Klavirsko nebo: Nova muzika kompozitora iz Srbije je kompilacija 17 genijalnih kompozicija koje slave značaj klavira u savremenoj muzici 21. veka.

Inspirisani muzikom koju stvaraju ili interpretiraju Nils Fram, Maks Rihter, Hauška, Olafur Arnalds, Lubomir Melnik, Jan Tirsen, Piter Broderik, Majkl Prajs, LP Duo, Branka Parlić, Tim Heker, Ilja Bešelvi… i pod velikom uticajem nasleđa Filipa Glasa i Erika Satija, Izdavačka kuća Pop depresija,  Kišobran kolektiv i multitalentovani  dvojac LP Duo pokrenuli su akciju sa ciljem da nam otkriju domaće kompozitore/kinje za solo klavir i inspirišu pijaniste/kinje da predstave svoju muziku, improvizacije, kolaže i osećanja.

Na kompilaciji se nalaze dela autora/ki: Jovane Backović, Stefana Simonovića, Milice Tegeltije i Luke Ignjatovića, Svetlane Govorković (Monamie), Ilije Ludviga, Petra Stevanovića (Ljubičice), Milice Predolac, Andreja Negića, Marka Marića, Veljka Nenadića, Tijane Mićović, Marije Živanov, Jana Nemečeka, Pavla Popova, Vladislava Raca, Dušana Gajića i Ane Ćurčin. Dizajn omota delo je Bratislava Milenkovića, a mastering za CD i digitalno izdanje uradio je Uroš Milkić (Down There Studio).

Preslušavali smo kompilaciju na adresi http://popdepression.bandcamp.com i bili inspirisani da čujemo još! Zato smo pitali nekoliko učesnika, kompozitora i izvođača sa ovog lepog projekta da nam daju još, još i još klavirske muzike! Da slušamo ceo dan, nezasito. I oni su bez ustezanja rekli – VAŽI! Pavle Popov, Milica Tegetlija i Milica Predolac priredili su za vas i nas mini playliste, a ovom našem predlogu pridružio se Ivan Lončarević, autor emisije Pop depresija i urednik izdanja Klavirsko nebo: Nova muzika kompozitora iz Srbije.

Klavirska muzika je pank 21. veka! Ako se ne slažete, onda, sasvim sigurno, još uvek niste čuli Lubomira Melnika ili Ilju Beševlija. Ukoliko je to situacija – morate je promeniti što pre!

Poslušajte njihov izbor, te mini-uvode u klavirsku muziku, intro u jedan novi svet, melodičan i maštovit, a u kom nam se dopada da boravimo.

Hvala im, do (klavirskog) neba.

Pavle Popov kaže da poslušamo:

Pavle Popov je multiinstrumentalista iz Beograda rođen 1989. godine. Završio je Muzičku akademiju u Beogradu, Odsek za teoriju muzike, i kontrabas na Akademiji u Kragujevcu.

Pavle Popov, foto: Srđan Veljović

Na sceni je aktivan od 2000. godine, sa bendom Sve ili ništa sa kojim izdaje album za PGP RTS. Ubrzo potom Pavle izlazi iz mejnstrim voda i okreće se alternativnom zvuku. Sa više beogradskih bendova nastupao je na festivalima u Srbiji i regionu, a trenutno nastupa sa grupama Sergio Lounge i Coucou Abel. Takođe se bavi i filmskom muzikom, kao i modernom klasičnom muzikom.

Milica Tegeltija predlaže nekoliko lepih numera:

Milica Tegeltija rođena je u Beogradu 1989. godine. Završila je Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, Odsek za opštu muzičku pedagogiju. Sarađivala je sa domaćim rok bendovima i muzičarima u nekoliko projekata.

Milica Tegetlija

Osam godina bila je član ženskog akademskog hora Collegium Musicum, sa kojim ja nastupala na više od trista koncerata u zemlji i inostranstvu. Aktivno se bavi pedagoškim radom i kreativnim izražavanjem kroz muziku, što je krajem 2017. godine rezultiralo objavljivanjem prvog autorskog CD izdanja Igra.

