Kada u priči koja je nastala gotovo pre skoro dva veka prepoznate paralelu sa današnjim karakterima i društvenim dešavanjima, onda sigurno možete reći da je reč o svevremenoj pozorišnoj predstavi. Korešpodencija koja se izvodi u Zvezdara teatru 16. maja doživeće 50. izvođenje, a urađena je prema tekstu Borislava Pekića,u dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza i u režiji Gorčina Stojanovića. Glumica Jelena Stupljanin u ovoj predstavi glumi cirkusku igračicu Julijanu Tolnaj, koja sa puno simbolike donosi jedno novo vreme i životne promene. Cirkuska atmosfera u bukvalnom i prenesenom značenju puna je simbolike koja se preliva do današnjih dana.
Osim ove uloge, Jelenu do kraja pozorišne sezone možete gledati i u predstavama Noćna straža na Velikoj sceni Ateljea 212, Magično popodne na Sceni Petar Kralj i Zašto je poludeo Gospodin R u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Na velikom platnu glumi u Šavovima Miroslava Terzića, filmu koji se bavi intrigantnom pričom o krađi beba iz srpskih porodilišta, nedavno je završila snimanje britanske naučnofantastične serije The Outpost i već se sprema za novi filmski projekat sa mladim režiserom iz Litvanije. Velika Jelenina profesionalnost i odgovornost prema obavezama možda se najbolje vide iz činjenice da se lično javila da opravda prekoračeni rok predviđen za intervju. Iskreno, ostala sam bez teksta, uz preispitivanje koliko mi se javnih ličnosti javilo sa izvinjenjem što kasne. Pretpostavljate, bila je prva.

Uskoro se približava 50. izvođenje predstave Korešpodencija, kakvi su vaši utisci i glavna impresija koju je pružila ova glumačka ekipa?
Izuzetno lepi, na svakoj predstavi iznova i iznova nadahnuti i sa svakom predstavom sve bolji i raznovrsniji. Pre ulaska mog lika na scenu ima pola sata radnje kojom predstava počinje i traje, i na svakom od izvođenja ja sedim iza zavese i slušam kolege kako izgovaraju svoje monologe i svaki put unesu novi život, novu boju likova, novu nijansu rečenice u ovom izuzetno bogatom tekstu Borislava Pekića. Zaista sam počastvovana što sam tu, deo ovakve ekipe i ovakve predstave.

Ova predstava izvođena je 22 godine u Ateljeu 212 sa velikim glumačkim magovima kao što su Bata Stojković, Zoran Radmilović, Mira Banjac, Petar Kralj… Lik koji vi glumite, Julišku Tolnaj, nekada je glumila Ružica Sokić. Koliko ta činjenica stvara dodatnu odgovornost? S druge strane, ovo izvođenje je sasvim drugačije od pomenutog.
Osećala sam veliku odgovornost dok smo spremali predstavu, dok su trajale probe. Međutim, jako brzo u procesu Gorčin Stojanović , reditelj, i meni, a i ostalim članovima podele, pomogao je da uvidimo da zaista radimo potpuno drugačiju predstavu, gledajući na sve to iz današnjeg vremena, a i u odnosu na to ko smo mi, u konkretnom slučaju, da ja niti mogu, niti mi je dato da se poredim sa velikom Ružom Sokić. Niti je to cilj naše predstave. Sa ovom ekipom i gledanjem na kontekst vremena u kome sada živimo, a koji se i suštinski i sistemski, pa i dnevnopolitički promenio od vremena prve postave Korešpodencije, mi smo uspeli da napravimo naše korešpodente, ja sam uspela da stvorim moju Julišku, koja je željna života, željna slobode, pa u toj slobodi željna materijalne sigurnosti, revolucionarka i zavodnica, a opet dovoljno naivna da na kraju u ovoj svevremenoj komediji završi kao tragičan lik.

