaženja mojih prijatelja u Njujork, prema kom sam ja imala ambivalentna osećanja. Kad sam išla tamo dok sam studirala, jednom mi se dopadne, ja se oduševim, potpuno me inspiriše, sve mi je fantastično, a sledeći put me uplaši ceo taj haos, ta vreva, neka nervoza, ulica, konkurencija, pa me to spusti… Bio je to jedan rolerkoster. A kad su tamo otišli svi moji prijatelji, to me je motivisalo da odem i ja, posebno zato što u Bostonu muzička scena ne otvara nikakva vrata više, a Njujork je meka za zvuk koji ja negujem i volim. Centar sveta u svim mogućim poljima, savršeno mesto za svakog ko ima san. Taj grad te otvara, inspiriše i išiba te, istrenira te, dâ ti disciplinu i rezilijentnost.

Devojke iz akaplela grupe Rosa

Rosa je grupa koja je izabrala nas, sa njom smo konstantno dobijale prilike da nastupamo, ljudi su nas nalazili na razne načine

Sada tamo uspešno vodiš dve grupe – Rosu i tvoju Aleksandra Denda Group.
Rosa je akapela grupa sa veoma zanimljivom pričom. Osnovale smo je Marija Stojnić i ja, a nas dve smo se slučajno upoznale. Kad smo se srele, pričala mi je o dokumentarcu koji radi Folktale The Girl Who Posed the Sun (Devojka se suncu protivila) o srpskoj tradicionalnoj muzici, o njenom socijalnom, političkom i istorijskom kontekstu, a fokusirala se na repertoar koji su pevale samo žene. I, eto opet, sanjarile smo kako bi bilo super da postoji grupa koja bi, kada ona bude predstavljala taj film, pevala muziku uživo… I posle par meseci, već sam bila u Njujorku, iz Bostona me zovu i kažu da su čuli da imam srpsku grupu i da bi voleli da nastupimo na nekom globalnom događaju za tri meseca. Ja kažem: „Da, da, imamo grupu, mi smo devojke iz različitih zemalja, pevamo srpsku tradicionalnu muziku“, a od grupe je postojala samo ideja. Zovem Mariju i kažem joj da imamo tri meseca da smislimo i pripremimo ono o čemu smo pričale. U grupi je bilo nas šest, naporno smo radile tri meseca i nastupile… Za Rosu osećam kao da je to grupa koja je izabrala nas, sa njom smo konstantno dobijale prilike da nastupamo. Obično se cimaš, pa te neko bukira, pa te čuje… a Rosu su ljudi nalazili na razne načine. Nastupile smo u muzeju MoMA prošle godine, na Mendocino Music Festivalu u Kaliforniji sa Markom Đorđevićem i njegovom grupom SVETI, na najvećem festivalu balkanske muzike Golden Festivalu u Njujorku.

U martu prošle godine u klubu DROM u Ist Vilidžu predstavila si prvi svoj album Dreamer, koji dobija lirske epitete – eterična, pačvork akustike i elektronike, fuzija neo soula, džeza, R&B i world musica… A melanholični singl In The Dark bio je pesma dana na jednom čuvenom radiju i postoji zanimljiva verzija koju si uradila sa perkusionistom Arthurom Kamom.
Da, tada je nastupio prošireni sastav benda, uglavnom nastupam sa ritam sekcijom, električna gitara, klavijature, bas, synth bass i bubnjevi, ali tada su bila još dva prateća vokala, cela duvačka sekcija – mali orkestar, ali htela sam da predstavimo tu muziku na drugačiji način, uz neke nove aranžmane. Zahtevan projekat – okupiti sve te ljude za probu je misija. A stvarno sam imala sreće da je Arthur pristao da bude moj bubnjar, to mi je veliki kompliment kad ljudi sa Berkleeja koje sam baš želela da budu u mom bendu to prihvate zato što im se pre svega dopada muzika. Arthuru se dopala ta numera In the Dark, hteo je da uradi cover za tu pesmu, to mu je bio izazov. Tako je postao i deo benda. Pošto smo je Arthur i ja stavili na YouTube, neko ju je poslao Jonu Oliveru koji vodi emisiju The Main Ingridient na čuvenom Ist Vilidž radiju, a on ju je samo postavio na svoj FB, tagovao me je i tražio da mu pošaljem pesmu jer je želeo da bude The Song of the Day na tom radiju. Moć interneta.

