Iz kratkometražnog filma “Šafarikova 19”

Za razliku od Holivuda ili evropskog filma, domaći filmski stvaraoci pričaju priče o upravo našoj svakodnevici, pa je sasvim logično što se ličnije u njih uplićemo i sa njima poistovećujemo.

Baš zato smo priredili listu tih, naših fantastičnih filmova koje potpisuju domaće rediteljke i reditelji, a koje posebnim entuzijazmom gledamo, prepričavamo i predlažemo:

Šavovi
Režija: Miroslav Terzić

Šavovi Miroslava Terzića osvojili su nagradu Europa Cinemas Label kao najbolji evropski film u programu Panorama na ovogodišnjem Berlinskom festivalu. Žiri je tim povodom izdao sledeće saopštenje: “Šavovi su dobar primer moći filma kao vida umetnosti. Sjajna režija, fotografija, montaža i vrhunske glumačke kreacije.  Zasnovan na istinitim događajima, film pokazuje da postoji mnogo nepravde u svetu, ali, ako verujete u sebe i svoje emocije, možete da srušite zidove. Priča slama srca. Kada je pogledate – dugo ostaje u vama. Hrabrost lika majke u ovom filmu je istinski vanserijska.“

Film se bavi temom novorođenih beba nestalih iz bolnica koje su godinama, prema svedočenjima stotina roditelja, proglašavane umrlim, a zapravo prodavane na usvajanje. Scenario je inspirisan svedočanstvom krojačice iz Beograda, koja već skoro dve decenije traga za svojim „umrlim sinom“.

Pepe, jedan uzvišeni život
Režija: Emir Kusturica

Dokumentarac Pepe, jedan uzvišeni život, reditelja Emira Kusturice, bili smo u prilici da gledamo u okviru Glavnog programa na 47. FEST-u.

Film je posvećen nekadašnjem urugvajskom predsedniku Hozeu Pepeu Muhiki, a snimljen je deset godina nakon Kusturičinog dokumentarnog portreta čuvenog fudbalera – Maradone.

Kusturica je izjavio da je pre mnogo godina čuo za predsednika koji vozi traktor i da je odmah poželeo da snimi film o njemu: „On je verovatno jedini političar na svetu koji nije korumpiran“, rekao je Kusturica i dodao da je bio šokiran kada je video da ljudi plaču zato što se predsedniku završava mandat.

U filmu, kroz seriju razgovora, Kusturica i Muhika diskutuju o smislu života kroz filozofsku, političku, estetsku i poetsku vizuru.

Šafarikova 19
Režija: Lana Pavkov

Šafarikova 19 je kratki, nadrealistični film u režiji Lane Pavkov. Projekat ovog filma osvojio je prvo mesto na pičing-forumu tokom ovojesenjeg izdanja Zagreb film festivala, a u Beogradu smo imali priliku da ga pogledamo u toku nedavno završenog FEST-a.

Šafarikova 19 je pre svega vizuelno bogat film, kinematografski sjajno izveden, sa odlično osmišljenom scenografijom i kostimom, što sve u paketu doprinosi atmosferi nalik na onoj u, na primer, ostvarenju Velika očekivanja Alfonsa Cuaróna.

Film priča nadrealnu priču o Anji i njenoj majci Grofici, koje se, u toku elegantno postavljene večere, suočavaju s ne tako elegantnom realnošću u kojoj žive.

Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali
Režija: Goran Radovanović

Film Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali istražuje poziciju umetnika u socijalističkoj Jugoslaviji i usredsređuje se na političku i društvenu klimu u kojoj je sa javnih govornica i pod pokroviteljstvom Komunističke partije osuđivan film Misterije organizma.

Ovaj film takmičio se u kategoriji Srpski film na 47. FEST-u, gde je i odneo nagradu kao najbolji.

Slučaj Makavejev je odlična rekonstrukcija prekretnice novog jugoslovenskog talasa i važan trenutak filmske istorije. Ponovnim povezivanjem sadašnjosti i prošlosti možemo bolje da razumemo film i politiku Srbije i sveta, kao i vreme i sećanje.