Iako je radnja predstave smeštena u period sredine 19. veka, ima mnogo podudarnosti sa današnjim vremenom. Porodica i refleksije političkih i društvenih zbivanja na nju i danas su u fokusu.
Već je viđeno da se istorija ponavlja, i samo je potrebno poznavati istu tu istoriju i shvatiti kako funkcioniše svet. I danas, i pre dva veka. Pekić je to više nego znao, on je to živeo i samim tim stvarao istoriju. I baš zbog toga pisao je o porodici, jer društva se naizgled menjaju, ali unutar porodice se vide sva dobra i sva zla društva u kome trenutno živimo. A porodica iz Korešpodencije naišla je na cirkus. U prenosnom i bukvalnom smislu, jer se mladi gazda Simeon Njegovan zaljubljuje u cirkusku konjokrotiteljku i igračicu Julijanu Tolnaj. I zbog toga je ceo opstanak velike firme familije Njegovan doveden u pitanje. Mladi Simeon hoće da ostavi porodicu, dakle firmu, i ode da živi cirkuskim životom. U toj naizgled jednostavnoj priči i fenomenalnoj dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza ovog Pekićevog dela ima toliko simbolike koja je apsolutno plodonosna za igranje u svakom vremenu.

U današnje vreme postalo je popularno pitanje „oslobađati se ega“, a zapravo ego smo mi sami, samo je potrebno držati naše loše strane pod kontrolom

Kako vam odnosi u našem društvu, ali i u pozorištu, izgledaju posle povratka iz Amerike, gde ste proveli više od jedne decenije?
Mirnije gledam na sve – na život, na posao, uopšte na društvo. Pretpostavljam da to ima veze i sa ličnim sazrevanjem, ali i sa činjenicom da sam prošla kroz kapitalizam američkog društva i uvidela šta to suštinski znači, obrazovala se iskustvom i uvidela da jedino što mogu da promenim jeste da promenim sebe. Trudim se da tako živim i, zasada mi jedino to prija.

View this post on Instagram

'Korešpodencija' u @zvezdarateatar 3. 16. i 21. 2. Pančevo 10. 2. Vidimo se!! ❤

A post shared by Jelena Stupljanin (@jelenastupljanin) on Feb 3, 2019 at 7:16am PST

U Americi ste igrali u više od 30 predstava, upoznali velika imena kao što su Robert de Niro, Džesika Lang, Lajza Mineli… Osvojili ste nagradu za najbolju glumicu na Alexandria Film Festivalu u Egiptu za ulogu Azre iz filma Cirkus Columbia i u konkurenciji sa Sofi Marso. Kada se nađete u društvu i na sceni sa tako važnim svetskim glumcima, da li osetite veću tremu, koje vam misli prođu kroz glavu?
Uvek imam tremu, oduvek sam je imala i imam je i dan-danas bez obzira na to koliko ljudi u publici me gleda i sa kim delim scenu i glumački prostor. Za mene su svi glumci velikani. A ko god je u publici, važan mi je kao da igram pred kraljevima. To je nešto što ni ne želim, zapravo ni ne mogu baš da menjam. Tako da mi trema nikad nije bila ni manja ni veća, ona je tu jer svoj posao tako doživljavam, a ko je preda mnom ili uz mene na sceni, uvek mi je podjednako važno i samim tim uzbudljivo i inspirativno.

Trenutno ne razmišljam o poslovima van zemlje, radije uživam kod kuće uz štafelaj i moj novi hobi – slikanje

Jednom ste rekli da se u stvari najviše treba plašiti sopstvene sujete. Koliko je teško prepoznati je i suočiti se sa njom?
Verovatno sam to rekla, iz sujete (smeh). U današnje vreme je postalo popularno pitanje „oslobađati se ega“, a zapravo ego smo mi sami, samo je potrebno držati naše loše strane pod kontrolom. U kojoj meri, to verovatno zavisi i od mudrosti godina u kojima jesmo ili nismo, od iskustva i od ljudi koji nas okružuju. Tako da se treba suočavati sa sobom s vremena na vreme, ali i upoznati sebe i ne plašiti se, jer su zapravo strahovi ti koji nas najviše nagone da iskočimo iz svoje ravnoteže koju svako od nas, verujem, mukotrpno gradi.

