Predstava se bavi temom ženske sudbine i ženskog principa u ljubavi i smrti. Reč je o retkoj scenskoj formi u kojoj je Irina ujedno naratorka i muzička interpretatorka. Kroz tri priče, triptiha u formi scensko-muzičko-likovnog izraza, tema se istražuje kroz tri različita ženska lika iz evropske literature i iz različitih epoha u rasponu od tri veka.

Upravo nas je komad podstakao da o neraskidivim vezama ljubavi i smrti, porodice i inspiracije, te jednog naroda i kulture koju (ne)neguje, razgovaramo s Irinom, veoma talentovanom damom.

Irina, u čemu ili kome pronalazite inspiraciju – ovde u Beogradu, u Srbiji?
Inspiraciju pronalazim verovatno u svemu što čini jedan ljudski život. U mom slučaju, u ljubavi prema umetnosti različitih formi, a koja je građena od ranog detinjstva – zahvaljujući mojoj  familiji. Emocionalni doživljaji, ljubav prema bliskim osobama. Takođe, obrazovanje koje sam stekla u inostranstvu. Zaista, ne bih mogla inspiraciju da vežem samo za mesto u kome boravim, na sreću, ali za voljene osobe – da, neizostavno.

Zanimljivo mi je da se vaš multimedijalni projekat Ljubav i smrt, a zbog kog ste u fokusu, zasniva reinterpretaciji poezije – koja je ovde kod nas (nažalost) posebno nepopularna. Rekla bih da i samom formom, a i inspiracijom, tematikom koja stoji iza komada prkosite domaćem mejnstrimu. Kakve su reakcije, obzirom na to da se premijera dogodila početkom meseca?
Reč „prkos“ zvuči kao kompliment. Hvala na tome. Ali ja, nažalost, ne bih mogla da opišem šta to tačno čini mejnstrim u našoj zemlji, i da li on uopšte postoji. Kakve su reakcije na predstavu? Kako odgovoriti, a da ne zvuči kao samohvala? Ali – pokušaću: reakcije su takve da sam srećna što sam ipak samu sebe ipak poslušala i nisam odustala u procesu stvaranja takvog projekta.

Ne bih mogla inspiraciju da vežem samo za mesto u kome boravim, na sreću, ali za voljene osobe – da, neizostavno

Odabrali ste dela poznate pesnikinje i dvojice pesnika – Marine Cvetajeve, Džona Kitsa i G. A. Burgera na kojima dalje razvijate priču vašeg performansa. Zašto baš njih?
Potraga za „baš njima“ bila je duga i pomalo neobjašnjiva. Vodi vas ideja, osećanje, želja da ispričate priču i tražite, skoro bih rekla dokaze, veze, da je ljubav upravo ta nit sa „onostranim“, „natprirodnim“. Putem ljubavi zauzimate mesto u večnosti… Izabrane balade poseduju upravo to.

Komad Ljubav i smrt bavi se ženama i ljubavlju – važnim, ali često zanemarenim temama u nas patrijarhalnih Srba. Koliko je ljubav, kao iskrena i duboka emocija, zanimljiva insta generacijama? Kako se ona prilagođava, menja i percipira?
Mislim da ne mogu da govorim u ime drugih generacija, i njihovih osećanja i doživljaja ljubavi. To je veoma kompleksna tema i zahtevala bi opširnu i stručnu analizu. Moje osećanje je da smo kao ljudska bića, bilo koje generacije i bilo kog nacionalnog identiteta, željni istih emocija. Međusobne harmonije, razumevanja, poverenja i, naravno, strasti. Strast je možda najviše zbunjujuće osećanje, insta ili ne, od strasti se ne može pobeći, ni u virtuelnoj formi. Tako se bar meni čini. A što se tiče „nas Srba“, sve je zanemareno. Kakvog divnog sveta (ljudi) hoda u nas, ali koji, eto, svaka vlast uporno želi da poništi, da ne kažem onako prosto – zgazi. Da ne govorim o našem mladom, pametnom, vrednom, divnom svetu, našoj deci. Sramota.

Kakvog divnog sveta hoda u nas, ali koji, eto, svaka vlast uporno želi da poništi, da ne kažem onako prosto – zgazi

U odnosu na trenutak u kojem živimo, na kom nivou se ukrštaju eros i tanatos i zašto su ljubav i smrt tako često i realno u vezi?
Ljubav kao put do onostranog, nadrealnog, kao put do večnosti u kojoj se spajamo sa kosmosom, i sa svojim voljenima, neopozivo. Smrt kao neminovnost, možda i oslobađanje „ovostranih“ stega na tom putu od ljubavi do večnosti. U tom je i njihova veza.