Aleksi
Režija: Barbara Vekarić

Iako je Barbara rediteljka iz Hrvatske, film je nastao u srpsko-hrvatskoj koprodukciji, te smo odlučili da ga uvrstimo na listu. Film nam predočava detalje o mladoj devojci sa Pelješca – Aleksi, koju tumači Tihana Lazović, verovatno najbolja mlada glumica u regionu.

Mladu rediteljku Barbaru Vekarić upoznali smo 2011. kroz kratkometražnu feminističku hip-hop komediju Prva dama Dubrave, čime je doprinela fantastičnom talasu ženskog kratkometražnog filma.

O svom dugometražnom ostvarenju rediteljka kaže: „Aleksi je feel good film, donosi bijeg od svakodnevice koji fali publici, predivne pejzaže, vesele boje, živahne žene, zgodne muškarce, živopisnu sredinu. Iako sve izgleda magično, i kuće, i vinograd, i plaže, i more, izoliranom poluotoku fali ljudi i sadržaja koji bi privukli curu kakva je Aleksi. Ona je zatočenica vlastitih impulsa i želja – ona je više antijunakinja. Takav karakter je žedan i gladan podražaja. Lijepa priroda nije dovoljna da bi se ona osjećala ispunjeno.“

The post Sveži i sjajni filmovi domaćih reditelja i rediteljki appeared first on 42 magazin.

Iako smo razočarani činjenicom da se većina programa našeg najvećeg filmskog festivala iz lepog i prostranog Sava centra seli u Kombank dvoranu, i dalje se radujemo festovskom preseku filmskih ostvarenja koja ćemo imati prilike da gledamo na velikom platnu.

Poput Berlinala, zanimljivo je da se i ovogodišnji FEST fokusira na rediteljke (i tim naglašava činjenicu da nisu dovoljno zastupljene u industriji), budući da njih 20 potpisuje selektovane filmove.

Mi smo odlučili da nastavimo trend koji filmski festivali propagiraju i zato u ovom postu izdvajamo 10 filmova rediteljki koje morate, prosto morate gledati na predstojećem festivalskom izdanju.

Dobro, ako ste baš lenji – ne morate u sali, okej je i kod kuće. Samo ih odgledajte.

Uglavnom, evo filmova:

Tri dana u Kibronu (3 Tage in Quiberon) / Fokus Evropa
Režija: Emily Atef

Ovom filmu se neviđeno radujemo! U drami rediteljke Emily Atef gledaćemo nemačku glumicu Marie Bäumer kao ikonu filma šezdesetih – prelepu Romy Schneider.

Godinu dana pred smrt, Romy se povlači u luksuzni spa hotel i daje svoj poslednji intervju dvojici novinara.

Glavne uloge: Marie Bäumer, Birgit Minichmayr, Charly Hübner

Kapernaum (Capharnaüm) / Glavni takmičarski program
Režija: Nadine Labaki

Dobitnik nagrade žirija na Filmskom festivalu u Kanu, Capharnaüm (Haos) rediteljke Nadine Labaki priča priču o Zainu (Zain al Rafeea), libanskom dečaku koji tuži svoje roditelje za „zločin“ davanja života.

Glumci u filmu nisu profesionalci, međutim, to se ne primećuje. Labaki je naturščike smestila u određene situacije i zamolila ih da spontano reaguju rečima ili gestovima. Kada su glumci instinktivno odstupali od pisanog scenarija, ona je taj scenario prilagođavala njima i njihovim reakcijama.

Glavne uloge: Kawthar al Haddad, Zain al Rafeea, Nadine Labaki

Šafarikova 19 / Glavni takmičarski program
Režija: Lana Pavkov

Šafarikova 19 je drama apsurda, izmeštena iz realnosti i konvencionalnog dramaturškog toka u kome je predstavljena imućna porodica koja nije spremna da se suoči sa realnošću koja je okružuje, te pribegava apsurdnim radnjama koje prikrivaju njihovu pravu dramu.