Milica Predolac kreirala je sledeću playlistu za 42 magazin:

https://www.youtube.com/playlist?list=PLn1zwUbcSkNLLQQ8rg-TtvIIPzhGlCSUp

Milica Predolac završila je master studije klavira na FMU u Beogradu u klasi prof. Nenada Radića. Akivan je član Bliss Chamber Ensemble od 2013. i jedan od organizatora Festivala kamerne muzike BLISS u Nišu. Bavi se i pedagoškim radom. Odnedavno, amaterski komponuje za klavir, kao i za klavir i glas.

Milica Predolac

Playlista Ivana Lončarevića:

Rođen 1970. u Beogradu. Mašinski inženjer po obrazovanju, novinar po profesiji, muzički promoter po sopstvenom izboru. Autor radijske emisije Pop Depresija koja se emituje od 2001. godine.

Ivan Lončarević, foto: Andrea Vajda Bauk

Organizator koncerata i drugih kulturnih sadržaja, izdavač i neko ko se brine da nekoliko bendova uradi stvari na svoj način. Ima sestru Katarinu, živi sa Zumom. Konstantno sluša i voli muziku.

The post Preslušajte numere koje su predložili domaći pijanisti i klavirski kompozitori appeared first on 42 magazin.

Sve svoje talente, uz pomoć još nekoliko, a jednako talentovanih ljudi, pretočio je u jednu neviđenu igricu – Golf Club: Wasteland,  koja je osvojila brojne nagrade i pre nego što je lansirana (nagradu za izvrsni gameplay na Reboot Develop konferenciji i drugu nagrada na Gameupu 2018. u organizaciji Mad Head Games).

https://www.youtube.com/watch?v=G8TZ1ioXT88

Igrica priča priču o postapokaliptičnoj budućnosti u kojoj su se ljudi preselili na Mars, a sasvim uništena i opustošena Zemlja im dođe kao poligon za igranje golfa, evociranje uspomena i prosipanje emocija.

O detaljima igre, koja je zanimljiva pre svega zbog njene umetničke vrednosti, zatim soundtracka koji potpisuju Ana Ćurčin i Sara Renar, pričali smo sa Igorom.

Ćao, Igore! Hajde nam isprva reci nešto više o sebi i Demagog studiju, red je da se upoznamo.
Hej, naravno, prvo bih se predstavio: nakon što sam diplomirao filmsku režiju i filozofiju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, radio sam seriju kratkih filmova koji su prikazani na stranim festivalima i bili nagrađivani u kontekstu savremene umetnosti. Najznačajniji radovi su Mislilac u supermarketu, Cost-Benefit-Love i Melanholični dron. Ove umetničke radove u videu, 3D štampi i fotografiji na tržištu savremene umetnosti zastupa galerija Anita Beckers iz Frankfurta.

Na primer, ja nemam iskustva u poslovanju firme, a našao sam se u poziciji da treba da redovno razgovaram sa ljudima koji donose odluke u kompanijama kao što je Apple

Kako ste se sakupili vi iz studija, kako ste počeli i napredovali?
Na videima koje pominjem radila je ista ekipa pet godina, a ona je kasnije postala Demagog studio. Paralelno, sa drugarima još iz Matematičke gimnazije – Ivanom Stankovićem, Milošem Milojevićem, Milošem Mihajlovićem – još 2012. napravili smo video-igru Crisis Expert o šoping kolicima koja se voze po padajućem ekonomskom grafu i usput skupljaju profit i izbegavaju zdravstvo, školstvo, ekologiju i sindikate. Tretirajući igre više kao umetničke eksperimente, 2013. smo uradili Children’s Play – igru o fabrici u kojoj deca proizvode igračke, a zadatak korisnika je da održi decu budnom na proizvodnoj traci. Ta igra prikazana je na Bijenalu u Frankfurtu.

Opišite nam proces kreiranja vaše prve igre?
Počeli smo od sasvim različite ideje, pa je ona vremenom postala Golf Club: Wasteland.

Šta je bilo najteže u tom procesu i kako ste to prevazišli? Kako se razvijaju ideje za priču ili art direkciju?
Najteže u procesu je što ljudi rade duple poslove i što smo učili u hodu. Na primer, ja nemam iskustva u poslovanju firme, a našao sam se u poziciji da treba da redovno razgovaram sa ljudima koji donose odluke u kompanijama kao što je Apple. Priče i ideje se obično razvijaju mučenjem – posle meseci lupanja glavom nešto se i rodi.
Bitno je da istaknemo da ovo nije samo video-igra nego i muzički album Radio Nostalgia from Mars, koji ima sat vremena originalne muzike i razgovora sa ljudima koji žive na Marsu i nostalgični su za Zemljom.