Pričate i o sudbini žena iz tri različita veka: 18, 19. i 20. Rekli ste da sve tri predstavljaju arhetipski lik žene, ali se istovremeno bore da razbiju sliku o tome ko je žena i šta je žena. Kako? Ko je, dakle, ta žena?
Ukratko, ta žena, ona, koja je spremna na odricanja, žrtvu u ime svojih osećanja, u ime  ljubavi. Kod Marine Cvetajeve, u ime svoje ljubavi prema poeziji.

Gde je ona danas, u 21. veku?
Ne bih znala zasigurno da kažem. Možda izgubljena u obavezama, sopstvenim očekivanjima i zadacima koje joj je donelo ovo, naše, moderno doba.

Ko za vas piše ultimativnu poeziju?
Toliko ima pesnika i pesnikinja koji pišu „ultimativnu“ poeziju. Nemoguće je odgovoriti na to pitanje.

Pišete li je, možda, i sami?
Jesam malo improvizovala pisanje poezije, ali zato bih se pohvalila da je moj brat, iako arhitekta po profesiji, napisao zbirku pesama na engleskom jeziku (i u šali poslao) Minerva Pressu, koji je jedna od uglednih izdavačkih kuća u Engleskoj. Ta ista kuća je objavila njegovu zbirku poezije koja je dobila neverovatne kritike. Tada je imao dvadesetak godina.

Postoje li neki domaći mladi pisci/spisateljice i pesnici/pesnikinje koje ste otkrili i čiji rad pratite?
Zlata Kocić. Kakva divna pesnikinja, i kakvu sam sreću imala što je Zlata prihvatila taj izazov da prepeva poemu Marine Cvetajeve Na crvenom konju!

Nedostaje nam država koja bi smatrala važnim zadatkom da neguje talente i pamet jer joj je to od nacionalnog interesa

Vaš otac bio je poznati glumac. Koliko se vrednovanje profesije razlikuje danas od onog vremena kada je on vladao scenom?
U doba mog oca pozorište je bilo, moglo bi se reći, srce kulturnog, društvenog života. Odlazak u pozorište bilo je kao svetkovina življenja. Sećam se kako je govorio da nema ništa lepše od toga da si nekome potreban. Mislio je i na lični život i na život glumca, glumice, koji je potreban svojoj publici, i društvu u kome živi.

Često imam utisak da se kod nas umetnička profesija smatra gotovo nevažnom, a naši daroviti muzičari ne čuju. Kao neko ko je dugo živeo u Parizu, a sada je u Beogradu – šta mislite o tome? Možemo li ih uporediti?
Da, i ja imam isti utisak, samo što, nažalost – to nije samo utisak, već i činjenica. Taj značaj je urušen pogrešnom, poražavajućom politikom koja se vodi decenijama, decenijama, i urušavanjem građanske klase. Mada, u drugim zemljama umetnost je dostupna svima, a pritom ne govorim o novcu, mislim na interesovanje. Umetnost je prisutna. Umetnost kao deo svakodnevice svih građana. Živela sam dugo i u Londonu i u Parizu. Evo jednog malog primera iz Londona od pre nekoliko meseci: vozila sam se autobusom i slušala razgovor oca i sina koji, bilo je očigledno, nisu profesionalni muzičari, ali su sa takvim žarom i emocijom pričali o Bahu i da li bolje zvuči određeno delo na gitari ili klaviru kao da je ta muzika njihov poziv. Mi nemamo, na primer, dovoljno muzičara amatera, koji nalaze vreme da se bave muzikom jer ih ona čini srećnim, ispunjenim. Takva publika nam nedostaje. Nedostaje nam država koja bi smatrala važnim zadatkom da neguje talente i pamet jer joj je to od nacionalnog interesa. Ne postoji nešto što bi moglo da se nazove „duh naroda“ u pravom plemenitom smislu, već samo u nekom ružnom, banalnom. Šta hrani duh ovog naroda? Sigurno ne umetnost. Čak su i mrvice višak.

Hoće li Ljubav i smrt imati život i posle izvođenja koje je pred nama?
Imaće francusku interpretaciju i život u Francuskoj. Za Srbiju… ne znam odgovor na to pitanje. Verovatno je rano proceniti.