Opet slučajnost?
Neko je negde nešto zapisao (smeh).

Držala sam radionice u Nagalendu u Indiji, a osećaj da ono na čemu si radio sada imaš priliku da daš nekome i da to neko jako ceni, da mu to menja život i da ga inspiriše je jako lep poklon

Tvoja prijateljica Vasuda Šarma iz Indije preporučila te je za profesora muzike u Nju Delhiju?
Stalno smo planirale da se vidimo i ja sam jako želela da odem u Indiju jer sam se zaljubila u njihovu kulturu, htela sam da je vidim u svoj njenoj veličanstvenosti i raznolikosti. Vasuda je poslala moj CV da cirkuliše Indijom, on je završio na Global Music Institutu u Nju Delhiju, gde su me zvali da predajem. To je prelepo iskustvo, studenti su bili jako motivisani, i talentovani, i raznovrsni. Putovali smo i u Nagalend, gde ljudi i dalje žive u plemenskim zajednicama, potpuno drugačija kultura tačno između Kine i Burme, a u tom deliću Indije nemaju pristup muzičkom obrazovanju. Tamo smo držali radionice i taj osećaj da ono na čemu si ti radio sada imaš priliku da daš nekome i da to neko jako ceni, da mu to menja život i da ga inspiriše da dalje radi jeste jedan jako lep poklon.

Tamo si uradila Already Here sa Vasudom, koja je dobila podršku indijskog MTV-ja i magazina Rolling Stone.
Sa Vasudom sam se našla u Mombaju nakratko, znale smo da se vidimo tad pa ko zna kad, morale smo da uradimo nešto zajedno. I sve smo uradile naopačke. Imale smo kostur pesme, onako neki tužan demo, uradile smo je za jedan dan i već sutradan smo snimale spot – prvo smo zapravo uradile spot pa samo završile pesmu, tako što smo slale ljudima na sve strane sveta da dosnimavaju svoje delove. Moez iz Egipta je svirao perkusije, Jusif iz Kuvajta svirao je gitaru, Aman iz Indije klavir i synth bass, Jan Kus iz Slovenije saksofon, dakle – okupile smo ekipu online.

Sve hoću da te pitam, kako izlaziš na kraj sa svim tim etno-uticajima?
Na početku, kad si u fazi skupljanja, to jeste jako frustrirajuće, jer je mnogo lakše da se fokusiraš na jedan žanr, na nešto što je onako jasno i čisto, i to radiš, a kad skupljaš stvari sa više strana, nekad možeš da osetiš da se vrtiš ukrug i da se pitaš šta će ti to. Najpre ti nije jasno šta se tu dešava, ali polako se zumira slika i u jednom trenutku desi se AHA momenat – to je to što želim. Uvek postoji faktor iznenađenja, tuđeg imputa, koji je dragocen, treba da budeš otvoren za neki nov predlog ili ideju koji su drugačiji od onoga što si ti zamislio.

Lista ljudi sa kojima si sarađivala je fenomenalna: Patrice Rushen, Bilal, Javier Limon, Joey Blake, Jose Merce, Christiane Karam, Albino Mbie, Big Mike, pa Jovan Maljoković, Dado Topić, Vlatko Stefanovski… Kakvo osećanje to budi kod tebe?
Sarađivala sam bukvalno sa nekim ljudima koji su mi bili idoli, ili sam imala prilike da nastupam na istom mestu sa njima, a to je stvarno čast i desi se onaj momenat kad ne znaš da li je to realno ili nije, kada ti krenu flešbekovi kako si ih slušao kad si bio 10-15 godina mlađi, koliko su te inspirisali i uticali na to što si danas, a oni su tu ispred tebe. U engleskom postoji lepa reč starstruck, koja objašnjava taj momenat apsolutnog iznenađenja i oduševljenja, paralizu kad se to desi.

Marko Louis je pomenuo u intervjuu za 42 magazin pre nekoliko meseci da si u duetskoj pesmi Ovaj grad za njegov album Beskraj pevala na izmišljenom jeziku.
(Smeh) Mi smo se upoznali tri godine pre te saradnje na radionici za pevače koju sam ja držala. Koristila sam neke metode koje sam učila kada sam bila u jednoj akapela grupi čiji je repertoar uglavnom bio improvizovan – na bini svako peva nešto i stvara se muzika na licu mesta. Jedna od vežbi bila je da oni pričaju na nekom svom jeziku – to je personal language, da imaš nameru šta ćeš da kažeš, ali da to ne govoriš na jeziku koji znaš, već da izmišljaš. I Marko je meni zapravo vratio štafetu i rekao: „Ajd sad ti pevaj na tom tvom izmišljenom jeziku na kom si ti mene terala da pričam pre par godina“ (smeh).