Glavne uloge: Jasna Đuričić, Jovana Gavrilović

Pitanje pola (On the Basis of Sex) / FEST 47 program
Režija: Mimi Leder

Teško je boriti se za jednakost u društvu koje različito tretira muškarce i žene.

Film Pitanje pola govori o istinitoj i inspirativnoj priči mlade advokatice Rut Bader Ginsburg, koja je jednim dobijenim slučajem pred američkim Apelacionim sudom preokrenula stoleća diskriminacije nad ženama.

Glavne uloge: Felicity Jones, Armie Hammer, Justin Theroux, Kathy Bates

Uništiteljka (Destroyer) / FEST 47 program
Režija: Karyn Kusama

Uništiteljka prati moralnu i egzistencijalnu odiseju Erin Bell – detektivke losanđeleske policije, koja je, kao mlada policajka, tajno postavljena za članicu jedne kalifornijske bande. Ovaj slučaj imao je tragičan rezultat, međutim, Erin je uspela da preživi.

Mnogo godina kasnije vođa bande nanovo se javlja u njenom životu, te se ona mora pomiriti s demonima koji su joj uništili prošlost, a prete da unište i sadašnjost.

Glavne uloge: Nicole Kidman, Sebastian Stan, Toby Kebbell

Ne ostavljaj trag (Leave no Trace) / FEST 47
Režija: Debra Granik

Ne ostavljaj trag je američki dramski film u režiji Debre Granik, a napisali su ga Granik i Anne Rosellini na osnovu romana My Abandonment. Radnja prati oca veterana sa posttraumatskim poremećajem (Ben Foster) koji živi u šumi sa svojom ćerkom (Thomasin McKenzie).

Premijerno je prikazan na filmskom festivalu Sundance 2018. godine, a teatralno je objavljen 29. juna 2018. godine. Film je dobio univerzalno pozitivne kritike, sa pohvalama za izvedbe glumaca Fostera i McKenzie, a zanimljivo je i da na sajtu Rotten Tomatos ima ocenu 100%.

Glavne uloge: Thomasin McKenzie, Ben Foster

Vizija (Vision) / FEST 47 program
Režija: Naomi Kawase

Zanimljiva i subverzivna priča o Jeanne, novinarki u potrazi za misterioznom i retkom biljkom koja se pojavljuje jednom u 997 godina.

Filmovi rediteljke Naomi Kawase podelili su publiku – neki kažu da ih frustriraju, dok su drugi oduševljeni. Međutim, ovaj film, s mnogo krupnih planova i zvukom vetra koji se vijori među drvećem, vizuelna je poema koja golica čula i osvežava gledaoce.

Glavne uloge: Juliette Binoche, Masatoshi Nagase

Aleksi / Srpski film
Režija: Barbara Vekarić

Film Aleksi, nastao u srpsko-hrvatskoj koprodukciji, potpisuje rediteljka debitantkinja Barbara Vekarić i priča je o mladoj devojci s Pelješca (Tihana Lazović) koja naizgled živi u raju. Međutim, nju vuče umetnička karijera u Berlinu, te iščekuje potvrdu hoće li u Nemačkoj dobiti stipendiju za školovanje. U toku tog prelomnog leta, ona se upušta u vezu s trojicom muškaraca.

Glavne uloge: Tihana Lazović, Goran Marković, Sebastian Cavazza, Neda Arnerić, Aljoša Vučković

Zlatna mladost (Une jeunesse dorée) / Fokus Evropa
Režija: Eva Ionesco

Rose je šesnaestogodišnja devojka koju su roditelji kao malu ostavili socijalnoj službi. Ona i njen 22-godišnji verenik Michel sve svoje demone leče neprekidnim izlascima po najpopularnijim francuskim klubovima.

Njih dvoje postaju deo trendi ekipe koja živi za noć i žurke. Na jednoj žurki oni upoznaju Lucille i Huberta, bogati par od oko pedesetak godina, koji ih praktično usvaja i okreće im živote naglavačke.

