Foto: @belgradetypography

Većina nas i naših sugrađana, dok užurbano prolazi kroz gradsku dževu, ne uspeva da primeti sveprisutnu tipografiju – ona je na radnjama, ona je na poslovnim zgradama, ulicama, šahtovima i muzejima. Ali ona je važna i ona je tu – oblikuje identitet mesta u kom živimo. Ako je dobra i dobro usklađena s porukom koju prenosi, izaziva emotivnu reakciju. Ako je dobra, upadljiva je, pamtljiva i utiče na našu svakodnevicu.

Tipografija predstavlja istoriju grada, ona boji prostor, reflektuje promenljiv lifestyle i dozvoljava nam da analiziramo prostor

Geometrijska pisma karakteristična za londonske železnice ili ona u Art Nouveau stilu pariskih ulica prepoznatljiva su koliko i sami  gradovi. London je čuven po svom tranzitnom sistemu, a karakterističan font koji se upotrebljava za železničke oznake  – Johnston Sans – dizajnirao je Edward Johnston i koristi se od 1913. Njegov student Eric Gill kasnije je kreirao još jednu verziju ovog fonta i nazvao ga Gill Sans, i on se, takođe, koristi podosta u Engleskoj – kako za markiranje vozova tako i za Penguin knjige.

Originalni crtež dizajna pisma za londonske železnice ©Londonski Transportni Muzej

Građani Stokholma su pre nekoliko godina, na primer, kreirali svoj zvanični font – Stochkolm Type. On se danas višestruko primenjuje – od muzeja, preko uličnih znakova, zvaničnog gradskog sajta, pa do festivala i festivalskih brošura. Njujork je pak poznat po fontovima Gotham i Helvetica.

Tipografija predstavlja istoriju grada, ona boji jedno mesto, reflektuje promenljiv lifestyle i dozvoljava nam da analiziramo prostor, da pretpostavimo u kakav objekat ulazimo, tj. kog je on stila ili sadržaja, pre nego što se odlučimo da zapravo zakoračimo unutra.

Iako je pre 12 godina Tipometar u saradnji sa Sekretarijatom za kulturu Skupštine grada Beograda pokrenuo projekat kojim je dostupnim za besplatno korišćenje učinio desetak fontova ćiriličnog pisma – nisu inspirisali grad da neki od njih zvanično usvoji. Tako da ni danas Beograd nema svoj font, ali definitivno ima nešto drugo, a karakteristično – haotičnost.

Font Nioki – jedan od besplatnih, a koje možete preuzeti sa sajta Tipometar.org; dizajn: Marianna Orsho

Poput gradske arhitekture, koja više podseća na tetris nego na bilo kakav urbanistički smislen plan, takva mu je i tipografija – stilski raznovrsna.

Gradski tipografski giganti

Naziv lista Politika, koji je i ispisan na zgradi u Masarikovoj gde se redakcija nalazi, definitivno je jedan od simbola grada.

Politikina slova, inspirisana secesijom, zaštićena su i patentirana u obliku zvaničnog fonta tek 2006, a što je 102 godine nakon što su se prvi put pojavila na naslovnoj stranici novina. Zato ste, tokom godina, ispisane u ovom fontu mogli da vidite mnoge nazive menjačnica, pekara i barova. Danas to više nije dozvoljeno jer je font zakonom zaštićen kao intelektualna svojina.

Jugoslovenske robne kuće Beteks i Jugoeksport u svojim italik formama znamo i prepoznajemo svi, čak i oni rođeni nakon raspada velike države.

Robna kuća Beteks i dalje postoji na Banovom brdu, lepa je, nedavno renovirana i modernizovana. Ispise u ovom pismu možete videti svuda po gradu, a nama je omiljen izlog Beteks plus u Nušićevoj, preko puta pošte.

Uvozno-izvozna kompanija Jugoeksport osnovana je 1953, a njen logotip krasio je zgradu u Kolarčevoj sve do 2016. godine, kada je ona prodata srpskom kralju mesa – Petru Matijeviću i trenutno se adaptira u hotel.