Sarađivala sam bukvalno sa nekim ljudima koji su mi bili idoli, što je stvarno čast, i desi se onaj momenat kad ne znaš da li je to realno ili nije

Nastupila si i na globalnoj proslavi Internacionalnog dana muzike 2016?
Da, na poziv srpske ambasade u SAD i LeitmotivArts, produkcijske kuće iz Njujorka, nastupili smo na globalnoj proslavi Internacionalnog dana muzike, koja se obeležava svake godine na drugoj tački na planeti, a prošle godine bila je u Vašingtonu. Nastupili smo nakon Herbiea Hancocka i D. D. Bridgewater – opet uz pomenuti flešbek. Trebalo je da otvorimo nastup pesmom People Make World Go Round, verzijom koju je Marcus Miller uradio, i ja ga u tom trenutku ugledam u publici. Okrenula sam se bendu s pitanjem da li mi sad možemo da izvodimo tu pesmu ili da menjamo. Ali odsvirali smo je. To je stvarno bila velika čast i mislim da je vrhunac moje lične karijere kada sam predstavljala sebe i svoju muziku. Nakon tri dana nastupala sam sa brazilskim gitaristom Sergiom Pereirom u sedištu UN u Njujorku u okviru događaja Moments and Movements. Osim našeg nastupa. organizovana je izložba fotografija srpskih i brazilskih autora, bili su spojeni Srbi i Brazilci.

Kad smo već kod Brazila, evo uskoro Bebel Gilberto stiže na festival Musicology, na kom ćeš i ti nastupiti 4. jula u 22 časa u letnjem Bitef Art Cafeu na Kalemegdanu.
Što se Bitef Art Cafea tiče, zaista im skidam kapu za sve fantastične muzičare koje dovode, a koje ne znam da li bismo imali prilike da vidimo i čujemo. A taj prostor je jako intiman, prijatna je atmosfera jer je na otvorenom, dobar je zvuk.

Šta te osim Carnegie Halla još čeka kad se vratiš u Njujork?
Deo sam projekta začetog u Njujorku, koji se sad širi svuda. Zove se Art Links, uključuje umetnike iz različitih delova sveta i spaja umetnike iz različitih disciplina u parove. Onda sledi igra koja liči na gluve telefone, samo što se umesto reči koristi umetničko delo. Prvi par stvara delo i šalje ga sledećem paru koji na njemu radi, svaki par ima samo 10 dana, onda šalje sledećem paru… Ima između 10 i 15 parova i na kraju se početno delo i njegova progresija izlažu u nekoj njujorškoj galeriji. Mene su sparili sa Izraelkom Noom Meir koja se bavi umetničkom akrobacijom i za mene je izazov šta ćemo nas dve sad da uradimo i na osnovu čega ćemo kreirati nešto. Jako zanimljivo.

Veoma zanimljivo. Da li postoji još nešto što sanjaš? Da li si skoro bila ispred nekog kluba, šta si poslednje pikirala?
(Smeh) Ljudi u Njujorku su jako otvoreni i neguju ritual people watching – sede u parku i posmatraju ljude, a normalno je da priđu strancu i da ga pitaju bilo šta. Tako je mene u metrou jedan glumac pitao: „Šta je tvoj san?“, a ja sam mu rekla da bih volela da muzikom obiđem svet. Posle nekoliko meseci otišla sam u Indiju – otvorila sam neku kutiju tom rečenicom (smeh). Želim da duže boravim na određenim mestima i proučavam tradicionalnu muziku, da živim sa plemenima, da se dublje upoznam sa zvukovim raznih podneblja i da ih zabeležim. U daljoj budućnosti volela bih da budem deo priče koja povezuje filantropiju i muziku, kao i da sarađujem sa Robertom Glasperom, to sam zapisala na nekom papiriću pre tri-četiri godine – još se nije otvorilo (smeh).

Ne sumnjam da će se i to obistiniti – držimo fige. Hvala, Aleksandra.

The post Aleksandra Denda: San mi je da muzikom obiđem svet appeared first on 42 magazin.