Druga epizoda dugo najavljivane serije Koreni, po istoimenom romanu Dobrice Ćosića koji je 1954. godine dobio i NIN-ovu nagradu, emitovana je u nedelju 28. oktobra, a koliko je našem usnulom umetničkom oku bila nasušna, pokušaću da opišem u nastavku.
Scenario je adaptirao Đorđe Milosavljević, režiserska palica pripala je Ivanu Živkoviću, dok se kao producent potpisuje Goran Šušljik.
Nakon ove kratke uvertire posvete, želja nam je da to bude i posveta nama samima, jer koliko god se po medijima govorilo o tome kako smo ovo čekali, nismo ni bili svesni koliko nam je bilo potrebno, no tek kad nam je, nakon teškog umetničkog znoja, isceđena esencija i stavljena u tu „kutiju“, u koju često kao omađijani gledamo, kao da smo doživeli blagi oblik epifanije i kolektivnog buđenja. S dozom bojazni da će tekst imati nekritički zvuk pun grčkog pathosa, ne strahujemo da kažemo – hvala vam.

Jasno, sasvim je očekivano bilo od naše televizijske publike da budnim okom zloslutnog kritičara čeka omaške, možda na njih naviknuta, pa je nakon prve epizode usledila i kratka drama na društvenim mrežama, takoreći polemika oko verodostojnosti jedne reči iz romana, koja se, na koncu, svodi na jalovu političku bitku, a koju nikako da sa samima sobom izbijemo. Da li je Tošić bio naprednjak ili liberal? Nakon silovitog napada, bura se stišala kada su ljudi sa prašnjavih polica počeli da vade svoja zaboravljena izdanja Ćosićevog teksta, te su uočene diskrepancije u izdanjima, a možda ne u namerama autora. Stoga je viši sud svetine zaključio da: u BIGZ-ovom izdanju iz 1962. godine stoji samo „Tošić“, u izdanju Zavoda za udžbenike piše „naprednjak“, a u BIGZ-ovom izdanju iz 1984. godine Tošić slovi za liberala. Summa summarum: zatrovani sličnim ideologijama, kao svetina iz Korena, dopustili smo da nam pažnju odvuče reč, a ova serija pružila nam je mnogo više reči: pružila nam je glumu i sposobnost uživljavanja, tačnije uosećavanja.

Koliko god se po medijima govorilo o tome kako smo čekali Korene, nismo ni bili svesni koliko su nam oni bili potrebni, no tek kad nam je, nakon teškog umetničkog znoja, isceđena esencija i stavljena u tu „kutiju“, kao da smo doživeli blagi oblik epifanije i kolektivnog buđenja

Iako neka glumačka mesta mogu biti sporna, na momente upitna, toliko su sitna, da bi od nas bilo sitno spominjati ih, jer dobili smo nesporno više. Kao što je režiser istakao, estetski je bilo najzahvalnije Korene adaptirati u ovom formatu, a nakon drame iz 1965. godine, ovo je prvi put da televizijska publika može da gleda ovo ostvarenje. A ostvarenje je – nesuvislo bi bilo reći drugačije – ostvarilo i, verovatno, premašilo očekivanja recipijenata i kritike. Uprkos tome što deluje da radnja prve epizode ima manjkavu dinamiku, u drugoj epizodi je bilo sasvim jasno da je to bilo elegantno zavođenje i parcijalno uvođenje u fabulu. U drugoj epizodi dinamika je dobila na ubrzanju i počela da vezuje veliki okean odnosa i mikroodnosa, a koji će, nadajmo se, do kraja razviti motive porodično-patrijarhalnih odnosa, političkih sukoba koji dovode do svekolikih raskola, onih spolja, ali i onih iznutra.

Na stranu kakvo je mišljenje čitalačke, a potom i kritičko-političke elite u odnosu na Ćosića, možemo reći da nam je ovako nešto bilo potrebno, a koreni te potrebe su brojni.

