Na svetu je mnogo plesača, ali ne i mnogo baletana. Zato, kada se pojavi onaj koji svojom igrom i neobičnom ličnošću privuče pažnju, nastane planetarna pometnja.
Pre nekoliko godina Ukrajinac Sergej Polunjin zaplesao je u spotu za Hozierovu numeru Take Me to Church i zapalio društvene mreže. No, manje je poznato da je upravo taj ples trebalo da bude njegov oproštaj od baleta, tačka posle koje će započeti „normalan život“.
Život nakon mučne i iznuđene karijere koja je razorila njegovu porodicu, karijere obeležene dubokom patnjom koja je istetovirala njegovo izvajano telo, a kućama u kojima je radio donela patnju budući da je preskako probe, izostajao sa predstava i na baletsku scenu doneo beli prah.

Sirov talenat nije bio dovoljan za stabilnu karijeru, a film prikazuje kako se Polunjin od talentovanog deteta probrazio u buntovnika

Upravo tu tamnu stranu priče raspleo je u dokumentarcu Dancer (2017) Steven Cantor prikazavši životni put baletskog umetnika.
Sergej je počeo da pleše još kao dečak, a snimci u filmu na kojima se osmogodišnjak vrti i izvodi baletske figure s osmehom zapanjuju. Prema rečima njegove bake, „plesao je srcem pretvarajući sebe u muziku“.

Dve decenije kasnije Cantor prati Polunjina iza scene posle nastupa: život kao da je isisan iz njega dok mrmlja: „Svakog dana strepim da ću biti povređen, a onda više neću moći da plešem.“

Dancer je priča o tome kako se talent iz blagoslova može pretvoriti u prokletstvo. Neki segmenti tog prokletstva obznanjeni su 2012. kada je Polunjin, kao jedan od direktora Royal Balleta, iznenada objavio da napušta kompaniju. Usred priče o kokainu i njegovim malodušnim tvitovima „kako živeti brzo znači umirati mlad“, tada 22-godišnjak tvrdio je da je balet u njemu utihnuo, da je umetnik u njemu umro i da mora da krene dalje.

Seli se u Rusiju, pridružuje se Baletu Stanislavsky u Moskvi. Činilo se da je uz novog mentora Igora Zelenksyja Polunjin na novom početku, ali ubrzo opet izostaje sa proba i propušta predstave. I govori o tome da će napustiti moskovski balet kako bi započeo karijeru u Holivudu.

Majka je odlučila da od njega napravi zvezdu. I zato je morao da vežba bez predaha

Bilo je teško sklopiti pravu sliku o tome šta mu se dešava. Postaje magnet za novinare, a u intervjuima brblja sve što mu padne na pamet. Njegove reči izvlačene su iz konteksta, a on je predstavljan kao neprijatan, lenj i zbunjeni mladić koji živi u zabludi da je slavan.
Priča o njegovoj nesrećnoj porodičnoj pozadini i ličnim demonima bila je nepoznata.

Reditelj se fokusira na problematičnu i složenu prirodu talenta. Zato je u film ubacio autentične arhivske snimke koji dokazuju da je Polunjin bio prirodno čudo od talenta. U 11. godini njegovi mršavi ekstremiteti već imaju prekrasnu definiciju, a kao tinejdžer u Royal Ballet School ostavlja svoje kolege iza sebe dok bravurozno izvodi složene baletske figure.

No, sirov talenat, koliko god zapanjujuć, nije bio dovoljan za stabilnu karijeru.
Rođen je u siromašnom gradu Herson na jugu Ukrajine. Majka Galina ga veoma rano upisuje na gimnastiku, a zatim i na balet. Pošto je bilo jasno koliko je talentovan, odlučila je da od njega napravi zvezdu i zato je morao da vežba bez predaha.

Polunjin potom upisuje baletsku školu u Kijevu, njegov otac Vladimir odlazi u Portugal da radi, a Galina se seli u Kijev sa sinom.
Več sa 13 godina primljen je u Royal Ballet School, seli se u London, gde ne poznaje nikog i ne govori engleski. Za dve godine je procvetao, ali njegovu odlučnost da bude najbolji u klasi hranilo je uverenje da će, kao uspešan plesač, moći da obezbedi i ponovo okupi svoju porodicu.

Porodica, međutim, nije preživela razdvajanje. Dve godine pošto su mu se roditelji razveli 15-godišnji Sergej bio je slomljen. Iako je nastavio da napreduje, bio je veoma ljut i nesrećan. Nastavio je da pleše sa svojim demonim, ali već sa 20 ostvario je većinu svojih profesionalnih ciljeva i izgubio motivaciju. Radost je napustila njegov rad, njegova porodica nije imala koristi od njegovog uspeha, a majku  krivi da ga je prisilia na karijeru koju nikada nije izabrao.