Film Šavovi izazvao je veliku pažnju međunarodne filmske javnosti i osvojio nagradu na Berlinalu. Koja je vaša uloga?
Šavovi su izuzetno važan film koji govori o krađi beba iz porodilišta koja se dešavala kod nas. Osim toga što je kao film jako dobar i kvalitetan, Šavovi su uspeli da prebace rampu i u aktivističkom smislu i da skrenu pažnju na tu važnu temu o kojoj se dugo nije pričalo. U tom smislu, ponosna sam što sam deo ove priče, zahvalna Miši Terziću što me je pozvao da radim i nadam se dugom životu ovog filma, koji će sigurno tek dobiti na svom punom potencijalu i važnosti koju sa sobom nosi.

U svakoj zemlji postoje vrlo glasni glumci koji su na jednoj ili na drugoj političkoj strani. Apsolutno podržavam sve svoje kolege koji u ovim teškim vremenima imaju potrebu, veru i glas da pruže u borbi protiv jednoumlja, laži i jednoglasja

 Glumci su uvek bili pokretači nove energije i hrabri likovi koji se nisu plašili da i u realnom životu traže odgovore na neka teška pitanja, u svetu i kod nas. Kako vi vidite odnos politike i vaših kolega, kao i neprijatnu činjenicu da ih upravo ta politika deli na „naše“ i „njihove“?
To je normalno, i za svaku zemlju treba da bude i jeste normalno gledanje na život oko sebe. U svakoj zemlji postoje vrlo glasni glumci koji su na jednoj ili na drugoj političkoj strani. Apsolutno podržavam sve svoje kolege koji u ovim teškim vremenima imaju potrebu, veru i glas da pruže u borbi protiv jednoumlja, laži i jednoglasja koje kod nas vlada. Što se opredeljenja za samu politiku tiče, kod nas se nakon skidanja jednog sistema, i pokušaja uspostavljanja drugog, koji je tragično prošao atentatom, nije uspostavio neki drugi sistem i to je problem koji mi i dalje imamo, a znamo da sve druge države, koje nisu zemlje trećeg sveta, funkcionišu po principu nekog sistema. Kod nas još uvek nije definisano šta smo i zbog toga je naša zemlja na teškim mukama, gde se svaki dan prodaje u budzašto, i zbog toga snosimo posledice i realnih, ljudskih žrtava, preko radnika koji prečesto ginu na gradilištima u svrhe izgradnje nečega što je, u socijalnom i društvenom smislu, sve samo ne definisano šta je i kome služi. Podržavam svoje kolege koji se svakodnevno bore da se važne stvari definišu i verujem da će se tom borbom i stvoriti uslovi za nove izbore.

Pozorište je preživelo 2.000 godina, pa verujem da će i ubuduće imati svoju publiku

Iako su postojale prognoze da će digitalni mediji ovladati publikom, to se nije, bar do sada, desilo. Gde je budućnost pozorišta?
Pozorište je preživelo 2.000 godina, pa verujem da će i ubuduće imati svoju publiku. Moja bratanica od pet godina, kada predstavlja ukućanima nešto što je videla na televiziji, radi to tako što se kostimira i u centru dnevne sobe izvodi svoju predstavu. Pozorište je potrebno ljudima u svakoj formi, bilo gde i kad god, u svakoj formi, a to uostalom vidim i po veoma mladoj publici koja dolazi na sve predstave u kojima igram. I Čehov je u prošlom veku govorio o novim formama, a svaka generacija nastavlja da govori o svojim, a opet, Čehov je i dan-danas aktuelan. Sa jedne strane, igram u predstavi Zašto je poludeo Gospodin R Bobe Jelčića, koji pripada generaciji malo starijoj od moje, a uspešno je uneo novu formu gledanja na pozorište. Opet, sa druge strane, nedavno sam uživala u predstavi Natan Mudri mlade rediteljke Jovane Tomić, koja već ima izgrađen uzbudljiv stil jedne nove forme pozorišta.

