U prethodnom tekstu spomenule smo neke domaće dizajnere koji  koriste Instagram kako bi popularizovali svoj rad i poboljšali prodaju, ali dobile smo komentar da neki od navedenih primera nisu adekvatni jer se njihov dizajn bazira na čistom kopiranju i krađi tuđeg rada. Iako to nije bila tema, već isključivo pametna prodaja, pomenuti komentar poslužio je kao inspiracija za kolumnu koju sada čitate jer nas je naveo da se zapitamo – koliko originalnosti postoji danas u dizajnerskom radu i da li je (i kada) kopiranje tolerantno?

Na ovo pitanje nije lako dati odgovor jer, za razliku od drugih industrija, modne komade kupujemo iz želje, a ne potrebe – pa ih zato nosimo dok ne postanu demode, a ne zbog toga što su neupotrebljivi. Kada se dizan kopira, tako nastaje trend. Kopije dolaze do velikog broja potrošača koji žele da izgledaju lepo, ali nemaju novca za original. U ovom slučaju gube samo luksuzne modne kuće koje su zapravo osmislile plagiran komad, jer mu se ekskluzivitet smanjuje u velikoj meri. Međutim, problem nastaje kad i poznati dizajneri počnu da kopiraju usled očiglednog nedostatka kreativnosti i prebrze proizvodnje novih komada.

Činjenica je da svi kopiraju – bilo da je to vintage komad Ossiea Clarka iz nekog second hand shopa u Londonu, Céline kolekcija od pre dve-tri sezone ili rad nekog azijskog dizajnera koji nije široko poznat na mainstream modnoj sceni

U prošlom veku nije bilo tako jednostavno baviti se modnim plagiranjem. Insajderi su teškom mukom dolazili u dizajnerski studio i iz glave skicirali inovacije koje bi kasnije reprodukovali i plasirali na tržište. Danas, zbog modnog kalendara koji prikazuje kolekcije šest meseci pre nego što se one puste u prodaju, street brendovi kao što su Zara, H&M ili Mango imaju sasvim dovoljno vremena da iskopiraju i te kopije prodaju mnogo pre pojave originalnih verzija u radnjama.

Pomenuti brendovi su oduvek važili za kradljivce dizajna, ali pošto koriste lošije materijale, tehnike šivenja i masovno lansiraju kolekcije (što ih automatski pojeftinjuje), oni taj dobar dizajn – učine lošim. U svakom slučaju, od njih se nikada  nije ni očekivalo nešto drugačije, pa se i ne kritikuju preterano.

U slučaju domaćih brendova ili dizajnera, tema je pipava jer tržište je veoma usko i siromašno. Imajući u vidu dominantnu vulgarnu estetiku na sceni, brendovima čiji komadi nisu u apsolutnom skladu sa srpskim mainstreamom, već tržište uče malo drugačijoj estetici, i to kroz komercijalne kanale marketinga, može se donekle progledati kroz prste. Naravno, ovo važi ukoliko  se ne potencira originalnost i ne insistira na epitetu dizajnera.

Ali kada govorimo o luksuznim brendovima i pozicioniranim dizajnerima (čak i kod nas), ili onima koji sebe ubrajaju u njih, problem nastaje kada počnu da se pretvaraju da imaju poseban identitet i filozofiju – a zapravo svoju estetiku i koncept baziraju na tuđim.

Međutim, za razliku od street brendova, ova pojava se nešto manje toleriše, što je i logično s obzirom na mnogo više prodajne cene, srazmerne statusu dizajnera.

Autentičnost je ideja, misao, koncept, a koju drugi dalje kopiraju. Međutim, izgleda da društvo u globalu ne interesuje autentičnost – ko je prvi nešto uradio, izmislio, plasirao

Krajem prošle godine pravi internet fenomen postao je Instagram profil @diet­­_prada, prati ga oko 232.000 ljudi, a bavi se demistifikovanjem upravo takvih slučajeva. Inkognito modni duo koji stoji iza profila savesno prikazuje kopije u modnoj industriji i uz pre svega duhovite, ali ponekad i surove komentare proziva modne dizajnere za plagiranje i krađu tuđeg dizajna. I ako zaista obratimo pažnju, poražavajuće je to koliko se dizajneri i ne potrude da ta kopija bude suptilna, već se radi o identičnim komadima, tj. potpunim plagijatima koje prodaju za ogromne sume novca. Za najočiglednije kopije prebacivali su Alessandru Micheleu ispred kuće Gucci, Anthonyju Vaccarellu za YSL, italijanskom dvojcu Dolce&Gabbana, a ubedljivo najviše prozivki popio je dizajner brenda Off White – Virgil Abloh, ljubimac modne industrije, za kog u kontinuitetu dokazuju da banalno plagira i krade tuđ rad.