Usred priče o kokainu, 22-godišnji Sergej tvrdio je da je balet u njemu utihnuo, da je „umetnik u njemu umro“ i da mora da krene dalje

Najznačajniji intervjui u filmu urađeni su sa članovima porodice. Ocu je iskreno žao, on je šokiran otkrićem da je njegov sin bio toliko nesrećan. Galina ostaje pri tome da je sve što je uradila bilo ispravno. Iako Sergej pokušava da objasni majci kako je bio prisiljen i nesrećan, ona jednostavno ponavlja da on mora da preuzme odgovornost za sve žrtve koje je porodica podnela.

Spot za Hozierovu numeru Take Me to Church, koji je Polunjin uradio 2015. sa fotografom Davidom LaCapelleom, trebalo je da bude njegov zvanični oproštaj od baleta. Ali nakon što je spot postao viralan, popljuljana je njegova odlučnost da se penzioniše.

Dancer je priča o tome kako se talent iz blagoslova može pretvoriti u prokletstvo

Ono čega nema u filmu jeste Polunjin koji se zaljubljuje u rusku balerinu Nataliju Osipovu i ulazi u vezu koja mu je, kako tvrdi, promenila život.
Danas  više nije zbunjen, kaže da je uz Osipovu ponovo zavoleo balet, da ima volju da gradi karijeru kakvu sam želi. Priprema nove predstave, moderne i klasične, radi sopstvene koreografije i ima još mnogo ambicioznih planova.

Opet je krenuo iz početka, kao da su njegovi lični demoni ostali zarobljeni u filmu Dancer. Na koliko, vreme će pokazati.

The post Dancer: film o baletanu koji pleše sa ličnim demonima appeared first on 42 magazin.

Zbog čega je to tako i kako baletska scena treba da izgleda u budućnosti, pričala sam sa ovim momkom, pasioniranim borcem za scenski izraz pokretom.

Dejane, ti si baletski igrač, ali takođe radiš koreografije i režiraš.
Pa da, nisam mnogo takvih stvarih radio zasad, ali mi je želja da se više angažujem oko toga. Prvenstveno sam baletski igrač. U Bitefu me možete gledati u predstavi Don Juan, zatim, tu je Priča o vojniku, Ptice… U Narodnom pozorištu igram u gotovo celom baletskom repertoaru.

Kako si ušao u tu priču, počeo da radiš koreografije? Da li tu vidiš sebe u budućnosti?
Za sada mogu da kažem da me interesuje, zanimljivo je. Na primer, koreografiju za kratki balet Ćelava pevačica, koji se igra na Maloj sceni Narodnog pozorišta, radio sam slučajno. Dobio sam poziv koji sam prihvatio i čini mi se da je ispalo dobro. Da li bih želeo da budem koreograf – još uvek ne znam. Trenutno sam u najboljim godinama za igru, pa sam tome apsolutno posvećen. Ali vuku me ideje, stalno mi se neke teme vrte po glavi – šta bih obrađivao, prepravio u plesnu izvedbu. Tokom karijere upoznao sam veliki broj sjajnih koreografa i igrača i sarađivao sa njima, učestvovao u procesima stvaranja, pa je to sigurno uticalo na mene.

Šta je bitnije za umetnost – ideja ili izvedba?
Podjednako. Jedno bez drugog ne ide. Dobro je da imaš puno ideja, ali ako ne znaš ili nemaš mogućnosti da ih ostvariš – ništa se ne dešava. Kada kreneš da realizuješ, sam taj proces donosi nove ideje, nova rešenja. One se razvijaju.

Vuku me ideje, stalno mi se neke teme vrte po glavi – šta bih obrađivao, prepravio u plesnu izvedbu. Tokom karijere upoznao sam veliki broj sjajnih koreografa i igrača i sarađivao sa njima, učestvovao u procesima stvaranja, pa je to sigurno uticalo na mene

Igraš već dugo. Sigurno si imao izazove?
Igram već 20 godina, što ovde, što u Nemačkoj. Ceo moj put baletskog igrača bio je pun izazova, jako sam želeo da se bavim plesom – otkako sam bio klinac, pa sve dok nisam ušao u Narodno pozorište. Ranije je to bilo vezano za lični napredak, kako se popeti na stepenik više, ali sada mi je izazov savremeni pokret. Shvatio sam da tu mogu da se iskažem kao umetnik i kao ličnost. Počeo sam da se bavim koreodramskim stvarima. Zanimljiva mi je transformacija iz lika u lik. U jednoj predstavi imam i tekst koji izgovaram, naravno uz pokret koji uvek ostaje baza.