Koliko je fakultetska diploma važna za nekog ko želi da postane game developer ili da radi u tom svetu?
U principu nije bitna – ni za dizajnera, ni za art direktora, ni za programere, ni za marketing. Sa druge strane, ako uzmemo samo primer programera, pod uslovom da su inače zainteresovani za igre, a pritom i imaju diplomu sa fakulteta poput ETF-a, pokazuju bolje poznavanje logike, brže rade i imaju pismenije kodove. Drugim rečima, postoji razlika između obrazovanih i priučenih, sa izuzetkom vanserijskih samoukih ljudi.

Najbitnija osobina u ovom poslu je istinska zainteresovanost za oblast, disciplina i znatiželja. I da ste dobar čovek – ako mislite da radite u timu

Ja sam završio školu koja nema veze sa igrama, te sam u tom smislu laik. Ja čak nisam ni igrao igre. Opet, koncept, pripovedanje i estetika ove igre povezani su sa mojim radom na filmu. Dizajner naše igre Nikola Stepković radio je kao arhitekta godinama, a sada živi od dizajna i koncept arta i to radi vanserijski. Prema tome, najbitnija osobina je istinska zainteresovanost za oblast, disciplina i znatiželja. I da ste dobar čovek – ako mislite da radite u timu.

Kakav je vaš tim, koliko je važno da se dobro razumete. Da li zajedno testirate ono što kreirate?
Četiri člana ekipe znaju se skoro petnaest godina. Skoro pa kao rodbina ili kao neki hip-hop sastav koji je zajedno potekao u sirotinji. Pored Stepkovića, koji je značajno doprineo kvalitetu naših igara, tu je i Shane Berry. On je deset godina bio DJ na klupskoj sceni Tokija, a sada je dizajner zvuka i kompozitor u Parizu. Rad na originalnom albumu igre bio je naročito zanimljiv, intuitivan i pravi primer timskog rada. Ana Ćurčin izvela je dve pesme koje uskoro objavljujemo, a Sara Renar zatvara album. Tu su i muzičari iz Italije, sa Kube, glumac iz SAD i mnogi drugi.

Šta ćete dalje?
Što se projekata tiče, do kraja juna objavljujemo ovu igru i dva muzička spota: Take My Hand i Two Astronauts sa Anom Ćurčin.

Rad na originalnom albumu igre bio je naročito zanimljiv, intuitivan i pravi primer timskog rada. Ana Ćurčin izvela je dve pesme koje uskoro objavljujemo, a Sara Renar zatvara album

Premijera spota i igre je na Unity konferenciji u Berlinu, Unite Berlin, 19‒21. juna. Nakon toga izlažemo video u Kunsthalle Mainz početkom avgusta. Spremamo i druge stvari, novi kratki film, ali o tome neki drugi put.

golfclubwasteland.com

The post Demagog studio: Umetnici među programerima appeared first on 42 magazin.

Anu i njen bend Ana & The Changes (čine ga, pored nje same, Goran Antović, Marko Cvetković i Marko Benini) u godini koja je, većinski, još uvek pred nama čekaju brojne turneje i nastupi jer, deluje, publika i dalje ceni iskrenu, nežnu i ujedno moćnu muziku.

Razgovor sa Anom sledi:

Tekstovi koje pišeš su veoma lični. Da li je deljenje takve emocije kroz muziku za tebe rizično, a samim tim i hrabro, ili katarzično?
Dešavalo mi se nekad da se osećam preterano ogoljeno na bini zbog toga, ali s vremenom sam naučila da se drugačije nosim sa tim i da u toj ogoljenosti nalazim snagu i emociju. Rekla bih da jeste katarzično i da često tragam za tim osećajem kroz muziku. Moguće je da je ponovno proživljavanje ličnog doživljaja, koji je utkan u pesmu, na bini jedini put ka katarzi koji znam.