Usled ovih prozivki, a na koje je kritički reagovao veliki broj ljudi, dizajneri su se javljali s izgovorima da su njihove copycat kolekcije omaž originalu, ili su, jednostavno, bili inspirisani određenim dizajnerskim stilom. Ipak, uprkos raznim komentarima, konkretno Michaele za Gucci popeo se na prodajni pijedestal u prošloj godini.

I, onda, koja je granica između kopiranja nečijeg rada i korišćenja istog u svrhu inspiracije?

Činjenica je da gotovo svi kopiraju – bilo da je to vintage komad Ossiea Clarka iz nekog second hand shopa u Londonu, Céline kolekcija od pre dve-tri sezone ili rad nekog azijskog dizajnera koji nije široko poznat na mainstream modnoj sceni. Ali razlika postoji i ogleda se u tome koliko je jedan dizajner talentovan i dovoljno posvećen da te reference razvije, da ih „pročisti“ i predstavi na potpuno nov i drugačiji način. Uostalom, zar ovo ne važi za apsolutno svaki posao, bilo da pričamo o akademskim i naučnim krugovima, intelektualnoj sferi ili o modi – koja je za mnoge površna stvar? Sposobnost da se neka dobra ideja uzme kao referenca, ali da se transformiše na promišljen način i predstavi u drugačijem i novom pogledu, bitna je za razvoj društva u celini.

Strukture i forme koje Iris van Herpen stvara proizvod su interdisciplinarnog istraživanja i saradnje s drugim umetnicima i naučnicima, što oživljava ideju da je moda mnogo više od odeće

Martin Margiela, jedan od najznačajnijih dizajnera u istoriji mode, modu je revolucionarizovao reciklirajući i redizajnirajući komade koje je pronalazio na pijacama i second hand shopovima. Ali ti modeli doživeli su potpunu transformaciju, dokazujući najvažnije vrednosti – kreativnost i promišljenost. Njegov rad i dizajn poslednjih godina najviše je eksploatisan ali, nažalost, ne i razvijen u nešto novo i drugačije.

Dobar primer pomeranja granica u modnoj sferi daje i Francuz Nicolas Ghesquiere. Jedan od dizajnera iz njegovog tima, pričajući o procesu rada na novoj kolekciji kaže da se on sastoji od početne reference koja se dalje razvija do najsitnijih detalja, dokle god se ne pronađe nova perspektiva i nov način sagledavanja, i na kraju – transformiše u nešto originalno.

Napredak u kreativnom smislu može se desiti spajanjem nauke, digitalne tehnologije i modnog dizajna. Upravo tako radi dizajnerka Iris van Herpen, čije kolekcije prikazuju ozbiljan nivo zanatskog umeća, kao i neviđene dizajnerske tehnike. Strukture i forme koje ona stvara proizvod su interdisciplinarnog istraživanja i saradnje s drugim umetnicima i naučnicima, što oživljava ideju da moda nije samo odeća, već simbioza tehnologije, umetnosti i nauke.

Takođe, bitan je i što kompleksniji ručni rad, jer je tako nešto teže reprodukovati i prodavati za malo novca. Poslednjih sezona britanska dizajnerka Mary Katranzou prestala je da radi odeću s digitalnim printovima koju su masovno kopirali manji brendovi, već ručno radi vez i koristi guipure čipku (gusta čipka s inkorporiranim vezenim motivima), čije je plagiranje za mass-market lance gotovo nemoguće.

Kada pričamo o pravnoj zaštiti od kopiranja – ona postoji, ali nije globalna i nije jasno definisana. Važi na prostoru Evrope, Severne Amerike i Australije, dok u Južnoj Americi i čitavoj Aziji nikakva copyright pravila ne postoje. Dakle, ogroman deo tržišta, zbog nejasnih zakona i diskutabilnih pravnih stavki – podržava kopiranje ili se time ni ne bavi. U vreme hiperprodukcije većina proizvođača i potrošača fokusirana je isključivo na prodaju/kupovinu određenog komada, dok su originalnost i inovativnost u dizajnu skoro potpuno zaboravljeni.