Iako Beograd nema svoj zvanični font, definitivno ima nešto karakteristično – haotičnost

Crveni ispis Zvezda na ulazu u bioskop još jedno je mesto pored kog ćemo zastati. Ovaj bioskop jedan je od prvih na Balkanu (otvoren  1911), a od 50ih pripadao je preduzeću Beograd film. Tokom masovne privatizacije koja se desila od 2005. „pazario“ ga je ispod cene Nikola Živanović, biznismen i tadašnji savetnik guvernera NBS Mlađana Dinkića, i to pod uslovom da ga u naredne dve godine otvori za javnost. Međutim, to se nije dogodilo, a Živanović je uhapšen zbog malverzacija tokom privatizacija i osuđen na zatvorsku kaznu.

Bioskop je stavljen pod hipoteku sve do 2014. godine kada je grupa aktivista iz Pokreta za okupaciju bioskopa upala unutra, izborila se za njega, dovela ga u red i od tada – redovno pušta jako dobre filmove. Kako su bioskop oživeli, ali i ostavili u prvobitnom obliku, tako su i font koji koriste na plakatima ili web objavama prilagodili onom #iconic ispisu s ulaza u zgradu.

Redizajn – novo ruho grada

Poslednjih godina radi se na redizajniranju svega i svačega po gradu. Čak je i gradski sajt dobio svoje novo ruho u, naravno, plavoj, beloj i crvenoj boji.

RTS Sans, koji je pre nekoliko godina usvojen kao najuspešnije idejno rešenje ćiriličkog sanserifnog fonta, koristi se za sve ispise programa RTS-a. Prođite pored Radio Beograda u Svetogorskoj ulici, pogledajte izloge, čekirajte font i javite utiske!

RTS Sans

Vizuelni identitet ovoga grada oblikovali su umnogome i posteri Slavimira Stojanovića koje je radio za predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta. On je popularizovao modernije forme u dizajnu pozorišnih plakata kod nas. Minimalizam, sanserifni fontovi, žive boje i – jaka, upečatljiva poruka.

Hroničari savremene tipografije

Međutim, nisu samo velike ustanove i preduzeća tipografske stanice na ovoj našoj turi. Beograd je, pre svega, grad grafita, tegova, žvrlja i poruka. Zatim natpisa samostalnih preduzetnika, dizajnera naturščika i samoukih tipografa.

Srećom, na društvenim mrežama postoje profili – hroničari beogradske tipografije, i navode nas da obratimo pažnju na baš ovakve ispise. Jer svi oni na gomili jesu ovaj, naš, grad.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Čak iako ne znate razliku između serifnog ili sanserifnog fonta, sigurni smo da biste prepoznali onaj Beogradski – sačinjen je od mnoštva slova, boja, oblika. On je moderan i u isto vreme retro. Moj, tvoj, njen, njegov, osmislili smo ga svi zajedno, svako svojom crticom, znakom ili beleškom na zgradama, klupama, ulaznim vratima ili sandučićima. On je možda ružan i neuredan, ali prkosi pravilima, jedinstven je.

Totalni tipografski pank.

The post Beogradski tipografski pank appeared first on 42 magazin.

Nakon odgledanog diplomskog filma Nekako Z Prolyeća režisera Gorana Nikolića, ekipa studenata druge godine produkcije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu odlučila je da ga pozove kako bi režirao Život po Moskriju. Kako sam Goran kaže, cela rep ekipa leve obale Dunava (Bad Copy, Prti Bee Gee, Bauk Squad i drugi) dosta je uticala na njegovu percepciju života i sveta tokom odrastanja, a sam Moskri je tu bio zvezda vodilja. Film Život po Moskriju prati priču iznenadnog povratka legendarnog repera među žive u obliku desetogodišnjeg deteta jer je jedino u tom periodu bio „čist“. Kako bi došao do raja, on mora da se ponaša bezgrešno, usput dajući primer sledbenicima iz andergraunda. Film je nastao po priči Lane Radošević i scenariju Marka Markovića, a glavne uloge u filmu tumače Petar Strugar, Vladimir Vučković i Andrija Bošković. U filmu se pojavljuju i Mikri Maus, Eufrat i Rambo Amadeus. Produkciju potpisuju Anđela Zebić, Lana Radošević, Nađa Đorđević i Ena Bajraktarević.