Danas smo, čini mi se, sve zatvoreniji. Kako ljudi reaguju na tvoju iskrenost?
Hm, pa nisam sigurna. Uglavnom bi voleli da u toj iskrenosti postoji još malo ritma, drajva i buke i da je malo češće na srpskom… biću iskrena i reći da radim na svim tim zahtevima! Šalu na stranu, nadam se da publika koja prati našu muziku i oseća je sa nama, uživa u njoj i možda ponekad vidi i sebe u pesmama ili uspeva da proživi nešto sa nama. Nakon koncerata dobijala sam razne utiske i komentare, ali i kritike, volim da čujem i pozitivna i negativna mišljenja jer mi to stvara tačniju sliku toga na čemu želim da radim. Što se tiče iskrenosti – mi se obraćamo publici koja hoće to da čuje i tu se, čini mi se, razumemo.

Moguće je da je ponovno proživljavanje ličnog doživljaja na bini, koji je utkan u pesmu, jedini put ka katarzi koji znam

Da li na sceni postoje momenti kada si nesigurna?
Biće tačnije ako kažem da na sceni za mene postoje zasad retki momenti kad sam sigurna, sve ostalo je boravak u prostoru nesigurnosti. Videćemo kako će to ići dalje.

Kad prolaziš kroz starije tekstove, proživljavaš li neku vrstu retrospekcije? Šta si o sebi naučila otkad se baviš pisanjem pesama?
Najčešće vidim da mi je pesma pomagala da ispoljim neku emociju, bol ili strahove kojima se bavim u pesmama. Nisam sve pesme nastavila da pevam, ne umem do kraja da objasnim zašto. Postoji pesma Abandoned koju nikad nisam objavila, iako smo je ranije nekad svirali na koncertima. U svakom slučaju, tek kad sam sela da smišljam naziv prvog albuma i videla pesme na broju, shvatila sam da se u tim pesmama tada nalazila i želja za pripadanjem – sebi, društvu, mestu… prvenstveno to mesto treba da nađemo u sebi. Tada sam shvatila da su me te pesme dovele do tog mesta i osećanja.

Počela sam ponovo da pevam i sviram tokom terapije, pomogla mi je da se otvorim i vratim do tada kao ućutkanoj želji i ljubavi prema muzici

Negde sam pročitala da si tekstove za Sketches of Belonging pisala dok si išla na psihoterapiju. Koliko ti je ta vrsta prakse pomogla da se kreativnije izraziš?
Počela sam ponovo da pevam i sviram tokom terapije, tako da mogu slobodno da zaključim da  mi je pomogla da se otvorim i vratim toj do tada kao ućutkanoj želji i ljubavi prema muzici. Ne umem da procenim da li se moje iskustvo terapije vidi u pesmama, ali sam sigurna da se na neki način reflektuje.

Koliko su se ljudi pronalazili u nekim tvojim iskustvima, pre svega ljubavnim? Da li su im tvoje pesme pomogle?
Jednom su mi dve devojke kao par prišle nakon koncerta i rekle da su se upoznale na jednom od mojih prethodnih koncerata. Bilo mi je baš drago to da čujem. Ljudi su umeli da mi napišu svoje utiske za pesmu i spot Alone i često bi rekli da su ih spot i pesma rasplakali. A volela bih da me ovo ponovo pitaš kad budem imala više albuma iza sebe.

Jedno vreme je Amerikana bila baš trendi, barem u Beogradu. Šta se sada dešava, da li je hajp splasnuo i kako to utiče na tebe?
Rekla bih da je od trenutka tog hajpa  prisustvo indi-rok ili amerikana kantautora, kantautorki i bendova postalo normalno u Beogradu, pa smo se i odmakli od termina amerikana, koji je okej, ali nije bio uvek neophodan za sve nas. Jeste da imamo primese folka, roka, bluza, kantrija, ali i svako je u nekoj svojoj mešavini tih i drugih amerikana subžanrova i pop-roka.  A bendovi su uveliko tu, prave muziku, sviraju koncerte, snimaju spotove.

Nedavno si bila na Evropskoj muzičkoj konferenciji u Groningenu, što nije mala stvar. Šta se tamo dešavalo?
Eurosonic Noordeslag je baš velika muzička platforma i važan šou-kejs za igrače muzičke scene (agente, bukere, promotere itd) i bendove koji imaju priliku da tamo zasviraju. Za nas je bilo važno iskustvo radi kontakata na evropskoj sceni, radi utisaka raznovrsne publike koja je bila na našem koncertu, ali i radi nekog unutrašnjeg preispitivanja unutar benda u trenutku kad izlazimo iz poznatog prostora, teritorije regiona i investiramo se na ovakav način u bend, ideju.