The post IRINA DEČERMIĆ: Šta hrani duh ovog naroda? Sigurno ne umetnost appeared first on 42 magazin.

Prošlogodišnji Bitef bio je 50. i jubilarni, a vaš prvi na mestu umetničkog direktora. Kako je izgledalo nositi se sa takvom odgovornošću?
To je bio zaista veliki izazov, ali baš zato što je u pitanju izazov – to znači da nije samo rizik, ili opasnost, već i podstrek, motivacija. Olakšavajuća okolnost bila je ta da sam 50. Bitef radio zajedno sa Anjom Sušom, koja je prethodnih deset godina bila koselektor uz pokojnog Jovana Ćirilova. Mi smo prošle godine znali da, u kontekstu jubileja, mora da se podvuče crta, ali napravi i iskorak, uspostave nove smernice, otvore putevi. Tako smo odlučili da Bitef vratimo u najširi geografski i kulturni kontekst, jer je u poslednje vreme dominirao evropski s posebnim fokusom na regionalno pozorište. Festivali koji se fokusiraju na prostor bivše Jugoslavije svakako jesu značajni, ali njih ima puno. Kada je Bitef nastao, bio je međunarodni festival, pa smo mi želeli na taj put i da ga vratimo. Tako smo prošle godine imali predstave iz Libana, Kine, Singapura i nemačke predstave s glumcima iz Afrike.

Danas, kada živimo u vremenu mas-medija, gde se sve menja brzinom svetlosti i stalna je glad za novim, prepoznati inovativne pozorišne tendencije je izazov

Kako se prepoznaju nove pozorišne tendencije?
Svakako dosta teže nego šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka, kada je festival nastajao, jer je tad još uvek postojala istorijska avangarda. Danas, kada živimo u vremenu mas-medija, gde se sve menja brzinom svetlosti, prepoznati nove pozorišne tendencije je, opet se vraćamo na početak – još jedan izazov. Nas je u tom kontekstu traganja za novim zanimalo više stvari – prvo bi bilo pronaći i izdvojiti pojedinačne stvaraoce, one koji u svom radu donose neku novu i karakterističnu poetiku, one koji su drugačiji ili pak radikalni. Druga stvar je bilo podvlačenje crte u kontekstu jubileja, „ponavljanje gradiva“ u smislu definitivnog potvrđivanja svih raznolikih formi i žanrova koji se danas podvode pod pojam „pozorišne umetnosti“ – dramsko pozorište, dokumentarno pozorište, savremeni ples, predstave predavanja, muzičko pozorište…

Prošle godine krilatica Bitefa bila je Na leđima mahnitog bika, što se odnosilo na mit o biku koji nosi Evropu na leđima, a ove godine je Epic Trip, dok se predstava koja otvara zove Olimp: u slavu kulta tragedije. Da li je ova veza s grčkom mitologijom neki vaš trip?
Nije (smeh). To je sticaj okolnosti. Prošle godine se ta krilatica odnosila na problem izbegličke krize koja je zahvatila Evropu, a ove godine koncept Epic Trip govori i o umetničkom izrazu i o tematici. Epsko u ovoj sintagmi odnosi se na epsku građu većine predstava. Spomenuli ste predstavu Olimp Jana Fabra, ona govori o celokupnoj grčkoj mitologiji, zatim tu je Biblija, prvi pokušaj Jerneja Lorencija, po biblijskim tekstovima. Isti reditelj radi i festivalsku koprodukciju Bitef teatra i Narodnog pozorišta iz Beograda po srpskoj epskoj poeziji, predstava se zove Carstvo nebesko… Epsko je i trajanje predstava. Ovogodišnji Bitef obeležavaju predstave koje spadaju u kategoriju durational performaces, dakle, one koje dugo traju. Noseća je, i u ovom smislu, opet predstava Olimp – traje 24 sata. U tom kontekstu spomenuo bih i britansku predstavu Kvizula! koja je već gostovala u Srbiji pre 15 godina, a trupa Forced Entertainment već se dugo bavi fenomenom durational performansa. Ona, takođe, traje 24 časa, što je meni bilo sjajno – da imamo dve jednodnevne predstave, međutim, umolili su me da ne bude tako, jer je to prezahtevno kako za publiku, tako i za produkciju. Na kraju smo napravili kompromis i prihvatili opciju koju trupa i inače nudi – ona će se igrati u kraćem izdanju od, svega, šest sati (smeh).