Glavne uloge: Isabelle Huppert, Galatéa Bellugi, Melvil Poupaud

Ratnice Sunca (Les Filles du Soleil) / Fokus Evropa
Režija: Eva Husson

Francuska spisateljica i rediteljka Eva Husson u svom novom filmskom ostvarenju priča priču o kurdskim ženama koje se bore protiv Islamske države. Ovaj film našao se u kanskoj konkurenciji za najbolji film prošle godine.

Glavne uloge: Golshifteh Farahani, Emmanuelle Bercot, Erol Afsin

Karte su puštene u prodaju 9. februara, a u prvih sedam dana prodaje odobrava se deset odsto popusta na komplete karata po terminskim linijama. Ulaznice koštaju od 250 do 400 dinara. Karte je moguće kupiti na blagajnama dvorana, a u slučaju Kombank dvorane, Doma omladine, Sava centra i preko sajta Ticket Vision i na njihovim prodajnim mestima, pri čemu je cena uvećana za 20 dinara.

The post 10 odličnih filmova u selekciji 47. FEST-a appeared first on 42 magazin.

Svi ovi likovi, realni i izmaštani, spakovani su u jednu osobu – mladog glumca Milana Marića. I zato, iako svi pričaju o tome šta sve on radi, gradi i koliko u tim ulogama oduševljava, mi smo odlučili da upoznamo njega, Milana, 28-godišnjaka, jednog finog, neposrednog i vrednog momka. Zdravo, Milane…

…s obzirom na broj uloga koje trenutno igraš (kako u pozorištu, tako i na TV-u) putuješ, daješ intervjue, primaš nagrade… Ima li momenata u tvom životu kada ne radiš (smeh)?
Naravno da ima, ali da, tačno je, nekako je ovaj period dosta naporan, zgusnut, stalno se nešto događa, stalno sam u pokretu. Sve je to počelo malo pre nego što sam otišao na Berlinale, gde se premijerno prikazivao film Dovlatov. U tom momentu je krenuo haos – putujem bez prestanka, praktično sam se preselio na aerodrom. Sutra putujem u Moskvu, pa se vraćam da otvorim jedan filmski festival, Bašta fest. Naročito mi je drag jer nije nastao iz planskog razmišljanja o kulturi onih koji bi to trebalo da rade, već je rezultat hrabrosti mladih ljudi koji nisu želeli da čekaju, znali su šta hoće, naučili su to da ostvare, i eto – taj festival je danas brend. Čast mi je da sam deo te priče.

Tom Stepford, britanski pozorišni reditelj, rekao je čuvenu rečenicu da su glumci opozit od ljudi, misleći na njihovu sposobnost transformacije. Kako ti pronalaziš sopstveni balans u momentu kada tumačiš više zahtevnih i sasvim različitih uloga odjednom?
Jako je teško, zahteva posebnu vrstu koncentracije i posebnu vrstu pripreme. Ponekad se osećam kao sportista – potreban mi je karantin, da sam sâm, kako bih u toj samoći mogao da se isključim iz jedne uloge i prekopčao se na drugog lika. Taj mehanizam je komplikovan i nekada mi se dešavalo da ne uspem, da mi se likovi mešaju. Međutim, vremenom sam naučio da prepoznam momenat preplitanja, a onda i da taj problem rešim. Sada, kad pričamo o tome, rekao bih da su mi se takve stvari najpre dešavale kod pozorišnih uloga, ali slično je i sa filmovima, serijama. Pozorišni proces je, čini mi se, za mene bio najintenzivniji.

Nezgodacija s glumom je to što ne možeš da je tretiraš kao posao. Gluma zahteva celog tebe, zahteva suočavanja, zahteva da na silu pričaš o stvarima o kojim, možda, ne želiš da pričaš

Sećaš li se tog momenta kada si u sebi prepoznao to, nazovimo – preplitanje uloga?
Kada sam završio FDU i počeo da radim; imao sam nekoliko uloga odjednom i emotivno mi je bilo teško da ih savladam. Uspeo sam, naravno, a i gluma je jedan veoma naporan posao, pa sam za takve izazove u neku ruku bio i pripremljen, očekivao sam ih.

A osamljivanje, taj nazovikarantin koji pominješ – pomaže?
Da, mada ja sam inače po prirodi malo zatvoreniji. Neophodno mi je da budem sam sa sobom kako bih izašao iz jedne uloge i ušao u drugu.