Jednom su mi dve devojke kao par prišle nakon svirke i rekle da su se upoznale na jednom od mojih prethodnih koncerata. Bilo mi je baš drago to da čujem

Šta misliš, koliko će takav event imati uticaja na razvoj tvoje karijere?
Mislim da me je Eurosonic uzdrmao na neki način i još uvek procesuiram sve utiske, ali sam i odlučila da na nekim stvarima poradim i čvršće držim ono što mi je važno u mojim pesmama. S poslovne strane, gradimo turneju van regiona i nadam se da ćemo do kraja 2018. zasvirati u Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i ponovo u Holandiji, što je svakako efekat posete konferenciji Eurosonic. Sredinom marta sviramo na još jednom šou-kejsu u Bukureštu (Master Music Business) , i to takođe zahvaljujući Groningenu, i radujem se tome da se predstavimo publici u Rumuniji.

Baviš se i produkcijom. Šta je u ovom trenutku za tebe interesantnije – da se razvijaš kao producentkinja ili da sviraš, pišeš, da kroz muziku nastaviš da otkrivaš sebe?
Definitivno da sviram, pišem, ali i čačnem prostor muzičke produkcije koji bi mi pomogao da dalje istražujem zvuk koji me zanima i otvaram nove kreativne prostore. Baš ovih dana pravimo nov prostor za probe u kojem ću imati i takozvanu kancelariju pre svega za kreativni rad, demo-snimke i druge saradnje. Imala sam prilike da radim zajedno sa Goranom Antovićem na predstavi Svedobro Stevana Vraneša, a u režiji Nemanje Ranković, u Užičkom narodnom pozorištu prošle jeseni i ponovo sa Olgom Dimitrijević na scenskom čitanju Ja često sanjam revoluciju u decembru 2017. Volim da se vraćam u pozorište kroz muzička vrata i želim dalje da se razvijam i na tom polju.

Hvala, Ana!
Hvala tebi, Dunja.

The post ANA ĆURČIN: Obraćam se publici koja želi da čuje iskrenost appeared first on 42 magazin.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Zašto još uvek fotografišeš analogno?
Mislim da sam jednostavno pronašla medij koji mi najviše odgovara, jezik kojim najlakše mogu da se izrazim.

Koju opremu koristiš?
Kada fotografišem, koristim Contax G1, a kada snimam, koristim Canon 6D.

Postoji li neki trik koji radiš, a koji uvek vodi do dobre fotke?
Ne fotografišem nikada istu stvar, barem ja tako mislim, samim tim je pristup uvek drugačiji. Tako da ‒ nema trika.

Da li si nekada imala neku vrstu mentora? Imaš li ga i dalje, možda?
Mentora ne, ljude čiji rad poštujem ili koji su možda na nekim svesnim i podsvesnim  nivoima uticali na mene – sigurno da.

Trudim se da ne intervenišem previše, bitnija mi je emocija od tehničke ispravnosti

Kojom vrstom fotografije se pretežno baviš u ovom trenutku?
Nekim kanalom modne fotografije

Kada koristiš prirodno svetlo, kada rasvetu, a kada blic?
Zavisi od projekta, sta je krajnji cilj… kao i od uslova u kojima radim.

Koliko je za tebe važna postprodukcija?
Trudim se da ne intervenišem previše, bitnija mi je emocija od tehničke ispravnosti.

Na čemu radiš trenutno?
U planu su dva slikanja, razvijam ideje i pristupe za to… a postoji i verovatnoća neke mini-izložbe ili bar knjige. To je sve u začetku, tako da će biti dug proces do realizacije.

Možeš li opisati tvoj workflow?
Stvarno sve zavisi od slikanja; nikada nije isto jer nikada ne radim sa istim ljudima i trudim se da reagujem na licu mesta. Takođe, mislim da sam sebi dokazala da ne funkcionišem dobro ako pokušavam nešto da ponovim. Svaki put kada probam bar malo da izađem iz onoga što mi je poznato i sigurno – tada se dese prijatna iznenađenja.