Kakvi su vaši dalji umetnički planovi?
Upravo sam završila snimanje britanske serije The Outpost, gde mi je pružena prilika da igram u fantasy seriji sa izmišljenim bićima, gde sam igrala biće koje nije ljudsko i za koje sam imala posebne probe i šminke i kostima. Na kraju uopšte nisam ličila na sebe, što me je veoma zabavilo, jer retko imam priliku da igram takve uloge. Trenutno snimam seriju Državni službenik, u kome igram epizodnu ulogu. Nakon toga, radiću film sa mladim rediteljem iz Litvanije koji dolazi da snima kod nas.

Šta trenutno radite i da li razmišljate o nekim novim profesionalnim izazovima van zemlje?
Osim u Korešpodenciji u Zvezdara teatru, igram i u predstavama Noćna straža na Velikoj sceni Ateljea 212 i Magično popodne na Sceni Petar Kralj, a igram i u gorepomenutoj Zašto je poludeo Gospodin R u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Trenutno ne razmišljam o poslovima van zemlje, radije uživam kod kuće uz štafelaj i novi hobi – slikanje.

Kako vi doživljavate mlade generacije glumaca i kakva je njihova perspektiva?
Izuzetno cenim sve mlade kolege, kojih ima jako mnogo, koji su izuzetno talentovani, lepi, harizmatični. Naša zemlja inače može da se pohvali jako darovitim ljudima, posebno glumcima, oduvek je bilo tako, a sada ih ima zaista mnogo. Nažalost, nedostaje prostor u kome oni svi mogu da se iskažu, sve je veći broj škola koje iznedre mlade talente, a tržište je ostalo isto. Ipak, nadam se da će oni svojom energijom uspeti da stvore nove forme izvođenja. Mnogi od njih stupaju u svoje lične produkcije, što pozorišne, što filmske i verujem u njihovu snagu i darovitost.

Hvala, Jelena.

The post Jelena Stupljanin: Ko god da je u publici, važan mi je kao da igram pred kraljem appeared first on 42 magazin.

Idoli i poslednji dan, priredila Ana Marija Grbić, Kontrast izdavaštvo

Imam jednu policu za knjige posvećenu samo muzičkim delima. Tu se nalazi po nekoliko monografija o omiljenim bendovima, knjige na engleskom, ispovesti ispisane rukom pisaca iz senke, trenuci zabeleženi tajnim očima. Od svih knjiga o muzici i muzičarima posebno mesto zauzimaju tri knjige – muzičko-kulturološka studija Noći San Franciska, Rokopisi Pece Popovića i odskoro knjiga Idoli i poslednji dan Ane Marije Grbić. Poslednje dve su zbirke intervjua. Ta je forma pogodna da se oblikuje realna slika. Čitajući ih, kao da čujem glas svih učesnika. I više. Rokopisi, na primer, nisu samo svedočanstvo, oni su dodir jedne kulture, jedne umetnosti. A Idoli i poslednji dan, oni nas pomeraju u novi ugao posmatranja muzike i epohe Idola.

Mnogo se govorilo o Idolima. Samo posle smrti Vlade Divljana pisalo se o njegovom životu i muzici, pevale su se njegove pesme, tužno zviždale. Bilo bi teško progovoriti o Idolima nešto što do sada nismo čuli. Ana Marija Grbić pronašla je najbolji mogući način da vrati bend u žižu interesovanja – kroz njih same. Ova knjiga zaslužuje to posebno mesto, a njen značaj krije se upravo u onoj reči koja sve vreme nedostaje da bi predstava bila potpuna, a to je – odbrana!