I kako se snalaziš u novoj ulozi?
Sve više dobijam takvih uloga, u kojima moram da razvijam različite likove. Vrlo sam zadovoljan, baš me ispunjava. Sve je to novo za mene, ali je veoma kreativno. Dodatna hrana je i to što publika pozitivno reaguje.

Sećam se nekih starijih balerina i baletskih igrača koji su bili ogromne zvezde. Koliko ste vi zvezde danas?
E to je tema o kojoj se u našim krugovima dosta priča. Toga više uopšte nema. Sećam se kad sam ušao u pozorište – bilo je bacanje cveća sa galerije, pa je to cveće prešlo u čokoladu, ogromni aplauzi… Sećam se jedne bake koja je sedela u upravničkoj loži i uvek se oduševljavala igračima, redovno je dolazila na predstave sa buketima cveća. Nažalost, to je sve izumrlo kod nas.

Zašto je to tako?
Nije tu samo do igrača već i do kuće, tj. pozorišta – kako promoviše svoje ljude. Kada je igrač dobar, kuća iza njega mora da stane. Ranije su po celom gradu postojali bilbordi na kojima su isticana imena igrača, mnogo se više vodilo računa o tome. Danas, igrač koji nije bio u rijalitiju ili imao veze s politikom nije preterano poznat.

Trenutno u Narodnom pozorištu postoji 37 honorarno zaposlenih plesača koji nose repertoar, ali nemaju mogućnost da se zaposle za stalno – ne postoje slobodna mesta

Kažeš da si u najboljim godinama za ples? Koje su to najbolje godine za vas, a kada završavate karijeru?
To sve zavisi od osobe do osobe. Od tela do tela. Recimo da se linija povlači oko 45. godine.

Tada se penzionišete?
Tada bi bio red. Međutim, postoji dosta problema kada je penzionisanje u pitanju. Imamo beneficirani radni staž, ali bez obzira na to, moramo da radimo dok ne ispunimo starosni uslov za penziju. Što pravi veliki problem kod zapošljavanja mlađih ljudi jer stariji rade duže nego što zapravo mogu. Imamo veliku borbu s Ministarstvom kulture, pokušavamo da izdvojimo našu profesiju od ostalih. Trenutno u Narodnom pozorištu postoji 37 honorarno zaposlenih plesača koji nose repertoar, ali nemaju mogućnost da se zaposle za stalno – ne postoje slobodna mesta. Ukoliko bi se naša profesija izdvojila od ostalih i bilo nam omogućeno da odemo u penziju sa 45 godina, ne bismo ugrozili nikog, pošto u celoj Srbiji ima oko 200 baletskih igrača.

I šta se dešava po tom pitanju?
Mladi ne mogu da se zaposle, stariji ne mogu da odu u penziju i naša branša se polako gasi. Baš sa tim pokušavamo da se borimo, jer naša profesija je profesija s velikim rizikom. Mi smo redovno po zdravstvenim ustanovama, povrede su česte, lečimo se… prosto, telo ima svoj rok upotrebe. Uskoro će se slaviti 100 godina baleta u ovoj zemlji, a umesto da se bavimo progresom domaće scene  – mi se borimo za opstanak profesije.

Mislim da budućnost baleta nije u tome da razvijamo jednu vrstu plesa – već različitosti. Da se zadovolje potrebe razne publike, sa što više različitih vrsta, stilova predstava i pokreta

Da li se progres ogleda u populizovanju savremenog baleta? Kod nas je, čini mi se, zastupljeniji klasičan balet?
To je diskutabilno. Narodno pozorište ima tradiciju klasičnog baleta, sve predstave su pune. Valjda ta kuća gaji takvu vrstu tradicije, a ne štedi na kvalitetu. Nekako, klasičan balet ide uz Narodno pozorište. S druge strane, sarađujem sa Bitef Dance Companiyjom i radimo isključivo savremene predstave, bliske današnjim generacijama. Lično volim i jedno i drugo, bavim se i savremenim i klasičnim plesom. Sve je to igra, ali postoji velika razlika. Mislim da budućnost nije u tome da razvijamo jednu vrstu plesa – već različitosti. Da se zadovolje potrebe različite publike, sa što više različitih vrsta, stilova predstava i pokreta.

Tako se širi kapacitet publike.
Svakako. Balet je telesna komunikacija, nešto drugačije od onoga što smo navikli da gledamo na televiziji – gde je sve vrlo jasno, prilagođeno širokim narodnim masama. Kada je igra u pitanju, publika mora da se fokusira, da pokuša sebe da stavi u određene situacije, da doživi nešto novo, pozabavi se problematikom kako bi neke stvari bile jasnije.
Balet zahteva veći angažman, ali smatram da daje publici mnogo toga.

The post Dejan Kolarov: Umesto da radimo na progresu baletske scene – borimo se za opstanak profesije appeared first on 42 magazin.