Kakav je bio osećaj režirati film sa pričom glavnog protagoniste koji je i tvoj lični (anti)heroj?
To je i glavni razlog mog prihvatanja da budem involviran u celu priču i baš zato sam, kako bi Toma Panters rekao, „kardio-emocijom“ uleteo u celu priču oko filma o Moskriju. Imao sam potrebu da budem, koliko god mi to živci dozvoljavaju, umešan u svaki aspekt kreativnog stvaranja filma, te sam sugerisao da se sa što manje aspekata film ublažava. Ukoliko je film kvalitetan, kakva god da mu je forma, on će naći svoju publiku, tako da mislim da je ovaj film „uspeli kompromis“ između mene i sektora produkcije. Sa druge strane, imao sam snažnu potrebu da ispoštujem Moskrijevu porodicu, grupu Prti Bee Gee, kao i što više njihovih fanova, jer da film sa sobom nimalo ne nosi osećaj koji čovek ima dok sluša neku njihovu pesmu, to bi za mene lično bilo veliko razočarenje.

A publika, kakve su njihove reakcije?
Čuo sam da se par ljudi na premijeri čas smejalo, čas zgražavalo. Takve reakcije su mi jako drage jer ovaj film ni ne treba da ostavlja nikog ravnodušnim, kao ni sam Prti Bee Gee u muzici.

Ako rep nije tvrd i ako se ne osećaš kao da te neko udario “maljem po moralu“ dok ga slušaš, onda to nije to

Kakva je bila atmosfera na snimanju?
Kao i sam film – i snimanje je bilo malo haotično. Kišni dani kada treba da snimamo napolju, veći broj kadrova i scena po danu nego što je normalno, a sve sa ciljem da snimimo za pet dana. Međutim, izvukli smo živu glavu i mislim da imamo zaista poseban film.

Da li film, kroz humorističku naraciju, šalje poruku da se u životu ipak sa nekim stvari ne treba šaliti?
Nama nije bila namera da bilo šta eksplicitno osuđujemo jer svako ima pravo na svoj izbor. Više smo želeli da ukažemo na neke probleme, kao što su preterivanja u hedonizmu i sakrivanje iza identiteta koji nije vaš ili je poboljšana verzija vas, kako biste bili prihvaćeni u određenim društvenim krugovima. Svako ko ima neki od ta dva problema u svom životu treba to da locira i vidi sam šta će da radi s tim, neću ja da mu popujem. Budimo realni, da je Moskri odlučio pre 20–25 godina da živi sportski i napreduje u tenisu, a kažu da je bio ogroman talenat, možda bi bio legenda ATP liste danas, ali u tom slučaju ne bismo imali najbolji domaći rep bend svih vremena. To je neka vrsta nerešive dileme, kao onaj „kokoška ili jaje“ problem. Ni u čijem životu nema lakih odgovora, pa ni u Moskrijevom, a nema ih ni u ovom filmu, ali se makar nadam da smo postavili neka bitna pitanja.

Film svakako predstavlja osveženje na filmskoj sceni Srbije kada je reč o komedijama sa biografskim elementima.
Možda je to zato što nismo imali taj straightforward pristup da se bavimo nekim segmentom njegovog života ili celim životom i da to bude kol’ko-tol’ko ukorenjeno u realizmu, sa određenom dozom MTV stilizacije. Ta stilizacija postoji u rep biografskim filmovima tipa Notorious ili Straight outta Compton. Nismo želeli da ga ubacimo niti u ruho socijalne drame, poput 8 mile, jer da je to bio početni koncept, ne bi se svideo ni meni, a mislim još više ni Mikriju i Eufratu jer Moskri zaslužuje neku drugu vrstu filma.