Čuveni album Odbrana i poslednji dani nastao je po uzoru na istoimeni roman Borislava Pekića koji se, dalje, pozivao na Platonov dijalog, Odbrana Sokratova. „Sokrat je kriv što, kaže, kvari omladinu, i što ne veruje u bogove u koje veruje država nego u druga nova bića demonska.“ Sokrat je svoju odbranu izrekao pred komisijom sudija. I kod Pekića prisutno je obraćanje poroti, odnosno publici. Najbolje svedočanstvo dobija se iz prvog lica. A kad se nekoliko izjava spoji u jednu celinu, dobija se kompletna slika. U knjizi Idoli i poslednji dan mi smo porota. To je zbirka intervjua u kojima nam se obraćaju članovi benda, gostujući muzičari, kritičari; govore oni koji glas imaju, govore i oni koji ćute. Tu su počeci – jedan grad, jedno vreme. I klinci gladni promena. Oni su svedoci jedne epohe, jednog benda, koji nam, kao publici i kao sudijama, izlažu o atmosferi unutar benda i oko njega, ko je bio za, a ko protiv. Na nama je da presudimo – da li su i za šta Idoli krivi?

Idoli su uspeli da iznesu svoj stav o državi i pojedincu u kojem „bogovi“ Jugoslavije nemaju uticaja. Album omotan tkaninom sa ikone Svetog Nikole javno je prkosio vladajućoj ideologij

Sokrat, kao začetnik moderne misli, bio je optužen za širenje novih predstava o bogovima i božanskom. To više nisu personifikacije ljudi koji čine dobro i zlo podjednako, već neki demoni, polubogovi koji vode do vrhunskih božanstava – ideje dobrog i ideje lepog. Za razliku od Platonovog dijaloga, muzika je Idolima poslužila kao instrument da se progovori o delikatnim temama. Odjednom su dobili glas i oblikovali izraz koji je mogao da prikaže neke nove teme, skrivene tajne socijalističke ideologije Titovog doba.

Srđan Šaper govori da su Idoli bili mnogo više od prvobitno zamišljenog koncepta: „Hteli smo da budemo bend, jer je u ono vreme to bilo nešto što je imalo za nas značenje pobune, akcije, strava, generacije…“

A kakvi su demoni Idola? Muze okupane cirkuskom muzikom? Mitovi razbijeni svakodnevicom? Ikone pretvorene u telefon, molitve elektriciteta zanosa? Kada razgrnemo stvarnost iza kulisa i zavirimo u intimni život benda, čućemo snažan glas moderne kulture.

Mihajlo Pantić svedok je da se, pre pojave Idola, rokenrol u Srbiji i Jugoslaviji zasnivao na imitaciji svetskih trendova, kao i sve ostalo. I odjednom, zapljusnuo nas je novi talas, talas koji je dopuštao neukima da postanu majstori, koji je slavio buduće vreme i mlado društvo. Tek tada, umetnici puštaju autentičan glas. Za Srđana Šapera trenutak njegove generacije bio je album grupe Televižn Marquee Moon. „Gitarista u pevač Tom Verlejn preuzeo je ime ukletog francuskog pesnika i tehnološku utopiju kraja 20. veka. Takav je bio new wave.“

Na talasu ovakve društvene struje nastala je prva pesma Idola – Retko te viđam sa devojkama. To je pionirsko delo nove kulture koje je slavilo individualnost, posebne karaktere na granici sa ludošću. Zaboravljeni svetovi, drugačiji ljudi, skrivene želje i potrebe – Idoli nam otkrivaju novu stvarnost, dovoljno iskreno da deluje kao realnost, dovoljno ludo da nam se dopada. Po njihovom nebu zajedno lete hrišćanski anđeo i antičko božanstvo. Muzika postaje način da se ispričaju posebne priče, tekst postaje važan, a sve to zajedno predstavljalo je pitku ironiju koju je publika priželjkivala. „Tito je upravio bio umro i kontrola je popustila. Tako su i oblici pobune u rokenrolu postali kultivisaniji. Nismo se bojali nikakvih konsekvenci zbog našeg razmišljanja; opet, bili smo dovoljno odrasli da razumemo svet u kome živimo i zauzmemo stav prema njemu, koji je očigledno bio dovoljno smislen.“

Tražeći prijemčive melodije uz pomoć kojih su izgovarali zabranjene istine, spajali su rokenrol i narodnu muziku, hrišćanstvo i paganstvo, patrijarhalno i moderno. U istoj pesmi kretali su se od introspekcije do egzibicije, od rodnog do transrodnog, a na istom albumu od početka do kraja dana, kada se dešava metamorfoza zabranjenog u poželjno. Dok se u pesmi Odbrana mešaju Pekićev vapaj „Rođeni uz neke reke daleke gledamo nebo koje pada na nas“ i kolektivna osuda koja kao mantra ponavlja da se ne zaboravi „Isus je nas maj“. optuženi odgovara pozivanjem na lična božanstva u pesmi Poslednji dani:

Noću sam dvojnik svoj
čeka me moj Bog.