Šta bi bio tvoj idealni fotografski projekat? Koje ambicije bi želela da ostvariš u tom smislu?
Davno sam shvatila da nije samo fotografija ono sto me privlači, već ceo proces razvijanja ideje, režiranje situacija… Nazovimo to art direkcijom. Definitivno su stvari već počele da se razvijaju u tom smeru, ali volela bih da vidim sebe u toj ulozi na malo ozbiljnijem projektu.

Svaki put kada probam bar malo da izađem iz onoga što mi je poznato i sigurno – tada se dese prijatna iznenađenja

A na šta si ponosna od onoga što si dosad ostvarila?
Ponosna sam na svaki projekat koji sam uradila jer je i najmanja stvar koju sam napravila deo nečega što gradim i podjednako je bitan deo puta da bih došla do mesta na kom sam sada.

Da li i dalje imaš aktivan Tumblr i Flickr? Gde te možemo pratiti?
Imam dva Tumblra, jedan je nežnija strana mene, zove se minjon ‒ http://marijaradosavljevic.tumblr.com/, a drugi je uglavnom vezan za izlaske i noćni život – http://mjaumijau.tumblr.com/. Flickr ne koristim previše, ali postoji i dalje – https://www.flickr.com/photos/marija_radosavljevic/

Savet za nekog ko tek ulazi u svet fotografije u Srbiji?
Ovde je zaista teško opstati, tako da je neophodno biti uporan, istrajan i verovati sebi i u sebe.

Video za pesmu “Unknown” Ane Ćurčin; Režija i kinematografija: Marija Radosavljević i Marija Ninković

marijaradosavljevic.com

The post VIRTUELNA GALERIJA: Marija Radosavljević appeared first on 42 magazin.

A taj svet je prepun novina – od produciranja u sopstvenom analognom studiju, preko pokretanja fashion labela NSTC, do štampanja ploča s njegovim potpisom. Ostajući veran sebi i svom slow & steady načinu rada, Marko Nastić pametno i nepretenciozno širi svoj brend. Zato i jeste jedan od najboljih i najpoznatijih DJ-eva koji je odavno prevazišao granice domaće scene.

Marko, kako si?
Moram da ti kažem da se uopšte nisam pripremio za intervju. Do malopre sam bio u studiju i evo – i dalje sam mislima u tome.

Imaš nov studio?
Pa znaš šta, sad više i nije nov. Ranije sam bio s većom ekipom u BIGZ-u, ali sam skapirao da nemam više dvadesetak godina i da moram malo da se uozbiljim, pa sam uložio novac u opremu i napravio sopstveni studio. U BIGZ-u je stvarno bilo lepo, ali i ludo – često smo pravili žurke, aftere, haos… Sada sam sâm, fokusiran na rad. Možda jeste drugačiji tempo, ali se super zabavljam u svom studiju i super je da mogu da radim kad hoću, što dosta olakšava stvar. Fora je što je moj studio analogni. Kada sam ga pokrenuo, nisam ni sam znao kako će da funkcioniše, a ljudi oko mene nisu imali ohrabrujući stav. Međutim, ispostavilo se da je rad u studiju tog tipa temeljniji, zahteva više posvećenosti, ali je. pored toga što je interesantno, dosta brzo i zabavno.

Klub Industrija i cela ta scena je za mene važna zbog zadržavanja andergaund perspektive, potrage za nečim što nije direktno na površini. A smatram da se na tom mestu nalazi kvalitet

Produciraš i dalje?
Naravno, bavim se produkcijom konstantno, a u novom studiju radim uglavnom svoje stvari. S nekim izuzecima – nedavno sam završavao album sa Anom Ćurčin. Nije još to gotovo, ali imamo demo. Ceo projekat je lagan, ambijentalan. U svakoj pesmi se Ana prepoznaje, ali u jednoj sasvim novoj formi. Meni se dopada, veoma sam zadovoljan našom saradnjom. Naš zajednički projekat dobio je ime Amnesti, i veoma se radujem tom poglavlju koje dolazi.

Da li je bitno da muzika koju slušaš, ali i stvaraš, bude bezvremena?
Ne volim da etiketiram muziku tako da ona ima neku godinu proizvodnje. Nedavno sam pravio neki podcast, pa sam vadio stare ploče, zvučale su mi savršeno moderno. Sve je stvar muzičkog i kulturološkog momenta, ali i tvog sluha – kako da ukomponuješ staro i novo, pa dobiješ nešto što može da spada u tu kategoriju „bezvremeno“.