Ovogodišnji Bitef obeležavaju predstave koje dugo traju. Noseća je predstava Olimp koja traje 24 sata

Prošle godine publika je sjajno reagovala na raznovrsne predstave, a ove godine će, čini mi se, stavljati sama sebe na test – jer dok gledaš predstavu toliko dugo, u nekom momentu neminovno moraš da posmatraš sebe, svoje reakcije, fokusiraš se, testiraš strpljenje…
Ta dužina je specifična i bitna stvar jer nam donosi jedno novo iskustvo. Ipak, ne moramo tokom celog izvođenja biti fokusirani, čak mislim da umor radi za predstavu. Umor nas dovodi u neko stanje omamljenosti i oslobađanja, a odatle smo upravo i izvukli drugi deo sintagme koja čini ovogodišnju krilaticu – Trip. Predstava koja dugo traje dejstvuje estetskim doživljajem, ali i izaziva psihofizičke reakcije, deluje na nas izrazito čulno i energetski. Lupaćemo pečate kao na nekom rejv partiju, pa će ljudi moći da izlaze sa predstave i na nju se vraćaju. Pored toga, po celom Sava centru organizovaćemo mogućnost za spavanje – biće tu lazy bagova, vreća za spavanje… Napravićemo atmosferu nekog muzičkog festivala. Dakle, možete odgledati deo prestave, otići na spavanje, a potom se vratiti na još, svega, osam sati predstave (smeh).

Jeste li vi uspeli da ogledate ceo komad u jednom cugu?
Gledao sam predstavu u Antverpenu i spavao sam dva puta po dva sata. Od 24 sata odgledao sam nekih dvadesetak sati. To je plesni teatar i akcenat je na telesnom izrazu, a ne na praćenju narativa, tako da u smislu kontinuiteta dešavanja ne propuštate ništa kada odspavate, mada ja savetujem da se što manje odmara i što manje predstave izgubi. Na kraju, osećaj je fascinantan, a sve se završava kolektivnim rejvom. Publika je na nogama, svi su u transu. Zaista, jedinstveno iskustvo.

Predstava koja dugo traje dejstvuje estetskim doživljajem, ali i izaziva psihofizičke reakcije

I to spavanje maltene pored bine jeste iskustvo.
Svakako, to je sve paket.

Ove godine imate po dve predstave od dva reditelja – Slovenca Jerneja Lorencija (Carstvo nebesko i Biblija, prvi pokušaj) i nemačkog reditelja turskog porekla Ersana Mondtaga (Sneg i Istrebljenje).
To su me već pitali, i rekao sam – to je selektorski stav Bitefa. Jernej Lorenci je reditelj čije su predstave doživele ogroman uspeh u Beogradu, višestruki je dobitnik Politikine nagrade za najbolju režiju na proteklim izdanjima Bitefa, i zato smo ga ove godine pozvali da radi festivalsku produkciju. Time potvrđujemo njegov značaj, kako na evropskoj sceni tako i za nas posebno. Drugi reditelj sa dve prestave Ersan Mondtag je, sasvim suprotno, veoma mlad – 1987. godište. Njegov rad je prepoznat na nemačkom govornom pozorištu, ali ne van njega – nije gostovao na međunarodnim festivalima. I kada biste me pitali za koju predstavu bih želeo da dobro prođe na predstojećem Bitefu – rekao bih da želim da to budu Ersanove. Uspeh na Bitefu bi njemu bila lansirna rampa za međunarodnu karijeru. To bi Bitefu vratilo ulogu koju je ranije imao u međunarodnom kontekstu, a od koje je odustao iz objektivnih razloga, jer da biste promovisali neko novo ime, treba vam mnogo više sredstava , pre svega da stalno putujete, njuškate, tražite…. Ako bismo mi odavde, uz sredstva s kojim radimo, lansirali nemačkog reditelja na svetsku scenu – uradili bismo ogroman i značajan posao za međunarodni ugled Bitefa. Naravno, bitno je da se prezentuju i regionalni autori, jer selektori stranih festivala dolaze da vide najbolje sa domaće scene.