Godine 1982. Džuboks je Odbranu i poslednje dane proglasio albumom godine, a Idole najboljom grupom. Možda su upravo inspirisani Pekićevom ispovešću, izrečenom glasom Andrije Gavrilovića, Idoli uspeli da iznesu svoj stav o državi i pojedincu u kojem „bogovi“ Jugoslavije nemaju uticaja. Album omotan tkaninom sa ikone Svetog Nikole javno je prkosio vladajućoj ideologiji koja je bilo kakvu individualnost žigosala, a kontraargument kažnjavala.

Mihajlo Pantić svedoči da su Idoli imali potpun artistički koncept. „Igrali su se na pravi način, dovoljno intrigantan i odnegovano bezobrazan, ali ujedno i uljudan; nisu bili divlji u srcu, nisu bili ni margina, ni buntovnici, ni alternativa, ali su posedovali „ono nešto“ što ih čini drugačijim i posebnim. Dabome, ništa od toga ne bi bilo moguće da nisu imali pesme, zanimljive, dovoljno originalne i vickaste da biste ih, paradoksalno, uzeli sasvim ozbiljno.“

U odnosu između različitih elemenata krije se značenje. Između njihovog uglađenog izgleda i ozbiljnih kritika u refrenima; između lakih nota i ismevanja društvenih ideologija, između zvuka i koncepta, Idoli su pronalazili inspiraciju. Odjek te protivrečnosti prisutan je u knjizi Ane Marije Grbić. Svaki glas jedan je deo slike, idol za sebe. Poput orkestra u pesmi Moja si sastavljenog od najrazličitijih instrumenata, u knjizi čujemo mnogoglasje. Mišljenja su oprečna, izjave suprotstavljene. Tek kad ih spojimo, ovi parčići mozaika tvore jednu sliku. Ana Marija Grbić dobila je svoj prostor – u montaži, u uredništvu. Ona je više od priređivača, ona nas vodi kroz priču, a rasporedom teksta i likova sugeriše značenje. Tužilac i branitelj istovremeno, u ime naroda proziva sledećeg svedoka i bira pitanje koje će mu postaviti.

U knjizi Idoli i poslednji dan mi smo porota. To je zbirka intervjua u kojima nam se obraćaju članovi benda, gostujući muzičari, kritičari; govore oni koji glas imaju, govore i oni koji ćute

Sve je, dakle, prisutno, osim publike, koja sluša, gleda, upija i menja smer. To je porota koja jednoglasno donosi presudu.

Krivi su Idoli. Krivi su što su uneli duh inovacije, što su se zainteresovali za autentičnog pojedinca, što su spojili u jedno naše nove omiljene teme – individualizam i ljubav. Krivi su što su zauzimali poziciju Pekićevog optuženika, poziciju Sokrata, igrajući podjednako i filozofa i budalu. Jednoglasno se slažemo da su Idoli krivi što su kvarili omladinu. I dan-danas je kvare. I onda kada više glasa nemaju, kada muziku ne čuju, neka se ponovo rode u blaženstvu Platonovih ideja. Kao u pesmi….

Doći ću sigurno
čisto i ponovno
čekaće moj Bog
čekaće, znam to.

The post Recenzija knjige Idoli i poslednji dan: Da li su i za šta krivi Idoli? appeared first on 42 magazin.

Bilo da ste raspoloženi za izložbe, filmove, literaturu ili moćnu muziku – konačno je došlo to vreme u godini kada se završava letnja pauza, a grad vrvi od must-see događaja.