Pitam te to zbog toga što mi se čini da živimo u dobu hitova koji budu aktuelni par meseci i to je to.
Jeste. Živimo brzo, pa je i muzika brza i dostupna svima na slušanje i korišćenje. Stalno se produciraju nove stvari, a tržište raste, raste i proždire sve pred sobom. Ljudi su se razmazili, pa slušaju ono što je najdostupnije. U celoj toj priči najviše strada sama muzika. Međutim, kada sam ja započeo svoju karijeru, vreme je bilo malo drugačije. Mi smo vrteli sa ploča, koje nam nisu bile tako dostupne i veoma smo teško dolazili do njih, sad je dosta lakše doći do muzike, ali ceo fenomen je u tome da ljudi ne praktikuju kupovanje muzike već ilegalni download. Često pričam sa ljudima o muzici i oni mi se žale kako im je naporno jer su skinuli 10 GB muzike. Ja nemam taj problem, pre nego što platim ploču, razmislim nekoliko puta, i onda samim tim taj materijalni momenat daje težinu svemu tome, a jedini način da iskočim iz tog „hitičnog“ fazona jeste da istražujem više, dublje, da upoređujem i prepoznajem kvalitet.

Mi smo vrteli sa ploča, koje nam nisu bile tako dostupne i veoma smo teško dolazili do njih, sad je dosta lakše doći do muzike, ali ceo fenomen je u tome da ljudi ne praktikuju kupovanje muzike već ilegalni download

Koje si ploče kupio poslednje?
U poslednje vreme sam zaista zadovoljan muzikom koja se pojavljuje i mislim da nikad nije bilo ovoliko kvalitetne andergraund muzike
Naravno, vremenom sam naučio da budem pažljiv, ozbiljno razmišljam i pravim solidnu selekciju. Ranije mi se dešavalo da to radim iz čiste euforije, ali više ne. Kupio sam ploče: Kleber, novi Rustam, Arapu… Fokusiran sam na vinyl only izdanja, koja izlaze u malim količinama. Kad ih ne kupim na vreme, posle budu pet puta skuplje na Discogsu. Na kraju krajeva, to ulaganje u ploče je jedna dobra investicija.

Ima magije u tom analognom formatu.
Apsolutno! Digitalne stvari preplave internet, dostupne su svima, a onda je to manje zabavno. Svi volimo da se osećamo posebno ili posedujemo nešto što je takvo. Digitalno stvaranje ili objavljivanje muzike je brzo – danas za danas, i to je super stvar, ali meni se više sviđa slow & steady varijanta. Kada želim da napravim ploču, za to mi treba od 12 do 15 nedelja od momenata kada je master verzija gotova i poslata na rezanje. I na kraju, to ispadne puno kvalitetnije jer nema mesta za greške, pa se mnogo više fokusiraš. Neću da grešim dušu, zaista postoji dosta dobre digitalne muzike, ali mi treba beskrajno puno vremena da je pronađem. Moj posao je da preslušavam muziku, ali za digitalni muzički svet imam asistenta koji mi u tome pomaže. Jednostavno, ne mogu da postignem.

https://www.youtube.com/watch?v=Yr1MNU8V-2w

Da li stvaranje muzike postaje teže kako napreduješ u karijeri?
Nisam završio muzičku akademiju, iako znam da sviram neke instrumente, moja muzika prevashodno dolazi iz mašina, i trudim se da se zabavim kroz moja džemovanja. Naravno da postoji osećaj koji te vuče da uradiš još bolju stvar posle nekog dobrog izdanja, ali današnja tehnologija ti daje toliko da inspiracija dolazi sa svih strana, pritom dosta je dostupno i može da se priušti. Dugo sam radio s kompjuterom i moram priznati da se nisam baš snalazio – konstantno sam imao osećaj da nešto jurim. Najbitnije je da pronađeš flow koji ti odgovara, u kome uživaš, i pronašao si svoju kartu za sreću.