Gde je Milan u svemu tome?
I on je tu, naravno. Vremenom naučiš da se pronađeš, da se otkrivaš. Nezgodacija s glumom je to što ne možeš da je tretiraš kao posao. Gluma zahteva celog tebe, zahteva suočavanja, zahteva da na silu pričaš o stvarima o kojim, možda, ne želiš da pričaš. Sam sa sobom.

Ti si, ipak, više puta to radio u okviru predstava u kojima si igrao. Da li je to u ovom momentu za tebe iscrpljujuće ili katarzično?
Ume da bude oba, međutim, ponekad se desi da kroz određene uloge načneš u sebi neke stvari, emocije koje ne želiš. Ili ne sada, makar. Neke stvari jednostavno želiš da gurneš pod tepih, ali ne može – vraćaš ih, iz probe u probu se nanovo suočavaš sa njima. I ne znaš šta ćeš sa tim osećanjima, sa tim emotivnim nabojem koji se pojavi i koji lomi. Na neka od tih pitanja ja nemam odgovor, ali ona su fakat tu.

Koliko publika to emotivno skidanje prepoznaje? Da li uopšte prepoznaje?
Naravno da publika to oseća, svaka istina na sceni se oseti i prepozna. Pitanje je ko kako tu istinu doživi. Ma šta publika zna šta sam ja njima dao? Ja samo izgovaram nečije reči, a oni ih dožive nekako ili ih ne dožive (smeh).

Neke stvari jednostavno želiš da gurneš pod tepih, ali ne može – vraćaš ih, iz probe u probu se nanovo suočavaš sa njima

Hajde da se zadržimo na emocijama, to mi je interesantno. Čitala sam dosta tvojih intervjua, a dosta si ih i dao u poslednje vreme, i bilo mi je zanimljivo to što si nekoliko puta rekao kako je strah tvoj pokretač i kako si pesimista – uvek prvo pomisliš na najgore. Tako je bilo i pred premijeru filma Dovlatov, pročitala sam da si isprva očekivao nešto bez veze, da nisi ni hteo da ga gledaš.
Uf, znaš, pomislim ponekad da bi bilo lakše gledati na svet kroz ružičaste naočare. Sve će da bude super. Znaš ono – čak i kad je loše, e iz toga izvučeš pouku. To bih voleo da naučim, ako ima neki kurs, reci mi (smeh). Ironiju na stranu, siguran sam da zaista iz svega možeš da izvučeš nešto dobro, ali ja, brate, to uglavnom ne umem.

Ali čekaj, posle svega što ti se sada desilo, i sve je bilo ne dobro – nego savršeno, da li si malo redukovao pesimizam?
E da znaš da jesam, sad kad promislim (smeh). Možda mi je taj pesimizam neophodan kako bih došao do katarze, koju smo takođe pomenuli. Nisam baš očekivao da će to sa filmom proći sasvim loše, nisam zapravo ništa očekivao. Snimanje Dovlatova dešavalo se u Rusiji i trajalo je šest meseci. Kada se prisećam toga danas, deluje mi kao neki san, kao da se nije zaista dogodilo. Kao neko snoviđenje. Konstantno sam bio pod nabojem adrenalina. Zamisli samo: došao sam u nov grad, upoznao nove ljude, sve je bilo novo, čak i jezik kojim smo se sporazumevali, upravo da bih radio film o tom gradu koji ne znam, o tim ljudima koje ne poznajem, na jeziku koji ne govorim. Trebalo mi je vreme da se spremim, da se maksimalno emotivno involviram u ceo projekat. Scenario je veoma zahtevan, a, s druge strane, bilo mi je važno da naučim jezik kako ne bih imao tu barijeru u građenju uloge. Nisam imao vremena da se preispitujem, da sumnjam u sebe, što je valjda, kad sad razmislim – dobra stvar. I to je sve tako prošlo, a ja se ne sećam ničega.