Izdvajamo (što bi blogeri i jutjuberi rekli) septembarske favorite:

Muzika:

Apgrade Weekend 2017 – od 7. do 9. septembra

Nakon što je protekle dve godine bio kulminacija letnje sezone velikih događaja pod otvorenim nebom, ovogodišnji, treći po redu Apgrade Weekend trajaće tri dana – od 7. do 9. septembra, u dobro poznatom rovu ispod Vojnog muzeja na Kalemegdanu. Svoj dolazak je lično potvrdio i jedan od lidera globalnog tehno pokreta Sven Väth, i to nakon što je pogledao prošlogodišnji aftermovie, uz želju da njegov prvi beogradski open-air bude upravo Apgrade Weekend! U Beograd iz Berlina dolaze i tamošnji elektronski giganti Modeselektor, a pridružiće im se i Michael Mayer, vanserijski DJ i osnivač kultne etikete Kompakt! Ovoj listi hedlajnera početkom jula će se zvanično pridružiti i trenutno jedan od najtraženijih svetskih izvođača, a čija je veza sa ovdašnjom publikom posebno bliska! Od četvrtka uveče do nedelje ujutro slušaćemo i setove nove generacije dolazećih zvezda koje predstavljaju Amelie Lens, Konstantin Sibold i Vril, dok će ispred domaće scene za DJ pult da stanu Tijana T, Marko Milosavljević, Nikola Vemić, Stevie Whisper i Vlada Janjić.

Ograničena količina trodnevnih kompleta po prvoj ceni od 1.890 dinara za parter i 2.990 dinara za VIP Terasu, u prodaji je na svim blagajnama i putem sajtova Gigstix.com i Eventim.rs.

Izložba:

Mirko Ilić: Tolerancija – 11. septembar

Kao što znate, svakoj Paradi ponosa prethodi Nedelja ponosa, koja okuplja veliki broj umetnica i umetnika iz Srbije, regiona i celog sveta koji se bave granicama pola, roda, seksualnosti i nasilja.

Ovogodišnja Nedelja ponosa, čije je otvaranje zakazano za 11. septembar u 12 časova na otvorenoj galeriji Kalemegdanske tvrđave, biće upotpunjeno putujućom izložbom plakata Tolerancije, koju je pokrenuo jedan od najuspešnijih grafičkih dizajnera sa prostora bivše Jugoslavije Mirko Ilić. Posetioci izložbe imaće priliku da pogledaju 27 plakata renomiranih dizajnera iz celog sveta.

Svaki od ovih plakata na svoj način komunicira toleranciju, jednu od najvažnijih tema današnjice.

Film:

Paralel Vision – od 13. do 17. septembra

Drugo izdanje Festivala muzičkog filma – igranog i dokumentarnog – Paralel Vision (Paralelne vizije), nastalog saradnjom Beogradskog festivala subkulture – PARALEL i distributerske kuće Visionary Thinking, odvijaće se od srede 13. do nedelje 17. septembra u bioskopu Doma omladine Beograda.

Budući da su film i muzika po svoj prilici dve omiljene umetnosti najvećeg dela publike, ovaj festival predstavlja prozor u bogatu svetsku produkciju savremenog muzičkog filma, koja je svakom godinom sve veća. Tako programska selekcija Paralelnih vizija i ove godine obuhvata: od dokumentaraca koji se bave biografskim pričama čuvenih umetnika ili grupa, preko filmova koji tretiraju različite društvene i političke probleme, do raskošno urađenih igranih filmova, biopika i mjuzikla.

Konkretnije, ovog septembra u bioskop Doma omladine Beograda, od 13. do 17, pred domaću publiku stižu filmovi o Oasis, Pulp, Chetu Bakeru, zatim o fotografu Davida Bowiea i Blondie, film o menadžeru čuvenih Ramonesa, kao i moderni Šekspirov Otelo, smešten u današnji istočni London, te biopik o brazilskoj zvezdi Elis, pa horor… i naravno još iznenađenja.