Phoebe are the rumors true?? Is your time at @celine drawing to a close? Sublime collection, but we hope it wasn't you who let the interns ransack recent shows and draw heavy inspiration from a draping test you gave to a candidate who you didn't end up hiring. Yes that last image is the test done AT the Céline studio in London. And yes…those opening jackets also resemble some Juun J pieces, but the draping test says it all… #celine #phoebephilo #rumors #fashionweek #pfw #pfwss18 #ss18 #gossip #prada #classical #knockoff #menswear #loewe #jwanderson #peplum #corsetbelt #juunj #tailoring #designtest #ootd #wiwt #dietprada

A post shared by Diet Prada ™ (@diet_prada) on Oct 1, 2017 at 8:55am PDT

Ako bismo sumirali trenutnu modnu scenu – kreativnost u industriji je na najnižem nivou u poslednjih 20 godina. Glavni uzrok leži u konstantnoj jurnjavi za profitom jer gusto raspoređen modni kalendar ne ostavlja prostora da se kreativnost razvija u nešto kvalitetno, originalno i drugačije. Nažalost, jedino inovativno što je preostalo na mainstream modnoj sceni jeste isključivo marketing, odnosno hajp koji dizajner plasira o novoj kolekciji da bi je uspešno prodao, a koji se sve više zasniva na šokiranju publike umesto na kreativi (najnoviji primer je Glenn Martens koji je u Y Project kolekciji stavio na pistu UGG čizme, uz obrazloženje da su one ICONIC dizajn?!).

***

Autentičnost je ideja, misao, koncept koji drugi dalje kopiraju. Međutim, izgleda da društvo u globalu ne interesuje autentičnost – ko je prvi nešto uradio, osmislio. To više nije ni važno jer kopije se prodaju veoma dobro. U postmodernom svetu vladavine konzumerizma i kapitalizma, termini poput nasleđe, zanat, ručni rad postaju izlizane fraze, a što je i najtužnije – sve više među tradicionalnim brendovima.

Ono što je zapravo zanimljivo jeste činjenica da se stil gradi upravo kako bismo bili „autentični“. Tako nastaje paradoks – besomučno šopingujemo u nadi da će nova i jeftinija kopija kopije kopije nečijeg originalnog dizajnerskog rada dokazati našu posebnost.

The post MODNI STAV: Ekonomija piraterije – o tržištu modnih kopija appeared first on 42 magazin.

Kreativni direktor modne kuće Yves Saint Laurent Anthony Vaccarello našao se u rediteljskoj ulozi jer ko bolje nego sam tvorac može da prenese ideju nove prolećne kolekcije sa potpisom YSL. Otkada je on preuzeo kreativnu palicu, osetio se modni zemljotres već s prvom kolekcijom, i to u prvim koracima modela na pisti – a opšti utisak je da je dizajner došao na svoje mesto, a ne u tuđu kuću kao što je to često slučaj sa drugima. Ovde je sve kliknulo kao puzzle, buntovni YSL, kakvog ga svi pamte, spojen je sa neverovatnim seksepilom koji kroz kreacije izražava Anthony, a rezultat je prava YSL žena.

Ako pokušavate da vizuelizujete tu ženu u svojoj glavi, ne morate mnogo da mislite jer ovim epitetima odgovara na prvu loptu niko drugi do personifikacija YSL duha – Kate Moss. Zato se posle deset godina vraća kao zaštitno lice nove kampanje. Ovoga puta ne samo kao model kroz kampanjske fotografije, već i kao filmska silueta koja korača kroz video na lokaciji koja podseća na san. Bukvalno! Vila Malaparte na Kapriju u Italiji je kao objekat iz bajke ili Diznijevog filma.

Ovo zdanje iz 1938 godine delo je arhitekte Adalberta Libera i predstavlja suštinu italijanske arhitekture moderne.

Piramidalne stepenice su monumentalna karakteristika objekta i ne ostavljaju ravnodušnim nikoga s obzirom na to da se nalaze na 32 metara visine od mora na litici urezane u stenama. Ideja je bila da spoji modernu i klasičnu arhitekturu u impozantnu građevinu koja je istovremeno ostavlja utisak skloništa i ušuškanosti, ali i širine koju omogućava pozicija na vrhu litice i pogled na prirodu koja je okružuje.

Inspirisan retro klasikom 60-ih godina i filmovima, Anthony je osmislio crno-belu modnu priču koja jedan na jedan odslikava viziju iz njegove glave i prenosi svima jasno ideju sa kojom je dizajnirao novu kolekciju.

Atmosfera francuskog pravca nouvelle vague osim na videu prisutna je i na statičnom delu kampanje u vidu fotografija, a Kate u 43. godini još jednom pokazuje zašto u Britaniji ime Kate nije asocijacija na princezu. Osim Kate, u filmu je i Jamie Borchet, a kadrove potpisuje Natailie Canguilhem.

Možda su u kampanji komadi odeće iz prolećne kolekcije, ali to ćete teško primetiti u ovoj konstelaciji jer bezvremenost je ovde ključna reč.

The post Filmska modna priča appeared first on 42 magazin.