Jovana Radujko

Neki, malobrojni, voleli su ga zbog radikalnih, monumentalnih struktura, dok ga je većina mrzela, smatrajući ga ružnim, turobnim i glomaznim. Ipak, danas više od pola miliona korisnika Instagrama uporno i s divljenjem kači postove heštegovane rečju #brutalism, a interesovanje za vizuelni aspekt ovog arhitektonskog pravca ne jenjava.

Da li brutalizam dobija novi imidž zahvaljujući društvenim mrežama?

View this post on Instagram

Stromlinien

A post shared by Anni (@anni.berlin) on Nov 23, 2018 at 12:51pm PST

Rayner Banham, britanski pisac i kritičar arhitekture, među prvima je popularizovao koncept novog brutalizma kroz esej napisan 1955. godine. U tom tekstu on hvali kolosalne betonske zgrade i kaže da su građene s pre svega etikom umesto estetikom na umu, kako je do tada bilo.

Sigurni smo da savremeni kopirajteri ili PR agencije nikako ne bi rečju BRUTALIZAM opisali jedan moderan arhitektonski pravac. I ne bi bili u krivu, jer automatski asocira na grubost ili sirovost, iako je termin zapravo proistekao iz Le Corbusierovog francuskog izraza – béton brut iliti sirov beton. Dakle, odnosi se pre svega na materijal – primenu natur-betona kao dominantnog materijala na velikim površinama.

Na početku hvaljen, ovaj pravac sedamdesetih godina prošlog veka zvanično postaje demode i od tada mnogi stručnjaci, ali i javnost, govore da su blutalističke građevine pre svega – ružne. Brutalizam dobija epitet „siva arhitektura“, vezuje se za socijalno stanovanje, objekte s milion prozora u nizu, repeticijom geometrijskih formi i grubim površinama. Nedugo potom biva zamenjen drugim, modernijim pravcima, pre svega tzv. internacionalnim stilom koji je još pre Drugog svetskog rata proslavio Ludwig Mies van der Rohe.

Termin brutalizam nastao je iz Le Corbusierovog izraza – béton brut iliti sirov beton

Iako isprva deluje kao arhitektonsko-šekspirovska drama, ne brinite, nije sve tako SIVO. Zahvaljujući društvenim mrežama, a pre svega Instagramu, brutalizam dobija novi imidž.

U poslednje vreme sve više korisnika postuje fotografije s heštegovima #brutalism, #thisbrutallife i #brutalistarchitecture diveći se betonskim gigantima, njihovoj impozantnoj veličini i neobičnim strukturama.

View this post on Instagram

National Theatre, South Bank London Architect : Denys Lasdun, Completed in 1976. #brutalistarchitecture #brutgroup #brutalism #brutalismo #brutalismus #brutal_architecture #thisbrutallife #brutalist #betonbrut #igerslondon #brutopolis #modernism #modernistarchitecture #postwarmodern #concretelovers #brutalistcharm #jj_architecture #archishift #archidaily #tv_buildings #thehub_architecture #architektur

A post shared by Michal Drzewicz (@michal_drzewicz) on Sep 18, 2018 at 9:46am PDT

Da li #brutalizam doživljava renesansu? Apsolutno.

Dakle, do pre pet godina niko nije spominjao ovaj pravac, čak su mnoge njegove zgrade ljutito rušene. A onda se desila instarevolucija i mnogi milenijalci postali su požrtvovani brutalisti.

Danas je on back in vogue. I to u svakom smislu.

Kampanje na Instagramu poput #sosbrutalismo zaista su doprinele očuvanju i rekonstrukciji nekih zgrada, a odnedavno se organizuju velike svetske izložbe i gradske ture s fokusom na brutalizam. Pokret čak dobija i svoje mesto u pop kulturi nakon što je Kanye West upravo inspirisan brutalizmom dizajnirao studio za svoj modni brend Yeezy.