Stoga:

Hvala šminkerima, kostimografima, montažerima, ton-majstorima, kamermanima, scenografima, majstorima fotografije. Hvala svima ovima koji su iza, jer bez tog iza – ovo ispred ne bi postojalo.

Hvala Ivanu Živkoviću zato što se odvažio na ovaj poduhvat i uspeo da napravi estetsku sinesteziju.

Hvala Đorđu Milosavljeviću što je znao da je tekst vezivno tkivo svega.

Hvala Goranu Šušljiku za sve.

Hvala Slobodi Mićalović što je ipak „umela“ da kaže da je i on nju upropastio.

Hvala Mini Sovtić što je govorila jezikom nekadašnjeg vračarskog okruga.

Hvala Dari Džokić što je zabrinuta Milunka do srži.

Hvala Milošu Samolovu za odmerenost.

Hvala Radovanu Vujoviću što je istaknuto drugačiji i sličan ovima iz mitske postojbine.

Hvala Bojanu Žiroviću što je kao Mijat znao da treba brzo da tera konje, ali i da pred grobljem stane.

Hvala Radoju Čupiću što unosi slovesnost.

Hvala Dubravki Kovjanić za onaj krik.

Hvala Nenadu Jezdiću što smo pomislili da je prekardašio, ali nas je nasamario.

Hvala Igoru Đorđeviću što zna kako pijan čovek govori i misli.

I za kraj:

Hvala Žarku Lauševiću što je skrojio lik kao da ga je sam Stanislavski stesao. Hvala mu što mu je i znoj glumački verodostojan.

Ostalima ću se zahvaliti kad ih „vidim“. A ove smo umetnike stvarno videli.

Na koncu:
Hvala nama jer smo odali poverenje umetnosti i u domove vratili nedeljno okupljanje pred tom „kutijom“, koja nam pripoveda jednu daleku, a blisku priču o ljudima iz mitskog sela Prerova.

The post Put u središte duše: Kako su nas Koreni vratili korenima appeared first on 42 magazin.

NIN-ovu nagradu, književnu nagradu kritike za najbolji roman prošle godine, dodeljuju Nedeljne informativne novine iliti NIN, a mi svake godine željno očekujemo da vidimo ko će je dobiti. Više nego pobednika Evrovizije, ako nam verujete.

Evo malo NIN trivije, za sve vas koji niste previše upućeni u temu, kliknuli ste na ovaj link, a mrzi vas da idete na Wikipediju:

‒ Prvi put je dodeljena 1954. u tadašnjoj Jugoslaviji, a dobio ju je Dobrica Ćosić za roman Koreni.
‒ Njen trostruki laureat bio je jedino Oskar Davičo, sa čak dve nagrade osvojene uzastopno (’62. i ’63).
‒ Nagradu su samo pet puta, za 64 godine od kad je ustavnovljena, osvojile spisateljice. Dodeljena je Grozdani Olujić, Svetlani Velmar Janković, Ivani Dimić, Gordani Ćirjanić i Dubravki Ugrešić. I ne, to nije zbog toga što su žene lošiji pisci od muškaraca. Za pravi odgovor ćete morati malo bolje i dublje da razmislite.

Ove godine je žiri, koji čine Tamara Krstić, Jasmina Vrbavac, Zoran Paunović, Mihajlo Pantić i Božo Koprivica, izabrao sledećih pet naslova:

Gorgone spisateljice Mire Otašević

Mira Otašević je po profesiji dramaturškinja, a knjiga Gorgone je njena šesta po redu. U ovom romanu ona prepliće životopise glumaca, pisaca, slikara, i to Karole Neher, Prima Levija, Ota Bihaljija Merina, Bertolda Brehta, Jozefa Bojsa, Đanga Rajnharta… poznatih i manje poznatih, različitog porekla i jezika, raspetih u vremenu između svetskih ratova. Ovim romanom autorka nastavlja istoriju vremena koje je iznedrilo shvatanje lepote i dinamiku stvaranja, ali i užas masovnog razaranja, industriju smrti i nehumanosti.