Bitef je kao Vivienne Westwood! Promoter radikalnog, modernog i inovativnog, ali u ozbiljnim je godinama i ima određen status. Dakle, treba je poštovati, ali ne (samo) zbog godina, već zato što je sve pametnija i ekscentričnija

Mislite li da će domaća publika dobro reagovati na lansiranje stranih imena pošto mi se čini da postajemo sve više nacionalistički nastrojeni?
Pa znate šta, publika Bitefa je specifična. Od Bitefa se očekuje da bude multikulturalan, to je njegova misija od osnivanja. Od Bitefa se očekuje da otvara prozor u najširi svet. Bitef je kao Vivienne Westwood! Promoter radikalnog, modernog i kosmopolitskog, ali u ozbiljnim je godinama i ima određen status. Dakle, treba je poštovati i to ne zbog (samo) godina, već zato što je sve pametnija i ekscentričnija. Bitef je, doduše, malo mlađi od Vivienne, ali ona će uvek biti mlada (smeh). U tom smislu, Bitef je malo zaštićen od tog lokalnog trenda klaustrofobije o kojem govorite, a koji je izvestan – Bitef niko neće da dira.. Ono što bi bio problem jeste da Bitef, ako bude u velikom raskoraku s mainstrimom domaće scene koji postaje konzervativan i klaustrofobičan, izgubi uticaj na tu scenu. Zato moramo da se potrudimo da se to ne dogodi, da Bitef, uprkos svim trendovima koji mu nisu naklonjeni, snažno oblikuje i domaće pozorište. To je teško, ali nije nemoguće.

The post IVAN MEDENICA: Bitef je kao Vivienne Westwood! appeared first on 42 magazin.

Zbog čega je to tako i kako baletska scena treba da izgleda u budućnosti, pričala sam sa ovim momkom, pasioniranim borcem za scenski izraz pokretom.

Dejane, ti si baletski igrač, ali takođe radiš koreografije i režiraš.
Pa da, nisam mnogo takvih stvarih radio zasad, ali mi je želja da se više angažujem oko toga. Prvenstveno sam baletski igrač. U Bitefu me možete gledati u predstavi Don Juan, zatim, tu je Priča o vojniku, Ptice… U Narodnom pozorištu igram u gotovo celom baletskom repertoaru.

Kako si ušao u tu priču, počeo da radiš koreografije? Da li tu vidiš sebe u budućnosti?
Za sada mogu da kažem da me interesuje, zanimljivo je. Na primer, koreografiju za kratki balet Ćelava pevačica, koji se igra na Maloj sceni Narodnog pozorišta, radio sam slučajno. Dobio sam poziv koji sam prihvatio i čini mi se da je ispalo dobro. Da li bih želeo da budem koreograf – još uvek ne znam. Trenutno sam u najboljim godinama za igru, pa sam tome apsolutno posvećen. Ali vuku me ideje, stalno mi se neke teme vrte po glavi – šta bih obrađivao, prepravio u plesnu izvedbu. Tokom karijere upoznao sam veliki broj sjajnih koreografa i igrača i sarađivao sa njima, učestvovao u procesima stvaranja, pa je to sigurno uticalo na mene.

Šta je bitnije za umetnost – ideja ili izvedba?
Podjednako. Jedno bez drugog ne ide. Dobro je da imaš puno ideja, ali ako ne znaš ili nemaš mogućnosti da ih ostvariš – ništa se ne dešava. Kada kreneš da realizuješ, sam taj proces donosi nove ideje, nova rešenja. One se razvijaju.

Vuku me ideje, stalno mi se neke teme vrte po glavi – šta bih obrađivao, prepravio u plesnu izvedbu. Tokom karijere upoznao sam veliki broj sjajnih koreografa i igrača i sarađivao sa njima, učestvovao u procesima stvaranja, pa je to sigurno uticalo na mene

Igraš već dugo. Sigurno si imao izazove?
Igram već 20 godina, što ovde, što u Nemačkoj. Ceo moj put baletskog igrača bio je pun izazova, jako sam želeo da se bavim plesom – otkako sam bio klinac, pa sve dok nisam ušao u Narodno pozorište. Ranije je to bilo vezano za lični napredak, kako se popeti na stepenik više, ali sada mi je izazov savremeni pokret. Shvatio sam da tu mogu da se iskažem kao umetnik i kao ličnost. Počeo sam da se bavim koreodramskim stvarima. Zanimljiva mi je transformacija iz lika u lik. U jednoj predstavi imam i tekst koji izgovaram, naravno uz pokret koji uvek ostaje baza.

I kako se snalaziš u novoj ulozi?
Sve više dobijam takvih uloga, u kojima moram da razvijam različite likove. Vrlo sam zadovoljan, baš me ispunjava. Sve je to novo za mene, ali je veoma kreativno. Dodatna hrana je i to što publika pozitivno reaguje.