Yeezy studio u Calabasasu, u američkoj državi Kalifornija, ogoljenom estetikom slavi brutalizam i utilitarizam. Projekat potpisuje lokalni dizajner Willo Perron

Zatim je fotograf Eliot Lee Hazel, koji sarađuje s Thomom Yorkeom, režirao estetizovanu seriju kratkih filmova o brutalizmu, nazvanu Constructed Views (možete je u celosti pogledati na sajtu nowness.com).

Brutalističke zgrade su zbog grafičkih komponenata u svojim strukturama veoma fotogenične. Crno-bele slike u Phaidonovoj knjizi jesu savršen primer toga, kao i mnoge coffee table knjige na ovu temu objavljene u poslednjih nekoliko godina.

Kako je kod nas?

Novi Beograd, donedavno smatran ružnim, monotonim i sivim, postaje sve zanimljiviji zbog svoje autentičnosti. Pogotovo u poređenju s modernom arhitekturom i gradnjom bez urbanističkog plana koja je sve češća u starom delu grada.

View this post on Instagram

/ poklon za mog dedu, koji je hteo crtež svoje zgrade i pekare u koju ide svako jutro ♡ . . . . . #architecture #art #artist #brutalism #belgrade #beograd #newbelgrade #novibeograd #serbia #srbija #ink #ballpen #sketchbook #sketching #sketch #pencil #pen #draw #drawing #handdrawing #blackandwhite #print #brutalizam_i_renesansa #detail #details #blok #blokovi #socialhousing #blok45 #pekaramilos

A post shared by ■ (@brutalizam_i_renesansa) on Oct 25, 2018 at 7:31am PDT

Stranci koji posećuju ne samo glavni grad već i ostale gradove po Srbiji i regionu oduševljeni su socijalističkim spomenicima, dugačkim kompleksima za stanovanje i površinama na kojima se smenjuju zelenilo i masivne betonske ploče. Kako već pomenusmo, ova arhitektura okuplja mnoge fotografe, ali i grafičke dizajnere, koji stvaraju inspirisani brutalističkim oblicima.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Ipak, čini se da ovoj ljubavnoj priči nedostaje jedan (fundamentalni) deo u proceni arhitekture iz prošlosti. A to je – kontekst. Jer deluje da su svi oduševljeni isključivo fotogeničnošću i grafičkim elementima brutalističke strukture.

Naravno da je vizuelna prezentacija jedne građevine jako važna, ali nije i ključna. Najvažnija je njena funkcionalnost. Kako je to u njima živeti, kako se uklapaju u okolinu, kako je rešena upotreba energije i šta dodaju zajednici i kulturi – pitanja su na koja, da bismo odgovorili, treba posvetiti malo više vremena od jednog – škljoca.

Novi Beograd, donedavno smatran za ružan, monoton i siv, postaje sve zanimljiviji zbog svoje autentičnosti

U tom kontekstu dodajemo: ove zadivljujuće zgrade važne su jer odolevaju vremenu, ali i ne samo to. Upravo na primeru Novog Beograda možemo videti vrhunsku funkcionalnost, upotrebnu vrednost, sjajno planiran javni prostor, ali i maksimalno, te pametno i očigledno promišljeno iskorišćen onaj unutrašnji. Međutim, ponekad ni sve ovo nije bitno, bitnije je čemu ona služi, ko u noj živi i koliko se voli. A u ovim zgradama, zbog masivnosti i brojnosti stambenih prostorija, stanovalo je i dalje stanuje zaista mnogo ljudi. Valjda zato, danas, imamo i toliko simpatija prema njima.

Pa, ako Instagram može da se prevede u konkretnu akciju, a već smo videli da može (primerom #sosbrutalismo) – zaključujemo da iz ovog trenda ništa loše ne može proisteći. Ne bi bilo loše da – osim što će vas ovaj pravac inspirisati – podrobnije istražite i informišete se o kreativnim i maštovitim ljudima koji su ga stvarali; to bismo voleli da uradite.