Bavim se produkcijom konstantno, a u novom studiju radim uglavnom svoje stvari. S nekim izuzecima – nedavno sam završavao album sa Anom Ćurčin

Šta misliš o saradnji klasičnih muzičara i onih koji se bave elektronskom muzikom? Jeff Mills radi takve stvari.
Njegov koncert je super, ima smisla i on jeste jedan od najvećih elektronskih muzičara današnjice. Međutim, ja sam u nekom momentu pokušao da radim sa simfonijskim orkestrom i to nije dobro izgledalo. Konceptualno to i te kako ima smisla ako uspe da se uskladi na pravi način, a ne da se forsira. Meni se ideja dopada, ali to su kompleksni projekti i baš moraju sve kockice da se poklope. Tada je ideja bila da sviram dela prepoznatljive klasične muzike, što se meni nije dopalo, već sam hteo da uđem malo dublje u to. Za tu akciju nije bilo vremena, pa samim tim nisam hteo nešto pošto-poto da radim. Kod nas je Dejan Milićević izveo sličnu stvar, svirali su na otvorenom, kod Pobednika na Kališu.

Vas dvojica ste bili zvezde stare Industrije. Radite li zajedno sad ponekad?
Mi se družimo više od dvadeset godina, tako da mi on više nije ni prijatelj, kao rodbina mi dođe (smeh). Ranije smo puštali stalno, sada ređe, ali i dalje radimo, nastupamo zajedno. Kad se setim Industrije, to su zaista lepe uspomene. Tehno je tada bio definicija andergraund scene, a sada je dosta izmenjen i komercijalizovan. Čak neki moji poznanici koji su slušali narodnjake danas slušaju tehno. I tu se postavlja pitanje – šta je onda danas tehno ako je svima prijemčiv? Koliko ima od tog prvobitnog, nekomercijalnog oblika? Klub Industrija i cela ta scena je za mene važna zbog zadržavanja te andergraund perspektive, potrage za nečim što nije direktno na površini. A smatram da se na tom mestu nalazi kvalitet.

Koji je najbolji klub u kom si nastupao?
Najbolja žurka na kojoj sam nastupao desila se neke 2007. godine. Radio sam u Rio de Žaneiru, u sjajnom ambijentu – napuštenoj kući na tri nivoa
To nije bio baš klub, već su prostor otvorili specijalno za taj event. Baš mi se svidelo. Osim toga, najviše volim da se krećem po Balkanu. To je ipak moja scena, tu se najbolje osećam.

Šta je budućnost didžejinga?
Sama scena ima dosta pravaca, stilova, veoma je velika ponuda i mislim da se svako nađe u onome što voli. Ja volim gramofone – probao sam razne opcije, ali sam se uvek vraćao tome. S obzirom na to kojom brzinom tehnologija napreduje, verujem da budućnost donosi mnogo lepih stvari, jedna od njih su live actovi koji su već sada imaju svoju ekspanziju.

Najbitnije je da pronađeš flow koji ti odgovara, u kome uživaš, i pronašao si svoju kartu za sreću

A šta je budućnost za Marka Nastića?
Imao sam pauzu dok nisam završio studio, a sada kada sam to finiširao, posvetio sam se novom labelu – Easy Tiger. U okviru njega ću imati tri izdanja na vinilu. Taj materijal je najzreliji u celoj mojoj karijeri. Zatim, u jednom momentu mi je bilo interesantno da puštam muziku koju niko nema, pa je tako nastala Rakija – bootleg vinyl only label. Prvu Rakiju sam pustio pretprošle godine na Lovefestu i reakcija ljudi na festivalu bila je fenomenalna, što mi je dalo zeleno svetlo da štampam vinyl, koji je u rekordnom roku bio rasprodat. Rakija 2 izlazi krajem maja. Pored Easy Tigera i Rakiije imam i treći label NSTC – koji je originalno nastao kao fashion label, ali s obzirom na to da se bavim muzikom, spojio sam te dve stvari. Pored moje trake na prvom izdanju naći će se remiksi Sakro, Tommy Viclari Jr i Nils. Nisam verovao da će mi takva stvar biti zanimljiva, ali zaista jeste. Pored toga svega, svake srede između 16 i 18 časova imam svoj live podcast na Facebooku. E sad, videćemo šta će mi još pasti na pamet (smeh).

The post MARKO NASTIĆ: Klub Industrija je čuvao andergaund scenu appeared first on 42 magazin.