Sećam se nekih starijih balerina i baletskih igrača koji su bili ogromne zvezde. Koliko ste vi zvezde danas?
E to je tema o kojoj se u našim krugovima dosta priča. Toga više uopšte nema. Sećam se kad sam ušao u pozorište – bilo je bacanje cveća sa galerije, pa je to cveće prešlo u čokoladu, ogromni aplauzi… Sećam se jedne bake koja je sedela u upravničkoj loži i uvek se oduševljavala igračima, redovno je dolazila na predstave sa buketima cveća. Nažalost, to je sve izumrlo kod nas.

Zašto je to tako?
Nije tu samo do igrača već i do kuće, tj. pozorišta – kako promoviše svoje ljude. Kada je igrač dobar, kuća iza njega mora da stane. Ranije su po celom gradu postojali bilbordi na kojima su isticana imena igrača, mnogo se više vodilo računa o tome. Danas, igrač koji nije bio u rijalitiju ili imao veze s politikom nije preterano poznat.

Trenutno u Narodnom pozorištu postoji 37 honorarno zaposlenih plesača koji nose repertoar, ali nemaju mogućnost da se zaposle za stalno – ne postoje slobodna mesta

Kažeš da si u najboljim godinama za ples? Koje su to najbolje godine za vas, a kada završavate karijeru?
To sve zavisi od osobe do osobe. Od tela do tela. Recimo da se linija povlači oko 45. godine.

Tada se penzionišete?
Tada bi bio red. Međutim, postoji dosta problema kada je penzionisanje u pitanju. Imamo beneficirani radni staž, ali bez obzira na to, moramo da radimo dok ne ispunimo starosni uslov za penziju. Što pravi veliki problem kod zapošljavanja mlađih ljudi jer stariji rade duže nego što zapravo mogu. Imamo veliku borbu s Ministarstvom kulture, pokušavamo da izdvojimo našu profesiju od ostalih. Trenutno u Narodnom pozorištu postoji 37 honorarno zaposlenih plesača koji nose repertoar, ali nemaju mogućnost da se zaposle za stalno – ne postoje slobodna mesta. Ukoliko bi se naša profesija izdvojila od ostalih i bilo nam omogućeno da odemo u penziju sa 45 godina, ne bismo ugrozili nikog, pošto u celoj Srbiji ima oko 200 baletskih igrača.

I šta se dešava po tom pitanju?
Mladi ne mogu da se zaposle, stariji ne mogu da odu u penziju i naša branša se polako gasi. Baš sa tim pokušavamo da se borimo, jer naša profesija je profesija s velikim rizikom. Mi smo redovno po zdravstvenim ustanovama, povrede su česte, lečimo se… prosto, telo ima svoj rok upotrebe. Uskoro će se slaviti 100 godina baleta u ovoj zemlji, a umesto da se bavimo progresom domaće scene  – mi se borimo za opstanak profesije.

Mislim da budućnost baleta nije u tome da razvijamo jednu vrstu plesa – već različitosti. Da se zadovolje potrebe razne publike, sa što više različitih vrsta, stilova predstava i pokreta

Da li se progres ogleda u populizovanju savremenog baleta? Kod nas je, čini mi se, zastupljeniji klasičan balet?
To je diskutabilno. Narodno pozorište ima tradiciju klasičnog baleta, sve predstave su pune. Valjda ta kuća gaji takvu vrstu tradicije, a ne štedi na kvalitetu. Nekako, klasičan balet ide uz Narodno pozorište. S druge strane, sarađujem sa Bitef Dance Companiyjom i radimo isključivo savremene predstave, bliske današnjim generacijama. Lično volim i jedno i drugo, bavim se i savremenim i klasičnim plesom. Sve je to igra, ali postoji velika razlika. Mislim da budućnost nije u tome da razvijamo jednu vrstu plesa – već različitosti. Da se zadovolje potrebe različite publike, sa što više različitih vrsta, stilova predstava i pokreta.

Tako se širi kapacitet publike.
Svakako. Balet je telesna komunikacija, nešto drugačije od onoga što smo navikli da gledamo na televiziji – gde je sve vrlo jasno, prilagođeno širokim narodnim masama. Kada je igra u pitanju, publika mora da se fokusira, da pokuša sebe da stavi u određene situacije, da doživi nešto novo, pozabavi se problematikom kako bi neke stvari bile jasnije.
Balet zahteva veći angažman, ali smatram da daje publici mnogo toga.

The post Dejan Kolarov: Umesto da radimo na progresu baletske scene – borimo se za opstanak profesije appeared first on 42 magazin.