O brutalističkom pravcu u srpskoj arhitekturi nema mnogo podataka iako postoji dosta realizovanih objekata koji bi mogli biti označeni kao brutalistički – zgrada Urbanističkog zavoda grada Beograda, novobeogradski blokovi 22 i 23, zgrada Službe društvenog knjigovodstva u Kraljevu, Sportsko-rekreativni centar Milan Gale Muškatirović u Beogradu, ili zgrada Okružnog suda u Požarevcu samo su neki od njih. Stvaraoci koji su primenjivali brutalističke principe u svom radu jesu, između ostalih, Stojan Maksimović, Branislav Jovin, Svetislav Ličina, Ljiljana Bakić, Uglješa Bogunović i Slobodan Janjić.

Dakle, kad ćete staviti fotku s heštegom #brutalizam na vaš profil?

Izvori:
criticundertheinfluence.wordpress.com
uk.phaidon.com
Guardian.com
alfirevic.com
elledecor.com

The post Renesansa brutalizma appeared first on 42 magazin.

Kosmajski spomenik posvećen narodnooslobodilačkom partizanskom odredu „Rade Jovanović Radovan“ podignut  je 1971. godine

Izuzetan rad socijalističkih arhitekata će tada, po prvi put, biti predstavljen internacionalnoj publici, a mi se pitamo – koliko bi tematski srodna izložba bila značajna ako bi se održala kod nas, u Srbiji, u službi podsetnika na kvalitetno izvedene i planski rađene objekte te spomenike, jer novim gradskim projektima sve više bežimo od ovog monumentalnog pravca, našeg nasleđa i okrećemo se ka nekoj bliskoistočnoj viziji futurizma (objekti) i realizma (spomenici).

Inspirisani upravo njujorškom izložbom, napravili smo online galeriju s primerima impresivnih spomenika i zdanja – od nekih novobeogradskih blokova, preko skopskih zgrada i drugih značajnih građevina koje su kreirali domaći arhitektonski genijalci kao što su Svetlana Kana Radević, Bogdan Bogdanović, Juraj Niedhardt ili Milica Šterić.

SPOMENICI

Po zahtevu Josipa Broza Tita, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka građeni su komemorativni spomenici, obeležja mesta na kojima su se desile važne bitke Drugog svetskog rata.

Dizajnirani od tadašnjih poznatih skulptora i arhitekata, oni su ponosno stajali kao simboli nade, ljubavi i zajedništva. Danas, iako napušteni i gotovo obezvređeni, oni i dalje zrače snagu i moć jedne države koja više ne postoji.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Beograd je poznato mesto za hodočašće fanova posleratne arhitekture. Većina monumentalnih građevina nastala je za vreme Tita, a među najpoznatijim su kula Genex, BIGZ, Kuća cveća, Muzej savremene umetnosti, Sava centar, Blok 23, hotel Jugoslavija, VMA, Avijatičarski muzej i zgrada SIV-a.

O ovim arhitektonskim divovima možete saznati više, a i prošetati se do njih, uz pomoć Modernističke mape Beograda, lepo dizajniranog vodiča koji je priredila Ljubica Slavković, ilustrovanog sjajnim fotografijama Relje Ivanića.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Ako više volite vodiče od krvi i mesa, fotografi Irena Herak i Dragan Stanković organizovali su turističku turu kroz modernistički i brutalistički Beograd, a o tome nešto više možete saznati OVDE.

Beogradski soc-brutalizam i moderna pre nekoliko godina našli su se u fokusu još jednog fotografa – Mirka Nahmijasa, čije su  galerije minimalistički predstavljenih građevina obišle svet. Sve u kompletu ih pogledajte OVDE.

Valja se otići i van Beograda, čak do Prištine, i prebrojati 99 kupola gradske biblioteke, koja podseća na vaznemaljsku strukturu iz budućnosti (građena je 1982. po nacrtima hrvatskog arhitekte Andrije Mutnjakovića). Nažalost,  u modernim srpskim medijima ovu zgradu češće ubrajaju u najružnije i nazivaju je grotesknom.