Zbog čega je to tako?
On za mene nikad nije bio klasična ulična njuška koja se obrela u rep priči, već sam ga uvek gledao kao neku mešavinu raspojasanog, šizofrenog, ali izuzetno inteligentnog hroničara sveta oko sebe, izdignutog iznad svega što je obično i koji živi život rok zvezde – bez kompromisa, ni prema sebi, ni prema drugima i bez osvrtanja na rusvaj iza sebe. Poput Johnnyja Deppa u Paranoji u Las Vegasu npr. ili nekog crnohumornog komičara čije vas šale čas dovode do suza, čas vode u najmračnije kutke duše, da biste tu shvatili da je i ono čemu ste se malopre smejali jako mračno, ali da ste se smehom branili. To je slučaj kod možda najboljeg stand-up komičara ikada Billa Hicksa, na primer. To je sve začinjeno suvom gangsterskom sociopatijom jednog Easy Eja ili Scarfacea iz Geto Boysa jer, na kraju krajeva, ako rep nije tvrd i ako se ne osećaš kao da te je neko udario “maljem po moralu“ dok ga slušaš, onda to nije to. Ali o tome ćemo podrobnije nekom drugom prilikom.

Da je Moskri odlučio pre 20–25 godina da živi sportski i napreduje u tenisu, a kažu da je bio ogroman talenat, možda bi bio legenda ATP liste danas, ali u tom slučaju ne bismo imali najbolji domaći rep bend svih vremena

Iako je u pitanju studentski film, u idejnom smislu i u smislu produkcije, ipak ste postigli veliku dozu ozbiljnosti i uspeha već na samom početku.
Sama činjenica da je motiv Moskrijevog povratka pokretač priče filma, a pogotovo da su i Mikri i Eufrat involvirani u projekat, dalo je filmu popularnost još dok se snimao i donelo nam je nesebičnu podršku sa raznih strana, uključujući i Moskrijevu rodbinu. Neki su nas pljuvali, neki podržavali i to traje još od prvog trejlera, koji ništa o pravoj prirodi filma nije otkrio, pa do dan-danas. Sada, kad malo veći broj ljudi zna kakav je film, kolaju svuda burni komentari, jako mi prija to. Prti Bee Gee ima veliku bazu fanova i svako od njih ima neku svoju viziju i svako od njih ima svoju viziju kako film o Moskriju treba da izgleda, pa je normalno da će neki biti oduševljeni, a drugi razočarani. Dokle god se o nečemu priča i lome se koplja, ta stvar živi.

Da li si već dobio status srpskog Edgara Wrighta?
Uf, malo mi je neprijatno sad jer je on jedan od mojih idola što se režije tiče. Mislim da ipak treba da prođe neko vreme da bi to poređenje bilo legitimno, ali ako neki već sada povlače paralele između nas dvojice, to mi izuzetno imponuje.

Prti Bee Gee ima veliku bazu fanova, a svako od njih ima svoju viziju kako film o Moskriju treba da izgleda, pa je normalno da će neki biti oduševljeni, a drugi razočarani

Nazire li se svetlost tvog novog filma?
Upravo smo u pretprodukciji i mogu jedino da kažem da će to biti jedno potpuno drugačije iskustvo za mene jer će to biti jedan poetski zaokret za 180 stepeni u odnosu na ovaj film. Otkriću jedino da će biti mnogo manje verbalan od bilo čega što sam ikad radio, da je u pitanju intimna drama sa jako malo komičnog u sebi i da će se dešavati ubrzo nakon jedne velike bitke u prošlosti u kojoj je Srbija učestvovala. Toliko od mene zasad.

Sledeća premijera filma “Život po Moskriju” rezervisana je za ponedeljak 26. jun u 21 čas, u bioskopu Zvezda. Nakon ove premijere slede projekcije u Beogradu, a u međuvremenu se planira i turneja po Srbiji i van njenih granica.

The post GORAN NIKOLIĆ: Život po Moskriju ne treba nikog da ostavi ravnodušnim, kao što nije ni Prti Bee Gee u muzici appeared first on 42 magazin.