Pa, i sama premijera desila se mnogo nakon snimanja.
Premijera filma se desila dve godine nakon prvog dana snimanja, i ja ne da nisam znao šta da očekujem, nego nisam znao ni šta sam radio (smeh). I onda se dešava Berlin, posle te dve godine, a ja o filmu ne znam ništa. Pogledao sam neku ruku montaže, ali to nije to. Znaš, ja ne umem kao reditelji da iz nemontiranog materijala osetim kako će film na kraju izgledati. Meni je sve to delovalo čudno, falilo mi je svašta, smetalo mi je svašta. I onda, vođen svojim pesimizmom, nisam hteo da gledam premijeru u Berlinu. Nije bilo sile, rekao sam sebi – saznaćeš utiske na aerodromu, pa ako je loše, jebiga, ako je super – odlično! Međutim, ne samo da sam pesimista, ispade da sam i mazohista, jer ostao sam da gledam film (smeh).

I šta je bilo posle tog gledanja?
Pa, sve je bilo divno. Završila se premijera, prošlo je super. Za mene, u tom trenu, sasvim neočekivano (smeh). Jedno veče, nakon svih tih obaveza koje sam imao na festivalu, beskrajnih intervjua, ugrabim vreme za jednu kafu i šetnju, da se iskuliram. Stojim ja tako u redu za kafu i prilazi mi neki čovek, neki random čovek, došao da mi čestita. Gledao je film i sav ushićen mi o njemu priča. Tek tada sam ja zapravo razumeo koliko Dovlatov pogađa ljude, koliko im znači. Eto, tad sam se najbolje osećao.

Došao sam u nov grad, upoznao nove ljude, sve je bilo novo, čak i jezik kojim smo se sporazumevali – upravo da bih radio film o tom gradu koji ne znam, o tim ljudima koje ne poznajem, na jeziku koji ne govorim

Jesi li čitao Dovlatova pre?
Nisam, pre. Ali u međuvremenu sam pročitao sve… Dobro ne baš sve, od kolumni na New Yorkeru sam pročitao tek nekoliko. Meni je bilo važno da uhvatim kako on svoje emocije izbacuje na papir, to mi je bilo važnije nego čitanje tekstova, gledanja njegovih intervjua, slušanja priča o njemu od drugih… Ljudi Dovlatova obožavaju, pogotovo u Petersburgu, i svi imaju nešto da ti ispričaju, neku anegdotu, neki susret s njim. Morao sam da napravim otklon od toga, jer na filmu on ne sme da bude sazidan od utisaka drugih, on mora da bude živ, tj. mora da bude moj. I Germanu, reditelju, u jednom trenutku sam rekao da bih voleo da tretiram tu ulogu kao da ne igram istorijsku ličnost, već kao da je ona pisana, izmaštana. Tako mi je, valjda, bilo lakše.

Misliš li da umetnici, a samim tim i glumci, moraju imati bogatiji unutrašnji život kako bi izneli određene likove ili to može da se nauči?
Prilično sam siguran da neko ko želi da se bavi umetnošću, bilo kojom umetnošću, mora da ima unutrašnji motor koji će ga vuče. Taj motor ne može da bude isti za sve. On se razlikuje od osobe do osobe, to propelerče koje te gura da ideš dalje. Upravo to je ključ iskrene umetnosti. Međutim, kod nas postoji ta jedna besmislena percepcija o tome šta je umetnost – a to je da ona mora biti „lepa“. Često čujem ljude koji govore da žele da se bave nekim umetničkim poslom jer to je, jednostavno, lepo. Akademski je značajno. Ta premisa je pogrešna jer umetnost ne da nije lepa, nego je vrlo često ružna, ume da te rasplače, da te uplaši, da te izazove. Teška je, brate. Za umetnike je važno da sa sobom budu ne na ti, nego na jebem ti mater. Ako si tu, i lepo ti je, onda nešto foliraš.

Srpski biseri: 10 moćnih srednjovekovnih tvrđava

Junska playlista: Vukašin Marković, IrieFM

The post MILAN MARIĆ: Umetnost zna da bude ružna, ume da te rasplače. Teška je, brate appeared first on 42 magazin.