Nacionalna biblioteka Kosova

Ex – Yu zemlje i susedna nam Bugarska

U, danas, komšijskim zemljama nije falilo monumentalnosti. Želja nam je da odemo do Buzludže – memorijalnog zdanja bugarske komunističke partije. Ova građevina zadivljujućih proporcija nalazi se na nadmorskoj visini od 1.441 metar, a izgleda poput letećeg tanjira.

Otvorena 1981. u čast prvog skupa socijalista Bugarske, Buzludža je sada napuštena i, malo je reći – propada.

Centar Skoplja danas izgleda kao miks pretencioznih neoistorijskih građevina, te spomenika i autentične otomanske arhitekture. Međutim, u ovoj novonastaloj prestonici kiča i dalje postoje neke građevine i te kako vredne pažnje – poput makedonske zgrade Glavne pošte.

Talentovani arhitekta Janko Konstantinov, kome je mentor bio finski genije Alvar Alto, projektovao je poštu i učestvovao u njenoj izgradnji od 1974. do 1989. godine. Iako je zgrada stara skoro punih 40 leta, a ona je i dan-danas, ostala biser njihovog arhitektonskog pejzaža.

Zgrada Glavne pošte u Skoplju

U Zagrebu ponosno stoji Mamutica, zgrada duga 240 metara, i kao takva, ona je jedna od najmasivnijih struktura u Hrvatskoj. Iako su mnogi blokovi istočne Evrope rađeni po ovoj shemi, malo njih može da se poredi s veličinom i masivnošću Mamutice.

Mamutica

Kada je izgrađena, u kompleksu Mamutica živelo je preko 5.000 ljudi, a pre deset godina je tamo snimana i istoimena krimi-serija, emitovana na njihovoj nacionalnoj televiziji.

Za Ljubljanu se često govorilo da nema karakteristike glavnog grada jer joj je manjkalo klasicističke arhitekture i metropolskih nebodera.

Upravo zato je, 1960, čuveni slovenački arhitekta Edvard Ravnikar, kada je pobedio na takmičenju za arhitektonsko i urbanističko planiranje tadašnjeg Trga revolucije (sadašnji Republički trg), gradio masivne, simetrične, moderne strukture koje su postale gradski simboli.

HOTELI

Pored stambenih, državnih zgrada i kancelarija, kada kažemo socijalistička arhitektura 20. veka, na šta prvo pomislite? Na državne hotele, naravno.

Ima ih na prostorima bivše Jugoslavije i šire, podsećaju nas na detinjstvo, spokoj, nebrigu, grandiozne dvorane, visoke plafone i slobodu. Danas je dosta njih preuređeno, pre svega enterijerski, i ogoljeno od emocija. Međutim, spolja, svojom impozantnim strukturama, koje se savremene arhitekte nisu usudile da diraju, oni i dalje imaju moć da nas, na sekund, vrate nazad i zamirišu na more ili orošenu travu umesto na moderan osveživač prostora.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Posmatramo većinu ovih zdanja kako propadaju, ili ih čeka sudbina renoviranja i pretvaranja u nešto sasvim drugačije, i pitamo se – zašto uporno bežimo od simbolike koju ona nose? Zašto želimo da ih preuredimo?

Umesto da kitimo i osvetljavamo grad neonskim koloritima sa ciljem privlačenja turista, sređivanjem ovih spomenika i zdanja dobili bismo jedan solidan povod i potencijal da upoznamo strance s nečim što je deo naše istorije, a što, na kraju krajeva, čak iako se ne slažemo s politikom koja iza njih stoji, zanimljivije izgleda od građevinskih predloga većine modernih arhitekata.

The post Betonska utopija: Jugoslovenska arhitektura od 1948. do 1980. appeared first on 42 magazin.