Izložba knjiga:

Dela Borislava Pekića u Holu biblioteke Doma kulture Studentski Grad – od 16. do 30. septembra

Borislav Pekić – književnik među najozbilјnijim kandidatima za Nobelovu nagradu, disident i intelektualac zbog kojeg je Beograd imao auru metropole. Sedamdesetih se izdvojio kao jedan od najbolјih savremenih dramskih pisaca Srbije. Pisac koji nam je opisao moguću katastrofu u Besnilu, predstavio porodicu Nјegovan u sagi o cincarskim trgovcima u Beogradu. Nјegovo Vreme čuda pamtimo po knjizi, ali i filmskoj adaptaciji. Filozofski roman Nova Atlantida ostaje remek-delo neprevaziđeno u našoj literaturi. Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Nјegovana.

Autor izložbe: Rastko Marković

Pozorište:

51. Bitef – od 22. do 30. septembra

Ovogodišnji 51. Bitef biće održan od 22. do 30. septembra pod sloganom Epic Trip.

U devet dana trajanja festivala Beograd će postati prestonica svetskog pozorišta, a predstave koje će publika moći da pogleda u okviru selekcije glavnog programa na ovogodišnjem festivalu dolaze iz Belgije, Velike Britanije, Slovenije, Irana, Nemačke, Švajcarske i Srbije.

Olimp: u slavu kulta tragedije, predstava od 24 sata, proslavljenog belgijskog reditelja Jana Fabra, svečano će otvoriti Bitef 23. septembra od 18 časova u Sava centru. Ovaj scenski spektakl koji traje čitav jedan dan bez pauze, a koji su neki kritičari proglasili za najznačajniju predstavu nastalu u poslednjih nekoliko decenija, zasnovan je na celokupnoj grčkoj mitologiji, obrađenoj u njihovim epovima i tragedijama.

Prateći program, kao i svake godine, sadržaće razgovor sa autorima, Showcase, Bitef polifoniju, Bitef biblioteku, tribine, kao i mnogobrojne after ten žurke.

Ukoliko vas zanima VIŠE o 51. Bitefu, pročitajte naš intervju s Ivanom Medenicom, umetničkim direktorom ovog festivala.

Predavanje:

Masterklas sa Davidom Russellom – 22. septembar

Kulturni centar Kaleidoskop poziva vas na masterklas proslavljenog američkog storibord umetnika Davida Russella pod nazivom Režija pre snimanja/Direct Before You Shoot.

David Russell, jedan od najznačajnijih i najangažovanijih storibord umetnika današnjice, prenosi svoje znanje i veštine kroz ovaj masterklas, koji je do sada održan u Americi, Evropi i Australiji. Kroz angažovanje na polju storiborda David je poslednjih 35 godina, u saradnji sa režiserima kao što su George Lucas, Steven Spielberg, Peter Weir i Robert Zemeckis radio na kreiranju nekih od najvećih filmskih ostvarenja. David Russell od svog prvog angažmana na filmu Star Wars 6: Povratak Džedaja, preko Betmena, Terminatora 2, Boje purpura, X-Mena i Mulen ruža, igara kao što su The Avengers, The Chronicles of Riddick: Escape from Butcher Bay, Hitman, do filmskog serijala Letopisi Narnije i najnovijeg nastavka Pirata sa Kariba, ispisuje stranice istorije umetnosti storiborda kao ključnog kreativnog procesa u nastanku filmskih, televizijskih ili digitalnih ostvarenja.

Masterklas je namenjen kako profesionalcima tako i studentima iz oblasti filma, televizije, video-produkcije, video-igara i marketinga, i pruža im priliku da iz prve ruke upoznaju tehnike i veštine storibordinga i otkriju njegovu praktičnu primenu u nastajanju filmskih i video-projekata. Održava se u Kulturnom centru REX, Jevrejska 16.

Sve informacije o prijavljivanju, kotizacijama, masterklasu i Davidu Russellu pogledajte na ovom linku: http://kaleidoskop-media.com/projekat-master-klas/

Uživajte u septembru!

The post Briljantne stvari koje možete raditi u septembru appeared first on 42 magazin.