Izdavač: Geopoetika
Cena: oko 660 dinara

Takođe, spisateljica Dubravka Ugrešić, koja je 1988. dobila NIN-ovu nagradu, ove godine je objavila sjajan roman Lisice u izdanju kuće Booka, koji takođe uvrštavamo u ovu obaveznu lektiru, iako nije nominovan za nagradnu reprizu.

Danas je sreda pisca Davida Albaharija

David je romansijer, esejist, antologičar, prevodilac sa engleskog jezika i – pripovedač.

U knjizi pod nazivom Danas je sreda pisac se bespoštedno obračunava sa svakodnevicom jedne bolesti i s pitanjima – da li se bolest i sreća zaslužuju i mogu li zločini da se ponište ili da zastare?

Preuzevši na sebe obavezu da brine o ostarelom ocu, obolelom od Parkinsonove bolesti, junak romana dobija priliku za još jedan, poslednji pogled u njegovu dušu. Tokom zajedničkih šetnji po Zemunskom keju i malih kućnih razgovora, otac počinje da govori o delovima sopstvene prošlosti koji su njegovom sinu bili malo poznati.

Izdavač: Čarobna knjiga
Cena: oko 600 dinara

Srebrna magla pada pisca Srđana Srdića

„Roman Srebrna magla pada teško je prepričati ili ukratko objasniti: njegovi junaci su muškarac i žena čiji se tokovi svesti i unutrašnji monolozi smenjuju, dodirujući se u nekoliko navrata u dijalogu. Njihove priče do čitalaca stižu u fragmentima, naoko nepovezanim, zbog čega svako ko uzme ovu knjigu u ruke mora ozbiljno da se posveti tekstu da bi ga razumeo“, rekla je novinarka Valentina Bulatović.

Najnoviji roman Srđana Srdića je kompleksno, višeslojno i jezički precizno delo, koje mami na čitanje. Autor kaže da je tema veoma intimna, ali i da je posebnu pažnju posvetio jeziku – tome kako junaci pričaju i zašto baš tako. U romanu posebnu pažnju posvećuje ženskom glasu i kaže da je u tom smislu on najznačajniji u njegovoj karijeri.

Izdavač: Partizanska knjiga
Cena: oko 1.000 dinara

Luzitanija pisca Dejana Atanackovića

Dejanu je Luzitanija prvi roman, a kojim se već klasifikovao kao vrstan pisac fantazmagorične stvarnosti.

Roman Luzitanija svojim pričom povezuje dve naizgled nevezive stvari – jedan putnički brod koji nosi taj naziv i beogradsku psihijatrijsku bolnicu.

Maja 1915, Luzitanija je pod čudnim okolnostima potopljena torpedom nemačke podmornice, a oktobra iste godine Beograd osvajaju austrijsko-nemačke trupe. Psihijatrijska bolnica stiče eksteritorijalni status, a na njenom tlu ubrzo nastaje neobična parlamentarna republika koju zajedno osnivaju osoblje i pacijenti. To je početna tačka oko koje se u romanu grade brojne priče o traganju, nestajanju, ludilu, progresu i besmislu rata.

Izdavač: Besna kobila
Cena: oko 900 dinara

Srodnici pisca Jovice Aćina

Ovo je priča o pojedincima koji su spremni da prouče svoje poreklo i da se sa njim suoče. Baš takav je glavni junak ovog romana, autorov prezimenjak. Saznavši da priča o njegovom poreklu vodi sve do dalekih Pirineja, on zajedno sa sinovima odlazi na put do Španije.

Sam čitalac će postati tragač u ovom romanu dvostruke potrage u kojem se prepliću postupci detektivske, ali i fantastične književnosti.

Izdavač: Laguna
Cena: oko 600 dinara

Ime 64. dobitnika NIN-ove nagrade saznaćemo u ponedeljak 15. januara, na ceremoniji koja se održava u Dorćol Platzu.
Jedva čekamo, a do tada – čitamo!

The post Naslovi u najužem izboru za NIN-ovu nagradu appeared first on 42 magazin.